Улица Николе Тесле у Осојану и однос прибојских школа према ћирилици

Пише: Радослав Докмановић


Овај текст пишем подстакнут разговорима са неколико ђака прибојских основних школа током протекле године. Наиме, од деце трећег и четвртог разреда чуо сам да „више воле“ латиницу од ћирилице, да ћирилица „није модерна“, да је ћирилица „смешна“, да је латиница „лакша за писање“, да је латиница „лепша јер се енглески језик пише на латиници“, да „моја учитељица исто пише латиницом на Фејсбуку“, да је „глупо“ и да је „блам“ користити ћирилицу на Интернету и у телефонским порукама, те да и саме њихове школе користе латиницу на Фејсбуку. И заиста, на фејсбук страницама школа „Бранко Радичевић“, „Вук Караџић“ и „Десанка Максимовић“ латинично писмо не само да је предоминантно у текстуалним објавама, него су чак, са изузетком прве школе, и називи школа написани латиницом. (У међувремену је администрација странице „Вука Караџића“ уместо епизодно почела уравнотеженије да се служи ћирилицом, али свој назив, као живи апсурд, и даље не пише азбуком.)

(Кад већ у вези са писмом назива помињемо изузетак „Бранка Радичевића“, поменимо и то да се уводници по српском правопису пишу доле, а по енглеском горе. Какав се културни пример даје ученицима ако се из небриге и лењости тако олако крши српски правопис и нерасудно усваја неки туђи само зато што га компанија Фејсбук привилегује? Пошто се употреба наводника учи у другом разреду основне школе, у питању вероватно није незнање администрације странице, него етички однос – небрига. Запитајмо се овде: ако би неки ученик, који прати страницу ове школе, сутра због погрешног писања наводника изгубио бод на пријемном испиту, ко би био крив?)

Овде се администрацији страница ових школа, као и целокупном наставном колегијуму, мора поставити питање: да ли могу замислити Вука Караџића, Бранка Радичевића и Десанку Максимовић како користе латиницу за своју јавну комуникацију, те шта би њих троје рекли на то привилеговање латиничног писма под њиховим именом? Можда је сувишно на такве ствари уопште и подсећати, али ево да споменемо бар два релевантна чина: Бранко Радичевић је био аутор прве збирке песама штампане на савременој српској ћирилици, што је представљало први и тада изузетан чин опредељења и подршке Вуковој ортографској реформи; Бранко је умро пре него што је латиница усвојена као супститутивно писмо српског језика, али песникиња „Крваве бајке“ све своје књиге у првом издању штампала је на ћирилици, док је латиницу одобравала једино за прештампавана издања и изборе из своје поезије. Та два чина, уз онај иницијални Вуков, довољно говоре о односу према азбуци оних чија имена носе наше школе: Бранков сведочи тачан осећај за будућност српског писма и лично културно кретање противно кретању средине, а Десанкин – у време зачетака и развоја релативистичког односа према ћирилици као плода југословенске идеологије – указује на нефлексибилно држање ћириличног културног идентитета и континуиета.

А шта тај идентитет и континуитет значе? Разуме се само по себи да један пуки и бесадржајан однос према ћирилици може сведочити не културу него 'нарцисоидни национализам', да једна идеологизација ћирилице тако може затамнити и сам смисао просвећивања. Али, да ли су Вук, Бранко и Десанка неки нарциси, 'затуцани Срби', 'националисти', 'шовинисти', 'паланчани' или културно неактуелни? Или ћирилица, ипак, значи нешто друго?

Свети учитељи Ћирило и Методије

Потребно је да се зато, за ову прилику најсажетије могуће, подсетимо настанка ћирилице и њеног пута до нас. Давно још, пре 1100 година, моравски кнез Растислав затражио је од ромејског цара Михаила III да нама Словенима пошаље учитеље који ће нас описменити и омогућити нам да боље упознамо хришћанску веру. Ево неких речи из те молбе:

„Наши су се људи одрекли паганства и придржавају се хришћанског закона, али ми немамо таквог учитеља који би нам на нашем језику праву хришћанску веру објаснио, да би је и друге земље, видећи то, наследиле. Пошаљи нам такве муже који би нас уредили у свакој правди.“

Цар је послао двојицу браће, родом из Солуна, монаха Методија и брата му Константина, касније у монаштву названог Ћирило. Они су одлично говорили и грчки и словенски, а били су међу најобразованијим људима свога времена (Константин је био један од најугледнијих професора философије у Цариграду). Њих двојица су направили прво словенско писмо – глагољицу, прилагођено словенским гласовима. Симболично, прво слово глагољице – које одговара гласу А – стилизовали су у облику крста. На словенски су потом превели богослужбене текстове, почетак Јеванђеља по Јовану, Псалтир и Апостол (делове апостолских посланица који се читају на Литургији). Германско свештенство, међутим, на описмењавање Словена није гледало са одобравањем и инсистирало је на латинском језику и латиничном писму, па су Ћирило и Методије били протерани на југ, а Методије чак лишен слободе и три године утамничен.

Касније, по Ћириловој смрти, њихови ученици су направили друго словенско писмо, које су назвали у његову част. То ново писмо било је састављено од 24 слова грчког алфабета и оних слова глагољице која су одговарала специфично словенским гласовима. Од тих графема које су направили Ћирило и Методије и дан-данас користимо Б, Ж, Ц, Ч и Ш. Слово Ш, притом, за ових једанаест и по векова није поднело ни најмању стилску измену у свом облику. Уграђујући свој рад на састављању савремене азбуке у тај хиљадугодишњи, ћириловскометодијевски континуитет, Вук Стефановић Караџић је увео и пет нових слова која постоје само у српској ћирилици: Ђ, Љ, Њ, Ћ, Џ. Графему Ђ је направио Лукијан Мушицки, а остале четири Вук. Џ је настало стилизацијом слова Ч из глагољице, Љ и Њ стапањем грчких слова Л и Н са ћириличним меким знаком, а Ђ (ђ) и Ћ (ћ) стилизацијом раноћириличког слова ђерв („дрво“), које је било у облику црквене куполе са крстом. Тај ћириловски однос према графемама имао је, поред Мушицког и Вука, и Ђура Даничић, који је направио графему Đ (đ), за српску варијанту латинице.

У свету је српска азбука изазвала многе похвале и дивљења, а овде наводимо само један случај: Бернард Шо, одушевљен српском ћирилицом, оставио је у тестаменту новац за награду ономе ко, као Вук Караџић, реформише енглески алфабет. Тај завештани новац и дан-данас чека свог добитника.

Улица Николе Тесле у Осојану



Однос германског свештенства према словенским учитељима, међутим, као ни труд ћириловски, никад није престао. Тако су у Аустроугарској Царевини у више наврата доношени закони о забрани ћирилице у српским установама, који би бивали повлачени након снажног отпора Срба. Хрватски сабор је октобра 1914. године донео одлуку о забрани ћирилице у области под тадашњом својом управом. Године 1915. то је учинио и Босански сабор за област Босне и Херцеговине. Након тога је и Аустроугарска забранила употребу ћирилице на целом подручју под својом влашћу. У Другом светском рату већ 25. априла 1941. Анте Павелић доноси Законску одредбу о забрани ћирилице на подручју НДХ. Данас, у Републици Хрватској, службена употреба ћирилице је дозвољена само у местима где Срба има више од 35%, што, након задњег протеривања 500.000 Срба, практично значи само у Вуковару. А тамо знамо како то значи. Обим текста не дозвољава да се овде представи прогон ћирилице и у свим видовима који у Хрватској и Црној Гори нису одређени законом.



Видимо, дакле, да је непријатељима слободе и човекољубља ћирилица увек била битна, толико да је нису просто игнорисали или запостављали, него су је забрањивали, законом.


Сваки окупатор је прво забрањивао ћирилицу. И да нема никаквог другог разлога да је сачувамо, тај би био довољан. Ако не знамо зашто је ћирилица забрањивана, можемо да их питамо… (Матија Бећковић)

По окупацији Косова и Метохије, које администрација странице „Десанке Максимовић“ редовно именује као „Kosovo“, арбанашки сепаратисти су донели закон који дозвољава службену употребу српског језика, али искључиво на латиничном писму. Тако је рецимо званична табла ОШ „Десанка Максимовић“ у Косовској Каменици на латиници. А тако су и сви ћирилични називи улица у српским оазама марљиво замењени латиничним, као овај на слици. Осојане је место удаљено 15км од најближег града, у њему живи око 300 Срба и има свега три или четири уличице, али то непријатељу слободе у његовој борби против српске културе уопште не представља препреку, ни у смислу ни у пракси.

Са друге стране, наше, ми сведочимо толикој небризи, толикој ноншалантности према ћириличном писму, како личној тако и институционалној, да наша деца са свега девет-десет година већ имају формиран отпор према ћирилици, јер она више уопште не праве избор између једног и другог писма, него подразумевано користе латиницу као свој неизабрани идентитет. Слушамо свакодневно најјефтиније разлоге и изговоре: „лакше“, „практичније“, „цео свет користи“, „свеједно ми је“, „из навике“, „није битно“...


А сви ти одговори значе:

- није ми битно оно „уређивање у свакој правди“ кнеза Растислава; - није ми битно ни то да „друге земље“ ту правду и писменост „наследе од нас“; - није ми битна љубав и отвореност двојице Грка који мојим прецима не намећу своје писмо, него стварају оно које ће одговарати специфичностима мог језика; - није ми битно то што настанак ћирилице није узрокован неком империјалистичком намером, или неким економским интересом, или неким хедонистичким, самодовољним односом према језику и књижевности, него једино љубављу и бригом за спасење душе и вечни живот; - није ми битно све мучеништво које је од Методија до данашњег Вуковара и Осојана подносио и подноси мој народ; - није ми битан сав труд који је од Ћирила и Методија, Климента и Наума, Немањића Саве, преко црквених отаца и Вука Караџића до данашњих језикословаца уложен у заштиту и негу ћирилице; - није ми битно то шта је за толике моје књижевнике значила ћирилица; - није ми битно зашто је свим непријатељима слободе мог народа толико битно да искорене ћирилицу; - није ми битно да будем сарадник и састваралац у култури – битно ми је само да ми буде што лакше и да не размишљам о томе.

Али, култура, као и љубав и слобода, често је непрактична, често је тамо где је тешко, где је потребно решавати проблеме и истрајавати у труду. Фра Матије Дивковић, католички свештеник из Сарајева, у 16. веку је отишао у Венецију да штампа две богослужбене књиге. Пошто су у тамошњим штампаријама постојала само латинична слова, фра Матије је о свом трошку дао да се излију нова, ћириличка, како би своје књиге штампао на ћирилици. Фра Матију је то коштало још два месеца непланираног боравка у Млецима и немалог додатног трошка. Али, он се вратио и донео две ћириличне књиге, прве штампане књиге у историји Сарајева. (Детаљније се о томе може прочитати у Андрићевој докторској дисертацији.)

Нама је данас потребно не два месеца него један минут да на рачунару или телефону подесимо ћириличну тастатуру као примарну. Арбанашким сепаратистима није тешко да оду ни у најзабаченија места где опстојавају Срби и да, заједно са крађом стоке и обијањем амбуланти, скидају табле и мењају натписе. А нама је тешко да једним јединим кликом одаберемо ћирилицу и користимо то једанаест векова за нас очувано богатство. Ж, Б, Ђ, Ц, Љ, Ш, Ћ, Њ, Џ, Ч – јесмо ли свесни графичке лепоте ових слова, која извире из њиховог дубоког смисла? Како уопште можемо себи давати изговор да их не користимо?

Да Коштуничина влада није у Уставу заштитила ћирилицу као обавезно службено писмо, да ли бисмо данас ћирилицу уопште игде сретали? Јер, док је званична табла на школама и зградама Општине и Дома некултуре ћирилична по закону, њихове странице на Фејсбуку су латиничне по избору: не би ли, да није тог закона, тај избор важио и за све званичне натписе? И не представља ли управо тај избор – Vuk Karadžić Priboj, Osnovna škola „Desanka Maksimović“ Priboj, Priboj Online, Dom kulture ''Pivo Karamatijević'' – као један активан однос према стварности, дубљу и тачнију културну идентификацију од оне законске, која је ту само пасивно, по сили закона?

Овај текст је позив прибојским школама и просветним радницима да заволе културу своје земље, усрдно се опиру интересима туђина завојевача, свесније и савесније користе ћирилично писмо и буду примери језичке културе својим ђацима. „Доласком Ћириловим и доласком Методијевим“, да завршимо овај апел речима из Житија наших светих учитеља и описмењивача, „примили смо дар већи и достојнији него све злато, и сребро, и драго камење, и пролазно богатство.“ *



*Текст је првобитно објављен на фејсбук профилу аутора 30. априла 2020. Убрзо након тога ОШ „Вук Караџић“ је изменила писмо свог назива у ћирилицу.


#Радослав_Докмановић #есеј

145 views

Најчитаније

1894

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

1234

Одговор незаконитом члану УО Дома културе Сари Бојанић

1211

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

1164

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

1150

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

„Хамлет“

проф. др Зорица Бечановић Николић 
Гимназија, Прибој, мај 2013.

Најновије

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

Одговор Весни Југовић - ЕТИКА ЈЕ ДЕО КУЛТУРЕ (и нови подаци о проневери буџета)

Одговор Весни Југовић - ЕТИКА ЈЕ ДЕО КУЛТУРЕ (и нови подаци о проневери буџета)

Нови подаци о проневери буџета у Дому културе - ИЗАБЕРИТЕ ПРАВУ РЕЧ!

Нови подаци о проневери буџета у Дому културе - ИЗАБЕРИТЕ ПРАВУ РЕЧ!

Исказ поштовања према Тоду Николетићу

Исказ поштовања према Тоду Николетићу

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

„Бити одговоран“

отац Рафаило 
манастир Свети Никола, Прибој, јул 2016.

„Његошеви љубавни стихови“

проф. др Мило Ломпар 
Гимназија, Прибој, мај 2013.

Завет Светом Николи
(Моје Косово, чуваћу те ја!)

Дечји хор ПБПД
Народно позориште
1/14. јануар 2020.

Највише свиђања

27

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

12

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

9

Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #1

9

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

9

Драгослав Бокан - КНЕЗ МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ КАО ИДЕАЛНИ ВЛАДАР И УЗДАНИЦА РУСИЈЕ НА БАЛКАНУ

  • White Facebook Icon

Главни и одговорни уредник:
Радослав Докмановић

recpriboja@gmail.com

Портал и часопис Реч Прибоја.рс