Наталија Клисура: Балада о крају

Уздах тихо се чује ноћи ,

Када туга у снове ми крочи.

Ми смо живели сами у самоћи,

Ми смо заједно били свемоћни.

Често мешам Рај и крај,

Често сањам један гај.

Све је опет пало у воду

Све лепе мисли на крају оду.

Крај са крајем склапам сама

Шта да радим кад нема те сада?

Ти си отишао тихо и нежан сав

Ти си дошао тамо сам.

А ја сама без тебе сада

И питам се када, када ћеш опет доћи

Када ћеш истом улицом проћи ?

Прошло је пуно од одласка твога

Прошло је пуно од смрти срца мога.

Истог су дана се десила оба

Сада си сам испод небеског свода.

Нисмо исте године ми били рођени,

Али на истом путу смо били вођени.

На истом путу ми смо се срели

На истом том путу срећу смо хтели.

Тако млади градили смо снове

Тако млади сањали о томе.

Али нисмо само сањали о сну том

Ми смо у сновима имали дом.

А сад си сам у том дому

Јер дом је, баш као и ти сада, само сан.