ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

Према подацима за 2019. годину, у Прибоју се за културу издваја 38.842.360 динара, односно 2,86% општинског буџета. Овај проценат не треба поредити са републичким (0,74%) па помислити да се прибојска власт за културу брине више него републичка – у питању су само различити економски параметри. У целој Србији, као и у Европи, уобичајено је да локални буџет за културу у процентима буде неколико пута већи од државног. (Како носиоци власти у Прибоју схватају место културе у буџету боље показује то што су за спорт исте године издвојили 5,53% буџета, скоро дупло више. То не значи ништа друго него да су по њима за нас Реал и Барселона дупло битнији од Достојевског и Андрића, стадиони и спортске дворане од Милешеве и Хиландара, а локалне спортске утакмице од позоришних представа и концерата уметничке музике.)


Но, и тако мала издвајања ипак представљају новац са којим се, ако се смислено користи, може нешто постићи. У Прибоју је, нажалост, много већи проблем употреба тог буџетског дела него само место културе у укупном буџету општине, а у тексту ћемо видети да та употреба углавном подразумева безочну пљачку грађана Прибоја, и то у два вида: директном крађом новчаних средстава која су намењена културним манифестацијама, а под ставкама „услуге по уговору“, „специјализоване услуге“ и „материјал“, и бацањем новца на плате противзаконито запослених у културним установама и оних који тамо својим радом не оправдавају новац који им дајемо.


Пре него што пређемо на милионе динара који се краду преко организовања културних догађаја, потребно је да се упознамо са самим актерима те пљачке.


1. ПРОТИВЗАКОНИТО ПОСТАВЉЕНИ ДИРЕКТОРИ


На плате запосленима и трошкове који су везани за њих у прибојским установама културе годишње дајемо 7.519.273 дин. (Дом културе), 4.958.435 (Завичајни музеј) и 6.884.900 (Градска библиотека). Наравно, нису сва радна места иста, па одговорност за културни рад ових установа свакако не може сносити техничко особље, већ само директори и они радници који су задужени за тај део посла, као и чланови управних и надзорних одбора, односно они који су те чланове поставили.


Градска библиотека


Актуелни директор Градске библиотеке је Селма Кулоглија, која је завршила пољопривредни факултет, смер: заштита биља. Она је прво 2012. године постављена за в. д. директора, да би затим 2013. и 2017. била бирана и именована на четворогодишњи директорски мандат. Оба пута противзаконито.





Закон о библиотечко-информационој делатности, који је на снази од 24. 1. 2012. године, у члану 17. прописује следећу тачку:


(6) За директора библиотеке именује се лице које има високо образовање и најмање три године радног искуства у култури и које испуњава друге услове утврђене статутом библиотеке.

Статут Народне библиотеке Ужице, матичне библиотеке према којој Градска библиотека Прибој у потпуности усаглашава свој рад, у члану 30. (услови за кандидата за директора) захтева:


(2) „високо образовање из научне односно стручне области у оквиру образовно-научног поља друштвено-хуманистичких наука и уметности“.

У Закон о култури, који је надређен осталим законима о ужим областима, тек је 16. 2. 2016. унет став који прецизира да в. д. директора мора да испуњава исте услове за избор као и директор. Та допуна је унета како би се убудуће избегле злоупотребе недоречености члана који се тицао избора в. д. директора, који се, иначе, поставља без конкурса и на највише годину дана.


Дакле, 2012. године инжењер заштите биља Селма Кулоглија је злоупотребом недоречености Закона о култури именована за в. д. директора. Наредне године је, међутим, на место директора противзаконито изабрана од стране УО и потом противзаконито именована од стране Скупштине општине и директора НБУ. Ниједан од два горе наведена законска услова – три године рада у култури и диплому из поља друштвено-хуманистичких наука и уметности – није испуњавала.


Треба додати још и то да су и тадашњи чланови УО Градске библиотеке били постављени противзаконито, јер су по струци били виши металург и саобраћајни техничар. Закон о култури је и тада, као и сада, јасно прописивао да се чланови УО именују „из реда истакнутих стручњака и познавалаца културе“.


Ево једног куриозитета са гласања за избор директора 2013. године. На конкурс су се пријавила три кандидата – дипломирани библиотекар-информатичар (иначе, тадашњи члан ДС), дипломирани новинар (такође тадашњи члан ДС) и пољопривредни инжењер заштите биља (члан СДА). Саобраћајни техничар (члан НС) гласао је првобитно за кандидата који је завршио библиотекарство. То је председника УО, по струци вишег металурга (члана ДС), која је добила упутства да гласа за пољопривредног инжењера, навело да напусти седницу и обави телефонски позив. Затим је и саобраћајни техничар морао да напусти седницу. По повратку су обоје гласали за пољопривредног инжењера. Друга два кандидата су након тога напустила Демократску странку, а председница УО је добила посао у општинској канцеларији (где су ваљда планирали да се баве металургијом). Да чорба буде зачињенија, тај састанак УО је коштао грађане Прибоја 9.000 динара.


Ко су чланови управних одбора, можете прочитати у тексту Прибој – град културе. Истакнути стручњаци и познаваоци културе за које нисте знали! .


Дакле, шема изгледа овако: прво носиоци локалне власти незаконито изаберу чланове управног одбора, који потом незаконито изаберу и предложе кандидата, кога онда носиоци власти незаконито именују за директора, а директор матичне НБУ на крају незаконито потврди избор. Четири прекршаја закона да би се поставио пољопривредни инжењер и партијски кадар за директора библиотеке. Све то, наравно, може да функционише само ако грађани не пружају никакав грађански отпор.


Да је рад такве библиотеке сведен на чисто технички ниво постојања излишно је помињати. Институција градске библиотеке дословно функционише само као један шалтер и једно складиште књига, као простор у који средњошколци свраћају само када беже са часа и када је напољу хладно а немају за кафу. Не да читају, него да се испричају. Директор те установе осам сати дневно, 365 дана у години, буквално не ради ништа. А шта би са својим компетенцијама и могао ту да ради?


Сваки динар који дајемо на плату таквог директора је бацање новца. Скоро смо имали прилику да прочитамо текст нашег суграђанина Данка Леовца (1986), професора на Катедри за историју у Београду, који је хтео да поклони књиге својој завичајној библиотеци и био одбијен, са речима да „не примају они тамо баш свашта“ и да им он, ако баш хоће нешто да поклони, напише званичан и-мејл са тачним подацима о тим књигама, па ће они одлучити да ли ће их прихватити. Он је чак и то учинио, али одговор није добио. Прибојски ђаци, рецимо, уче из историје о кнезу Михаилу, а не знају да је научну биографију о њему написао баш њихов суграђанин. Уместо да га зову и организују годишње бар један сусрет ђака са њим (сусрет са универзитетским професорима у Прибоју је заиста реткост), они му чак ни књигу нису прихватили као поклон, а камоли нешто више – да је представе и популаризују.


Данко Леовац је само један од аутора из Прибоја чије књиге никад нису представљене и популарисане у њиховом родном граду. Ивана Палибрк (1987), на пример, докторирала је на теорији књижевности у Мадриду, на теми рецепције књижевности Данила Киша. Била је најбољи ђак у генерацији у прибојској гимназији. Филолошки факултет је завршила са просеком 9,90. Никада је нико није ни поменуо у прибојским установама културе, никада јој се нико од њих није обратио, и тако 99% Прибојаца данас не зна за њу и њен рад. Данило Киш је, као што је свима познато, део школске лектире и била би то ретка привилегија прибојских ђака да их са њим упозна неко ко је докторирао на његовом делу.


Навешћемо још и овај репрезентативни случај. Од прошле године Дан словенске писмености је постао и званични државни празник. Међутим, Градска библиотека и Дом културе не само да ове године нису прославили тај дан, да га нису недељама припремали и укључили ученике, наставнике, уметнике и друге суграђане у припрему тог празника, да нису организовали изложбе и концерте у част првих словенских описмењивача Ћирила и Методија, него тај дан уопште нису ни поменули. Јер њима, преварантима, тај дан је као и сваки други. И док ми дајемо новац за њихове плате да би наша деца добила тај ћириловско-методијевски печат у срцу, директори по осам сати дневно пију кафу а деца играју игрице на телефону. Могли смо, узгред буди речено, видети како је лепо тај празник припремљен и прослављен у суседној Бајиној Башти.


Дом културе


Када је у питању постављање директора, случај Дома културе је мало замршенији, мада се у принципу ради о идентичној превари. Проблем је што јавности није доступан Статут ове установе који је важио до 2016. године, када су у њега унете неке измене.



Актуелни директор Борка Пузовић такође је завршила пољопривредни факултет, само други смер – агроекономију. Највећи допринос култури је дала као оригинални тумач Дон Кихота. (Више о томе у тексту Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #1.) Године 2012. је, у пакету са колегиницом са пољопривредних студија, злоупотребом недоречености закона постала в.д. директора. За разлику од Закона о библиотечкој делатности, Закон о култури је све до 2016. године прописивао само то да кандидат за директора мора имати високо образовање, без икаквих додатних појединости. Међутим, како нам је у личном разговору рекао један од претходних директора ове установе, претходни Статут Дома културе је у том погледу прописивао исти услов који прописује и Статут НБУ: „високо образовање из научне односно стручне области у оквиру образовно-научног поља друштвено-хуманистичких наука и уметности“. Тај законски акт је прекршен 2013. године када је агроекономиста добила први директорски мандат на четири године. Чланови УО су били правник, наставник руског језика и троје чланова са средњим образовањем, дакле нико од њих није испуњавао услове из Закона – да буду изабрани из реда истакнутих стручњака и познавалаца културе. Изборни састанак УО нас је коштао 14.000 динара (толико кошта једна квалитетна класична гитара).


2016. године долази до измене Закона о култури и Статута установе. Закон прописује да кандидат за директора мора имати „најмање пет година радног искуства у струци“. Ситнопреварантски управни одбор у новом Статуту овај став мења у „пет година радног искуства на радним местима у области културе“. Пошто је струка предвиђеног доживотног директора агроекономија, изгледало им је неуклопљиво тумачење Закона тако да неко ко има радно искуство у својој струци конкурише за вођење установе која са том струком нема никакве везе. И тако су онда – иако то нису смели – изменили речи „у струци“ речима „на радним местима у области културе“, у намери да се тада држе буквалног а не јединог смисленог значења чак и такве формулације. Јер, приликом новог избора 2017. године, агроекономиста Борка Пузовић ће имати таквих пет година „радног искуства“, као што таквих пет година имају и домар и чистачица у Дому културе, јер и они имају радно искуство „на радним местима у области културе“.

Међутим, таква формулација у Статуту не мења одговорност директора пред Законом: њен нови избор 2017. године је противзаконит. Ево тог члана из Закона о култури:


Члан 36. Кандидати за директоре установа морају имати високо образовање и најмање пет година радног искуства у струци. Остали услови за избор кандидата за директора установе утврђују се статутом установе. Кандидат за директора дужан је да предложи програм рада и развоја установе, као саставни део конкурсне документације.

Дакле, Статутом не може да се мења први став овога члана, него само да се додатно утврде остали услови. То значи да је Статут у тој тачки, као неусаглашен са надређеним законским актом, неважећи. Поразно је за српско право то што је тадашњи председник УО био управо правник, као и председник општине Лазар Рвовић и председник скупштине општине Борис Мрдовић.


Међутим, и у том новом Статуту, у којем нажалост не знамо шта је све измењено и избачено у односу на претходни, остала је једна тачка која не дозвољава актуелном директору да буде на тој позицији (члан 29, конкурсна документација):


4) „биографија кандидата која мора да садржи елементе који доказују стручност из делокруга“.

Не знамо да ли је баш овако гласила, али је свакако морала постојати оваква тачка и у претходној верзији Статута, што додатно доказује да је и 2013., а не само 2017. године, Борка Пузовић за директора Дома културе изабрана и постављена противзаконито. Делатности Дома културе су наведене у члану 19. Статута и то су: књижевност, музика, ликовне уметности, извођачке и сценске уметности, приказивање филмова, издавачке делатности и сл. Није наведено вршење директорске, односно управљачке функције, нити било шта што има икакве везе са дотадашњом каријером агроекономисте Борке Пузовић.


Овим путем Селму Кулоглију и Борку Пузовић опет јавно позивамо на подношење моменталне оставке на место директора, јер су на тим функцијама већ седам година противно законима Републике Србије!


Радник који сноси велику одговорност за рад Дома културе јесте „организатор уметничких дешавања“, дипл. инжењер сточарства Мирослав Вуковић. Он је такође био директор Дома културе, у периоду 2004-2008, а са колегиницом Пузовић се, поред студентских дана, зна и са заједничког чланства у УО локалног Фонда за развој пољопривреде. У граду је познат као судоку-мајстор, али и по својој реченици да је „неко ко је завршио један факултет тиме постао универзално стручан“: као што је магистар психологије Борис Тадић, објашњава он, био министар телекомуникација, спорта и одбране, тако и он као инжењер сточарства може да буде директор дома културе и потом организатор уметничких догађаја. Како му на радном месту најтеже пада убијање времена, он свакодневно сатима попуњава укрштене речи и осталу енигматику. После вишегодишње упорне вежбе стекао је заиста ретку рутину у решавању судоку квадрата и отуда добио и титулу мајстора.


Тако и ово, мада тако звучи, није шала: агроекономиста Борка Пузовић је 2012. изабрана за члана трочланог Организационог одбора за обележавање Века ослобођења од Турака. У питању је управо та универзална стручност: дипломирани агроекономиста се разуме и у пољопривреду, и у историју и у тумачење књига које није прочитала. А видећемо да се одлично разуме и у финансијске послове установе коју води.


Поред двоје пољоприведних инжењера, јединих са факултетском дипломом, у Дому културе збринуто је и неколико радника са средњошколским образовањем. Од свих њих заједно, само један запослени се бави културним радом – позоришном режијом. Међутим, иако прима 12 плата годишње, он за тај период спреми само једну представу за децу од 25-30 минута, и на сваких неколико година и представу за старији аматерски ансамбл. Позориште функционише као једна приватизована дружина, а од 1500 прибојских ученика ту је свега њих пет-шест, дакле 0,3%. Нема сумње да би бар стотинак прибојских ученика желело да учествује у позоришном раду, али редитељ се понаша као слободни и самовољни уметник а не као јавни радник, кога плаћају управо родитељи деце којој није омогућено да се укључе у позоришно стваралаштво. Он прима само ону децу коју он хоће и када хоће. Позориште је веома сложена уметност и садржи више различитих облика рада – глуму, сценарио, костимографију, шминку, сценографију, музику, плес... Све те ствари би деца могла да уче и потом и сама да раде. Радно време је осам сати, а редитељ од тога у просеку годишње ради 15 минута дневно. Све остало време је утрошено на гледање кроз прозор, ћаскање, чачкање телефона, чашицу и друге приватне занимације.


Биоскоп у Прибоју прикаже од пет до осам филмова годишње, а никад у историји филма није било лакше пројектовати филм на платно. Уместо да се сваке седмице пројектује неколико филмова, да се редовно праве тематски циклуси старих филмова, да се биоскоп у пуном смислу користи и као образовно средство, где ће ђаци моћи да гледају образовне филмове који прате школско градиво, пољопривредни инжењери су биоскопски рад свели на неколико савремених филмова, углавном ш категорије. Деца која данас тамо долазе немају никакву биоскопску културу – понесу пуне кесе грицкалица и причају током целе пројекције. Генерације и генерације младих одрастају поред биоскопа не упознавши се, ни у најмањој мери, са стваралаштвом Кшиштофа Кјешловског, Чарлија Чаплина, Ингмара Бергмана... Тиме је постојање биоскопа у потпуности обесмишљено.


Црквено-градски хор „Свети кнез Лазар“, који је 2013. године био на таквом нивоу да је снимио свој це-де, ове године је престао да постоји, а црквено-градски КУД „Дабар“, који је 2013. године имао преко 150 чланова, данас је на последњем степенику пред нестанак. Дом културе ни у једном случају није предузео ништа.


Завичајни музеј


Када је у питању Завичајни музеј, ту имамо неколико запослених са релевантним дипломама, међутим са једнаким нерадом и бесплодношћу као и у претходним случајевима. Довољно је само поменути то да је скорашњу изложбу за обележавање 30-годишњице Музеја самоиницијативно организовала једна волонтерка, а не неко од запослених, као и то да тамо изложбу никад нису имали водећи прибојски уметници – Сенад Алић, доцент на ликовној академији у Амстердаму, Драган Нешић, који је имао десетине изложби широм Србије и у иностранству, Драгана Лаловић, која је излагала у централним националним галеријама у Београду, Новом Саду, Нишу, и којима су изложбе отварали професори таквог ранга као што су Александар Јерков или Никола Страјнић. Уметница млађе генерације Наташа Бојанић је, поред неколико самосталних изложби у Србији, прошле године излагала уметничку керамику на најпрестижнијем светском бијеналу керамике у Јужној Кореји, али када је послала и-мејл свом завичајном музеју, са жељом да у свом граду има изложбу, није удостојена ни одговора.


Слика Завичајног музеја се може комплетирати када се у обзир узме следеће: Прибој међу незапосленима има дипломираног конзерватора и рестауратора Јакова Нешића, дипломираног ликовног уметника црквене уметности Марију Шекуларац, неколико историчара, од којих нико никакву прилику за рад или излагање није добио у Музеју. Али је зато ту однедавно запослен фотокопир-мајстор, рођени брат председника општине. Иако држи фотографску радњу ФОТО ЈУЈЕ, са којом Општина склапа безбројне послове, решио је, наравно без икаквих стручних квалификација, да прима плату и у Музеју, поред толико незапослених и образованих младих људи. Ретко су где у Србији дипломци са Академије Српске Православне Цркве потребни као у нашем крају, где су старе цркве нерестауриране а нове неосликане, где деца и млади никада нису имали прилику да се уче у црквеној уметности. И ретко где постоји толики презир према култури од стране културних установа као у Прибоју.


Драгана Лаловић, „Давид и Голијат“, колаж, 2018., 41 х 62цм.

2. КУЛТУРНЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ КАО СРЕДСТВО ЗА ПЉАЧКУ СОПСТВЕНОГ НАРОДА


У претходном делу текста видели смо да је мање-више сав новац који дајемо на плате запосленима у културним установама бачен. У наставку ћемо се упознати са директнијим видом пљачке грађана.


Управни и надзорни одбори


Према одлуци усвојеној 22. 7. 2013. у Скупштини општине, нето дневница за председника управног одбора јавне установе износи 5% од просечне бруто плате у Србији према последњем податку, док члан прима 3%. У јуну 2020. године просечна бруто плата у Србији била је 82.572 динара. Дакле, 5% од тог износа је 4.128 дин., а 3% је 2.477 дин. За једну одржану седницу управног одбора Дома културе из нашег буџета се издваја 14.036 дин. (једна квалитетна класична гитара), а за једну такву седницу у Музеју или Библиотеци по 9.082. Укупно се за по једну седницу у ове три установе издваја 32.200 динара (једна квалитетна школска флаута). Јавности није познато колико седница се годишње одржи. Имамо једино речи које кажу да се оне одржавају „редовно“. Шта значи то „редовно“, то нама – који их плаћамо – није познато, јер број и учесталост седница нису прописани. У извештају Дома културе за 2018., једином који је доступан, пише да је на примања чланова УО дато 31.756 дин., дакле одржане су две седнице. То, ваљда, значи „редовно“. Ако је исто тако и у остале две установе, годишње на те фиктивне или бесмислене седнице управних одбора бацимо три флауте или шест гитара. Ако томе додамо и седнице надзорних одбора, које такође чине потпуно нестручни чланови, видећемо да у току једног четворогодишњег мандата само на то бацимо инстументе за цео један оркестар.


Телефонски рачун


Исте године на телефонске трошкове у Дому културе утрошено је 54.976 дин. (= 4.581 дин. месечно!). Такав трошак је несхватљив када се у обзир узме то да је за интернет потрошено још 25.657 дин. Данас се мање-више сва комуникација одржава преко интернета: и-мејлова, Фејсбука, Вајбера. Уз то, сви фиксни претплатници имају бар 150 бесплатних минута месечно. Кога то зову и са ким толико причају радници у Дому културе када праве толике рачуне? Ако би укинули фиксни телефон, за четири године би могли да купе одлично виолончело. Прибој, за оне који не знају, никад није имао виолончело. А ко није слушао виолончело уживо, Баха или Шостаковича, тај не зна шта је класична музика.


Општинска смотра рецитатора


Према јавним општинским подацима о буџету за 2019. годину, општинска смотра рецитатора коштала је грађане 60.000 динара – 50.000 за „услуге по уговору“ и 10.000 за „материјал“. Шта подразумева ова „смотра“? То да двадесетак ученика прибојских основних и средњих школа дођу једног дана у салу Дома културе, где ће пред празном салом и једночланим жиријем рецитовати стихове које су спремили. Жири ће потом, свакако једногласно, донети одлуку ко ће од њих проћи на окружну „смотру“. (Или ће то пре бити такмичење, јер то је нешто као општинско и окружно такмичење из неког школског предмета, а не смотра. Смотра подразумева јавни догађај и публику.) Једночлани жири је, према избору стручног колегијума Дома културе, годинама уназад драмски уметник Милорад Дамјановић. За оне који не знају, он је познат по томе што се у „Лајању на звезде“ појавио у три кадра, два пута дигао два прста и једанпут нешто изговорио. Можда је имао још великих успеха у каријери, али они нису познати. Данас ради у Београдском драмском позоришту. Студије глуме је завршио на приватној академији Браће Карић, а студирање му је финансирао Дом културе, то јест грађани Прибоја. Колико је то новца било, то знају он и они који су му наш новац дистрибуирали. Како је наш стипендиста решио да се одужи свом граду? Тако што ће за сат времена жирирања узети 50.000 динара! Добро сте прочитали: 50.000 динара. Звучи вам шведски? Швајцарски? Луксембуршки? Не! Ни тамо дневнице, а камоли сатнице не износе преко 400 евра. Прибој – град мецена! Нова Фиренца! Борка де Медичи! Град финансијске подршке београдским глумцима!


Остаје тајна који се то „материјал“ користи за смотру рецитатора и за шта се то потроши 10.000 динара. На фотографијама видимо само шесторо награђених и са скромним књигама као наградама. У питању су збирке победника Лимских вечери поезије, чији је издавач Дом културе, а не неке купљене књиге. Без икакве намере да потценимо те збирке, напротив, са обзирним разумевањем за њих, морамо да кажемо да уз њих ђацима треба да се поклањају и класична дела српске и светске књижевности. И то не само победницима „смотре“, него свим учесницима без разлике. За 10.000 динара би могло да се купи 20 књига по 500 динара, књига које се читају цео живот. Али то они који су затворили врата за предавања о Његошу и Шекспиру не могу разумети.


Ако би се уместо нашег захвалног глумца, сходно здравом разуму и рационалним потребама наше културе, у жири изабрало неколико лица из самог града, која то своје жирирање не би наплаћивала, за један четворогодишњи мандат бисмо могли да купимо још једно одлично виолончело. Два виолончела, то је већ озбиљан звук.


Међурепубличка смотра дечјег драмског стваралаштва


Буџет – 585.000 динара!


Прво да кажемо неколико речи о томе о чему се ту заправо ради. Када неко чује ово „међурепубличка“ помислиће да овде долазе позоришта из Мађарске, Италије итд. У питању је једна дечја трупа из Бијелог Поља, а остале су из Пријепоља, Чајетине итд. То што смо ми данас силом непријатељских страних фактора подељени у две републике не треба да уводимо у поље културе, јер култура те ствари просто пориче. Ко још у Прибоју доживљава позориште из Бијелог Поља као неко позориште из 'друге републике'? Тако да ову смотру треба назвати просто окружном смотром, што она и јесте.


Друго, како изгледа та смотра? У њој учествује пет дечјих позоришних ансамбала, један наш из Прибоја и четири из оближњих општина. Траје три дана: сваког дана се у преподневним часовима одиграју две представице од 20-30 минута, а основне школе доводе најмлађе разреде да гледају по једну или две представе. Гостујући ансамбли, дакле, долазе у различите дане и проведу у Прибоју неколико сати. Ту је и један селектор, који бира победничку представу и најбоље улоге – Драган Јовичић Јовић. Он долази из Београда и проводи три дана у Прибоју.


