Саветујте своје рођаке и пријатеље да читају овај портал.

НАТАША БОЈАНИЋ: Керамика је мој живот, не посао


Интервју водила Тамара Петковић за Demetra.rs.


Предузетница – Наташа Бојанић


Наташа Бојанић, керамичарка и визуелна уметница, завршила је средњу Уметничку школу у Ужицу. Дипломирала је и завршила мастер студије на Факултету примењених уметности у Београду. Стипендиста је Еразмус програма на мастер студијама на Факултету ликовних уметности и дизајна у Братислави. У статусу је самосталног уметника и члан УЛУПУДС-а. Активно излаже у земљи и иностранству.


Када сте одлучили да се бавите керамиком и отворите свој студио?


Уписала сам керамику у средњој школи. Била сам сигурна да је то мој посао. Већ почетком треће године факултета, уз студије керамике, крећем самостални рад у свом изнајмљеном атељеу у Земуну.


Имала сам срећу да јако рано прегурам период који је трајао око две године. Седим у атељеу, радим, никог не познајем и мене нико не познаје. Не знам где могу да продам радове, коме, не знам ни где могу да излажем... То је тешко издржати када си млад уметник.


Све време сам радила и имала неку лудачку мотивацију у себи, да радом могу све. То ми је упалило и увек се водим тим размишљањем. И, стварно мислим да је то први степеник, на коме идемо даље или падамо.



Дошли сте из Прибоја на студије. Да ли сте некада размишљали да се вратите и како сте се навикли на живот у Земуну?


Земун је мој град. Цео живот се селим, али је Земун место где се осећам да стварно припадам. Без Дунава не бих могла да замислим свој дан.


Рођена сам у Београду, али у Прибоју сам завршила основну школу. То је мали лепи град на реци Лим. Једна здрава и нормална средина на коју сам јако поносна. Срећна сам да сам баш тако одрастала, волим да се похвалим како су ту људи добри и да тога нема нигде друго.


Што се тиче мог враћања у град Прибој, имам јако високе амбиције у виду резиденција за керамику у мом селу на планини Бић. Ја сам сигурна да је то мој следећи корак, да у мало место могу да угостим уметнике из света и Србије и да на тај начин бар мало допринесем култури и уметности мога града.



Држите часове керамике и за децу и за одрасле. Са киме је лакше радити?


Педагошким радом се бавим већ пету годину. Држала сам радионице керамике различитим профилима и узрастима људи. Моја школа је доста напредовала. Тренутно имам много већи простор за рад и јако пуно полазника.


Оно што је допринело мом раду са људима су и споредне активности којима сам се бавила. Две године сам радила на Клиници за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић”, као радни терапеут керамике са корисницима установе. Радионице са децом из Дома за децу без родитељског старања „Дринка Павловић”, гостовала сам и у више дечијих вртића. То ме је научило стрпљењу и како да се посветим различитим људима.


У мом студију, што се тиче дечијих радионица имамо посебан програм. Деца пролазе кроз поприлично озбиљне технике керамике. Тренутно излажемо већ другу годину за редом на Дечијем октобарском салону у Музеју примењених уметности. Ове године један дечак из моје групе је добио прву награду, а прошле смо добили похвалу за целу колекцију радова.


Одрасли обично долазе на неку врсту терапијског бега од посла. Код мене је и доста колега сликара, вајара, графичких дизајнера који желе да се опробају у другим медијумима као што је керамика. Некима је керамика бег од рада на компјутеру, а некима започињање нечег новог.



Да ли сте имали подршку људи из непосредног окружења да покренете самостални посао?


Често нисам имала подршку, али ми је то помогло да изгурам оно што желим. Керамика је јако скуп посао у који је потребно уложити доста опреме за рад. Није ишло лако, али видим велики напредак у свом послу.


Сада већ не морам да се задужим да бих послала свој раду на изложбу и иностранство.


Издвојила бих огромну подршку малог броја колега и блиских пријатеља из струке. Неки од њих су доста старији од мене и њихово искуство и мотивација су ми јако значили.



Колико Вам друштвене мреже помажу или одмажу у послу?


Доста људи на друштвеним мрежама прати то што радим. За мој посао, друштвене мреже су јако битан фактор. Ту људи могу видети све моје радове. Могу да ме пронађу на Инстаграму, Фејсбуку и погледати мој сајт. Некада тих могућности уопште није било. Мислим да сам на мрежама хит, то закључујем по повратним реакцијама код људи.



Како изгледа један Ваш уобичајен радни дан?


Будим се око шест сати ујутру. То је моје омиљено доба дана, када свиће. Волим ритуал са кафом и то поприлично потраје. Онда скочим и радим. Стално радим. Моје радно време не постоји.


Керамика је такав посао да морам бити присутна и јако организована. Ако се уморим, одлазим на Дунав, дишем и храним птице. Мој највећи помоћник у атељеу је мој мачак Мими, он ме заиста спашава и натера на једну паузу мачје игре.


Керамика је мој живот који обожавам, не посао.



Данас је реткост да се у Србији неко бави ониме што воли. Ви у томе успевате. Колико је тешко опстати данас на тржишту поред јефтине понуде на сваком кораку и да ли људи имају новца за нешто што има неупоредиво већу уметничку вредност? Шта ви мислите? Да ли можда само често нису информисани да постоје радови попут Ваших?


Мислим да данас дефинитивно има више простора за уметност. Керамика је постала велики тренд у свету, што до пре две године није био баш случај. Што се тиче керамичке скулптуре, ту је много слабија и ужа публика код нас.


Запажам видне разлике, два пута сам пролазила на једну од највећих светских изложби на бијеналу керамике у Кореји. Стигао ми је видео како отпакују мој рад у белим рукавицама. Остала сам без текста поприлично. Доста људи то не разуме и није информисано код нас.


Људи воле оно што могу да користе, била то шоља, скулптура за зид, за полицу, тако је и код слика. Људи воле оно што могу да окаче на зид. Код нас нема потражње радова који настају ради уметности и уметника који је желео створити рад од неког налета своје инспирације и околности. У свету је то доста заступљеније.


У послу сам имала срећу да људи желе мене да упознају, да сврате у атеље и погледају то шта радим и купе. Трудим се да никада не идем неким лакшим путем због неког познанства, то је нешто од чега ја бежим и вероватно ме кошта. Али сам мотивисана радом и то је једини степеник за мене.

705 views

Најновије

Шта Канцеларија за младе у Прибоју има против уметничког конкурса за ученике?

Шта Канцеларија за младе у Прибоју има против уметничког конкурса за ученике?

Витомир Радовић – За и против Мехмед-паше Соколовића као ктитора цркве у Поблаћу

Витомир Радовић – За и против Мехмед-паше Соколовића као ктитора цркве у Поблаћу

Дан примирја у Првом светском рату

Дан примирја у Првом светском рату

Велики конкурс за прибојске ученике: КОСОВО И МЕТОХИЈА – СИМБОЛ ЖИВОТА

Велики конкурс за прибојске ученике: КОСОВО И МЕТОХИЈА – СИМБОЛ ЖИВОТА

ПРИБОЈСКИ ЖУРНАЛИСТА: ЕВРОПСКИ ФОНДОВИ КАО ЧИНОВНИЧКА ИНСПИРАЦИЈА

ПРИБОЈСКИ ЖУРНАЛИСТА: ЕВРОПСКИ ФОНДОВИ КАО ЧИНОВНИЧКА ИНСПИРАЦИЈА

Пишимо српски језик са српским наводницима:

„”


!

(А не са енглеским "...".)


Српски језик нема никог осим нас.

Најчитаније

3754

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

2635

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

2606

Прибојска просвета и друштво - ЂУБРИШТЕ ИСТОРИЈЕ (плус додатак о вртићу НЕВЕН)

2513

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

2373

Музичка школа у Прибоју – огледало пропасти Прибоја и етике Васа Дечанског и Средњоевропског

2285

Преносимо из суседства: Телепортовање или криминал у руђанској народној библиотеци?

2094

Љубиша Голе: Одговор Радославу – У школама је место Митру Мирићу, а не секташима Бетовену и Баху

1978

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - Исидора Деспић, студент у Москви

1812

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

1379

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе