Саветујте своје рођаке и пријатеље да читају овај портал.

Сећање на наставника Аца Раковића

Пре 18 година на данашњи дан (12. децембар) умро је Ацо Раковић. Изашао је на свој прозор да намести ролетну, оклизнуо се и пао са трећег спрата. Било је то ујутру, за време великог одмора, и када сам чуо, одмах сам отрчао до његове зграде. Цигара се још димила на месту где је пао.


Уместо школе, вратим се кући и надам се да је можда још жив. После неколико сати већ су умрлице биле полепљене и ја сам пао у очајање. Прво нисам ишао седам дана у школу, па још седам. Нико никакво разумевање око мене. Једва сам отишао још неколико дана у школу пред крај полугодишта и добио неколико јединица. Одбијао сам сваку комуникацију са професорима. Сваки тренутак тих дана сам осећао гушење и парализованост. Набавио сам филм Амадеус, који ми је Ацо претходно препоручио да погледам, и гледао сам га десетине пута, сваки дан. Нисам могао да поднесем да тај филм и Моцартову музику откривам без њега и могућности да причам са њим. То је стање трајало месецима.


У школу сам једва ишао и све наставнике гледао само кроз смрт: како је могуће да они сад тамо држе да је битно ово или оно, да се љуте на ђаке, да постављају бесмислена питања што неко није учио, дају неке оцене као казне или награде?! Питао сам директно то неке наставнике који су ми постављали та бесмислена питања и они су остајали неми или су ми одговарали још глупље: ти не треба о томе да се питаш, умро човек па шта с тим, и слично. Хтео сам да напустим школу, али сам ипак одлучио да идем, чисто физички, без књига и без одговарања. Мање-више, све оцене које сам добио отад до краја гимназије биле су јединице. Учити за оцену, поштовати ту школу, то је значило издати и обешчастити живот и истину. Имао сам закључених и по седам јединица, али су их неки наставници онда преправљали да не бих понављао и напустио школу и остављали ме на полагању. На полагањима исто изађем без икакве припреме, само ћутим и дају ми прелазну оцену.


Ацо се развео и вратио у Прибој годину и по дана пре смрти. Кренуо сам у осми разред и појавио се одједном нови наставник ликовног. Уторак, шести час. Другачијег изгледа и понашања од осталих, стално са цигаретом и шољицом где тресе пепео, хода учионицом горе-доле, озбиљан и ведар, прича о томе шта је уметност, шта је шунд, шта је кич... „Шунд је лаж, а кич је лаж да лаж није лаж.“ И тако из часа у час. Био је једини наставник који је пушио на часу, и то по неколико цигарета. Али, то нико од нас није доживљавао као неки преступ нити позив да и ми почнемо да пушимо. После два месеца напишем на вежбанци из математике: ОШ неписмених „Вук Караџић“. У зборници се након тога већало да ме избаце из школе, али Ацо пита мог разредног (математичара Чеда, покој души и њему) и Круна Малића, који су тражили да будем избачен, зашто их то вређа ако нису неписмени. Ако јесу, онда је дете у праву. Ацо ме изведе са наредног часа, загрли ме у ходу и све ми то исприча. Каже, битно је да знаш како је било, али пусти сад бунт, то си већ прерастао, него се образуј, да урадиш нешто. Одлучили су ипак само да ми смање владање и да ми отац дође у школу. Директор га је питао зашто ми дозвољава да имам дугу косу и да ли је сигуран да ја нисам у некој секти, јер Круно ме је видео да читам Нови завет на часу физичког.

Ацо није веровао у Бога и неколико пута смо дискутовали о томе. Говорио је да му се Стари завет много више свиђа од Новог, јер је пун митологије, и да је Нови завет врхунац људске глупости - то да Бог сиђе међу људе...


Пред крај мог осмог разреда покренуо је био акцију скупљања новца за обнову школе. Организовао је велику продајну изложбу ученичких радова и том приликом је први пут организована велика школска приредба у дому културе, као што су касније биле оне Покажи шта знаш. Сала је била крцата, продато је преко 700 улазница (а дом културе прима око 400 људи), друг и ја смо наступали на крају са електричним гитарама и свирали Јовано, Јованке. Ацо ми је рекао да смо били бољи од остатка програма за 200 класа. Па је то поновио више пута, да ми каже да није у питању хипербола. Изложба је трајала седам дана и ја сам му био помоћник. Готово сви радови су били продати и школа је зарадила велики новац. Мало касније, школа је реновирана у оквиру неког „пројекта ЕУ“ и дуго је табла са заставом ЕУ стајала испред школе да свима показује ко је школи платио нове прозоре и клупе. То је била права слика те наше духовне пропасти и комплекса после 2000. године. То што је неко наш (и то наставник те школе!) урадио са нашим радом, са ђачким радовима, то није битно и то није за таблу. Не, тада је у српску моду почела да улази та неподношљива реч „пројекат“, тај друштвени кич, како Ацо дефинише: лаж да лаж није лаж. И у центру града 15 година је стајала застава оних који су нас само коју годину раније бомбардовали.


Своје другарско вече, малу матуру, провео сам највећим делом седећи са њим. Сећам се да сам тада размишљао: благо мени кад имам овог човека да с њим проводим своју будућност. Током летњег распуста смо остварили и прве контакте изван школског контекста. Сам ми се понудио да ми направи радни сто и тако смо провели пуна три дана заједно. Једно вече га поздравим из баште једног кафића и он сврати. Остали смо до затварања. Тада ми је рекао једну реченицу коју сам много волео да цитирам: „У два минута класичне музике на касети која шушти има више музике него у целом рокенролу заједно.“ Посебно је нагласио оно „на касети која шушти“.


У новембру сам био код њега у стану, однео му флашу ракије и штеку Ловћена, да се захвалим за радни сто. Послужио ме поморанџама и ракијом. Причали смо о вери у Бога, о монаштву, о љубави, о школи. Шта је са Индијанцима? Где је њима Бог? Како то да се Бог обрати само једнима а не и другима?


Људи се раздвајају кад више не разумеју зашто да буду заједно, кад се изгуби разумевање. Не љубав, љубав никад не престаје.


У школи су многи почели да раде тако што су се скотрљали са планине и успут некако дограбили диплому.


- Наставниче, набавио сам неку класичну музику на це-деовима. - И где су? (Гледа око мене) Не видим их? Још ми ниси преснимио на касету?

Неко време после његове смрти почео сам страствено да идем у библиотеку. Био је на телевизији интервју са Данилом Кишом и његова озбиљност, коса и цигарете подсетиле су ме на Аца. На крају интервјуа Киш помене Бранка Миљковића. Били су ми то први књижевни путокази. А онда у библиотеци у једној Бранковој књизи у картону налазим Ацов потпис! То је значило да ако могу одмах прочитам све што су њих двојица написали. Готово сваки дан сам ишао у библиотеку и често сатима претраживао књиге и картоне, читао целе делове ту међу полицама. Веру у Бога сам све више губио и утолико више остваривао јачи емотивни однос према књигама. Библиотекарке ме нису подносиле. У школи је већ владао потпун неспоразум са мном и ја сам само желео што више да их провоцирам. Питао сам отворено професоре: каква је то школа где ученик који чита Томаса Мана и Набокова и слуша Бетовена и Моцарта има просек 2,60, а професори воле Митра Мирића и холивудске филмове? Школу сам све више волео, али не ту у којој ја губим време и у којој мање-више једино могу да научим какав наставник не треба да буде.


Престао сам да идем на Литургију и - ником ништа. Као и у школи. Каже свештеник индиферентно: само се моли. Али, неке се ствари лече постом и молитвом, не све. Ту су и разумевање ствари, и проповед, и борба, и брига о другом. Као што 90% просветних радника уопште није свесно шта значи реч просвета или просто нема лични капацитет да може некога да просвећује, тако ни 90% свештеника уопште не зна шта значи пастирски позив или нема лични капацитет за пастира, како то каже Митрополит Порфирије. У оба случаја је у питању вероватно више од 90%. Како ми скоро каже један друг, Цркви у Прибоју прилази само онај кога Бог директно позове. Тако је и са образовањем: ако се неко у Прибоју стварно образовао у сфери хуманистике, школа са тим, осим изузетно, никакве везе није имала.


На Ацовој четрдесетници упознао сам се са његовом сестром, која је живела у Кикинди, па онда и са његовим сестрићем, са којим је почела посебна прича у мом животу. Ацова сестра, која је као новинар забележила разговоре са Србима који су преживели Јасеновац и свој рад умногоме посветила угроженим Србима из Хрватске и са Косова и Метохије, није дозвољавала моје речи о Ацовом атеизму. Каже, Ацо се крстио у 33. години, јако је био посвећен вери, али је много патио у браку, па је тако теби причао...


Све време сам био у дијалогу са Ацом. Када сам на првој години факултета имао једну ватрену младу неудату професорицу, мислио сам како би се она заљубила у Аца да је он жив... Прошло је ево пуних 18 година, а знали смо се свега годину и три месеца. И сад као с њим да причам све ово што сам написао. Чудно како је жив. Увек ми је било жао што није чуо Порфирија и што нисмо стигли дубље да расправљамо питања вере.


Драгана Лаловић, „Ацо Раковић“, колаж, 2014., 33 х 23,5цм, приватна колекција Радослава Докмановића

Дванаест година након смрти Аца Раковића двоје његових ученика и млађих пријатеља покрећу под његовим именом бесплатну школу сликања и гитаре у просторијама Омладинског центра. Општина је након месец дана тај рад тамо забранила, али остала је ова слика. Наставник Ацо се појавио извирујући из другог живота миран и здрав, а осветљеност његовог лица и руку открива нам светлост света из ког долази. Он разгрће границу између нас као позоришну завесу, која својом фином нијансом плаве дочарава дубоку ведрину васкрслог живота. И сам Ацо је одевен у исту ведро-дубоку плаву. Изванредан, каравађовски јасан контраст који је ту добијен заправо представља јединство двобојног исијавања света из ког нам се јавља, а не супротстављеност и драму. Позоришна инсценација призива нам у свест Ивана Карамазова и питамо се: не видимо ли овде једну реч на његов антитеизам и враћање улазнице? Ивана свест о страдању деце доводи до супротстављања Богу и вечном животу и он у чувеном разговору са Аљошом каже: за ту позоришну представу, која ће после смрти да оправда страдање деце на овом свету, ја унапред враћам улазницу. А Ацо се овде појављује са бојама и четкицом (уместо цигарете) у устима и подстиче на рад. Не само да улазницу не треба вратити, него треба сликати и стварати.

Његово лице састављено је од делова различитих туђих лица штампаних у новинама. Искуство живота са смрћу вољене личности, описано врло слично и у стиху Матије Бећковића: „свака жена носи њену главу, али ниједна целу“, добило је у колажној техници свој природан и најадекватнији израз. Ацо гледа на две стране и његово десно око нам не да да му лице сагледамо у јединству и сливености уклопљених делова. Оно расклапа слику и наглашава његов поглед, а црно-бела штампа даје том погледу документарни карактер истине. Својом сугестивношћу оно тражи од нас да у њему сагледамо цело лице које не видимо и које су покрили остали делови сећања. Тако је стварна динамика наше успомене и садашњости пренета на слику.


Радослав Докмановић

960 views

Најновије

Шта Канцеларија за младе у Прибоју има против уметничког конкурса за ученике?

Шта Канцеларија за младе у Прибоју има против уметничког конкурса за ученике?

Витомир Радовић – За и против Мехмед-паше Соколовића као ктитора цркве у Поблаћу

Витомир Радовић – За и против Мехмед-паше Соколовића као ктитора цркве у Поблаћу

Дан примирја у Првом светском рату

Дан примирја у Првом светском рату

Велики конкурс за прибојске ученике: КОСОВО И МЕТОХИЈА – СИМБОЛ ЖИВОТА

Велики конкурс за прибојске ученике: КОСОВО И МЕТОХИЈА – СИМБОЛ ЖИВОТА

ПРИБОЈСКИ ЖУРНАЛИСТА: ЕВРОПСКИ ФОНДОВИ КАО ЧИНОВНИЧКА ИНСПИРАЦИЈА

ПРИБОЈСКИ ЖУРНАЛИСТА: ЕВРОПСКИ ФОНДОВИ КАО ЧИНОВНИЧКА ИНСПИРАЦИЈА

Пишимо српски језик са српским наводницима:

„”


!

(А не са енглеским "...".)


Српски језик нема никог осим нас.

Најчитаније

3754

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

2635

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

2606

Прибојска просвета и друштво - ЂУБРИШТЕ ИСТОРИЈЕ (плус додатак о вртићу НЕВЕН)

2513

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

2373

Музичка школа у Прибоју – огледало пропасти Прибоја и етике Васа Дечанског и Средњоевропског

2285

Преносимо из суседства: Телепортовање или криминал у руђанској народној библиотеци?

2094

Љубиша Голе: Одговор Радославу – У школама је место Митру Мирићу, а не секташима Бетовену и Баху

1978

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - Исидора Деспић, студент у Москви

1812

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

1379

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе