Саветујте своје рођаке и пријатеље да читају овај портал.

УШИ „ВИКИЈА КАРАЏИЋА“. Одговор нашој учитељици Гордани Петаковић Петровић и нашим колегама




Поштована и драга учитељице,


Грађанска и професионална дужност, а не само лично уверење да је то потребно, обавезује ме да Вам одговорим на овакав начин – јавно и транспарентно. Зато ћу се, пре свега, осврнути на Ваше речи које се односе на питање јавности. Мада се овде обраћам Вама, мој одговор је заправо намењен свим колегама из прибојске просвете и стога ће бити исцрпнији него што би био да одговарам само Вама. Мислим да није претенциозно у мото овог одговора ставити речи Светог Апостола Павла:


Јер ће доћи вријеме када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; И одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама.

ЈАВНОСТ


а) Школа је јавна установа и њен рад је јаван. Сав њен наставни програм и садржај тог програма су јавни. Њен интерес је јавни интерес и њена одговорност је јавна одговорност. Србија је по уставном уређењу република, а на латинском овај појам значи „јавна ствар“ (RES + PUBLICA). (Овде је потребно да ове речи не схватите као неку моју ароганцију и поучавање, већ само као неопходно подсећање и Вас и јавности на основне чињенице које су битне за разумевање проблема.) До јавности као друштвене вредности у развоју човечанства дошло је 1) да би се онемогућила приватна злоупотреба јавног добра и 2) да би се човек духовно обогатио као друштвено биће. То значи да је оно што се ради у школи не само потребно јавно разматрати, него је јавни однос према школи једини смислен. Ваши предлози – да сам могао да дођем у школу и разговарам са ауторима часописа и да могу у школи да разговарам са Вама – отуда нису оправдани. Јер, моји текстови не говоре о некој изгредној, случајној ствари, некој грешци која није у вези са смислом образовања, него о друштвеном проблему који се огледа у преступима које сам анализовао.


б) Да је и сам Ваш позив једна не појединачна, него друштвена слика, говоре претходна два позива које сам добио са јавних позиција: 2013. од председника општине, да проблеме у раду Канцеларије за младе не треба да износим јавно него њему приватно, и 2020., од противзаконите директорке Дома пољопривреде, када ме је зауставила на улици и питала што се њој нисам приватно обратио, баш као да је узурпација културне установе нечији приватни, а не проблем целога града. Сва три позива – то је веома битно нагласити – уследила су након јавног указивања на одређен проблем, а не као иницијатива која би предухитрила неки проблем. Овде је битно уочити и разлику: Ваш позив је јаван, док је код њих и позив приватан.


Бојанин: „Младо биће највише мучи неправда.“

ИНИЦИЈАТИВА


а) Тиме да је требало ја да дођем у школу и потражим ауторе часописа, Ви подразумевате једну наглавачке изврнуту перспективу институционалног рада. Иницијативу за рад и сарадњу треба да предузимају они који су за то плаћени. Школски часопис настаје као део плаћеног рада, рада који ми грађани плаћамо. Тај обогаћени једносменски рад плаћамо око 90.000 динара месечно и то је новац који они који воде различите секције и 'радионице' распоређују међу собом и додају на своју основну плату. Пошто то није транспарентан податак, ми не знамо колико тачно новца дајемо за овај часопис, али колико год новца да је у питању, тај новац додатно обавезује онога коме га дајемо да буде иницијатор неопходне сарадње са релевантним чиниоцима.


б) Кажем додатно обавезује, јер свако од нас, без обзира на материјални контекст, обавезан је да доприноси развоју своје заједнице према својим талентима и налозима савести и одговорности. Отуда је тужна чињеница то да је овај часопис настао тек као део неког плаћеног „пројекта“, а не као резултат љубави према култури и природних склоности просветних радника. Колико Прибој има наставника српског језика, учитеља, наставника разних других предмета чији би рад подразумевано био саставни део једног школског часописа? И свима њима никад није пало на памет да својим ђацима омогуће такав вид културног развоја и међусобне комуникације! Један часопис у Прибоју, поновићу то, никад не може бити смислен и добар док не буде обухватао све школе и повезивао их онако како се два одељења једне школе повезују на одморима између часова или на екскурзијама.


