Саветујте своје рођаке и пријатеље да читају овај портал.

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

ИСТИНА


Био је скоро у Прибоју овакав случај. Једна породица са четворо деце, после година живота у тешким материјалним условима, дошла је до ситуације када више није могла да се издржава: мајка се разболела и отац је морао да напусти посао како би био са децом. Ни то мало новца од ког су преживљавали више нису имали. Њихови сродници, суседи и пријатељи организовали су се испрва тако да им обезбеде новац и основне намирнице за наредни период, а потом су покренули и акцију прикупљања новца за куповину куће, јер је кућа у којој су дотад живели била у очајном стању и није била њихова. Кроз свега месец дана Прибојци су скупили новац за нову кућу и, судећи уз то и по јавним реакцијама на друштвеним мрежама, јасно је да велики број људи не само да није показао бездушност или равнодушност према невољи својих суграђана, него је исказао искрено саосећање и помогао.



ЕТИКА НАШИХ РАДНИКА У ГОЛУБОВИЋЕВОЈ УМЕТНИЧКОЈ МАШТИ


У филму Отац Срдана Голубовића, који се дешава управо у Прибоју, једна породица се нашла у сличној невољи. Отац Никола Стојковић, мајка и двоје деце месецима већ гладују јер Николи не исплаћују плату коју је зарадио. Живе без струје и воде. Једног дана мајка са децом и флашом бензина долази у фабрику свог мужа и очајна говори радницима да такав живот више не могу да издрже. Прети да ће ту пред њима запалити децу и себе ако им не помогну. На те њене речи нико ништа не предузима нити говори. Мајка онда мало полије ћерку, а затим остатак посипа по себи. Радници и даље само гледају. И кад мајка извади упаљач, сви само гледају. Тек када се запалила, похитали су да је спасе и угасе ватру.



ТРГОВИНА ДЕЦОМ КАО ЈАВНА ТАЈНА У ЈЕДНОЈ МАЛОЈ ОПШТИНИ


Потом следе сцене у центру за социјални рад. Директор центра у свакој објашњава Николи зашто су им одузели децу и то чини са отвореном бездушношћу и преварантском подлошћу. Никола на такав однос реагује наивно и несразмерно мирно – као да је у питању, рецимо, одузимање аутомобила или кућних љубимаца а не рођене деце, и као да су у питању лепо и непрозирно упаковане а не нескривено пакосне речи. Од радника обезбеђења Никола сазнаје да директор сиромашним родитељима одузима децу и шаље их у једно село неким „хранитељским породицама“, чији нам послови нису разјашњени и чији су мотиви за усвајање, вероватно, само финансијски; од тога директор има процентуалну зараду, а одузете деце је тамо, на том селу, концентрисано већ 30-40. У тим мучним разговорима директора са оцем деце учествује још двоје радника социјалног центра, мушкарац и жена средњих година. Њих двоје добро знају шта се ту дешава, тј. са којим циљем се деца одузимају, и у томе нормално учествују. Истина, са једном разликом: жена тако што ћути, што упућује на какав-такав притисак савести код ње, а мушкарац тако што се активно прикључује директоровим подлим приговорима и бесмисленим закључцима.


ФОРМА РОУД МУВИ


Никола је кренуо пешке до Београда, да се лично обрати министру, и тако поред радника у социјалном центру и фабрици упознајемо и друге представнике данашњег српског друштва – полицију, лекаре, превознике, новинаре, владине службенике…


ДА СУ ПИСАЛИ КАЗНУ, НЕ БИ ЛИ ПУБЛИКА У БЕРЛИНУ БИЛА ЈОШ ЗАДОВОЉНИЈА?


Два полицајца приведу Николу због тога што иде пешке по аутопуту, а кад чују од њега куда је и зашто кренуо, одустају од писања казне и изводе га са аутопута да се врати у село одакле је кренуо. Не понуде му, рецимо, бар новац за аутобуску карту и храну, а камоли коју већу помоћ.


