Саветујте своје рођаке и пријатеље да читају овај портал.

ЛУДОСТ тЕЛЕВИЗИЈЕ пРИБОЈ

Крајем маја ове године ТВ Прибој је снимила емисију у којој је гостовао наш уметник Владе Петровић. У 23. минуту уследили су питање и одговор који можете чути и прочитати:



- Реците ми, да ли пратите ситуацију код нас, у окружењу, има ли по Вашем мишљењу неких младих људи који завређују пажњу и који би можда могли да се исто посвете овој врсти, ако не посла, онда хобија?


- (...) Па право да Вам кажем, оплићали смо доста што се тиче културе, у сваком смислу, овде у нашем граду. Овом приликом чак и апелујем на уметнике да се мало потруде, не само сликаре, него и песнике, и музичаре и уметнике свих категорија. Могли би се /РЕЗ/ мало потрудити... /РЕЗ/ Има ту нечега, али, рецимо, кад сте задњи пут чули за неко песничко вече да је било у нашем граду, кад сте чули за неки битан музички догађај, да људи знају да свирају неке инструменте па дајте да се покажу... Било која врста музике, неважно је.


Шта је то тако страшно и неприлично рекао гост да би се у монтажи морало трошити додатно време на резове и пристати на овако лоше лепљење кадрова и рогобатан спој полуреченица? Да није опсовао нешто? Да није можда поменуо пољопривредне стручњаке из Дома културе и Градске библиотеке? Или амнезију коју изазивају лепо васпитање и ракија у Завичајном музеју?


Како нам изрезани делови траке по сећању сведоче, гост је рекао отприлике ово: Ево, да дам један пример. Ми смо овде имали Бата Докмановића који је водио школу гитаре пре неколико година. То је била дивна школа, било је доста деце тамо и стварно су лепо учила и свирала. Али, он је отишао у Београд и сад нема ништа, с децом не ради нико.


Школа гитаре „Дуци“, о којој је реч, трајала је непуне две године. По свом концепту је била јединствена у Србији, а поред незаборавног дружења на часовима, живих дечјих дискусија о Моцарту и Бетовену, гледања филмова, њен резултат су представљали и наступи и награде које су ученици добијали. За нас, као једну аматерску школу, велико је достигнуће било учење и извођење чувеног Шостаковичевог валцера, за дечји узраст једне тешке и сложене композиције.



Тај смо валцер спремали за приредбу ОШ „Вук Караџић“, која је, међутим, била отказана. Зашто? Подстакнуте недостојним такмичарским нагонима, као да су приватне фирме, прибојске основне школе праве одвојене годишње приредбе, па је тада због мањка учесника приредба отказана. Дакле, боље да се приредба и не одржи, него да се ученици различитих школа удруже и учествују заједно. Подразумева се да Дом за незбринуте пољопривреднике не би тако нешто својом иницијативом организовао, нити би - што сведочи и лудост која је повод за овај текст - тамо некад, неком другом приликом, могло бити места за прибојске ученике гитаре. (Да не буде забуне - ми њих, као и ТВ Прибој, потпуно разумемо, јер то је сасвим логично: какве везе имају нездрав однос основних школа, квартет гитара и Дмитриј Шостакович са агроекономијом и сточарством?) На нашу велику срећу баш тада када је приредба отказана, били смо позвани да наступимо на филмском фестивалу, који је организовала Црква, и на сајму књига, који је организовала галерија „Спирала“.


Ову горњу ноту било је потребно записати да би се лакше разумела природа лудости Телевизије Прибој. Јер, као ни у пољопривредном дому за незбринуте, наша школа гитаре никад није гостовала ни на нашој телевизији. Иако је приватна, ТВ ПБ значајна новчана средства добија из општинског буџета, дакле од свих грађана, па и од родитеља ученика школе гитаре.





Сродност ТВ ПБ и Дома за НП исказана нам је још давно, приликом гостовања професора Београдског универзитета. Док су, с једне стране, оригинални тумач Дон Кихота и судоку мајстор одбили да учестувују у организацији предавања, они са телевизије су, с друге, одбили да та предавања сниме, то јест тражили су ми 18.000 динара за то. На моје објашњење да у питању није моја приватна игранка него предавање за цео град, нешто од општег интереса и значаја, а уз то и ретко квалитетан садржај који ће моћи да сниме и емитују више пута, одговорили су да једино могу да ми, дакле мени, спусте цену на 12.000. Тако сам предавања морао да снимим ја сам, аматерском камером, због чега су само два од четири предавања, она која су била снимана по дневној светлости, могла бити забележена квалитетно и потом објављена. Два врхунска предавања, дакле, остала су недоступна свима који нису били присутни на њима. Посебно је поразно за нашу културу то што су радници ТВ ПБ били на вечерњим предавањима, са опремом, од почетка до краја, али су камере упалили тек по завршетку предавања како би од учесника узели кратке изјаве и направили прилог за Хронику.