Тај тродневни догађај, односно тај три-пута-по-сат-времена догађај, кошта грађане Прибоја 585.000 динара: 300.000 за „услуге по уговору“, 150.000 за „специјализоване услуге“ и 135.000 за „материјал“. Видимо овде да Милорад Дамјановић и не зарађује баш нешто. Драган Ј. Ј. има два презимена, па по сату изгледа добија два пута више. За три дана тешког одлучивања и саветовања са самим собом - према подацима са општинског сајта - заради поштених 300.000.


Шта тачно спада у „специјализоване услуге“, то нам није познато. Обавештени смо да нас оне коштају 150.000. Знамо да сваки гостујући ансамбл сам себи плаћа трошкове превоза. Свеукупно ту не буде више од 30-40 учесника. Деци свакако треба узети сок и сендвич, али то не може да кошта више од 3.000-4.000 динара. У овај тип услуга спада и додатни програм – гостујући музичари, песници и сл., али на овој смотри таквих гостију нема.


За „материјал“ – и то не знамо који и за шта – дајемо 135.000 динара! Ту се иштампа пар плаката, награђеним учеснiцима се да нека симболична награда и то је то.


Наравно, ми не верујемо да је Драган Ј. Ј. плаћен 300.000 динара, јер зашто би они били толико неразумни да му дају толико, кад могу себи тај новац да узму? Он сигурно добија неки добар део од тога, чим преваљује толики пут, али колико – то треба сам да нам одговори.


Ако би и овде био састављен бесплатан жири од Прибојаца, уштедели бисмо око 550.000 динара, а и госте бисмо лепо наградили. За четири године једног мандата, то је 2.200.000, односно један одличан полуконцертни клавир. Прибој, драги читаоци, нема ни клавир. Ма колико то звучи невероватно. Када би се код нас у гостима случајно затекао неки велики пијаниста, он не би имао на чему да нам одржи концерт. Стручни колегијум Дома културе је 2018. одлучио да за 70.000 купи један „дигитални клавир“. А шта је то? То је заправо синтисајзер, са имитацијом клавирских дирки и дрвеним постољем. Свакако да је то практичан инструмент и да га није лоше имати. Али, свако ко има елементарну музичку свест зна да је разлика између акустичног (природног) инструмента и дигиталног (електричног) непремостива. Сваки акустични инструмент на свету је јединствен, има своју душу, има неку своју специфичност и хиљаду пута лепши и пунији тон. Дати било коме, у овом случају Драгану Јовичићу Јовићу 300.000 динара за једно жирирање, а за најосновнији музички инструмент који треба да траје деценијама 70.000 – то могу само агроекономисти.


Лимске вечери поезије и Лимске вечери дечје поезије


Ова два фестивала заједно плаћамо 1.720.000 дин. (1.020.000 и 700.000).


Мада пише да ЛВП трају три дана, оне трају две вечери и један школски час, на следећи начин: прве вечери се у библиотеци Машинско-електротехничке школе представе песме неког аутора, углавном из Прибоја; сутрадан се ђацима у сали Гимназије представља књига прошлогодишњег победника фестивала, а увече се одржава финално вече у Дому културе. Трећег дана финалисти обилазе Завичајни музеј и потом иду кући. Бесмислено је „обилазак“ музеја третирати као један фестивалски дан и говорити да нешто што траје два дана траје три. Овде, као и у случају са оним „међурепубличким“ атрибутом, видимо ту потребу пољопривредних стручњака да скромним догађајима дају лажне веће димензије.


На ЛВП долази шест финалиста (пре 2012. г. било их је десет). Поред њих, увек дође и један представник трочланог жирија, затим традиционални гост Петар В. Арбутина, као рецензент збирке прошлогодишњег лауреата, и неки глумац, песник, певач или музички састав, који наступа у забавном програму финалне вечере. То је све.


За шта се ту потроши 1.020.000 динара? За „услуге по уговору“ 300.000, за „специјализоване услуге“ 500.000 и за „материјал“ 220.000 динара. „Услуге по уговору“ подразумевају услуге жирирања. Да видимо ко сачињава легендарни жири Лимских вечери поезије: председник Јасмина Ахметагић, и чланови Светлана Калезић Радоњић и Бојана Стојановић Росић. Зашто кажемо легендарни? Зато што је тај жири најмање десет година у истом саставу, а колико тачно, не знамо јер немамо јавни увид у то.


Бојана Стојановић Росић је по позиву „саветница за дојење у Удружењу родитеља“ (то је једино што се о њој може наћи на интернету) и њене стручне компетенције немају никакве везе са књижевношћу. Она је само некада, као средњошколац, победила на ЛВП и једино то јој је дало ту привилегију да за жирирање (= читање 40 циклуса по пет песмица и гласање за најбоље) од нас добија 100.000 динара. Осим те своје средњошколске збиркице песама, она никада није објавила ниједан једини есеј или било какав текст у животу. Само пољопривредни колегијум Дома културе може некога са таквим стручним квалификацијама да постави у књижевни жири. Али ако читалац послуша њене речи о родитељству на Јутјубу, увериће се да су оне заиста лепе и биће му драго што имамо добре и брижне саветнике у тој тако битној области. Посебно стога је молимо да следеће наше речи не схвати погрешно: тражимо од ње да поднесе оставку на место члана жирија Лимских вечери поезије.


Светлана Калезић Радоњић је такође једна од победница ЛВП у својој младости. Она је, за разлику од претходног члана, наставила да се бави књижевношћу и чак и докторирала на Универзитету Црне Горе, где и ради као доцент. Јавна база података о свим књигама штампаним на српском језику, међутим, не зна ни за једну њену штампану књигу. Одбранила је магистарску тезу „Umjetnost riječi Ivane Brlić-Mažuranić (2006) и докторску „Tipologija crnogorskog romana za djecu i omladinu 1953-1978 (2009). Уз то, имамо попис још неколико есеја и чланака, углавном о истој тематици. Дакле, исти пољопривредни колегијум који је одбио да угости проф. Мила Ломпара и приреди предавање о српској културној политици – а поводом књиге у којој је подробно анализирано фалсификовање српске књижевности у Црној Гори као „црногорске“ – поставља за члана жирија некога ко измишља постојање „црногорског романа“ од 1953-1978. Увид у њена гостовања у емисијама и на трибинама доступна на Јутјубу читаоца може лако уверити да се не ради ни о каквом познаваоцу српског језика и књижевности који би завредио ту част да процењује вредност нечије поезије. Њен допринос српској култури је непостојећи – што већ видимо по њеном избору тема и издавача – и стога и од ње тражимо да поднесе оставку на место члана жирија Лимских вечери поезије.


Нема сумње у то да је по својој стручности и доприносу српској култури Јасмина Ахметагић добар избор: иза ње стоји већ десет књига озбиљне књижевне есејистике. Како се то омакло нашим пољопривредним стручњацима, остаје питање. Ваљда као што народ каже: и ћорава кока зрно убоде. У свом раду Јасмина Ахметагић се бави проблемима приповедања, психологијом, постмодернизмом, православном духовношћу, класичним писцима – Достојевским, Андрићем, Његошем, Пекићем, Кишом... Била је универзитетски професор, а данас ради на Институту за српску културу Приштина/Лепосавић. Част нам је што је њен глас један од оних који одлучује победника ЛВП, али морамо да јој јавно поставимо неколико питања.


1) Да ли она заиста добија 100.000 динара за своје учешће у жирију? Ако не добија толико, колико добија? У питању је наш новац, јавни буџет, и тај податак мора да буде јаван. На сајту Општине Прибој ми смо обавештени само толико да њих три у жирију за своје једно жирирање добију укупно 300.000 динара. Како њено име не би било повезивано са тајним уговорима и финансијским малверзацијама, да не кажемо још пре времена: бруталном крађом, сматрамо да је од велике и правне и етичке важности да нам она јавно одговори на ово питање.


2) Да ли би прихватила – због рационалних потреба културе у Прибоју – да убудуће жирира бесплатно, али тако што ће новац који по уговору добије поклонити за неку конкретну помоћ за развој културе у Прибоју?


3) Да ли би прихватила да сваке године када долази у Прибој одржи и једно или два предавања у прибојској гимназији? Та би предавања свесрдно организовао потписник овога текста, исто онако као што је то учинио и приликом гостовања проф. Мила Ломпара и проф. Зорице Бечановић Николић. Једно од предавања би било у вези са неком од њених књига, дакле истовремено и промоција, а друго би било директно намењено ђацима. Као што смо већ рекли, прибојски ученици веома ретко имају прилику да чују предавање неког високог стручњака. Није ли права штета што досада сваки пут када је била ту није одржавала таква предавања? Она би била забележена на Јутјубу и имали бисмо цео један албум предавања о делима из школске лектире. Да напоменемо и то да су поменути професори, као и проф. Александар Јерков, у Прибоју и прибојској гимназији гостовали без икакве новчане надокнаде и из чисте љубави према књижевности и образовању. Уз то су још доносили и ђацима поклањали своје књиге. Када смо у речи, поменимо и то да су гостовања проф. Јеркова, иако не директно и варварски одбијена као она професора Мила Ломпара и Зорице Бечановић Николић, увек била у потпуности игнорисана од прибојског Дома културе.


Одговор Јасмине Ахметагић – уколико будемо удостојени одговора – објавићемо на нашем порталу Реч Прибоја. Наша адреса је: recpriboja@gmail.com. Такође, радо ћемо објавити и евентуалне реакције или демантије осталих личности које се овде помињу.


Да резимирамо буџет за Лимске вечери поезије. Од 1.020.000 динара колико је пријављено да се потроши, верујемо да је бар 800.000-850.000 проневерено. Зашто тако верујемо? Па буџет за исти догађај 2011. године, дакле пре ступања у Дом културе актуелног противзаконитог директора Борке Пузовић, износио је око 150.000-200.000 динара. Једина промена која је у организацији фестивала наступила јесте смањење броја финалиста, што значи да би трошкови сада требало да буду и мањи него 2011. године.


На догађају имамо укупно једног госта уметника, о чијем хонорару немамо никакве прецизне податке. Знамо да је некад Добрица Ерић тражио 700 евра да би гостовао на фестивалу где је добио прву награду у животу, али да је био одбијен и да му је понуђено 400 евра. Знамо да је репер „Вуду Попај“ пре седам-осам година добио 200 евра за две и по песме које је отпевао на плеј-бек и да му је током треће песме тонац тражио да напусти бину јер је публика напуштала салу. А било је у тим гостовањима и таквих сцена: Горан Султановић је пре неколико година био гост и рецитовао је песму „Наши дани“. Дакле, он који добија ангажман и новац од оних које песма назива „подмуклима, проклетима и малима“, „шљамом“, „идиотима“, „лоповима“ и „мрачним душама“, њима који га ангажују то рецитује у лице и сви они који седе у првом реду – челници општине и челници Дома културе – одушевљено му аплаудирају на то. Потом заједно пију, тапшу се по раменима... Јонеско.


Лимске вечери дечје поезије коштају нас нешто мање, свега 700.000, и све функционише по истом принципу. Жири у саставу Тоде Николетић, Наташа Ивановић и Јадранка Ђерковић – према јавним подацима Општине – примају за једно жирирање 270.000 динара, дакле по 90.000. Такође их позивамо да се слободно огласе и демантују ове податке уколико нису тачни. Њих, као и Јасмину Ахметагић, позивамо да самере своје учешће према рационалним потребама грађана у нашем граду и да хонорар од жирирања дају на наше конкретне потребе.


Уместо укупних 1.720.000 динара, ова два догађаја се могу организовати пет пута боље и богатије за укупно 100.000 динара. Ако пољопривредни колегијум не зна како, нека аутора овог текста слободно позову да то уради за свој град. Дакле, на губитку смо око 1.600.000 динара, што је за један четворогодишњи мандат 6.400.000 динара! Од тога могу да се купе три кларинета, две обое, два фагота, четири француске хорне, три тромбона, три трубе, и двадесетак виолина и виола од 1000 евра. Па чак и енглески рог. Зависи шта се нађе по којој цени. Када узмемо у обзир и непознату суму новца који се прокријумчари у организацији Дана Данила Лазовића, чији је буџет 1.120.000 динара, чистом математиком долазимо до закључка: за само један четворогодишњи мандат агроекономисте Борке Пузовић, са Лазаром Рвовићем и осталима на челу Општине, ми бацимо цео један инструментаријум за симфонијски оркестар!!! А она је ту већ осам година!


Ако сада у обзир узмемо и то да у Дому културе уместо радника са средњом школом и пољопривредних инжењера раде дипломци са музичке академије, морамо доћи до једноставног закључка: када би се Дом културе, и у тако сиромашном Прибоју, водио како треба, Прибој би добио симфонијски оркестар!

А онда замислимо да је исти случај и у Библиотеци и Музеју – не би ли Прибој, за само четири године, постао истински центар културе и уметничког стваралаштва у Србији?


Надамо се да ће медији у Србији пренети бар делове овог текста, а волели бисмо и да надлежни судски органи предузму своју дужност.


Радослав Докмановић, аутор песме Завет Светом Николи (Моје Косово, чуваћу те ја!)




1,211 views

Најчитаније

1894

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

1234

Одговор незаконитом члану УО Дома културе Сари Бојанић

1211

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

1165

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

1150

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

„Хамлет“

проф. др Зорица Бечановић Николић 
Гимназија, Прибој, мај 2013.

Најновије

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

Одговор Весни Југовић - ЕТИКА ЈЕ ДЕО КУЛТУРЕ (и нови подаци о проневери буџета)

Одговор Весни Југовић - ЕТИКА ЈЕ ДЕО КУЛТУРЕ (и нови подаци о проневери буџета)

Нови подаци о проневери буџета у Дому културе - ИЗАБЕРИТЕ ПРАВУ РЕЧ!

Нови подаци о проневери буџета у Дому културе - ИЗАБЕРИТЕ ПРАВУ РЕЧ!

Исказ поштовања према Тоду Николетићу

Исказ поштовања према Тоду Николетићу

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

„Бити одговоран“

отац Рафаило 
манастир Свети Никола, Прибој, јул 2016.

„Његошеви љубавни стихови“

проф. др Мило Ломпар 
Гимназија, Прибој, мај 2013.

Завет Светом Николи
(Моје Косово, чуваћу те ја!)

Дечји хор ПБПД
Народно позориште
1/14. јануар 2020.

Највише свиђања

27

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

12

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

9

Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #1

9

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

9

Драгослав Бокан - КНЕЗ МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ КАО ИДЕАЛНИ ВЛАДАР И УЗДАНИЦА РУСИЈЕ НА БАЛКАНУ

  • White Facebook Icon

Главни и одговорни уредник:
Радослав Докмановић

recpriboja@gmail.com

Портал и часопис Реч Прибоја.рс