Саветујте своје рођаке и пријатеље да читају овај портал.

Музичка школа у Прибоју – огледало пропасти Прибоја и етике Васа Дечанског и Средњоевропског



СРЕДЊА ЕВРОПА


Данас сам водио свог сестрића Сергеја на пријемни испит за музичку школу у средњоевропском Прибоју. Прво сам видео ово (у питању је ходник испред учионица):









Извини, Васо.

МОЦАРТ, ДВОРЖАК И ЛИСТ #1


Музичка школа у Пријепољу, којој припада прибојско истурено одељење, нема свој сајт нити страницу на друштвеним мрежама, нити канал на Јутјубу. То значи не само то да се рад ове школе не може видети, него и то да она не жели да популаризује свој рад и своје ученике, да не жели да утиче на друштвену и културну јавност и да тим путем, поред обогаћивања јавног простора, подстакне нове ђаке да се јаве и упишу.


Сав јавни рад ове школе своди се на пар концерата, на крају полугодишта и школске године, а те концерте најобјективније можемо оценити као врло скромне и неплодоносне. Зашто?


1) Школа у Прибоју нуди деци само два инструмента, клавир и хармонику, па је и логично да концерт буде скроман, да нема већег броја ученика и да не постоје оркестарске тачке. Моје лично мишљење на основу неколико ранијих концерата на којима сам био је да су хармоникаши показивали врло низак ниво знања, то јест: свирали су врло једноставне композиције, док су клавиристи били добри и свирали знатно сложеније и теже композиције, а и веома лепо.


2) На тим концертима су 95% публике чинили чланови породица ученика. Дакле, то није био никакав друштвени, градски догађај, него један готово интимни, породични.


3) Када на Јутјубу покушате да пронађете било какав садржај који одговора појмовима клавир, музичка школа, Прибој, можете наићи на укупно два-три снимка једног родитеља који је пре неколико година телефоном забележио наступ своје деце. Случајно је тај човек, с разлогом поносни родитељ али и бесрамно лицемеран општински службеник, Саша Василић, о којем смо већ понешто писали (погледати текст Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #3).


Овај носилац власти у нашем граду познат је и под именом Васо Дечански, али не по нашем светом краљу, него по склоности да фотографисање поред метохијских манастира користи као детерџент за прање савести и бацање сапунице у очи и себи и грађанима. Како иначе схватити етику једног православца који стоји пред српским светињама, а који се својом вољом и свом снагом труди да уништава културу у свом граду: за његовог мандата су пуних девет година на месту директора Дома културе и Градске библиотеке биле особе које су завршиле пољопривредни факултет. Оне не само што никакве везе са културом немају, него су постављене противзаконито. Док је Борка Пузовић после девет година смењена, а за новог директора Дома културе постављен један политиколог, који такође никакве везе са културом нема и који једнако не испуњава законске прописе, Селма Кулоглија је бестидно ушла у свој трећи мандат. За све то време, на месту организатора уметничких дешавања у Дому културе плату прима дипломирани инжењер сточарства Мирослав Вуковић, познат и као Судоку Мајстор. Уз њега, ту је и – без конкурса запослена – Нада Милићевић, која је завршила новинарство и која се потписује као „уредник програма“. Она, такође, никакве везе са културом нема, а сам Дом културе нема свој лист нити било какав новинарски рад и с тог аспекта је њено запошљавање без икаквог смисла и једино на штету грађана, од којих прима плату. О свему томе је толико писано на Речи Прибоја да не може постојати ниједно једино оправдање које би овај трговац савешћу и светињама могао да наведе у своју одбрану.


Али овде тај лом културе видимо и са још једне стране, и то врло пластично, опипљиво. Саша Василић је, дакле, као родитељ за ово инфраструктурно и хигијенско стање прибојске музичке школе морао знати, и то све време, јер су његова деца ту донедавно провела пуних шест година, а није урадио ништа. НИШТА! А послушајмо шта је он изјавио на седници Скупштине општине Прибој јуна ове године:



Средња Европа. Васо Средњоевропски. У Аустрији, Чешкој, Мађарској музичке школе изгледају овако: разбијени прозори, поломљена стакла, прљавштина по зидовима, радијатору и поду, деценијама неокречени зидови, неугледни тоалет...? У Средњој Европи пољопривредни инжењери и политиколози воде културне установе, бирају се противзаконито, а у њиховим управним одборима (које бира Скупштина, чији је Васо Дечански и Средњоевропски био четири године председник) седе противзаконито изабрани КВ-молери, географи, економисти, шумарски техничари, а нико, баш нико из света уметности и по законским прописима изабран?



МОЦАРТ, ДВОРЖАК И ЛИСТ #2





Када сам довео осмогодишњег Сергеја на пријемни, он је трочланој наставничкој комисији одсвирао пар кратких мелодија које је научио. Док је свирао, наставник В. Ћировић је прокоментарисао: „Па он може одмах у први разред.“ Наиме, музичка школа у Прибоју прво организује припремну годину, на којој се годину дана само уче ноте и певају песмице, а тек онда уписује ђаке у први разред, када ће се први пут сусрести са инструментом и свирањем. То свакако може бити добро за неку децу, али не за сву, поготово не за ону која већ нешто умеју да свирају, јер је то за њих чисто губљење времена. Зашто би дете годину дана учило да пева песмице типа „На крај села жута кућа“ и сл., кад може одмах да почне се редовном наставом? У реду је да то траје месец-два-три, као што и јесте у случај у неким београдским школама, у којима се таква припрема организује од марта до јуна, када је пријемни испит. На моје речи да Сергеј треба одмах да се упише у први разред, наставници су ми одговорили да то не може, да је такво правило у школи и рекли разне друге нелогичне и неоправдане ствари.


У питању је била комисија од чланова: Владимир Ћировић, Јеленка Бендић и Гојко Станишић. Јеленка Бендић је дрчно, поносито и као увређено говорила о музичкој школи (као увредила се због мојих речи да је резултат рада музичке школе никакав), па је још устала да отвори врата учионице и неваспитано ми рекла: „Довиђења!“, а родитељима који су стајали испред рекла да је ту дошао „неко коме ту није место“. О њој самој немамо шта да видимо на интернету. Али колико је један разуман разговор ту био немогућ показују следећи снимци присутне двојице наставника, којима се они поносе на својим друштвеним профилима.






Дакле, они треба децу да уче КЛАСИЧНОЈ МУЗИЦИ? Само још Аца Лукас да постане директор Београдске филхармоније и Митар Мирић декан на музичкој академији и да им се свима заједно извинимо.


Након пријемног, позвао сам директорицу школе. Она је, за разлику од својих наставника, била љубазна и показала извесно разумевање за сам случај. Наводила је упорно бирократске препреке. Могао би да се упише само да смо се јавили пре 1. септембра. Али како смо то могли да знамо? Зашто школа нема сајт или страницу на Фејсбуку? Зашто им рад није транспарентан? На моје примедбе упућене због практично непостојећег статуса школе у јавности и друштву, да изгледа као нека тајна организација, она је одговарала показујући непоседовање потребне свести за успешно јавно друштвено деловање једне музичке школе данас. С друге стране, рекла ми је да се упорно бори да се реше инфраструктурни проблеми ове школе, коју је она окарактерисала као „покварен зуб“, али да се директор школе „Бранко Радичевић“ и друге инстанце којима се обраћала оглушују о то. Док пишем овај текст не знам да ли имам икакве наде да ће ове слике ужаса у којем се наши ђаци свакодневно крећу побудити икакву покретачку вољу код грађана, одговорних лица и носилаца власти.


На крају ћу опет поделити видео запис са једног наступа мојих ученика, од којих је чак троје њих било одбијено на пријемном у прибојској музичкој школи, као неталентовано. Ја сам, притом, кад је музика у питању, наставник-аматер, али сам радио са љубављу и деца су за свега 20 месеци од првог додира са гитаром успела да спреме тако сложено дело као што је Шостаковичев Валцер. Уз много тога другог.




Радослав Докмановић, члан Одбора за просвету, културу и информисање Општине Прибој, одбора који, због беспримерног лицемерства и искварености председника Биљане Комарице и осталих чланова, не заказује ниједну седницу на којој бисмо разматрали проблеме за које смо добили задужење.

2,350 views

Најновије

ПРИБОЈСКИ ЖУРНАЛИСТА: Прибојска дипломатија

ПРИБОЈСКИ ЖУРНАЛИСТА: Прибојска дипломатија

Часопис „Вуковац” или Критика је неопходна!

Часопис „Вуковац” или Критика је неопходна!

Источна пруга и „Ћирин“ долазак међу Прибојце

Источна пруга и „Ћирин“ долазак међу Прибојце

ПРИБОЈСКИ ЖУРНАЛИСТА: Где Шапић дође, епидемија нестаје

ПРИБОЈСКИ ЖУРНАЛИСТА: Где Шапић дође, епидемија нестаје

ПРИБОЈСКИ ЖУРНАЛИСТА: Слобода говора на одмору или на робији

ПРИБОЈСКИ ЖУРНАЛИСТА: Слобода говора на одмору или на робији

Пишимо српски језик са српским наводницима:

„”


!

(А не са енглеским "...".)


Српски језик нема никог осим нас.

Најчитаније

3740

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

2608

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

2557

Прибојска просвета и друштво - ЂУБРИШТЕ ИСТОРИЈЕ (плус додатак о вртићу НЕВЕН)

2499

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

2350

Музичка школа у Прибоју – огледало пропасти Прибоја и етике Васа Дечанског и Средњоевропског

2278

Преносимо из суседства: Телепортовање или криминал у руђанској народној библиотеци?

2050

Љубиша Голе: Одговор Радославу – У школама је место Митру Мирићу, а не секташима Бетовену и Баху

1961

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - Исидора Деспић, студент у Москви

1783

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

1365

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе