О плаћеним изложбама у Прибоју и одговор директору Завичајног музеја

Док је у току припрема текста о неопеваном безакоњу и пљачки грађана Прибоја од стране носилаца општинске власти и њихових пољопривредних намештеника у установама културе, осврнућемо се овде кратко на актуелне и недавне ликовне изложбе и бесмислице и неистине које су поводом њих изречене.


„Штрека“


На порталу Pribojski.rs у тексту Nekada je voz „ćira“ od Priboja do Sarajeva prolazio štrekom: Danas umesto starog voza ovde svoja dela izlažu talentovani slikari, објављене су следеће речи незаконитог директора Дома културе „Пиво Караматијевић“:


Cilj ove izložbe je da podstaknemo slikare amatere da svoje radove prikažu široj publici. Onim koji pokažu svoje bogato stvaralaštvo, mi im vec sledeće godine organizujemo samostalnu izložbu u Domu kulture, jer kao što je već poznato, i Dom kulture i Zavičajni muzej u Priboju su otvoreni za izložbe svih slikara i amatera i akademskih. Ovim putem pozivam sve one koji imaju svoje radove i žele da izlažu, neka se jave  mi smo tu, raspoloženi za svaki vid saradnje.


Прво, бесмислено је да агроекономисти, инжењеру сточарства и осталим запосленима у Дому културе, који немају високо образовање, неко показује „своје богато стваралаштво“: да се не учи можда историја уметности на пољопривредном факултету?


Друго, мање-више сваки уметник своје радове објављује на интернету, на Фејсбуку или свом сајту. То значи да њихово стваралаштво не види само неко ко неће да га види.


Треће, чиста је лаж да „је већ познато“ да су „и Дом културе и Завичајни музеј у Прибоју отворени за изложбе свих сликара и аматера и академских“. Познато је, напротив, то да, на пример, академски сликар Драгана Лаловић никад није имала изложбу у Прибоју, као и то да јој је 2014. године Општина забранила да бесплатно учи децу и младе да сликају у Омладинском центру, и то после месец дана успешног рада и константног раста броја полазника (након месец дана било их више од десет). На тражење правног образложења поводом тог кршење дечјих и грађанских права, она и потписник овог текста лично су од Бориса Мрдовића, данашњег председника Скупштине општине Прибој, у његовој канцеларији у Општини, после пола сата разговора добили следећи закључни одговор: „Немојте више да се правите луди. Нема ту никаквог права и шта више да вам објашњавам. Председник општине се за све пита, он је рекао да не можете тамо имати часове и то је готова прича! Ја лично с тим немам ништа и само преносим. Ако вам он да, дао вам је.“


На тим часовима један од полазника је био и своје прве сликарске упуте добио осмогодишњи Филип Докмановић, који је прошле године имао изложбу управо у оквиру програма „Штрека“.


Четврто. Ту долазимо до закључних лицемерних речи: треба њима - Дому културе и Завичајном музеју - неко да се јави ако жели да излаже. Али, ни Филип Докмановић, ни Марија Шљука, ни Владе Петровић („Штрека 2017.“) нису се сами јављали, него су их установе директно позивале. Зашто? Не зато што им је стало и до каквог сликарства - јер звали би онда ваљда и Драгана Нешића, Сенада Алића и остале озбиљне сликаре. Нити им је стало до подршке деци - јер исти Филип Докмановић и Марија Шљука током две године похађања школе гитаре ниједном нису имали прилику да наступе у Дому културе, нити су имали било какав вид подршке од њих. (Напротив, морали су да плаћају кирију и остале режијске трошкове у једном приватном локалу да би могли да уче да свирају.) Овим установама је стало само до једног: да одрже илузију да нешто раде. Пошто немају никакав вид комуникације са многим прибојским ствараоцима и пошто сами уопште ништа не развијају - а и како агроекономисти и инжењери сточарства да развијају културу - они су сваке године у великом проблему: шта да радимо? Коме сад да организујемо изложбу кад са пола Прибоја не говоримо? Има ли неко од деце да нешто црта? Мали, колико ти цртежа имаш? Пет? Ајде нацртај још једно пет-шест за десетак дана и ми ћемо ти направити самосталну изложбу! И онда ћемо још да кажемо како подржавамо уметност, младима остварујемо снове...


Као што видимо, чиста је лаж да су они отворени за „сваки вид сарадње“. Али то није суштина овог проблема. Нису локалне установе културе ту да само нешто технички спроведу, да буду ту за неку „сарадњу“, него да директно подстичу, развијају и негују културу. Шта то значи? То да они треба да отворе ликовне, музичке и остале уметничке секције, које ће да функционишу 365 дана годишње, и да онда овакве изложбе буду само један чин манифестације тог институционалног рада. Ни Марија, ни Филип о сликању ништа нису научили у општинским институцијама којима ми новац дајемо управо за то. Оно уза шта деца у Прибоју расту јесте лаж да је смисао једне културне установе у томе да по свом прохтеву некад некоме, ко се сам и без додира са њом развијао, постави слике на десетак штафелаја, или их закачи на ограду, иштампа неписмен плакат и неколико разгледница; деца ће због те лажи и несвести чак осећати и захвалност, а заправо се ради о томе да би она двадесет или педесет пута боље сликала и више се културно развила да те институције раде свој посао. Можда би Филип и Марија, као несумњиви таленти, данас стварно сликали као велики мајстори да уместо сточарског инжењера, агроекономисте и осталих тамо ради неки академски сликар, који би их годинама учио и развијао. Па ниједан једини велики уметник није био самоук. Деца су им захвална, а заправо су на чистом губитку због њих. То је као да неки ђак учи све сам, без иједног јединог часа у школи, и онда на крају године дође наставник који га први пут види у животу, похвали му знање, похвали притом и себе и каже како је отворен за сарадњу и са другима. А тај наставник целе године прима плату да би учио тог ђака. Сарадња може да се одвија са неким из другог града или са неком другом локалном установом, али не са онима који треба да буду најдиректнији корисници културне установе. Рећи да је нека локална установа отворена за сарадњу са својим грађанима, који је финансирају и којима до задње цигле припада, исто је што и рећи да је градски парк или стаза поред Лима отворена за све грађане. Па наравно да је отворена и то нема шта уопште да се помиње! Не само да свака даска и сваки метар у општинској установи припада грађанима, него и рад запослених у њој припада грађанима. Сваку пару од 90.000 динара плате директора Дома културе плаћамо ми - грађани - и нама је дужна да полаже рачуне за то!


У бесмисленој изјави „уредника програма у Дому културе“, поред припитих асоцијација са Николом Теслом, чујемо да је „жеља организатора да преко 'Штреке' младим уметницима остваре сан и трасирају пут у истинско стваралаштво“. Дакле, тиме што некоме негде физички окаче слике, Дом културе и Завичајни музеј му остварују младалачке уметничке снове и трасирају пут у истинско стваралаштво? Може ли то трезан човек да разуме? А ево која је формула у питању: с једне стране једначине, у културној установи ће бити сточарски инжењери, агроекономисти и неколико њих са средњом школом, а са друге ће они који их плаћају - грађани - куповати својој деци боје, платна, књиге, плаћати приватне часове или просто пустити децу да се сама уче колико могу.


Ко год је био на некој иоле озбиљнијој ликовној изложби, могао је о изложеним радовима да прочита краћи текст, који пише неко стручно лице. Наравно да ни тога у овом случају нема. Разумемо да писмењаковићи из Дома некултуре то просто не могу, јер они не само да немају компас кад се нађу пред неком сликом, него не знају ни текст на плакату да саставе како доликује (рецимо, пишу „изложба слика Шљука Марије“, уместо „Марије Шљуке“, као да кажу „изложба Пикасо Пабла“). Али у Музеју, поред новозапосленог брата председника општине и чувеног стручњака за бледе фотокопије ФОТО ЈУЈЕ, плату од нас прима и један дипломирани историчар уметности. Најмање што један историчар уметности може да уради, да оправда бар двадесети део своје плате тог месеца, јесте да напише приказ изложбе, анализира неколико слика, упути и самог аутора и госте на нека релевантна питања која се ту сусрећу.


30 година Завичајног музеја


Није тај немар случај само са „Штреком“, него и иначе. Изложба која је у јуну ове године обележила 30 година од оснивања Музеја била је понижавајуће организована. Пре свега, иницијатор изложбе била је Гала Шалипур, која није запослена у Музеју и која је то што је могла урадила волонтерски и из личног ентузијазма. Њен труд, као и труд других волонтера у тој организацији, за сваку је похвалу и не подлеже никаквој критици која следи.


Дакле, прво они који су плаћени не раде оно за шта су плаћени.


Друго. На изложби која обележава 30 година градског музеја учествовало је свега седам аутора и то са по једном сликом, осим у случају Наташе Бојанић, која је изложила неколико вајарских радова.


Треће. Изложба је представљена као изложба младих прибојских уметника, а један од учесника је имао 41 годину, док је више њих одавно завршило студије. Та неумесна интерполација је убачена тек касније, да би се оправдало то што изложба изгледа неозбиљно.


Четврто. Изложба није имала каталог, већ један флајер, изразито лоше штампе, са неуједначеним и недовољним подацима о учесницима.


Пето. На том флајеру, као и на плакату, назив изложбе је „EXPO 2020“, што никакве везе нема са изложбом. Непримерено је давати страна имена изложбама које се одржавају у Србији, а камоли оним које се односе на 30-годишњицу једног завичајног музеја.


Шесто. Уз окачене слике нису стајали њихови називи, што је недопустиво за слике које имају назив.


Седмо. Изложбу је отворио директор Музеја, речима које никакве везе немају са изложеним радовима. Говорио је у свом карактеристичном маниру самозаљубљеног гиздавца и слаткоречивца, који мисли да је његово празнословље другима битно само зато што је његово. Увек пун вештачких осмеха, површних и ласкавих речи, као слика и прилика малограђанског понашања, он је наводећи имена учесника изложбе намерно погрешно изговорио име Драгане Лаловић, читајући га притом као са папира и немајући као појма ко је то (то је ваљда требало да буде неки касаблијски штос?). Тако је тај сујетник отворио изложбу на којој је била изложена и слика „Ацо Раковић“, као духовна слика свега оног супротног њему и бесрамној дружини око њега. Годину дана након смрти Аца Раковића, на постхумној изложби приређеној баш у тој галерији у децембру 2003. године, исти директор је кратко говорио на отварању, али у својству Ацовог „пријатеља“, и рекао лажним патетичним гласом: „Ацо и ја смо се много расправљали, а једно од питања поводом ког се никако нисмо слагали била је љубав: Ацо је држао да је љубав бесконачна, да нема граница, а ја сам држао да љубав, као и све друго, има своје границе. Сада, када га нема, ја схватам да је он био у праву и да је љубав безгранична.“ То да је он као због смрти Аца Раковића било шта схватио, не треба коментарисати. Али бити у том истом простору где на један посебан начин - управо онај најлепши који уметност са људским ликом може да омогући - ту дође човек који ту није био 18 година и не обазрети се на то, не рећи ниједну реч, и притом се још понашати као да си васпитање заборавио у флаши ракије - то заслужује овакав коментар.



Драгана Лаловић, „Ацо Раковић“, колаж, 2014., 33 х 23,5цм, приватна колекција Радослава Докмановића

Дванаест година након смрти Аца Раковића двоје његових ученика и млађих пријатеља покрећу под његовим именом бесплатну школу сликања и гитаре у просторијама Омладинског центра. Општина је након месец дана тај рад тамо забранила, али остала је ова слика. Наставник Ацо се појавио извирујући из другог живота миран и здрав, а осветљеност његовог лица и руку открива нам светлост света из ког долази. Он разгрће границу између нас као позоришну завесу, која својом фином нијансом плаве дочарава дубоку ведрину васкрслог живота. И сам Ацо је одевен у исту ведро-дубоку плаву. Изванредни, каравађовски јасан контраст који је ту добијен заправо представља јединство двобојног исијавања света из ког нам се јавља, а не супротстављеност и драму. Позоришна инсценација призива нам у свест Ивана Карамазова и питамо се: не видимо ли овде једну реч на његов антитеизам и враћање улазнице? Ивана свест о страдању деце доводи до супротстављања Богу и вечном животу и он у чувеном разговору са Аљошом каже: за ту позоришну представу, која ће после смрти да оправда страдање деце на овом свету, ја унапред враћам улазницу. А Ацо се овде појављује са бојама и четкицом (уместо цигарете) у устима и подстиче на рад. Не само да улазницу не треба вратити, него треба сликати и стварати.


Његово лице састављено је од делова различитих туђих лица штампаних у новинама. Искуство живота са смрћу вољене личности, описано врло слично и у стиху Матије Бећковића: „свака жена носи њену главу, али ниједна целу“, добило је у колажној техници свој природан и најадекватнији израз. Ацо гледа на две стране и његово десно око нам не да да му лице сагледамо у јединству и сливености уклопљених делова. Оно расклапа слику и наглашава његов поглед, а црно-бела штампа даје том погледу документарни карактер истине. Својом сугестивношћу оно тражи од нас да у њему сагледамо цело лице које не видимо и које су покрили остали делови сећања. Тако је стварна динамика наше успомене и садашњости пренета на слику.



Осмо. Већ 30-40 минута након отварања изложбе, галерија је без икаквог смисленог разлога била затворена и закључана, а светла у њој погашена. Гости који су пристизали касније, нису ни видели изложбу, а они упорнији су морали да траже од радника да им отвори галерију. Када човек има у виду да је једна учесница чак из Београда доносила керамичке радове да би их ту изложила и да су се према таквом гесту тако понели, види са каквим људима има посла.


Девето. Представа која је потом одржана у полупразном малом амфитеатру била је пуна псовки и вулгарности. Срећом па нико није повео дете са собом. То у шта се претворило данашње позориште посебна је тема. Али током представе, одмах ту у првом реду седи поред директора Музеја и противзаконита директорка Дом културе. Хајде сад то што је она противзаконито директор, што узурпира културни рад у граду и што учествује у пљачки грађана, о чему ће бити речи у следећем тексту - ипак је у питању жена у годинама, па и директор неке установе, и она седи ту и на метар-два од себе слуша и гледа такве скаредности... Вероватно је и њој било непријатно, али није смела то да покаже. А колега поред ње само хи-хи-ха-ха... И то је слика достојанства те две наше установе!


Десето. У изјави за ТВ Прибој директор Музеја је поводом тог догађаја рекао: „Прибој има један поприличан проблем. Када нема културних дешавања у Прибоју, сви кукају, на улици, кућама: 'Ма шта се ово ништа не дешава у Прибоју, па шта ово ништа нема!' Међутим, кад направе се програми, онда ретко ко дође. Зашто? То заиста не могу да... немам објашњења.“


Да објаснимо директору.


У нашој школи гитаре „Дуци“ ученици су уз часове гитаре добијали и часове из основне теорије музике и културе. На њима су у оквиру тематске јединице о појму културе учили баш оно што ето један вредни директор музеја не зна, а свакако ни остали директори и одговорни радници у трима културним установама у Прибоју. Да су пратили наш рад, бар на интернету, могли су лако да се поуче. Ово су била четири од сто питања за испит, са одговорима.


4. Шта значи реч КУЛТУРА?

(објављено на фејсбук страници школе 10. јула 2015.)


Реч КУЛТУРА на латинском језику значи „гајење“, „оно што се гаји“. Тако биљне врсте које гајимо називамо БИЉНИМ КУЛТУРАМА. То значи да КУЛТУРА подразумева наш разуман, селективан и активан однос према ономе што желимо да порасте и живи. У вези са човековом духовношћу први је употребио реч КУЛТУРА римски филозоф Цицерон, говорећи да човек треба да узгаја своју филозофску душу тако да се она што више развије. Дакле, појам КУЛТУРА нам је дошао из ботанике и то значи да наш племенит однос према природи и биљним културама треба да нам буде узоран за однос према сопственој души и друштву. Ако смо непажљиви према природи, то значи да смо непажљиви и према самима себи.


5. Како установе одговорне за КУЛТУРУ треба да се односе према људима?

(објављено на фејсбук страници школе 10. јула 2015.)


Установе које су одговорне за КУЛТУРУ, а то су школе, домови културе, музеји, библиотеке, омладински центри, треба према људима да се односе као према цвећу у башти. Један цвет је музички ансамбл, други цвет је књижевни часопис, трећи цвет је школа сликања, четврти цвет је вртларство, пети цвет позориште...

6. Шта то значи да КУЛТУРА подразумева ДУГОВРЕМЕНО гајење? Објаснити на примерима.

(објављено на фејсбук страници школе 10. јула 2015.)


Ако било који цвет залијемо само једном или два пута, он ће се осушити. Тако КУЛТУРА подразумева стално заливање, стални, упорни и дуговремени рад да би неки цвет порастао. Данас људи који не схватају шта је КУЛТУРА или који желе да оправдају своју лењост мисле да је КУЛТУРА то да се организује нешто краткорочно, нека манифестација – позоришна представа, пројекција филма, музички концерт, поетско вече, школска приредба итд. А то са КУЛТУРОМ нема везе. КУЛТУРА значи да се нешто ради и гаји дуговремено.

Да би, на пример, у нашем граду постојала ПОЗОРИШНА КУЛТУРА, требало би да бар педесетак деце и одраслих учествује у позоришним представама, да се као глумци, редитељи, сценографи, кореографи, композитори непосредно упознају са позориштем, а не само као гледаоци. У сваком тренутку требало би да се спремају по две-три различите представе. Неко је даровит за глуму, неко за дизајнирање костима, неко за шивење, неко за дизајнирање сцене, неко за прављење сценских реквизита од дрвета и картона, неко за компоновање музике, неко за писање стихова, и сви заједно треба да стварамо неку позоришну представу. Када би се деца питала, зар не би свака школа имала своју позоришну дружину? Избор драма, како нам каже сама реч КУЛТУРА, треба да буде заснован на оним делима која су се гајила више векова и миленијума – да се играју старе античке трагедије и комедије, Шекспир, Молијер, Шилер. Драме треба да буду племените, на висини духа, а не као представе које млади и одрасли играју у нашем граду, представе које су оличење ругла, бесмисла, необразовања и некултуре. Заинтересована деца би тако током одрастања упознала двадесетак великих дела, живела годинама са толико великих стихова и јунака и сутра могла и сама да стварају велика драмска дела и нови свет. Књижевност коју читају у школској лектири била би им неупоредиво ближа и јаснија. А када би тако функционисале и остале уметничке дружине, наш град би постао права БАШТА КУЛТУРЕ. 7. Шта то значи да КУЛТУРА подразумева СЕЛЕКТИВНО гајење, ИЗБОР ОНОГА ШТО ГРАДИ ХУМАНУ БУДУЋНОСТ? Објаснити на примерима.

(објављено на фејсбук страници школе 10. јула 2015.)


Веома је битно разумети да КУЛТУРА подразумева селекцију, избор онога што хоћемо да гајимо да бисмо стварали наш и будући свет. Тако када кажемо ГРЧКА КУЛТУРА, ХРИШЋАНСКА КУЛТУРА, ИСЛАМСКА КУЛТУРА или НЕМАЧКА КУЛТУРА, то значи да се разумно и селективно односимо према свему томе што би могло да се доведе са Старим Грцима, хришћанством, исламом или немачким народима.


На пример, пуних 100 година се у Немачкој развијао нацизам, а то је политика према којој су Немци виша раса, а Словени, Јевреји, Роми и црнци нижа раса коју треба уништити и освојити простор на којем они живе. Након Првог светског рата нацизам је био званична државна политика Немачке и масовно прихваћена, 90% Немаца – композитора, писаца, лекара, радника, професора – подржавало је Хитлера и убијање преко 30.000.000 Словена и 6.000.000 Јевреја. Томас Ман, највећи немачки писац 20. века, међутим, побегао је тада из Немачке и на питање како ће живети без немачке културе одговорио је: „Немачка култура је тамо где сам ја.“ Томас Ман је био један од ретких Немаца који је тада наставио да гаји Моцарта, Бетовена, Гетеа, Шилера. Хитлер и његови пратиоци су били окренути против КУЛТУРЕ, против људи и живота, и они никад не могу бити НЕМАЧКА КУЛТУРА.


Свака НАЦИОНАЛНА КУЛТУРА јесте КУЛТУРА само онолико колико може да буде универзална и да припада целом човечанству и сваком човеку.


Гитара је инструмент који води порекло из Грчке, а највише место је добила као део ШПАНСКЕ КУЛТУРЕ. Уметници који су највише допринели развоју гитарске музике – Франциско Тарега, Андрес Сеговија, Хоакин Родриго – јесу Шпанци. Али они су развијали КУЛТУРУ тако да она припада и свима нама који нисмо Шпанци. Њихови сународници су, вековима пре, убијали милионе староседелаца Јужне Америке, које ми зовемо Индијанцима, уништавали њихову КУЛТУРУ, доводили их у Европу као робље, и то никад не може бити ШПАНСКА КУЛТУРА, јер не може да припада и америчким староседеоцима једнако као и Шпанцима, док гитара може.


Стари Грци су били једнаки по људским правима само међусобно као Грци. Платон и Аристотел су имали сопствене робове и за њих је робовласнички однос био нормалан. Ми данас од Платона учимо само оно што може да гради добру будућност за човека и осуђујуће гледамо на то што је он имао робове.

Дакле, КУЛТУРА значи да бирамо и гајимо најбоље из света у ком живимо, а не да гајимо све што нас окружује или да не гајимо ништа.



Када културне установе буду радиле 365 дана годишње, разумно, активно, дуготрајно, када буду неговале само високу културу, када буду подстакле и укључиле у рад стотине и хиљаде грађана, тада ће бити стотине културних дешавања и свако ће врвети од посећености. Ако директор није способан да разуме ове лекције за децу, нека слободно напусти своје радно место, јер немамо новца за бацање на његову плату.


На крају, опет позивамо противазаконите директоре Дома културе и Градске библиотеке, да заједно са противзаконитим члановима управних одбора, дају оставку. Што пре то боље, за све нас. Није срамота погрешити него истрајавати у грешењу.


Радослав Докмановић

783 views

Најчитаније

1894

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

1234

Одговор незаконитом члану УО Дома културе Сари Бојанић

1211

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

1164

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

1150

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

„Хамлет“

проф. др Зорица Бечановић Николић 
Гимназија, Прибој, мај 2013.

Најновије

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

Одговор Весни Југовић - ЕТИКА ЈЕ ДЕО КУЛТУРЕ (и нови подаци о проневери буџета)

Одговор Весни Југовић - ЕТИКА ЈЕ ДЕО КУЛТУРЕ (и нови подаци о проневери буџета)

Нови подаци о проневери буџета у Дому културе - ИЗАБЕРИТЕ ПРАВУ РЕЧ!

Нови подаци о проневери буџета у Дому културе - ИЗАБЕРИТЕ ПРАВУ РЕЧ!

Исказ поштовања према Тоду Николетићу

Исказ поштовања према Тоду Николетићу

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

„Бити одговоран“

отац Рафаило 
манастир Свети Никола, Прибој, јул 2016.

„Његошеви љубавни стихови“

проф. др Мило Ломпар 
Гимназија, Прибој, мај 2013.

Завет Светом Николи
(Моје Косово, чуваћу те ја!)

Дечји хор ПБПД
Народно позориште
1/14. јануар 2020.

Највише свиђања

27

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

12

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

9

Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #1

9

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

9

Драгослав Бокан - КНЕЗ МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ КАО ИДЕАЛНИ ВЛАДАР И УЗДАНИЦА РУСИЈЕ НА БАЛКАНУ

  • White Facebook Icon

Главни и одговорни уредник:
Радослав Докмановић

recpriboja@gmail.com

Портал и часопис Реч Прибоја.рс