ЛЕКАРИ И САВЕТИ СТАРИЈИХ У СРБИЈИ


Када од глади и умора Никола на путу колабира, завршава у болници. Тамо са њим лекар води неки технички празан и морално необавезан разговор. Један од старих болесника из собе, чувши проблем главног јунака, говори му чак то да је децу боље немати него имати.


ЗАР СЕ МОЖЕ СРЕСТИ ИСТИНСКИ ХРИШЋАНИН У СРБИЈИ?


На путу Никола среће двојицу превозника: један кријумчари мигранте и вара их тако што их довезе на место 100 км удаљено од договореног места, други је карикирани хришћанин којем око главе у кабини камиона виси шест крстића, док у касети испред седишта сувозача држи стотину пластифицираних иконица. У одговору на оно што чују, први Николи нуди да му прокријумчари децу преко границе у Босну и Херцеговину, а други га сирово пита верује ли у Бога и тражи му, готово наредбодавно, да за помоћ узме иконицу Богородице, да би онда бахато залупио поклопац касете.



ДА ЛИ РЕДИТЕЉ КРИЈЕ СЕБЕ ДА БИ ДАО СТВАРНУ СЛИКУ?


Новинари се Николи обраћају за време његовог протестовања испред зграде министарства. Он је њима битан само као јунак њихових вести, а не као жив човек који је у проблему и ту пред њима гладује. Редитељ у једном интервјуу каже како је идеју за филм добио управо тако што је на телевизији видео једног човека (Ђорђа Јоксимовића) који због одузимања деце штрајкује испред министарства и кога је потом посетио тамо и разговарао са њим. Гледаоцу се намеће питање да ли је и сам редитељ Голубовић тог човека третирао као предмет за своју филмску причу или му је купио да једе и уопште са њим успоставио људски однос. Ако јесте ово друго, зашто такав један однос изостаје у филму? Ако није, онда следи то да је и он сам она „слика Србије, нимало ружнија него што јесте“, како је у интервјуу описао свет свог филма. У филму имамо једино сцену у којој се увече неки непознати људи у аутомобилу зауставе поред Николе, дају му кесу са храном и одлазе.


У ФИЛМУ СУ ЛОКАЛНИ ДИРЕКТОРИ МОЋНИЈИ ОД МИНИСТАРА, А МИНИСТРИ СУ УВИЂАВНИЈИ ОД СВИХ ОСТАЛИХ ПРЕДСТАВНИКА ДРУШТВА


Службеници у министарству имају један бирократски ноншалантан однос према Николи. Када он ипак успе да дође до заменика министра, овај зове социјални центар у Прибоју и даје препоруку да се Николи врате деца. Та препорука је само препорука и није обавезујућа (директор прибојског социјалног центра неће је послушати). Уз то, заменик министра Николи даје неколико хиљада динара и тражи му да се фотографишу за Твитер. Овде је, уз ове сатиричне мотиве, битно увидети и то да само министарство нема везе са криминалним радњама општинског социјалног центра.


АНТОЛОГИЈСКА ЛАЖНА СЛИКА-РУГОБА О СВОМ НАРОДУ У СРПСКОЈ КИНЕМАТОГРАФИЈИ


Сва ова стварна слика Србије свој највиши степен добија на крају филма, у ликовима мештана села Граб, Николиним суседима. Село са тим именом у Прибоју не постоји, а од оних са сличним именом постоји једино село Грабовица. Реч Граб је као име вероватно изабрана због свог значења на немачком језику: das Grab - гроб. Никола се враћа са свог пута у Београд након седам дана и затиче проваљен и опустошен дом – из куће је покраден готово сав инвентар, од кухињског стола до посуђа и плишаних играчака за децу. Он потом иде од једне до друге комшијске куће и узима своје ствари натраг: у једној кући затиче суседе за ручком и узима им сто за ручавање, у другој узима шерпу у којој се налази чорба, у трећој телевизор, у четвртој из руку комшијске деце узима играчке своје деце… Берлинска публика је у екстази: награда иде Срдану Голубовићу!



