Лудвиг ван Бетовен у сећањима савременика #1 - Детињство (1770-1785)


Фридрих Гезелшап „Бетовеново рођење“, студија за једну алегоријску слику, Дрезден (око 1895 - 1898), акварел, 26,0 x 40,0 цм


Детињство (1770-1785)




1770. - 17. децембра крштење; рођење је вероватно било 16. децембра. 1773. - смрт деде Лудвига и долазак Јохана ван Бетовена са породицом у кућу Фишерових. 1781. - постаје помоћни оргуљаш на мисама у бонским црквама. 1782. - кућни концерти за посетиоце са стране. 1785. - исељавање из куће Фишерових.





Сведочанства о најранијем периоду Бетовеновог живота оставио нам је у спису „Familie Beethoven in Kurfürstlichen Bonn” Готфрид Фишер (1780-1864), син дугогодишњег станодавца породице Ван Бетовен и Лудвигов десет година млађи сусед. Фишер је углавном сачувао сећања своје сестре Цецилије, која је била осам година старија од Бетовена и имала 11 година када су Јохан ван Бетовен и Марија Магдалена са својим трогодишњим сином почели да живе у кући Фишерових. Након Бетовенове смрти, његови биографи су трагали за онима који би им могли рећи нешто о композиторовом животу, а стари пекарски мајстор Фишер одазвао се извештајем од преко 60 страна, који је саставио без икаквих литерарних претензија и отуда и неуредно, али са несвакидашњом експресивношћу и дивним детаљима, који овом сведочанству дају самосвојан колорит. У њему је дат један шири опис тог периода у животу породица Бетовен и Фишер више од половине текста чине записи о осталим укућанима, а ми овде доносимо само оне одељке и пасусе који су у непосредној вези са самим композитором. Ово и сва остала сећања на Бетовена која ћемо овде објавити први пут се појављују на српском језику.



О породици Ван Бетовен пре рођења композитора


Године 1724. у кући бр. 934. у Рајнској улици почео је да станује дворски капелмајстор и добар певач Лудвиг ван Бетовен са својом женом. Имали су једног сина Јохана. На другом спрату су изнајмили шестособни стан, којем су припадале: две велике собе које гледају на улицу, четири собе окренуте према дворишту, кухиња у средини, две затворене просторије у подруму, једна на тавану и једна собица за кућну помоћницу.


На зиду између великих соба, наспрам клавира, у позлаћеном раму налазио се портрет г. капелмајстора Лудвига ван Бетовена у природној величини.


Портрет Лудвига ван Бетовена старијег (1712-1773)

Дворски капелмајстор Бетовен је дошао из Гента. Када је кнез изборник[1] Клемент Август једном био у Лијежу, чуо је за њега да је добар музичар и певач и повео га је са собом у Бон, на свој двор. Син Јохан је од малих ногу добијао часове клавира и певања од свог оца и тако ће касније постати тенор у дворском оркестру.


Марија Магдалена ван Бетовен (девојачки Кеверич) имала је крупно, бледо и издужено лице. Нос јој је био мало задебљао, а иначе је била веома мршава. Њен поглед је увек био озбиљан и Цецилија Фишер[2] је једном рекла да је никад није видела насмејану.


Брачни пар Јохан и Марија Магдалена ван Бетовен добили су 2. априла 1769. првог сина Лудвига Марију, који је убрзо по рођењу умро. 17. децембра 1970. на свет је дошао велики композитор Лудвиг ван Бетовен. Крштени кум му је био деда Лудвиг, а кума комшиница Ана Гертруда Баум. 1774. родио се Каспар, а две године касније и Никола, који је такође умро рано[3].


 [1] Титула изборног кнеза или кнеза изборника (Kurfürst) потиче из 13. века, када су помесни кнежеви постали чланови изборног савета за избор цара Светог римског царства немачког народа. Келнски изборни кнез је истовремено био и келнски надбискуп, што у хијерархији Римокатоличке цркве одговара рангу архиепископа или митрополита у Православној цркви. Од 1597. је столовао у Бону, све до 1794., када је Бон заузео Наполеон.
 
  [2] Цецилија Фишер (1762-1845), сестра Готфрида Фишера, била је главни извор за овај мемоарски спис. Јохан ван Бетовен јој је давао часове певања и клавира и по његовим речима била је веома талентована за певање. Када ју је, међутим, позвао да као певачица путује са оркестром и зарађује новац, она је то одбила уз речи да не жели да се разболи на путовању и умре далеко од куће и да радије бира да буде домаћица у кући својих родитеља него певачица. Била је ћерка јединица у породици Фишер и родитељи је нису приморавали на удају. Имала је више понуда за брак, али их је све одбила и до краја живота остала неудата. Фишер сматра да је утицај на њен однос према браку имала и Марија Магдалена Бетовен, која јој је саветовала да се никад не удаје, јер брачна срећа краје кратко. 
 
  [3] Најмлађи Бетовенов брат, Никола, умро је 1848. г. у Бечу. У Фишеровим сећањима има више упадљиво нетачних података, па су биографи углавном били резервисани према његовом сведочењу.


Породично стабло Лудвига ван Бетовена

Учење код оца Јохана


Како је Лудвиг ван Бетовен мало порастао, пошао је у основну школу код господина учитеља Руперта (кућа бр. 1091, у ул. Нојгасе, која креће из Рајнске улице), а затим је ишао у Минстершуле. Рано изјутра, пре школe, отац би га чврсто поставио за клавир, а потом би му говорио да не троши превише мозак у школи. Цецилија Фишер сведочи да је Лудвиг, док му је отац давао инструкције, морао да свира стојећи на једној клупици. То исто је раније видео и наш градоначелник Виндек, који је рекао да је у кући Фишерових видео малог Лудвига ван Бетовена како свира стојећи на једној клупици и уз то плаче.


Лудвиг ван Бетовен је свакодневно добијао часове и из виолине. Једном је свирао без нота, а његов отац, који се наједном појавио, узвикну: „Шта сад опет лудујеш ту са тим глупим гудалом, знаш да то не подносим! Лудуј по нотама или од твог лудовања неће бити користи!“


Када би се десило да Јохан ван Бетовен прими посету, и Лудвиг би ту дошао и мотао се обично око клавира, правећи десном руком хватове на диркама. На то би од оца чуо: „Шта се врпољиш ту опет? Шетај да не би добио по ушима!“


Једном га је отац слушао како свира виолину и запазио да Лудвиг опет свира по свом осећају, без нота: „Зар и после свега што сам ти рекао нећеш престати?!“ Лудвиг је наставио да свира, рекавши: „Али, није ли ово лепо?“ На то је отац одговорио: „Ма то је нешто лево, из твоје главе изашло. Још ти ниси за то, него се ухвати клавира и виолине и хитар напад на ноте! Ноте су битније – кад њих једном савладаш, онда и то твоје може. Само, за то ћеш морати доста још главом да мућкаш. А сад се остави тога, још ниси за то.“ Бетовен је потом имао свакодневне часове и на виоли.


Фра Вилибалд


Пошто је Лудвиг уз помоћ оца на клавиру добро напредовао и осећао да је постао скоро прави музички и клавирски мајстор, одважио се и на учење оргуља. Тако се онда окушао у локалном фрањевачком манастиру код господина фра Вилибалда, вештог оргуљаша и доброг Јохановог познаника. Фра Вилибалд га је узео са дозволом настојатеља манастира и подучавао га са искреним задовољством: часове му је давао током црквених обреда, а успех је био такав да му је ученик убрзо постао помоћник. Зато је фра Вилибалд Лудвига веома волео и поштовао.


Лудвиг је једном фра Вилибалда упитао како то да је он, као тако добар музичар, дошао ту у манастир, да живи и ради у таквој самоћи. Фра Вилибалд му је исприповедао следећу причу:


„Био је један трговац у Келну, господин Мирефелд или Миребаг. Он је имао прекоокенаски брод који сваке године плови за Индију. Преко својих најамника куповао је тамо робу и доносио је у Амстердам, а сам тамо никад није путовао. Једнога дана одлучио се трговац и сам да крене за Индију. Био је љубитељ музике и, како би себи причинио задовољство, тражио је да поведе са собом добре музичаре, које ће добро платити по свршетку путовања. Ја сам био један од тих музичара. Једне ноћи напали су нас пирати. Морали смо да се бранимо секирама, копљима, сабљама и напуњеним ватреним оружјем. У тим тренуцима ништа више нисам желео него да се избавим и опет станем ногом на копно. На срећу, успели смо да се одбранимо и натерамо обрукане морске разбојнике да се повуку. Чланови посаде са брода рекли су нам да трговцу о томе ништа не говоримо. Мало затим, исте ноћи, били смо опет нападнути, али смо сада, имајући претходно искуство, лакше ослободили наш брод. Једне ноћи након овог напада дивљала је застрашујућа бура. Сви смо мислили да нам откуцавају последњи часови живота. Те ноћи сам дао завет: ако ми Бог помогне да икад опет крочим на копно, отићи ћу у манастир. Тако сам доспео до своје данашње службе и потпуно сам задовољан њоме. Сам кормилар ми је рекао да је те ноћи мислио да му је то последња пловидба у животу. Посада заиста ни о томе ништа није хтела да каже трговцу, али је бура била толико снажна да је и он сам све то проживео. На томе смо и остали и ништа више му нисмо говорили.“



Велике оргуље на којима је Бетовен свирао у бонском миноритском манастиру. Нису преживеле Други св. рат.

Отац Хансман


Пошто је постао умешан оргуљаш, Бетовен је хтео да свира и на већим оргуљама, па је ишао у миноритски манастир. Са тамошњим мајстором се спријатељио и договорио да свира оргуље на светим мисама које почињу ујутру у шест сати. Клупа на којој је он тамо седео и даље се налази на истом месту. Ту у манастиру био је и један отац Хансман, такође добар оргуљаш, који би свирао понекад, према сопственом нахођењу. Када бисмо, међутим, имали Бетовенов концерт у кући, отац Хансман је увек био ту. Лудвигу се он није допадао и рекао је Цецилији: „Тај монах, који увек долази овде, могао би исто тако и у свом манастиру да остане и чита молитве из свог часослова.“ * (*Хансман се касније оженио и 1811. постао судија у Бону. - Прим. Фридриха Керста.)


Рестаурисани део оргуља на којима је Бетовен свирао у миноритском манастиру у Бону. Данас се чува у музеју Бетовенхаус.

Господин Штумпф


Био је један средовечан човек у Бону, именом Штумпф, који се такође некад учио компоновању и био музичар. Он је, како се причало, био скренуо памећу: имао је навику да иде градом држећи диригентску палицу у десној, а смотуљак нота у левој руци, не проговарајући притом ниједну реч. Када је једном ушао у приземље куће бр. 934 у Рајнској улици, где нико није ни помишљао да га може видети, ударио је палицом по столу који се ту налазио и показао горе изнад на стан Бетовенових, желећи да каже да постоји ту и један музичар. Онда је палицом ударио један такт по нотама, не изговарајући ниједну реч.


Бетовен се често томе смејао и једном је рекао: „Ту можемо видети шта се пише музичарима – овај је због музике већ полудео; а шта ми још и можемо очекивати?“


Изгледа да је овај шашави музичар тада већ наслутио какав велики мајстор ће постати млади Бетовен, јер када би и касније шетао улицама, показивао би на крај у којем Бетовен живи, ударио палицом такт по нотама и продужио даље.


Позната изрека да деца и луде говоре истину, у овом случају се показала као тачна. Јер, подразумевало се да је он показујући на младог Бетовена тиме увек хтео да каже да ће овај постати један велики човек о којем ће се много говорити.


Цецилију Фишер би ове „кућне посете“ господина Штумпфа често потресале, јер је та луда увек само у нашу кућу долазила и препадала људе. „Никад га нико није видео у другу кућу да улази!“, причала је Цецилија. „Сиђеш безбрижно у приземље – а он тамо увелико лупа својом палицом по столу! Сва се испрестравим! И кад га питаш нешто, он само ћути!“


Брига о оцу


Тројица дечака Јохана ван Бетовена – Лудвиг, Каспар и Никола, много су држали до части својих родитеља. Када се њихов отац једном приликом у друштву мало више напио, што се није често дешавало, сва тројица синова су били једнако забринути и, чим су чули за то, на најувиђавнији начин су га потражили и без имало додатних непријатности га тихо довели кући. Тепали су му: „Татице, татице!“ и он је попустио. Јохан није био неугодан у пићу, него весео и ведар, тако да ми у кући нисмо то ни примећивали.


Лудвигови несташлуци


Домаћица Фишер је у оно доба имала кокошку и дуго се већ чудила све мањем броју јаја која њена кокошка леже. Жалила се, говорила да је храна добра, а јаја је сада мање него раније. Почела је да мотри на нас, али ништа није приметила, док једном случајно није дошла у двориште и, кад о томе уопште није ни мислила, видела Лудвига како се кроз преграду ушуњао у кокошарник. Госпођа Фишер рече:


- Ха, ха, Лудвиже, шта радиш ту?

- Мој брат Каспар ми је бацио марамицу унутра, па хоћу да је дохватим.

- Да, да, због тога ја добијам мање јаја.

- О, госпођо Фишер, кокошка често крије своја јаја, али зато, када их пронађете, Ваша срећа ће бити још већа! А, што се каже, ту су и лисице, које такође узимају јаја.

- Мислим да си једна од лукавих лисица ти! Шта би од тебе друго и могло бити!

- О, то небо зна! Као што кажете, ја сам ево постао једна музичка лисица!

- Да, да, и лисица која краде јаја, такође.[4]


Ту су обојица потрчали и почели да се смеју као неваљалци. Госпођа Фишер није могла ништа друго него да се смеје са њима и тако их није ни изгрдила због несташлука.

  [4] Овде имамо лепу игру речи: на Бетовеново „Notenfuchs“ госпођа Фишер одговара да је он „Eierfuchs“.


***


Када су браћа Бетовен били још мали, често су волели да ме љуте:


- Слушај, Готфриде – рекли би ми – твој отац је рибар![5]

- Није! – одговорио бих – мој отац је пекар и пече пецива и хлеб!

- Не, Готфриде, твој отац ноћу лови рибе и те рибе онда пече!

- Не, мој отац је пекар, није рибар. Моја мајка пече рибу у кухињи, а не мој отац!

- Ти, Готфриде, ти и твој отац, ви сте обојица рибари. Када једном порастеш, мораћеш и ти ноћу да ловиш рибе, а онда да их печеш!

- Нећу! – урлао сам. – Када једном порастем, бићу пекар а не рибар!


Али тројица малих Бетовена нису престајала да ме задиркују и ја сам их јурио и ударао.

  [5] Готфридово презиме Фишер (Fischer) на немачком значи „рибар“.

***


Једног раног летњег јутра долетео је петао из нечијег туђег дворишта и слетео на кров иза наше куће. Лудвигови родитељи су спавали у својој соби која гледа на улицу, а соба дечака је гледала на двориште, па је Лудвиг петла одмах запазио. Соба Фишерових дечака такође је гледала на двориште, па су и они опазили петла, али су били тихи и знатижељно су посматрали како ће ова шала да се заврши. Лудвиг рече: „Овај петао изгледа као млади дебели јахач, са малим мамузама. Гле, гле, како нам се љубазно нуди! Кад бих га ухватио, брзо бих му такт откуцао.“


Лудвиг и Каспар су се онда прикрали у двориште и мамили петла хлебом док га нису ухватили. Шчепали су га за врат тако да није могао да кукурикне и смејући се устрчали на таван. Тада су се вероватно са кућном помоћницом договорили да им спреми петла када тата и мама изађу.


Другог дана мој брат Јохан Фишер рече Лудвигу:


- Мора да је и петао био музичар, чуо сам га одозго како пева. Имао је глас у алт интонацији!

- Доста ми је више било тог алта – рече Лудвиг док су се заједно смејали – и богами смо га лепо смазали. Али ти, Јохане, свакако нећеш ништа рећи о томе својим родитељима? Иначе бисмо нас тројица малих Бетовена морали да летимо из куће.

- Ма шта ме се тиче петао? Морао је остати у свом дворишту!

- Тако је, потпуно си у праву! Шта некоме ујутру у двориште дотрчи, долети или ма како друкчије уђе, то човек с правом може присвојити. Ако неко има нешто против, боље да се о својој стоци више брине, иначе га још већа невоља може снаћи!



Разговори са Цецилијом


Кад је Лудвиг још више порастао, био је равнодушан према свом изгледу и често прљав. Цецилија му је рекла:


- Како си стално тако прљав? Треба да будеш уредан!

- Шта ме брига! – одговорио је Лудвиг. – Када једном постанем господин, нико више неће знати како сам некад изгледао.

- Тек када будеш био чист и уредан, моћи ћеш да постанеш господин! – узвратила му је Цецилија.

***


Кад је Лудвиг чуо једну жену како пева, рекао је Цецилији: „Слушај како госпођа повраћа. Има велике амбиције, али са овим гласом свакако никаква величина не може постати. Она сигурно мисли да лудачки добро пева, а било би хиљаду пута боље кад би ћутала.“


***

Једном је Цецилија тражила г. Јохана ван Бетовена и затекла Лудвига како сам пише ноте.


- Ти се стално само својим нотама бавиш! – рекла је Цецилија. – Право си нотно глодало!

- Тако је – одговори Лудвиг – кад их не бих глодао, морао бих да их гутам у целим комадима, а веома су тешке за варење.

- Онда их мораш добро сажвакати!

- Тако је, Цецилија! Кокошке морају да излегну јаја.

- Ах, па да! Ти си лисица која краде јаја! – узвикну Цецилија. Толико је прошло од тога да сам скоро и заборавила!

- Да – рекао је Лудвиг смејући се – прошло је отад доста, али кад год се сетим тога, морам слатко да се насмејем. Смејање је здраво! У детињству чинимо свакакве лудорије. Мој брат Каспар и ја бисмо често посматрали госпођу Фишер како енергично трчи у двориште да из кокошјег гнезда узме јаја, а гнездо празно! „Како ово?“, питала би се. „Добро их храним и оне весело кокодачу, а опет нема јаја! Не, не, нису овде чиста посла, ово је неко вештичје масло!“ Али, као што се обично каже: свако дело дође на видело.

Кућни учитељи Тобијас Пфајфер и Франц Ровантини[6]


Двадесетосмогодишњи господин музички директор Пфајфер је живео код Бетовенових, а за узврат је држао часове младом Лудвигу. Господин Пфајфер је Јохану ван Бетовену рекао да је његов син изванредно надарен и да треба да учини све што је у његовој моћи да развије Лудвигов таленат. Бетовен је касније рекао да је од њега много научио и да је имао истинску срећу што га је имао за кућног учитеља.


Када би музички директор Пфајфер свирао флауту, а Бетовен уз њега импровизовао на клавиру, људи би очарани застајали на улици и ослушкивали њихову свирку.


***


Јохан ван Бетовен је поново узео Франца Ровантинија, сина родице своје жене, да живи код њих. Када би се десило да се њих тројица састану, Лудвиг би свирао клавир, Пфајфер флауту, а Ровантини би импровизовао на виолини. Била је то тако лепа музика да су људи застајали на улици и слушали их. Говорили су: „Човек би могао да их слуша дан и ноћ!“ Када би Ровантини био у прилици, свирао би импровизације на виолини уз Лудвигову пратњу на клавиру. То је Лудвиг јако волео јер је Ровантини свирао изузетно лепо.

 [6] Тобијас Фридрих Пфајфер (1751-1805) био је Бетовенов учитељ током једне године. Дошао је из Саксоније и био музички директор у бонском позоришту. О њему Фишер пише више од две странице, али највише о његовом односу са Цецилијом Фишер, коју је он такође подучавао и коју је запросио, али без успеха. Пфајфера је Фишер, према Цецилијиним речима, описао као лепог и доброг младића.
 
 Наредни Лудвигов учитељ, рођак Франц Георг Ровантини (1757-1781), био је изванредан виолиниста. О трошку келнског изборног кнеза био је послат на усавршавање у Саксонији и Дрездену и по повратку у Бон је постао члан дворског оркестра. Након неколико месеци живота код Бетовенових, Ровантини се разболео и умро са 24 године. Цецилија га се сећа као лепог, веома религиозног и беспрекорног младића, који је био вољен од свих који су га познавали. И он је био заљубљен у њу и, као и његов претходник, запросио ју је и био одбијен, а она је касније његовој сестри поновила исте речи које је рекла и њему: „Када бих ја остала без родитеља, а он и даље био неожењен, сигурно не бих изабрала никог другог осим њега.

Путовање у Холандију[7]


Лудвиг је имао неколико концерата у Холандији, где је мислио да ће зарадити доста новца. Када су се мадам Ван Бетовен и њен син вратили у Бон, питали смо их каквог су здравља и како је им је било у Холандији. „Да, одличног смо здравља!“, рекао је Лудвиг и наставио: „А Холанђани су невиђене тврдице! Па они су заљубљени у свој новац! Тамо ме пут више видети неће.“ „Али код госпође Ми били смо веома добро угошћени и она је бринула о нама са највишим поштовањем и гостољубљем“, додала је умиријуће мадам Ван Бетовен.


Мало затим испричао је Лудвиг следећи доживљај из Холандије: „Преко пута госпође Ми живео је један богати млади господин, који је безмало једну годину био ожењен и који је из чистог задовољоства држао једног великог мајмуна. Једног јутра тек рођено дете нестало је из своје колевке, као у земљу да је пропало. Очајни родитељи тражили су га читав дан, испитивали људе све што знају. Сву су кућу окренули наопачке. Ми смо им помагали, али од детета ни трага ни гласа. Након свих покушаја питао је увече један сусед да ли је неко погледао кроз прозор одозго са тавана. Сви су одговорили одрично и потрчали смо на таван. Кроз прозор смо видели да мајмун седи између две стражње куће на жлебу, тако да се не може видети са улице, држећи у наручју дете, као да хоће да га заштити. Моја мајка је одмах стрчала доле, замишљајући најгору несрећу. Али ту је већ био господин који се бринуо о мајмуну. Он га је знао и наговорио га да му врати дете, које је било неозлеђено. Мајмун је у кући био самосталан и нико није посумњао или помислио на њега. Сусед госпође Ми, међутим, брзо га се отарасио.“


Мадам Ван Бетовен и Лудвиг су били очевици. Да ми је ово било ко други испричао, не бих му веровао.

 [7] До путовања у Холандију дошло је након смрти Франца Ровантинија. Рованитинијева сестра Ана Марија Магдалена је радила у Ротердаму код једне богате удовице, коју су звали госпођа Ми (Mi Frau), и њих две су по његовој смрти дошле у једномесечну посету у Бон, а кући су се вратиле у пратњи једанаестогодишњег Лудвига и његове мајке.

Осамљивање


После тога се није могло рећи да је Лудвиг пуно држао до другова и друштва. Али био је веома поштован и онда када је прихватио сасвим друге навике – да у осами свира и размишља о музици. Чинило га је срећним када је био ослобођен друштва својих родитеља, када су сви његови били одсутни а он сам остао код куће, што је, међутим, ретко био случај.


Једног јутра Лудвиг је био у својој спаваћој соби, седео уз прозор са главом наслоњеном на руке и зурио у једну тачку. Цецилија Фишер је ишла преко дворишта и питала га: „У шта то гледаш, Лудвиже?“, али није добила одговор. „Нешто ниси расположен?“ Затим га је упитала шта то ћутање значи и сама закључила: „И недавање одговора је одговор.“ Лудвиг тек тад рече: „Ма не, није то, извини, запао сам у неке тако лепе дубоке мисли и нисам могао да допустим да будем ометен. То је разлог.“


Изглед Лудвига ван Бетовена као дворског музичара


У дванаестој години је већ наступао као композитор, а у петнаестој био постављен за другог црквеног оргуљаша. Тај статус је подразмувео да на левој страни носи мач када са свештеником свира у цркви.

Када је био свечано обучен, дворски музичар Лудвиг ван Бетовен је носио: морскозелени фрак, кратке зелене панталоне са копчама, беле или црне свилене доколенице, ципеле са црном врпцом, бели свилени цветни прслук са преклопљеним џеповима, проткан правом златном срмом, косу у увојцима и плетеници, цилиндар под левим раменом, мач на левој страни, сребрни опасач.


Тадашња фигура Лудвига ван Бетовена: мало збијен, широк у раменима, кратког врата, дебеле главе, округластог носа, мрке, тамне боје лица, увек је ишао мало погурен напред. У кући су га тада, у раној младости, звали још и „Еспањол“.

Кућни концерти


Како је Лудвиг ван Бетовен из дана у дан све више напредовао у музици и компоновању, почео је своје композиције да продаје и постао веома познат у околини. Они који су га посећивали, преносили су вест о њему даље и тако су многа господа са удаљених страна долазила да га чују из чисте радозналости. Посетиоци би тражили да им Лудвиг одржи концерт, а г. Јохан ван Бетовен је, када би било могуће, наручивао и друге музичаре како би приредио право концертно извођење. Да ли би му то та господа добро платила, то не знамо.


