Вељко Симовић: Православље и психологија

У 2016. години у Русији је регистровано више од сто хиљада људи са депресијом – то је око 0,07% Руса. Заправо, њихов број може бити много већи: људи често не траже психолошку или психијатријску помоћ, верујући да ће се „сами снаћи“. У таквим ситуацијама верници често траже утеху у Цркви. Иако ће неверујући људи углавном рећи да је то далеко од науке, јер оперише појмовима душа, искупљење, грех, у ствари, вера и психотерапија не морају увек да буду контрадикторни. Напротив, у ономе што им је заједничко: брига за људску душу, православље и психологија управо могу да буду комплементарни, и да буде сасвим природно да психолог-научник човеку приступа кроз свој поглед на свет (своју вероисповест). Пре свега, потребно је истаћи разлику између психологије као науке која проучава душу и психотерапије, која је практично коришћење психолошких знања ради решавања проблема личности.

У исто време постоји и психологија која је настала и почела да се распрострањује почетком 20. века у Русији, а која је била прожета православним етосом. Такав приступ психологији је у данашње време је актуелнији него икад. Као што објашњава Борис Братус, руски психолог, хришћанска психологија се разликује од уобичајене психологије по томе што „православна психологија покушава да повеже корпус психолошког знања, како постојећег, тако и новог, са хришћанским концептом човека“. Секуларно и практично психолошко саветовање и психотерапија не препознају и не узимају у обзир знање Цркве о човеку као духовном бићу. Сходно томе, покушаји решавања свих људских проблема врше се само на психолошком (менталном) плану, не узимајући у обзир духовну вертикалу бића.

Тако се, далеко од Истине, болно лутање психотерапије и психологије ка „Обећаној земљи” и даље наставља. У психологији не постоји јединствен поглед на људску природу. Ово подсећа на чувену параболу о слепима и слону. Покушај слепих, који су имали прилику да додирну слона и дају му опис, био је крајње неуспешан. Јасно је да је сваки слепац описао онај део ове животиње који је пао у његово ограничено поље перцепције. Ова парабола врло добро илуструје многе различите теорије модерне психологије. Очигледно јој недостаје интегритет постигнут као резултат откривењског сазнања, а не само интелектуалне аналитичке претраге, истраживања и решавања одређених проблема. У исто време тај интегритет поседује духовна психологија – темељна идеја, односно теоријска основа духовно оријентисаног приступа у психотерапији јесте учење о образу и подобију.

Када је у питању православна психологија, ваља истаћи и то да је њеној методологији потребан развој заједничког појмовног језика. У процесу његовог формирања потребно је дефинисати заједнички циљ, формулисати задатке и јасно идентификовати најзначајнија питања. Све несугласице и потешкоће су у принципу већ савладане, јер стручњаке који се баве овим питањима обједињује хришћански поглед на свет. Блискост у јединству Цркве је гаранција да ће овај процес бити завршен, превазилажењем свих потешкоћа и искушења.