Друштвено ангажована порука филма: Прибојци, не остављајте своје куће ни на дан, комшије ће вас брже-боље опљачкати! Фото: Златко Тасић

ДА ЛИ ГЛЕДАОЦИ ИЗ СРБИЈЕ ТРЕБА ДА ВЕРУЈУ ФИЛМУ ИЛИ СВОМ ИСКУСТВУ?


Филм Отац нам, дакле, представља „стварност“ једног малог српског града у којем троје социјалних радника хладнокрвно и бездушно одузимају децу сиромашним родитељима, а све зато да би један од њих, директор, од тога добијао новац од усвајача. Ту се претпостављају следеће ствари:


1) да у томе – криминалном одузимању деце и трговини децом – не учествује само једна особа, што би значило неку индивидуалну извитопереност која не зависи од места и времена и која постоји одувек и свуда, него учествују, на мање директан начин, и остали радници социјалне службе и сви који знају за то, чиме се осликава извесна друштвена укорењеност и прихватљивост таквог злочињења;


2) да је Србија земља у којој је могуће да постоји неко село где се криминално одводе и сабирају одузета деца, а да то притом није нека посебна тајна, јер за њу зна и припадник обезбеђења у центру за социјални рад.


Такве ствари се чак, да будемо тачни, уопште не претпостављају – редитељ је изјавио да је у филму дао „стварност“ и „слику Србије, не ружнију него што она јесте“. Ако је то тако, не би ли једино смислено било да је редитељ отишао у такво једно концентрационо село са одузетом децом и направио документарни филм о томе или, пре свега, да је просто отишао тамо са камером и обавестио јавност за почетак? Ипак је то 30-40 деце и јавност би се сигурно одмах покренула да се та деца ослободе. Ако такво место не постоји, зашто га редитељ измишља и назива „стварношћу“ Србије?


СРПСКО ДРУШТВО ЈЕСТЕ РАЗОРЕНО У МНОГИМ СФЕРАМА, АЛИ ЈЕ ДЕТЕ У ЊЕМУ И ДАЉЕ СВЕТИЊА!


Србија данас јесте земља у којој министри јавно краду дипломе и чине стотине других правних преступа без правних последица. У Прибоју су, да подсетимо читаоце, већ осам година директори Градске библиотеке и Дома културе противзаконито постављене особе са дипломом пољопривредног факултета и то осим огорчења код грађана не изазива другу реакцију. Ниво друштвене свести и самопоштовања у том погледу у Србији јесте превише низак. Али, да ли је тако и када су у питању деца, њихово одузимање и трговина? Која би то заједница у Србији немо гледала на тако нешто у својој близини?


Интервју за Дојче веле: У Београду су комшије и радници хумани, за разлику од оних у унутрашњости Србије

ШТА КАЖЕ СЛУЧАЈ КОЈИ ЈЕ РЕДИТЕЉА ИНСПИРИСАО, А ШТА ФИЛМ?


Случај Ђорђа Јоксимовића нам даје следеће податке.


1. Социјална служба му је одузела децу након пријаве комшија да је мајка покушала да их удави у речици. Жена је Јоксимовићу рекла да комшија лаже и да је децу извела на игралиште. У социјалној служби су рекли и то да су децу затекли мокру, а и да су раније проверавали пријаве комшија и затицали децу саму код куће. Дакле, сцена са радницима који посматрају мајку деце која хоће да се запали са децом је редитељева уметничка интерполација.


2. Када су из полиције и социјалне службе дошли да узму децу, мајка је доживела нервни слом. Тада је хоспитализована и до данас се налази у психијатријској установи. Ђорђе и она су се развели у међувремену. У филму је мајка, након два месеца гладовања и немања струје и воде, покушала да се убије и доживела нервни слом након такве конкретне мотивације случаја. Она је током филма, а у питању је време од свега седам дана, након Николиних оптимистичких речи повратила присебност.


3. Ђорђе Јоксимовић каже да му највећу снагу да издржи у својој борби даје један пријатељ који има децу, као и то да му подршку и ветар у леђа дају сестра и сестрићи и људи из његовог окружења. Сродника и таквих пријатеља у филму нема.


4. Ђорђе Јоксимовић се на пут за Београд упутио из протеста и ишао је протестно чак четири пута пешке од Крагујевца до Београда. Главни јунак филма, Никола, на пут не креће из протеста, него зато што не жели да чека бирократску процедуру. Никола жели што пре да врати децу и лично министру да преда свој захтев.. Он испред зграде министарства седи зато што нема где друго да преспава, а не би се задржавао ниједно вече да је захтев могао да преда чим је дошао. Ђорђе Јоксимовић, супротно од тога, сва четири пута је по неколико дана протестовао испред зграде Владе.


5. Никола Стојковић до Београда иде пешке не зато што тако хоће да искаже протест, него зато што нема новца за превоз. Отуда сцена из Јоксимовићевог живота са полицијом која га одводи са аутопута назад у Крагујевац има другачију мотивацију у филму.


6. У једном другом случају везаном за додељивање детета старатељима, видимо да су се радници социјалног центра побунили и пријавили нерегуларности у том случају. Дакле, истинска слика наших социјалних радника никако није монолитна, као што је Голубовић даје, нити они који се нељудски односе према породицама и деци представљају репрезентативну групу.


ШТА ЈЕ РЕДИТЕЉ МОГАО ДА ИСПИТА И ПРЕДСТАВИ А НИЈЕ?


Ми последњих година заиста сведочимо учесталим вестима о одузимању деце сиромашним родитељима у Србији и филмска обрада те теме је више него потребна. Њој се може прићи из више углова. Један угао је то ново схватање по ком су материјални услови за живот детета битнији од духовних (заједнички живот са родитељима). Други угао је то што иста држава која је на себе узела право да се брине о материјалном статусу деце одбацила од себе обавезу да њиховим родитељима обезбеди могућност да раде. Овај угао је донекле дат у филму, али није наглашен и проблематизован. Трећи угао је расно или национално селективан однос према деци: толико ромске деце живи у незамисливо тешким условима, свакодневно просе на улици (што је законом забрањено) и социјалне службе их не одузимају. Четврти угао је политика западних сила у погледу биолошке породице и закон који омогућава да странци усвајају нашу децу, о чему говори универзитетски професор права Зоран Чворовић.


Шта је нама дао редитељ? Директора који због свог личног материјалног интереса одузима децу, хранитељску породицу која ту децу у криминалном договору са њим усваја, податак да је по истом принципу већ 30-40 деце одузето и да се она налазе на неком селу, то да сви радници социјалног центра гледају на то са одобравањем. Наиме, како нам објашњава сам редитељ у једном интервјуу, постоји један апсурд у српској социјалној политици: хранитељска породица која усвоји троје деце добија месечно око 100.000 динара помоћи од државе, а сиромашна породица која има троје деце добија 16.000. То је заиста запањујућ податак, али је он и индикативан, управо у контексту политике разбијања биолошке породице. Тај проблем, међутим, редитељ уопште није обрадио у филму у политичком контексту (а чим је у питању закон значи да је у питању политика који тај закон доноси), него нам је дао неког среброљубивог директора центра и друштво које на то гледа без обзира и саосећања. У филму се имплицира и то да усвајачи усвајају децу само због државне новчане помоћи, за коју су, да би је добили, спремни директору да дају месечни проценат. Какав етички однос таквих старатеља према деци може бити и шта такви старатељи уопште раде са децом, то у филму такође није обрађено, иако је судбина криминално усвојене деце знатно битнија тема од „митског путовања“ унесрећеног оца до Београда.

РЕДИТЕЉ ЈЕДНО ГОВОРИ О ФИЛМУ, А ДРУГО ПРЕДСТАВЉА У ФИЛМУ

Срдан Голубовић је више пута истакао да је у филму представио спој бирократије и корупције, али какве везе са тим имају радници који немо посматрају жену која хоће да се спали са децом или мештани једног села који не само да су безобзирни према сиромаштву и муци у којој се налази једна комшијска породица, него им још покраду покућство, све са дечјим играчкама?


Када отац затражи од првог суседа да се прикачи на његову струју само један дан када из центра треба да дођу и провере да ли је он обезбедио услове за живот деци, сусед му бездушно одговара да се може прикачити само на посебно бројило и да ће за то имати да му плати или одради онолико киловата колико буде потрошио. Нема ту никаквих питања за невољу у којој се задесио, како су му жена и деца, је ли гладан, нема никакве емоције, ништа, само један бездушни и преки поглед српског сељака.


Ђед Гојко, у чекању да му комшије оду негде на који дан, да им украде шерпе и сто?!

ПОШТО ЈЕ ЈУГОСЛАВИЈА РАСТУРЕНА, СРБИ СУ ПОСТАЛИ ПОКВАРЕНИ И БЕЗДУШНИ


Редитељ и у интервјуима и у филму контекст радње одређује као постсоцијалистички. У филму се то види у избору Прибоја као места дешавања, јер Прибој је некад имао фабрику од 7000 радника а данас је међу економски најпропалијим општинама у Србији, као и у мотиву комунистичког споменика који се појављује у једној сцени, а који у Прибоју иначе не постоји, нити је постојао. Споменик представља радника са чекићем, а у филму је окружен бувљим пијачним тезгама и представља само мртви траг прошлог времена. Тачно је то да су са распадом Југославије и уништењем наше економије највише страдала места у унутрашњости Србије, како каже аутор филма, међутим, поставља се питање: како је то уништење економије он повезао са уништењем основног људског морала и осећаја за другог човека? Какве везе има безочни однос мештана села Граб према својим сиромашним комшијама са тим што је земља у којој живе економски пропала? Исто важи и за раднике у фабрици који немо посматрају жену која хоће да се спали са децом пред њима. Све су то људи који су рођени и формирали се у социјалистичком периоду (то закључујемо на основу њихове старости) и логично је да су нешто од тога задржали у себи. Или су наши сељаци и радници одувек били тако покварени и безобзирни?


КАКО РЕДИТЕЉ НЕ ЗНА ЗА ОВУ СТВАРНОСТ СВОЈЕ ЗЕМЉЕ?


Ове године смо сви сведоци људскости и пожртвованости наших здравствених раднике, а ево једног скорашњег искуства са нашим лекарима, у којем се квалитет нашег здравства доводи у директну везу са остацима социјалистичког система:



НИКОЛА


Наравно, оно што редитељ потпуно заобилази јесте специфично хришћански основ морала нашег народа. У филму у кући Стојковића видимо икону светог Николе на зиду. То би требало да значи да Стојковићи славе Светог Николу, а и то да је сам Никола од својих родитеља добио име по породичном светитељу. То даље наводи на закључак да је Никола васпитан као неко ко има бар основну хришћанску перцепцију света. Николу упознајемо као једног врло кротког и простог добродушног Србина са села, који је притом и претерано наиван. Међутим, када га превозник пита: „Верујеш ли у Бога?“, Никола га само гледа и промућурно ћути, а затим одбија па једва прихвата да узме иконицу Богородице. Колико је психолошки уверљиво да један тако кротак и поверљив човек, који слави Светог Николу, буде тако наиван када га директор са отвореном подлошћу лаже и истовремено тако дистанциран од вере у Бога и од иконе Богородице? Није ли то само покушај редитеља да људску природност и неисквареност представи као оно са чим вера у Бога нема везе?


Редитељ каже да је то име за главног јунака одабрао због тога што је свети Никола заштитник путника. Тај мотив у самом филму није наведен (као што је случај са славском иконом), а тешко да може бити подразумеван, јер у српском културном контексту свети Никола није неко ко се доживљава у симболичко-митском смислу - као заштитник путника, већ пре свега као један Христов свештеник, као врхунски узор вере у Бога, светитељ који сабира цео наш народ. Та секуларистичка симболичка мотивација коју редитељ наводи само је још један пример неаутентичне мотивације јунака и радње овог филма.

Слика села у Прибоју. Али, онда ништа од награде у Берлину...

ШКОЛСКИ РАД


Наративна мотивација овог филма је на нивоу студентског рада. Сви његови елементи су као директно примењене школске лекције. Потребан је један невини јунак који се сукобљава са светом и тај свет треба начинити што негативнијим да би контраст био већи и тај јунак изразитији. Затим треба увести низ мањих мотива које ће бити веома економични и сведени, али ће се кроз њих у филму као укрштати велике теме и давати му слојевитост. То су, на пример, дијалог о вери у Бога са превозником (као то отвара дубински слој филма), сцена са мигрантима (то као даје причи актуелни светски контекст), преузети мотиви из дневника Вернера Херцога или филма редитељевог оца Предрага Голубовића (то као даје филму интертекстуални, специфично уметнички контекст), министар који се слика за Твитер (то је као критика власти) итд. Ем је тај поступак обичан клише, ем су мотиви очигледно тенденциозни и неоригинални. У добром филму све израста само из себе и гледалац осећа да редитеља нема. У лошем филму иза сваке сцене се види редитељ како размишља шта да ради и даје упутства камери и глумцима.


ДОБРА СТРАНА ФИЛМА


Иако у свему неаутентичан и слаб - поред лажне слике света одликују га и слаб сценарио, глума и режија, овај филм вреди и похвалити због једног не мање битног чиниоца: у њему нема вулгарности и промоције хомосексуализма, што је нажалост постало све присутније и у српској кинематографији.

Зашто српска азбука не може да се користи у филму који представља стварност Србије?

ЗАКЉУЧАК


У филму „Отац“ играју двојица Прибојаца, Саша Бјелић (лекар) и Мухарем Хамзић (син), а осим због њих и локалитета где је сниман, овај филм никакве везе са Прибојем нема. Сценарио за филм су писали Срдан Голубовић, који је одрастао и живи на Новом Београду, и Огњен Свиличић, који је рођен у Сплиту и живи у Загребу. Зашто су поред Београда и Загреба узели да пишу о местима која не познају и зашто су креирали вештачку и тако негативну слику о српском народу, на њима је да кажу. Прибој и Србија јесу места где су институције уништене и где се друштво све више урушава, али је основни људски морал и осећај за другог човека оно што и даље представља светлост наше земље. Лаж овог филма је у томе што наш народ представља као бездушан, а конкретан проблем одузимања деце, сиромаштва и смрти институција у нас не повезује са стварним политичким аспектима: колонијалним властима и невладиним сектором и идеологијама које долазе оданде где се лаж награђује.


Радослав Докмановић

3,682 views

Најновије

СЛИКЕ ИЗ СВЕТА: Немачка - Срећни без деце (или: Срећом без деце)

СЛИКЕ ИЗ СВЕТА: Немачка - Срећни без деце (или: Срећом без деце)

Петар Нинић: КОРАКСИЋ, КЕСИЋ, ВИДОЈКОВИЋ - лажњаци, позери, улизице, без трунке морала

Петар Нинић: КОРАКСИЋ, КЕСИЋ, ВИДОЈКОВИЋ - лажњаци, позери, улизице, без трунке морала

ЦАРЕВО НОВО ОДЕЛО - Андерсенова бајка, хришћански мотив и немачки филм

ЦАРЕВО НОВО ОДЕЛО - Андерсенова бајка, хришћански мотив и немачки филм

Пре 200 година имали смо своје речи за хирургију, архив, оперу, монопол, демаркацију...

Пре 200 година имали смо своје речи за хирургију, архив, оперу, монопол, демаркацију...

Срећан Курбан Бајрам!

Срећан Курбан Бајрам!

Најчитаније

3682

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

2471

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

2469

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

2257

Преносимо из суседства: Телепортовање или криминал у руђанској народној библиотеци?

1892

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - Исидора Деспић, студент у Москви

1649

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

1333

Одговор незаконитом члану УО Дома културе Сари Бојанић

1329

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

1271

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

1255

Нездрава Србија – семафор опозиција