Никола Страјнић - ТРАНССЕМИОТИЧКЕ КОМУНИКАЦИЈЕ НА КОЛАЖИМА ДРАГАНЕ ЛАЛОВИЋ
1.
Све ствари ( τὰ ὄντα ) овога света – као што каже Аристотел у V књизи Метафизике ( Мет. Е 1, 1025 b 25 sq ) – или су φύσει ὄντα или τέχνει ὄντα; или су дате од природе или су вештачки направљене. А могло би још да се каже да је једне створио Бог, а друге човек. И то, Бог, када ствара, увек ствара ex nihil, ни из чега, а човек, када ствара, увек ствара из нечега.
Оне које су дате од природе, или од Бога, међусобно комуницирају на један, природан или божанствен начин, непосредно и суштински, а оне друге на други, вештачки и људски, посредно и површније.
А има ли примера да оне, φύσει ὄντα и τέχνει ὄντα, комуницирају и међусобно?
Има!
То је колаж.
Те комуникације могу да се назову транссемиотичке комуникације, пошто се не одвијају само у сфери знакова којима се нешто означава, већ и у сфери бића која су тим знаковима означена. Но, разуме се, игром су једнако обухваћени и знакови и знакови и бића и бића, и знакови и бића и бића и знакови. Све је обухваћено једним и једно свиме. Ἑν καὶ Πάν.
Транссемиотичке комуникације могу се, у суштини, посматрати кроз призму интертекстуалности. Овај термин артикулисала је Јулија Кристева у делу Semeiotike ( 1969 ), ослањајући се, разуме се, на бројне претходнике, а нарочито на М. Бахтина и његов појам дијалогичност речи, као и на Р. Јакобсона и његове појмове синхронија и дијахронија.
Интертекстуалност је појам који се, као што му каже и сам назив, односи на везе међу текстовима. Па ипак, латинска реч textum не тиче се само речи, језика. То је, у суштини, Орфејев појам. Наиме, говорећи у своме спису О души ( Б 1. 734 а 16 ) и о митском песнику и певачу Орфеју који је, како се мисли, живео 11 колена пре Тројанског рата, Аристотел наводи да се у Орфрејевим песмама „каже да се живо биће рађа попут плетења мреже“. Дакле, textum се односи и на уметничко плетење и ткање, τεχνει οντα, и на животно плетење и ткање, φυσει οντα, али и на њихово међусобно „плетење и ткање“, што је и суштина „плетења и ткања“ и колажне слике.
У колажу се, дакле, „плете“ помоћу τεχνει οντα и φυσει οντα. Транссемиотички.
2.
Драгана Лаловић колаж види као процес уношења туђега у сопствено, или, једноставније, као цитат. То туђе, са којим се у њеном случају, када је реч о изложеним колажима, комуницира путем цитатног чина, пре свега су други сликари и њихова дела. А сфере којима цитирано припада су митолошка, религијска, историјска и др.
Када се пажљивије осмотре колажи Драгане Лаловић, биће развидно да је у њима реч о две врсте цитата: о илустративном и илуминативном цитату.
Дакле, оно што је „споља“ унесено у слику плени својом универзалношћу и томе, универзалности, доприноси и ономе што је то спољашње овде, у њој, примило. Тако, на приме, на слици „Нећу те пустити док ме не благосиљаш“, на којој Јаков приморава Анђела на то, благосиљање, благосиљање је нешто неупоредиво суштинскије и узвишеније од простог Јаковљевог загрљаја. Уствари, благослов је толико величанствен у односу на загрљај, да и сам загљај поприма део смисла благослова. Или, у најмању руку, загрљај је илустрован благословом.
Док је на овој слици сопствени „текст“ који представља Јаковљев загрљј у функцији узношења туђег текста, који представља анђеоски загрљај, на слици „Пророк“ ствари стоје другачије, супротно: цитирани текст осветљава сопствени, како би овај био још светлији и лепши. Ту је реч о илуминативном цитату. А мисао о томе да би оно што се цитира требало доприносити ономе што цитира долази отуда што су идеје о пророцима биле различите, а ова, на слици „Пророк“, изузетна.
Наиме, Питија је на Делфима, наднесена над испаравајућe воде потока Касталија, прорицала омађијана тим испарењима, али потпомогнута и мигом бога Аполона, Тиресијина моћ прорицања била је Зевсов дар због изјаве пред Хером да жене девет пута више уживају у телесној љубави од мушкараца, а Кирка очаравала и прорицала еротским додиром и чаробним штапом и сл.
Пророк Драгане Лаловић на слици „Пророк“ не прориче ни кроз какву спољашњу силу већ кроз сопствену пророчку моћ, захваљујући којој је, као каква модерна Сибила, написао и бројне пророчке књиге и саме на слици насликане. Његов подухват свесрдно подржава један анђео, раскриљен у даљини и виђен кроз прозор собе. Анђео је ту само да појасни, подржи и осветли мисију коју на слици има пророк.
Постоје и интертекстуалне везе на сликама Драгане Лаловић, разуме се, примерене текстовима слика, као што је реч у случају слике “Кавез“. Ауторка цитира Магритову слику The Therapist (1937), али су сада поједини елементи те цитиране слике померени: сада је реч о само једном голубу који, за разлику од Магритових голубова који мирују у кавезу терапеутовога тела, иако су врата тога кавеза отворена, - овој голуб Драгане Лаловић узлеће према прозору кроз који се виде богати облаци на небеском своду. Али ту су укључени и други елементи Магритове ове, као и неких других, слика: прозори, облаци, свећњак.
Тиме та слика Драгане Лаловић „Кавез“ напушта сферу интертекстуалне инклузије и залази у сферу интертекстуалне ексклузије. Тако се у овом голубу, који жели да узлети на слици Драгане Лаловић, препознају алузије и на друге Магритове голубове, као на пример са слика The Big Family ( 1963), Spring ( 1965 ) и др. Ту, као и на неким другим сликама, голубови се готово поистовећују са облацима. А има и случајева, као на слици Clairvoyance ( 1956 ), где је дат портрет и самог сликара који слика голуба на темељу модела: јаје. Овде је сликање, у суштини, чин прорицања нечега што настаје из нечега што је непознато.
Слично, као на слици Драгане Лаловић „Пророк“, на којој прорицање долази из даљине, тако и све слике ове сликарке долазе из даљине у којој су анђели вестоносци, посредници између неба и земље, видљивога и невидљивога.
Па ипак, највећи вестоносац на свим овим сликама је сама сликарка, која све даје из себе, кроз себе, за себе и због себе. Сама свој посредник, сама свој анђео.
Сликајући сопственим крилима, Драгана Лаловић донела је на својим сликама оно што је јединствено по себи и за себе.
Као да је нерукотворно. А и јесте.
Извор:
проф. др Никола Страјнић, Транссемиотичке комуникације на колажима Драгане Лаловић, Анали, САНУ, Нови Сад, 2018.