Али, нису то једини чиниоци те лудости. Године 2013., убрзо након ових предавања, био сам позван да хонорарно радим за ТВ Прибој као аутор емисије посвећене младима. Успели смо да реализујемо једну епизоду - о проблемима образовња. Наставили бисмо и даље, али понуђена ми је плата од 2.000 динара по епизоди! Само повратна карта до Београда кошта 1.500, а где је све остало... Речено ми је да не радим интервјуе са истакнутим националним личностима и трошим новац на пут, него да интервјуишем раднике у Дому за НП, Музеју и сл. „Да“, рекао сам, „али Ви хоћете емисије о култури а не о утицају доколице на развој индолентности и алкохолизма у јавној служби?“ Радио сам тада интервјуе са Дуцијем Симоновићем, дечјим психијатром Светомиром Бојанином, писцем Рашом Поповом, пијанистом Александром Сердаром, глумцем и редитељем Небојшом Дугалићем. И 80% тог материјала је остало неискоришћено и необјављено. Раша Попов приповеда о једном свом изванредном и поучном разговору са Ивом Андрићем, Небојша Дугалић рецитује и тумачи Међу јавом и мед сном... Све је то остало само на касетицама. (Када будем имао техничке могућности, прегледаћу то и објавити.) Но, поента овог пасуса је у томе да смо били колеге, упознали се и лепо сарађивали, те да су они као телевизијска кућа цензурисали име свом некадашњем раднику.



Ипак, најупитнији је степен лудости на ком једна локална телевизијска кућа, чији програм не гледа никакав критичан број људи, поготово не емисију о уметности, дође до тога да цензурише једну тако безазлену реченицу само због тога што се у њој помиње нечије име. Притом име наставника гитаре, професора књижевности, свог колеге. Због чега? Због тога што је он баш те седмице када је емисија снимљена и емитована написао на Фејсбуку текст „Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју“. Уместо да ме као свог суграђанина и аутора текста позову да и на телевизији нешто о томе кажем онима који не користе друштвене мреже, они падају на тај ниво да цензуришу речи свог госта са којим праве интервју. Уместо поштовања слободе говора, као и сопственог медијског учествовања у решавању правних прекршаја и проблема у култури, што им све налаже професионална етика, они као заптије посежу за праксом из најмрачнијих титоистичких година када се ни нешто толико безазлено није смело чути у јавности уколико не чешка уши партијских похлепника.


Потребно је приметити да је за овај тип цензуре, поред њене крајње баналности, карактеристично и то да нису цензурисане и друге речи Влада Петровића изговорене у истом одговору, премда се у њима врло негативно оцењује стање у граду. То прецизно означава дух овог времена: нису битне речи, битна је само личност.


Телевизија Прибој је претходне две године веома лепо и бираним речима пропратила сакупљање божићних поклона за нашу децу на Косову и Метохији. Надамо се да овај говор слободе неће утицати на то да се тај лепи обичај не настави и даље.


Радослав Докмановић



586 views

Најновије

Шта Канцеларија за младе у Прибоју има против уметничког конкурса за ученике?

Шта Канцеларија за младе у Прибоју има против уметничког конкурса за ученике?

Витомир Радовић – За и против Мехмед-паше Соколовића као ктитора цркве у Поблаћу

Витомир Радовић – За и против Мехмед-паше Соколовића као ктитора цркве у Поблаћу

Дан примирја у Првом светском рату

Дан примирја у Првом светском рату

Велики конкурс за прибојске ученике: КОСОВО И МЕТОХИЈА – СИМБОЛ ЖИВОТА

Велики конкурс за прибојске ученике: КОСОВО И МЕТОХИЈА – СИМБОЛ ЖИВОТА

ПРИБОЈСКИ ЖУРНАЛИСТА: ЕВРОПСКИ ФОНДОВИ КАО ЧИНОВНИЧКА ИНСПИРАЦИЈА

ПРИБОЈСКИ ЖУРНАЛИСТА: ЕВРОПСКИ ФОНДОВИ КАО ЧИНОВНИЧКА ИНСПИРАЦИЈА

Пишимо српски језик са српским наводницима:

„”


!

(А не са енглеским "...".)


Српски језик нема никог осим нас.

Најчитаније

3754

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

2635

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

2606

Прибојска просвета и друштво - ЂУБРИШТЕ ИСТОРИЈЕ (плус додатак о вртићу НЕВЕН)

2513

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

2373

Музичка школа у Прибоју – огледало пропасти Прибоја и етике Васа Дечанског и Средњоевропског

2285

Преносимо из суседства: Телепортовање или криминал у руђанској народној библиотеци?

2094

Љубиша Голе: Одговор Радославу – У школама је место Митру Мирићу, а не секташима Бетовену и Баху

1978

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - Исидора Деспић, студент у Москви

1812

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

1379

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе