Саветујте своје рођаке и пријатеље да читају овај портал.

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића


Овај текст намењен је у првом реду студентима са Катедре за општу књижевност и теорију књижевности и србистичких катедара, а потом и свим осталим студентима и заинтересованој јавности. Скорашња дешавања на Катедри – клевете против управника Катедре проф. др Јована Попова, с једне, и покушај инструментализације и збуњеност студената, с друге стране – обавезују нас да реагујемо упућивањем на један конкретан случај, о чијој вези са актуелном хајком на проф. Попова читаоцима остављамо да просуђују сами.


Пре него што пређемо на сам случај скандалозног докторирања Предрага Мирчетића и његовог примања на Катедру у статусу доцента, треба навести још неколико релевантних података.





Проф. Попов је међу првим потписницима петиција против, од пре неколико дана већ бившег, декана Љиљане Марковић. Биле су то петиције против њене поновне кандидатуре за исту функцију (јер је указано на бројне малверзације у њеном мандату), затим против њеног именовања у комисију за избор хероја града Београда и, на крају, против постављања лога Пинка на сајт факултета. Професори који су тужили проф. Попова – међу њима и аутор скандалозне дисертације, ментор и чланови комисије за њену оцену – те апеле нису потписали.


Тужба Студентског парламента против проф. Попова толико је неозбиљна да се у њој, на пример, проф. Попов „осуђује“ због омаловажавајућег односа према студентима. Како је проф. Попов омаловажио студенте? У једном и-мејлу је написао „студентски представник“, са наводницима. А тај „студентски представник“ је представник студената исто онолико колико су данашњи посланици у републичкој скупштини представници народа.


Пошто је бивша в. д. деканка због те тужбе покренула дисциплински поступак, велики број студената је упутио јавно писмо подршке проф. Попову, у којем кажу да се не слажу са одлукама в. д. деканке, Студентског парламента и поменутог „студентског представника“, те и то да је и сам проф. Попов „сопственим примером допринео неговању врлина на Филолошком факултету“.


Како се потписивање овог писма подршке вршило на катедарској фејсбук групи, професори су могли да га кришом надгледају. Један од њих се, видевши велику подршку проф. Попову, обратио студентима јавним писмом, у којем их је позвао да шире сагледају ситуацију, изјављујући да је и он лично упутио дисциплинску пријаву против проф. Попова. Навео је разлог: проф. Попов му је као управник скратио научну библиографију, а претходно је покушао и да му успори академско напредовање, предлажући га за избор у „фантомско“ звање асистента са докторатом, а не за доцента. Свакоме ко уме да сабира два плус два јасно је да ови разлози немају никакве везе са садржајем подршке коју су студенти потписивали. Међутим, овакав демагошки и, свакако гест недостојан академске части, навео је један број збуњених студената да повуку свој потпис. Студенти су затим послали те нове клевете проф. Попову, он их је одмах, јавно, демантовао, говорећи да је његов млађи колега покушао да своју библиографију прошири убацивањем наслова који излазе из прописаних категорија и датумских оквира, што је он, као одговоран управник, морао да саобрази критеријумима. Такође, навео је и да звање асистента са докторатом није „фантомско“, него законско, од 2017. године, и објаснио свој предлог данашњим пребрзим академским напредовањем, посебно младих колега, асистената, што је бивша деканка дозвољавала како би добила њихову наклоност. За нас су битне и следеће речи проф. Попова: „Мој бивши студент, уосталом, са мном је престао да говори још док је био асистент, заједно са четворицом старијих колега. Осим на седницама, када користе сваку прилику да ме нападну. То не само да није у складу са Кодексом професионалне етике, него често поприма облике малтретирања. И ова кампања на коју су студенти реаговали, била је део те стратегије.“ Дакле, један асистент, са 25-26 година, престао је да говори са својим професором, 26 година старијим. Којим професором? Оним који је „сопственим примером допринео неговању врлина на Филолошком факултету“.


Претходне пасусе смо навели због тога што су све објаве које се баве овом темом, заједно са дискусијом студената, обрисане са поменуте фејсбук групе. Као последњи текст, под језивим профилним псеудонимом „Јарило Црноризлац“, појавило се обавештење у којем се студенти застрашују речима да својим објавама и речима могу бити саучесници у кривичном делу, те да је за студентски интергритет најбоље да се све објаве уклоне и више не дискутује о томе. То застрашивање, са прецизним и подебљаним наводима тачака закона и правних норми, завршава се циничним речима: „Хвала вам на пажњи“. Јасно је да иза њега стоји неко од професора-тужитеља или секретар Катедре.

СЛУЧАЈ: ДОКТОР ПРЕДРАГ МИРЧЕТИЋ


Предраг Мирчетић је написао докторску тезу „Shvatanje umetnosti u kritičkim ogledima i prikazivanje umetnosti u prozi Oskara Vajlda“, а под менторством проф. др Миодрага Ломе. На следећој адреси читалац може преузети дисертацију и слободно проверити истинитост свега што ћемо навести: http://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/handle/123456789/4861/Disertacija.pdf?sequence=7&isAllowed=y.


а) Доцент Мирчетић нема свест о битности неке књижевне теме, односно о форми и квантитету текста који одговара одређеном научном истраживању. Циљ дисертације је да покаже да Вајлд, ето, није „искључиво ларпурлартиста“, како се „обично мисли“, него да постоје и неки „аспекти Вајлдовог естетизма“ које треба ставити „под знак питања“. То се каже у Уводу и Закључку. Да ли указивање на тако минорну и за науку о књижевности сасвим безначајну тему као што је стављање под знак питања неких аспеката Вајлдовог ларпурлартизма приличи једној докторској дисертацији или пре једном семинарском раду, говори и то што је аутор у 90% страница своје тезе само препричавао Вајлдове текстове, односно текстове о Вајлду. Оно што је критички имао да каже о самим аспектима које ставља под питање, свеукупно може да стане на десетак страна.


б) Доцент Мирчетић не зна шта значи појам анализа. Као што смо поменули, готово цео садржај тезе представља само препричавање, без икакве анализе. Да бисмо ово показали, упућујемо читаоца, рецимо, на поглавље 3.1. „Истина маски“. Оно има две стране и завршава се делом који почиње речима: „Пре него што завршимо анализу овог огледа...“ У поглављу су само наведени неки Вајлдови цитати, пропраћени баналним коментарима, речено је о чему се у есеју говори, и то је све. То је названо „анализом“.


в) Доцент Мирчетић не познаје добро граматику српског језика, и то ствари које се уче у основној школи, као што је мењање именица кроз падеже. Наиме, именице које се завршавају на –лац , као што су мислилац, читалац, проучавалац, у генитиву једнине гласе: мислиоца, читаоца, проучаваоца, а у генитиву множине: мислилаца, читалаца, проучавалаца. Шта каже наш доцент? Цитирамо: „Она сматра да је од свих великих мислиоца викторијанске епохе...“


„...који треба да омогуће састанак читаоца прве среде у месецу...“

„Према Килину, већина проучаваоца ју је прочитала као хришћанску параболу...“


д) Доцент Мирчетић не зна за разлику између одређеног и неодређеног придевског вида. Наиме, одређени придевски вид користимо када је предмет познат, одређен, када одговарамо на питање који?, а неодређени вид користимо када је предмет непознат, односно када се питамо какав је? Цитирамо:


„Исправно уочивши да је кључан проблем Вајлдових естетичких схватања однос уметности и живота,...“ – Овде или придев кључан треба да пређе у кључни, пошто је проблем познат, или тај придев, у свом неодређеном виду, мора да промени своје место у реченици и да стоји после речи „живота“, да опише какав је тај проблем.


„Не треба да заборавимо да Вајлд свој 'лакомислен' есеј пише (око) 1890. године...“ – Не само што је овде у питању познат предмет на који се придев односи, него он чак долази после присвојне заменице, после које је немогуће употребити неодређени придевски вид свакоме ко има основни осећај за српски језик.

Грешака ове врсте, наравно, у тексту има више, а овде смо издвојили само два примера.


ђ) Доцент Мирчетић не зна да код односних заменица постоји разлика између ствари и живих бића. Дечак кога видимо, а предмет који држимо. То се, такође, учи у основној школи. Цитирамо:

„Ипак ћемо скренути пажњу на то да заљубљеност подразумева да особа идеализује објект у кога је заљубљена.“


е) Доцент Мирчетић не зна правилно да употребљава присвојне и повратне заменице. Цитирамо:

„Чувени 'Предговор' написан је да би одбранио аутономију (своје) уметности.“ Оваква реченица нема смисла, то јест неисправна је. Или у загради треба да стоји присвојна заменица „његове“ или трпни облик „написан“ треба да пређе у радни глаголски придев „написао“.


ж) Доцент Мирчетић користи лепом књижевном изразу непримерене облике презимена женских особа. Замислимо облике Секулићева уместо Исидора Секулић или Максимовићева уместо Десанка Максимовић. У дисертацији се, међутим, користе управо таква ословљавања, па уместо Џулије Браун имамо „Браунову“, а уместо Хедер Маркович имамо „Марковичеву“. Студенти могу прочитати и да су Историју естетике написали „Гилбертова и Кун“.


з) Доцент Мирчетић не зна да је исправно рећи Христос, а не Христ.


и) Доцент Мирчетић користи научном тексту неприхватљиве стилске фигуре, као што је игра речи изведена уметањем заграда у реч. Примери: „поз(ициј)а“, „и(ли)“, „био(библио)графија“, „к(акв)ом“, „(не)морално“, „(не)здраво“...


ј) Доцент Мирчетић има изразито сиромашан речник, па претерано често понавља исте речи и фразе. На пример, у тези која има 180 страна текста (без садржаја, библиографије итд.) он чак 126 пута употребљава фразу „нама се чини“, са варијацијама „чини нам се“ или „чини се“. Дакле, тек на свакој трећој страници нећемо прочитати да се аутору нешто чини. Чак 80 пута се читаоцу „скреће пажња“, а само у једном поглављу од осам страна 14 пута се каже „Ренсом сматра“ или „сматра Ренсом“.


к) Доцент Мирчетић не разликује научни рад од импресионистичког есеја. Тако он, као што смо већ рекли, сувише често говори да му се нешто чини. Иза научне анализе треба да стоји чврст, доказив закључак, а не неки лични и несигуран утисак.


У тексту се преко 30 пута користи одређење „занимљив“, односно „занимљиво је“.


Уместо да питање које му није јасно проблематизује и расветли, аутор прибегава оваквим решењима: „Само кажемо да смо збуњени да Велек није препознао оно што је сам захтевао...“ Какав је научни смисао тога што је аутору нешто занимљиво или у томе што је он нечим збуњен? (Додајемо и то да наш доцент не зна да користи везнике да и што. Везник да се користи када се уводи радња о којој се тек говори, којој се тежи или која се може догодити, а везник што уводи радњу која се узима као готова чињеница.)


Издвајамо и ове реченице:

„Ниче је рекао, ако се не варамо, да једини бог кога можемо да критикујемо јесте етички бог.“ (Овакав став је недопустив у научном раду. Аутор показује да не поседује свест о смислу научног истраживања. А и то да није прочитао дело једног од најрелевантнијих мислилаца за модерну књижевност. Научни рад може да садржи само прецизне цитате.)


Кажу да се Веласкез, један од пет највећих сликара свих времена, одрекао сопствене уметности како би добио племићку титулу – нису племићи они који зарађују 'у зноју лица свог'.“ (Аутор као да не зна да о овом сликару постоји биографија, коју може да прочита, информише се, а онда упути и читаоца на прецизан извор. Произвољно лично оцењивање и рангирање уметника које потом следи такође је непримерно једном научном раду.)


л) Доцент Мирчетић има толико неразвијен и лош стил да се његова синтакса, ритам, избор речи, метафорика не разликују од стила просечног средњошкослког састава. Цитирамо:


„Доријан Греј је модеран тип какав је Бодлер, прецизније речено каква је Готјеова слика о Бодлеру.“ (Реч тип је, у оваквој употреби, жаргонизам, а недопустиво је користити жаргонизме у научном тексту. После „прецизније речено“ треба ставити запету, а затим, због промене рода заменице, требало би додати реч „онакав“. Итд.)


„Сложен систем идеја налази се у роману Слика Доријана Греја.“ (Овако почиње један пасус. Реченицу би, у складу са смислом реченичног нагласка, требало почети прилошком одредбом за место, а завршити субјектом.)


„Будући да се проблем који лежи у њиховој позадини може, по нашем мишљењу, разрешити у једној реченици – злочин као задовољство и елемент прогреса, остваривања сопствене личности; маска као лаж која говори истину – у даљем тексту нећемо им посвећивати дужну пажњу.“ (Овде видимо како аутор има проблема са грађењем сложених реченица. Средишњи део, најављен као реченица, чине заправо зависни делови реченица који чине незграпну целину и ритмички и по смислу. Одређење „дужна“ звучи колоквијално. Ово је, иначе, једна од најдужих реченица у дисертацији.)


„Не треба да чуди што су есеј савременици дочекали на нож.“ (Општа метафора.)


„Уметност вајара (Микеланђела) или глумца (Ришарда Чешлака) или балетана (Нижинског) јесте, између осталог, рударски тежак посао.“ (Разуме се, цела реченица је неприкладна.)


„Али! Увек постоји једно али код Вајлда.“ (Овакве реченице смањују оцену у средњој школи.)


„Ако неко правило има многе изузетке, онда то и није правило, зар не?“ (Више је реченица са лепом изразу недопустивим завршетком „зар не?“. И свака од њих је, као и ова, у форму реторичког питања поставила неку тривијалну мисао.)


„Други начин на који Вајлд говори о уметности јесте да она представља израз.“


Препричавајући у једној фусноти сцену из филма Фаринели, аутор каже да се „две даме из партера прилично јефтино онесвесте“. (Цела та фуснота је крајње неумесна и неприкладна једном научном раду.)


љ) Доцент Мирчетић користи непромишљене реченице.


„У историји књижевности добро је познато да се права љубав, назовимо је фантазам зрна грашка или белог коња, ако је 'стварно' 'права', као нека врста хибриса завршава смрћу.“ (Аутор или није читао Толстојеве романе или Рат и мир и Ану Карењину не убраја у историју књижевности. Љубав Пјера и Наташе, као и Љевина и Кити, не завршава се смрћу. Наведимо и то да аутор није прочитао, за ову тему репрезентативну, књигу Љубав и Запад Денија де Ружмона, која би му помогла да боље разуме само ово питање и код Вајлда.)


„Вајлд је презир према природи и животу свакако позајмио од Готјеа и Малармеа.“ (Како се то презир према животу или природи може позајмити (преузети) од некога? И шта уопште значи позајмити тако нешто?)


„Ми се данас дивимо пирамидама у Египту као величанственим грађевинама и архитектонским чудима заборављајући две важне ствари. Прво, те грађевине нису имале естетичку функцију. И друго, нешто много важније – патњу милиона на чијим леђима су подигнуте.“ (Одакле нашем доценту идеја да неко уопште мисли да су пирамиде имале естетску функцију? Он овде показује и то да не разликује појмове естетско и естетичко.)


љ) Ево неких коментара доцента Мирчетића, које он и комисија називају анализом, а које ћемо ми оставити без коментара:


„Вајлд је, није потребно ни говорити, већи краљ (и) од краља. Нећемо ми било чим (понечим излишним, рухом и раскоши о којој говори 'бедни' Лир) престати да будемо животиње. Вајлд хоће много. И још више. Увек више. Никад довољно.“


„У историји, нама се чини, уметност је добила само две похвале које су је достојне. Прва похвала је Платоново протеривање поезије из државе. Не брише он Хомерова дела 'зато што нису песничка, и што мноштво не ужива у томе да их слуша (...) него баш зато што (...) су (...) песничка'. А друга је Вајлдова.“


„Хтели ми то или не, етика је уписана у темеље наше културе.“


„Књижевност, уметност није роба, ма шта о томе данас говориле студије културе. Она не настаје на производној траци у фабрици. Процес стварања уметничког дела, чиме се, нажалост наука о књижевности готово уопште не бави, тежак је и болан процес.“


„Позната је 'наша' изрека о десет посто талента, а деведесет посто рада, те да су Демостен и Хелен Келер само радом савладали животне сметње. Није ни потребно помињати да тај рад нема везе са (мало)грађанштином и зарађивањем за хлеб.“


м) Доцент Мирчетић, ипак, показује да има дар за поређење и за поентирање својих дубоких научних анализа.


„Када Вајлд каже да се велики Блејк чак зауставио пред неком његовом сликом и рекао да је 'веома лепа', то личи на старе лисце који гледајући представу аматерског средњошколског позоришта прокоментаришу: 'Слатка су деца.'


„Да ли су људи рођени 'зли' зато што су нешто погрешили као у Платоновом Федру или зато што су упрљани источним грехом, или су пак рођени 'чисти као деца', као tabula rasa, то се још не зна.“


„На пример, рећи ћемо да је Мерил Стрип добро одиграла улогу Маргарет Тачер. Заправо, за све што је Мерил Стрип одиграла рећи ћемо да је добро. (Не разумемо зашто аутор овде не каже Стрипова. – прим. Р.Д.) Тиме не оцењујемо етичку страну њене глуме већ њену уметничку страну, њено извођење. Са друге стране, када покушавамо некога да убедимо да живот има неки смисао, неку сврху, да је вредан живљења, онда обично кажемо: 'Ма леп је живот.' Да су лепо (естетика) и смисао живота на неки начин повезани видимо у насловима филмова La vita e bella Роберта Бењинија и La dolce vita Федерика Фелинија. Испитујући, сваки на свој начин, шта је људски живот, каква је његова вредност, ови филмови/редитељи употребљавају термин из естетике: леп (сладак). Нама се чини, а то смо већ рекли, да су питања етике и естетике уписана у темеље наше културе, у сам језик, и да она нису толико раздвојена колико Хамлет пребацује Офелији.

Овде завршавамо овај наш колаж из научне дисертације Предрага Мирчетића.



Естетика Оскара Вајлда, објављена 2017.
Објављено: 2017.

СЛУЧАЈ: ДОЦЕНТ ПРЕДРАГ МИРЧЕТИЋ


Да би једна научна теза, као ова коју смо укратко представили, била академски препозната и научно верификована, потребно је да се формира комисија која ће је прегледати и оценити. Затим је потребно изабрати комисију која одлучује о примању кандидата за предавача на универзитету. Та комисија прегледа пријаве кандидата, пише извештај о свакој и бира најбољу.


Комплетна документација о противзаконитом запошљавању Предрага Мирчетића налази се на сајту Факултета, на следећој адреси: http://www.fil.bg.ac.rs/wp-content/uploads/vece/20160921-2.old/3%20A%2012.pdf. На 64 стране овог документационог материјала можемо, укратко, видети следеће:


1) Избор комисије за оцену и преглед дисертације. 24. марта 2015. одржана је седница Катедре за општу књижевност и теорију књижевности. На њој се гласало о избору комисије за оцену и преглед докторске дисертације Предрага Мирчетића. Предложена комисија: проф. Миодраг Лома, проф. Слободан Грубачић, проф. Зоран Пауновић, доц. Предраг Бребановић, проф. Новица Милић добила је шест гласова за, шест против, а троје професора је било уздржано. Тог дана, међутим, проф. Лома шаље допис Наставно-научном већу, обавештавајући га да је ова комисија изгласана.


25. марта 2015. управник Катедре проф. Адријана Марчетић обавештава декана и ННВ да предложена комисија није изгласана.


26. марта 2015. проф. Лома шаље декану обавештење у којем каже да је претходни допис послао „техничком грешком“ и да повлачи свој потпис са њега. У документацији имамо тај допис и јасно је да цео један искуцани документ, са потписом, не може бити техничка грешка. Професорице Адријана Марчетић и Тања Поповић касније су написале да је једини разлог непокретања кривичног поступка против измишљања и кривотворења података од стране проф. Ломе жеља да се додатно не нарушава углед Филолошког факултета.


2) Извештај о оцени докторске дисертације. Из ове документације не сазнајемо како је на крају изабрана комисија за оцену и преглед дисертације, али видимо да ју је 1. априла 2015. године именовало ННВ. У новој комисији примећујемо само једну измену: уместо проф. Зорана Пауновића члан је проф. Корнелије Квас.


У Извештају, 15. априла 2015., ова петочлана комисија каже:


„И сама критичка анализа наведених узорних студија укључује много ширу литературу о Вајлду и његовим уметничко-теоријским схватањима, коју Мирчетић с мером и на правим местима успешно користи.“ (Сва подвлачења у цитираним изводима су наша. - прим. Р. Д.)


„Показујући знање о главним токовима развоја естетичке и књижевно-теоријске мисли од Платона преко Канта, Шилера, Кјеркегора, Ничеа, Бењамина и Адорна до савремених теорија као што су културни материјализам и постколонијална критика, кандидат с лакоћом уочава недостатке досадашњих разумевања Вајлдове мисли, смештајући његове погледе на уметност у много шири књижевни, уметнички, идеолошки и историјски контекст од оног с краја деветнаестог века.“


(Какво знање кандидат поседује о Ничеу, већ смо показали. Адорно је поменут само једном у целој дисертацији, и то у једном низу имена са осталим мислиоцима. Шилер, Кјеркегор и Бењамин су поменути по три или четири пута, и то углавном у оним поглављима у којима је кандидат препричавао туђе есеје о Вајлду. Знање о њиховој књижевно-теоријској мисли не само да није показано него се на ту мисао уопште не може наићи.)


„У свим сегментима свог докторског рада Предраг Мирчетић је показао убедљиво владање историјским, естетичким, теоријским и критичким чињеницама које се тичу Вајлдовог критичког схватања и приповедног приказивања уметности. Сва три главна дела његове студије (...) утемељена су на веома прецизној анализи туђих погледа на Вајлда као уметника и мислиоца, али и на тачном аналитичком увиду у гледишта овог писца о уметничком стваралаштву, о животу и његовој моралној пракси која је изнео у својим есејима и приповедним делима.“


Морамо да се запитамо овде да ли су чланови Комисије уопште прочитали дисертацију. Наше је слободно уверење да је ментор проф. Лома сам саставио овај извештај, а да су га остала четири члана само потписала, без завиривања у саму дисертацију. Зашто тако мислимо? Сви чланови Комисије у својим делима показују познавање граматике српског језика, као и умеће у бољем стилском изражавању. Логично би било да они упуте кандидата на те недостатке.


Ипак, очигледно је да је проф. Лома, као ментор, прочитао дисертацију, јер 95% садржаја у Извештају чини препричавање кандидатове тезе, уз свега неколико „критичких“ осврта, као што су ови које смо навели. Није нам јасно зашто проф. Лома током менторског рада није докторанду скренуо пажњу на преко сваке мере лош стил и неисправну граматику, бесмислене коментаре и недопустиве слободне асоцијације. Ми којима је проф. Лома предавао сећамо се да је он студентима по три пута знао да враћа семинарске радове на дораду, уз исправку сваке проблематичне реченице у раду. Али, страсти мењају људе. Данас његов менторски потпис стоји испод тако бесмислених, беспримерних и поражавајућих поређења као што је оно о „старим лисцима који за аматерске средњошколске представе прокоментаришу: 'Слатка су деца.'“.


Овакво менторство служи на част проф. Ломи, а Извештај свим члановима Комисије.


3) Приговор на Извештај. Професори Тања Поповић, Јован Попов, Зорица Бечановић Николић и Адријана Марчетић 13. маја 2015. године подносе Приговор, који ће бити одбијен. Наводимо укратко основне тезе Приговора:


· Комисија није, како закон налаже, навела ниједан научни рад кандидата објављен у међународном научном часопису.


· Пошто тај одељак није попуњен, може се закључити да кандидат нема објављених радова проистеклих из рада на дисертацији.


· Ни кандидат ни Комисија не показују свест да је др Зорица Ћирић у Новом Саду 2011. одбранила дисертацију о готово идентичној теми. Комисија је била дужна да кандидата стога другачије позиционира према његовој теми, а кандидат има обавезу да се научно одреди према већ оствареним резултатима у најужој сфери проблематике којом се бави.


· Комисија не констатује да кандидат није узео у обзир један значајан корпус Вајлдових текстова који су од суштинског значаја за проучавање теме којом се бави.


· Поглавља која би требало да садрже теоријско проблематизовање и критичку интерпретацију, највећим делом су само преглед и препричавање садржине датих дела. Изостала је права научна анализа. Тумачење и анализа своде се на крајње елементарне и самоочигледне закључке без адекватне елаборације коју подразумева научни ниво докторске дисертације. Раду недостаје закључак, јер текст од 17 редова који кандидат ставља на крај рада под насловом „Закључак“ више личи на апстракт него на синтезу коју треба да садржи један озбиљан научни рад.


4) Избор Комисије која одлучује о избору наставника за предмет Преглед опште књижевности.


22. јуна 2015. на седници Катедарског већа донет је предлог за комисију.


30. септембра 2015. Изборно веће Филолошког факултета уз тај предлог, који је поднела Катедра, равноправно – противно Статуту Филолошког факултета – разматра и још један предлог, који је самостално поднео један професор са Катедре. Тај други предлог није био изнет ни на седници Већа нити је добио сагласност Катедре. Пошто ниједан од два предлога није добио већину гласова, на предлог декана проф. Александре Вранеш изабрана је комисија у саставу: проф. Тања Поповић, проф. Миодраг Лома, проф. Слободан Грубачић. Расписан је Конкурс.



Тања Поповић