в) Иницијативу за покретање културног часописа, који би управо укључивао све прибојске ученике, ја сам још давно предложио тадашњем и садашњем носиоцу власти, као и поменутој противзаконитој директорки, и писао сам јавно о томе.


г) А пре годину дана, у фебруару прошле године, долазио сам баш у школу да се распитам о том обогаћеном једносменском раду и могућностима ваннаставног рада са ученицима уопште, а и на основу разговора које сам претходно у Београду имао у патријаршијском школском центру „Звонце“. Актуелни директор школе је показао једну незаинтересованост и безвољност, да не кажем и непријатност што сам се уопште појавио у његовој канцеларији. Тај разговор је трајао око једног минута. Видевши након 15 секунди да ту немам шта да тражим, питао сам га још да ли би „Вук Караџић“ сарађивао са Милешевском епархијом, уколико би испред Епархије био организован неки ваннаставни културни рад са децом, на шта је одговорио само то да би морао да зна о чему се тачно ради. Након тога сам написао писмо нашем Владици Атанасију, у којем сам представио неке проблеме у Прибоју и предложио да организујемо овде културни рад са децом, међутим одговор нисам добио. Тада сам, иначе, био позван да као један од педагога водим најбоље ученике Србије на Крф, две седмице преко лета, и неколико деце из Прибоја да поведем, али о томе са директором „Вука“ нисам ни стигао ни да проговорим. Путовање је због епидемије на крају било отказано.


ОДГОВОРНОСТ СВИХ


а) Наравно да је у питању одговорност свих. Нису сви одговорни на исти начин и у истој мери, али сви имају неку одговорност. Разуме се да наставник биологије неће бити одговоран за писменост часописа, али хоће за онај део часописа за који јесте референтан. Исто тако, за однос према конкретној критици која је упућена и екскомуникацији која је уследила, одговорни су једнако сви, а не само уредништво часописа и администрација на Фејсбуку. Уредништво часописа и ФБ-администрација представља школу, а не сами себе. Ако школски часопис Вашим ученицима, конкретно Вашем одељењу, пропагира кока-колу, Тик-ток и други антикултурни садржај, а не Бетовена, браћу Дарден, Арсена Диклића итд., онда сте Ви одговорни за то. Не за то што је такав садржај изашао у јавност, него што, након Вашег читања, у школи то није проблематизовано и часопис није повучен. Ако неко вози сто на сат или продаје дрогу поред школе, хоће ли бити одговоран наставник који није позвао полицију или не?


б) Овде је битно рећи и то да нису сви наставници одговорни само за рад своје школе, него су они одговорни и за образовно стање у граду у којем живе, јер ту живе и њихови ученици. Ако две за школу централне општинске установе – а то су дом културе и градска библиотека – јесу такве да у њима ђак не може да добије допуну знања и могућност да своје школско знање повеже са животом изван школе и реализује га у пракси, онда, уз носиоце власти, највећу одговорност за то сносе управо просветни радници. Шта ми имамо у конкретној пракси? Такво стање да готово ниједан једини просветни радник у Прибоју неће јавно да подржи борбу за успостављање правног поретка у културним установама и борбу за развој културе, од чега искључиво сви могу имати само користи, а ученици највећу! Прибојска деца – то одговорно тврдим – постала су прототип најтемељније необразованости и некултивисаности! Не нека већина, него 99% прибојских ученика нема никакво образовање из сфере уметности, и не само што нема никакву представу него је толико затровано да уопште не жели да зна шта је то Есхил, шта је Апостол Павле, шта је Бетовен, шта је Менделсон, шта је флаута, шта је симфонија, шта је Бергман, шта је Кјешловски... У прибојском биоскопу се годишње прикаже укупно 10 филмова, од чега девет без икакве вредности. Ко је за то крив? Само инжењер сточарства? Или и просвета коју је брига за то шта њихови ученици раде после школе?


в) Општа досада код деце и младих, такозвано „смарање“, заправо је једно репресивно стање. Тако велики развој меланхолије, малодушности, депресије код младих данас најдиректније је везан за нездраве друштвене односе и општи недостатак садржаја који мора да прати развој личности. Шта је то кад видите, као што сам ја недавно видео, да једно дете у Прибоју од 11-12 година, са свим петицама, пошаље другарици поруку у којој 700 пута пише „I'm bored“? Ово 700 није хипербола. Ту репресију над децом и младима врше управо они који примају плату да би им обогатили живот здравим друштвеним и културним активностима, а не раде ништа, било због тога што неће, било због тога што не умеју.




в) Ђаци од својих наставника, често више него од самог наставног садржаја, уче посредно какав човек треба бити, па према томе и како се према самом предаваном садржају односити. Када ђак примети да је наставник неправедан или неодговоран, онда он губи поверење у њега, а самим тим и сам наставни садржај самерава према тој недоследности и почиње да га релативизује. Какав пример одговорности и правдоумности нуди прибојска просвета ђацима? Ђак одраста са тим, губи поштовање према школи, а када заврши школу, само гледа да оде негде и сналази се без икакве везе са школом где је провео 12 или 16 година!


АЗБУКА


Избор азбуке на рачунару је могућ бар једно 20 година, јер та могућност зависи од оперативног система, а не од старости рачунара. (Није ваљда рачунар био стар све док ја не написах текст?) Питање ћирилице је питање оријентације у времену и простору. О томе сам доста већ писао и нема потребе да се понављам. У самом тексту о часопису, то питање је доведено у посредну везу са односом према другим питањима – помињањем Метохије, англоцентричним садржајем, односом према правопису, према државним законима, Холокаусту итд. Овде ћу у прилог само додати слику на којој се види да су у грб на ком се налази човек који је саставио азбуку слова првобитно уписана латиницом, па је тек онда четврто слово пребачено у писмо које је он саставио. Тако уместо А Б В Г имамо А В С Д, што значи да је било уписано A B C D, а онда је D, кад је купљен нов рачунар, пребачено у Д. Ипак, тај нови рачунар још није обавештен о томе где се пишу српски уводници.


Грб који се налази на сајту школе у малом показује дезоријентисаност наше просвете

ДРУГАРИ И ДЕЦА


Врло сам подробно објаснио то питање. Говорио сам о језику који користи једна државна установа, заправо три, а не Ви лично. Приватни однос према језику је једно, културна и национална одговорност је друго. Увек је битан контекст. Ви кажете да су сва деца деца, међутим у часопису и на страници Ваше школе се каже „наша деца“ за ученике „Вука“, а никад то „наша“ није употребљено за децу којима су намењени поклони. Документовао сам фотографијама и показао да у питању није један случај, него именовање које се понавља, и то код све три школе. Дакле, не може бити у питању нечији индивидуални осећај за језик, него тенденциозна институционална редакција језика. Часопис, притом, није намењен само ученицима првог разреда, него и онима из осмог разреда, а и јавности. Зар неки прибојски осмак да осмака у Осојану назива „другаром“? То је питање, такође, доведено у везу са осталим садржајем часописа и односом школе према култури. Да је гетоизованој српској и ромској деци на Косову и Метохији посвећена једва-две странице, да је то био неки садржајан и осећајан текст, да су такве биле и објаве на страницама школе, свакако да сама употреба речи „другар“ тада не би имала боју и значење које има када њима није посвећено више од једне реченице, док су чак и у тој једној реченици у првом плану не они, него прибојски ученици.


Када је сама акција у питању, она је пролазила изванредно и сваке године ме је по свом завршетку охрабривала и давала ми осећај да смо као народ још живи. То тако свесрдно учешће ученика и родитеља и великог броја наставника, међутим, тај прекршај известилаца на Фејсбуку и у часопису управо чини тежим, јер је у питању тенденциозно преусмеравање пажње и преформулација њиховог труда. Заиста, без жеље да икога издвајам или не поменем, морам да кажем да се Ваш рад, као и у много чему другом, и у том погледу посебно истицао и светлео над помрачењем нашег друштва. То је тако било сваке године, па и ове у околностима епидемије, што значи да није у питању случајност. А шта нам у ствари онда говори тај часопис када не прикаже тај рад, када не обавести јавност о његовој суштини, а помиње нам имена девет глумаца у неком холивудском спектаклу и гомилу крајње бесмислених података?


„ПОКАЖИ ШТА ЗНАШ“


Последња фотографија Аца Раковића, са припремања велике изложбе ученика „Вука“ у Дому културе, „Дођи, види, можда ти се свиди“, јун 2002. Сваком приликом је гледао нешто да ме научи. Тада, када је настала ова фотографија, учио ме је како се на изложби понашају сељаци и снобови, имитирао их и рекао ми да то слободно проверим увече на отварању.

а) Ја јесам учествовао на школској приредби (када ју је организовао Ацо Раковић, који никад не би допустио ово што се сада са школом дешава), али сам учествовао са знањем које нисам добио у школи, него изван школе и упркос њој. Предавала ми је три године музичку културу наставница (не знам чега). Када ме је једном прозвала да одговарам, ја сам рекао да нећу, него да она прво наброји само три дела Јохана Себастијана Баха, само да их наброји, а он их је компоновао преко хиљаду, и ја ћу онда одговарати. Није ме више прозивала.


б) Шта се уопште може показати на тој приредби? Свирање, певање, играње, глума, рецитовање. Колико деце учи да свира неки инструмент у Прибоју? Имамо свега једно одељење пријепољске ниже музичке школе, у које се годишње прима око 10 ученика, пет на клавир, пет на хармонику (у општини од преко 20.000 становника). По правилу, сваке године се пријави двоструко више ученика на клавир, међутим „вишак“ бива одбијен. Често су одбијена врло талентована деца, што потврђују моји најбољи ученици гитаре, који су тамо претходно били одбијени као „неталентовани“. Та музичка школа у Прибоју функционише готово као нека тајна организација, јер се ученици једва једном годишње појаве негде на наступу, што значи да функционише без икакве намере да буде друштвени и културни фактор у граду. Половина деце напусти ту школу током школовања. Шта су прибојске основне школе и њихови наставници предузели по том питању? Ништа.


Колико деце учи да пева у Прибоју? Нула.


Колико деце учи да игра? Учи све мањи број, јер је однос Општине према фолклорном друштву разарајући.


Колико деце учи да глуми у Прибоју? Шака.


Колико деце учи да рецитује? Исто.


Шта уопште основне школе од тога нуде ђацима? Ништа. Пред саму приредбу неколико учитеља спреми тачку са својом групом ученика и то је то. То је лепо, наравно, али то не сме да представља главни део приредбе.


Те школске приредбе су изгледале тако што је 90% учесника показивало шта не зна, а не шта зна. Када су моје две ученице победиле некад, оне заправо нису имале никакву конкуренцију. То је гола истина. Наредне године, када је приредба отказана, то би већ стварно изгледало крајње нескладно: један гитарски квартет би изводио Шостаковичев валцер од четири минута, који је месецима учио и увежбавао, а други учесници би изводили тачке које једва да су неколико дана спремали и које више личе на тренутну импровизацију него на спремљену тачку. Да не помињем да је половина музике коју су деца певала била из репертоара турбо фолка или нечег на том нивоу.


Да би неко нешто научио, мора то дуго, дуго, дуго да учи. Мора са децом дуго, дуго, дуго да се ради. Не смемо сводити озбиљност знања на празне речи. У Прибојским школама се још добро уче математика и природне науке. Остало – друштвене науке, књижевност, уметност – као да не постоји. Ако неки ђак нешто уради из тих области, то је по свом таленту и упркос школи и културним установама. Овај часопис је пластичан доказ за то.


в) Наглашавате то да наставници никад нису приредбу спремали због новца. Па наравно, зар би то требало и могло уопште да им се плати? Наставник који не воли своје ђаке и свој посао, не треба да ради. Наставници имају краће радно време од других, имају летњи и зимски распуст, и подразумева се да раде бесплатно са децом ван уско школских обавеза. Нажалост, многи не раде тако, него су класични просветни профитери (израз Светомира Бојанина) и стотине евра месечно зарађују на приватним часовима. Ништа није бољи доказ пропасти школе него приватни часови.


Бојанин: „Школа је отуђена од сопствене суштине“ јер просветни радници не осећају „обавезу да се бар запитају да ли и они сами не раде оно над чиме су се згражавали током свог школовања“.

г) Наглашавате да једној државној школи општински дом културе никад није наплатио салу?! Па ту салу и плате тамо запосленима родитељи ученика већ плаћају. Тај дом културе и ту салу грађани и јесу направили да би могли и да је бесплатно користе. Једно је нека приватна и комерцијална организација, коју јавна установа може и треба да наплати, а друго школа! Сваки центиметар једног дома културе припада свим грађанима, па и свим ученицима.


д) То што ТВ Прибој наплаћује школске приредбе говори о њима и то не може бити разлог неодржавања приредбе. Друго, ту треба тачно погледати законске прописе, јер ТВ ПБ, иако је приватни медиј, велики део сопственог буџета добија од Општине, то јест од нас. Треће, тај проблем треба изнети јавно.


НИЈЕ МОЈ ПРОБЛЕМ, НЕГО ПРОБЛЕМ СВИХ НАС


Са претходног путовања остало ми је таман толико новца да ученицима узмем новогодишње поклоне.

Јесени 2014. године позвали су ме родитељи деце која желе да уче гитару и питали за приватне часове. Рекао сам да приватне часове не дајем, него да они, ако хоће, нађу јавни простор, где ће сви моћи да дођу, а ја ћу часове држати бесплатно. Они су питали тадашњег директора „Вука“ и он је пристао. Када сам ја дошао потом к њему да се договоримо, он и његова заменица су јели торту. Нису ме питали да се представим или било шта да кажем о себи.


- Знате, ми не можемо да Вам наплаћујемо те часове, јер ми смо државна установа и то закон не дозвољава.

- Како мислите да мени наплатите часове? Па ја ћу часове држати бесплатно.

- Да, знамо, али ми не можемо да Вам наплатимо часове.

- Наравно, подразумева се, зашто бисте уопште наплаћивали и да можете?

- Из којих школа су та деца коју ћете учити?

- Не знам, још их нисам упознао. Само су ме родитељи звали телефоном.

- Јесу ли само из „Вука“ или и из других школа?

- Не знам заиста, а и није ми од значаја, не делим децу према томе у коју школу иду.

- Кад сте Ви то мислили да им држите?

- После подне, кад учионице буду слободне.

- Којим данима?

- Не знам још, мени је свеједно. Не знам кад тој деци одговара, која су смена...

- Добро, то је то. Можете ићи.


Претходно ми је један директор рекао: „Када те било који директор било које установе прима на разговор, знаћеш да ли си добродошао по томе да ли ти наручује кафу. То је непогрешив критеријум и ја сам тако радим.“ То ми је тада било у глави, али не само то. Одмах се по уласку у канцеларију осетила негативна енергија. Заваљеност у фотељу, тамно лице, одмеравање очима, потмули и лењи глас, једење торте, заменица која проговори једну реченицу („Да, ми не можемо да Вам наплаћујемо.“)...


„Наставниче, како то да је Моцарт пио алкохол?“ Дечје мудрољубље.

Три месеца након тога, по завршетку зимског распуста, било је већ десеторо ученика. Једна курирка ми каже да ме је директор звао да дођем на разговор, не зна због чега. Помислим, ево три месеца већ учимо, он ниједном није дошао да види како радимо, да нас поздрави. Ја ипак овде радим бесплатно, а он прима плату. Ако му стварно требам, доћи ће. После неколико дана, курирка ми опет преноси директоров позив и ја опет не одлазим. Трећи пут ме курирка ме буквално моли да одем. Каже ми да је био врло непријатан кад јој се обратио, а да јој је једном претходно скинуо проценат од плате. Дошао је човек и рекао јој да треба у једној учионици у приземљу да имају састанак пчелара и да је то директор лично дозволио. Она им је откључала, састанак је трајао сат времена и пчелари су отишли. Када је одмах за тим то сазнао, директор је био бесан на њу што њега прво није питала и послао је да тражи те пчеларе по граду, да му их доведе. Казнио ју је тако што јој одузео неки проценат од плате. Причала је то јако узбуђено и уплашено и десет пута ме замолила да одем к њему још сутрадан ујутру, што пре. И због те жене и одем. Знао сам да мора бити нешто лоше, само ме је занимало како ће да изгледа.


Сликање за честитку рођендана нашем Љубодрагу Дуцију Симоновићу, који је рођен 1. јануара.

Јео је рибу, а заменица је са стране седела за компјутером, нама окренута леђима. Дан, а нека замраченост унутра, као кад је облачно напољу. Пришао сам столу и стао:


- Добар дан. Звали сте ме.


Гледао је у моју десну руку, размишљајући да ли ћу му је први пружити да се рукујемо. Ја то нисам учинио јер је он седео заваљен, без намере да седне лепо и склони неуредни тањир са рибом који се налазио насред стола.


- Седите.

- Нема потребе. Дошао сам само јер сте ме позвали.

- Па седите.

- Добро, ево.

- Када имате ви те вежбе?

- Мислите на часове?

- Да, то...

- Понедељком, уторком и четвртком, од пет до седам.

- Кога сте Ви питали да имате тада часове?

- Молим? Па био сам онда код Вас овде и тако смо се договорили.

- Нисмо се тако договорили. Ја сам Вам рекао да можете само једном седмично да имате.

- Не, није тачно, уопште нисмо ни разговарали о томе.

- Ви сте прекршили договор!

- Свашта, па никаквог договора око тога није ни било, а и ваљда је то само за похвалу што више часова имамо? Сад има више ученика.

- Немојте ми негирати!

- Господине, немам ја Вама шта да негирам или не. О данима уопште нисмо разговарали.

- Курирке су се жалиле на вас.

- Молим?! Курирке се жалиле?!

- Да, рекле су да правите велику буку и неред.

- Па то је просто немогуће! Све смо увек уредно оставили, ма просто то не може бити тачно... Све курирке су јако пријатне са нама и баш никад ни најмањи проблем нисмо имали. Напротив, једна је баш хтела свог сина да доведе.

- Оне тако кажу!

- Која од њих тако каже? Дајте ево сад да је питамо.

- Морате променити локацију!

- Молим?

- Не можете више часове имати овде!

- Свако према својој савести.


То сам рекао устајући, окренуо се и изашао. Заменица је све време куцкала компјутер, али се тада на крају окренула и као зачудила мојим речима.


То је све што сам са тим директором имао. Знао сам да су ти кратки сусрети, као у Џојсовим причама, мрачни одблесци неке дубоке таме иза онога што ми је познато. Тај мрак по дану у тој канцеларији, то је оно што највише памтим из њих.


Искрени љубитељи Лудвига ван Бетовена и Едварда Грига

Са поштовањем, Радослав Докмановић



1,038 views

Најчитаније

4302

ЏАЛЕ, ДАЈ МИ ФИСКАЛНИ РАЧУН! Грађани, тражите фискалне рачуне! Од њих се граде болнице и путеви

3612

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

2380

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

2232

Преносимо из суседства: Телепортовање или криминал у руђанској народној библиотеци?

2062

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

„Хамлет“

проф. др Зорица Бечановић Николић 
Гимназија, Прибој, мај 2013.

Најновије

Зашто прибојске школе и установе културе нису обележиле Национални дан књиге?

Зашто прибојске школе и установе културе нису обележиле Национални дан књиге?

Владимир Ајдачић – АЈНШТАЈНОВ ПАРАДОКС БЛИЗАНАЦА

Владимир Ајдачић – АЈНШТАЈНОВ ПАРАДОКС БЛИЗАНАЦА

Патријарх Порфирије – Каква не треба, а каква треба да буде Црквена реч

Патријарх Порфирије – Каква не треба, а каква треба да буде Црквена реч

Ана Аврамовић и Анеса Рустемовић Бранку Миљковићу

Ана Аврамовић и Анеса Рустемовић Бранку Миљковићу

ОШ „Десанка Максимовић“ у Косовској Каменици – симбол српске државности!

ОШ „Десанка Максимовић“ у Косовској Каменици – симбол српске државности!

„Бити одговоран“

отац Рафаило 
манастир Свети Никола, Прибој, јул 2016.

Највише свиђања

51

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

22

Драгослав Бокан - КНЕЗ МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ КАО ИДЕАЛНИ ВЛАДАР И УЗДАНИЦА РУСИЈЕ НА БАЛКАНУ

18

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

18

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

13

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

Завет Светом Николи
(Моје Косово, чуваћу те ја!)

Дечји хор ПБПД
Народно позориште
1/14. јануар 2020.

„Његошеви љубавни стихови“

проф. др Мило Ломпар 
Гимназија, Прибој, мај 2013.

  • White Facebook Icon

Главни и одговорни уредник:
Радослав Докмановић

recpriboja@gmail.com

Портал и часопис Реч Прибоја.рс