Исељавање из куће Фишерових


Пошто је у кући неспокојство због странаца бивало све веће, г. Фишер је рекао г. Јохану ван Бетовену: „Да нисам пекар, не би ме се тицао овај немир који доносе странци. Човек има ноћ за мир и одмор. Али како сам ја пекар и ноћу морам да устајем и печем, дању од један до четири поподне морам да одспавам. Ово не могу да издржим и још ћу се и разболети. Господине Ван Бетовен, жао ми је што Вам ово кажем: морате потражити неки други смештај.“ Г. Јохан ван Бетовен се иселио 1785. године, остајући у истој улици. Прешао је у кућу одмах лево, број 939. Била је то пета кућа од куће Фишерових.


Изглед куће Фишерових у којој је Лудвиг ван Бетовен живео до 1785. године.

Тадашња кућа Фишерових била је једна од највиших кућа у Бону. Предњу страну те старе куће често су копирали и ти цртежи су били продавани у многим књижарама.


Бетовенови су из поткровља имали леп поглед на Рајну и на Седам брда, као и на Алтер Цол. У поткровљу су била два телескопа, један мали и један велики, којим се могло видети седам часова далеко.[8] Бетовенови су волели Рајну и то им је представљало задовољство.

  [8] Час – мера која је означавала дужину коју човек прође за један сат хода.


Поглед на Рајну и Седам брда

У то време, спаваћа соба г. Фишера била је на првом спрату, а кревет му је био уз трећи прозор који гледа на улицу. Лудвиг ван Бетовен је имао клавир уз прозор на другом спрату, тачно изнад кревета г. Фишера. Стога је наравно г. Фишеру било веома тешко да спава и знао је да каже да се није добро наспавао захваљујући господину Лудвигу ван Бетовену. Када би то данас неко испричао Лудвигу, он би се вероватно насмејао и извинио због тога.


***


Јохан ван Бетовен је више пута понављао: „Мој син Лудвиг, који ми сада причињава моју једину радост, толико је напредовао у музици и компоновању да га сви сматрају вредним дивљења. Мој Лудвиг, мој Лудвиг, ја то увиђам, постаће временом велики светски човек. Ви које смо овде затекли окупљене и који овде и даље живите, запамтите моје речи!“


***


Цецилија Фишер, која је умрла 1845. са 83 године, и њен брат Готфрид, стар 77 година, као очивици сведоче да је све ово горе написано истина.


Изабрао и превео Радослав Докмановић


Превод је рађен према следећим издањима:


Familie Beethoven im kurfürstlichen Bonn, Eine Übersetzung aus Fischers rheinischem Dialekt von Anna Fischer nach der Ausgabe von Margot Wetzstein, Beethoven-Haus, Bonn, 2006.


Die Erinnerungen an Beethoven, gesammelt und herausgegeben von Friedrich Kerst, Verlag von Julius Hoffman, Stuttgart, 1925.


56 views

Најчитаније

1894

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

1234

Одговор незаконитом члану УО Дома културе Сари Бојанић

1211

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

1165

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

1150

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

„Хамлет“

проф. др Зорица Бечановић Николић 
Гимназија, Прибој, мај 2013.

Најновије

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

Одговор Весни Југовић - ЕТИКА ЈЕ ДЕО КУЛТУРЕ (и нови подаци о проневери буџета)

Одговор Весни Југовић - ЕТИКА ЈЕ ДЕО КУЛТУРЕ (и нови подаци о проневери буџета)

Нови подаци о проневери буџета у Дому културе - ИЗАБЕРИТЕ ПРАВУ РЕЧ!

Нови подаци о проневери буџета у Дому културе - ИЗАБЕРИТЕ ПРАВУ РЕЧ!

Исказ поштовања према Тоду Николетићу

Исказ поштовања према Тоду Николетићу

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

„Бити одговоран“

отац Рафаило 
манастир Свети Никола, Прибој, јул 2016.

„Његошеви љубавни стихови“

проф. др Мило Ломпар 
Гимназија, Прибој, мај 2013.

Завет Светом Николи
(Моје Косово, чуваћу те ја!)

Дечји хор ПБПД
Народно позориште
1/14. јануар 2020.

Највише свиђања

27

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

12

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

9

Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #1

9

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

9

Драгослав Бокан - КНЕЗ МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ КАО ИДЕАЛНИ ВЛАДАР И УЗДАНИЦА РУСИЈЕ НА БАЛКАНУ

  • White Facebook Icon

Главни и одговорни уредник:
Радослав Докмановић

recpriboja@gmail.com

Портал и часопис Реч Прибоја.рс