Саветујте своје рођаке и пријатеље да читају овај портал.

Једно ђачко сећање на професора Жарка Ракоњца

На фејсбук страници која негује сећање на стари Прибој и времена која су прошла објављена је фотографија некадашњег гимназијског професора филозофије и психологије Жарка Ракоњца, познатог међу ученицима и под надимцима Битак или Биџи. Као неко ко се бави културом и образовањем, желим да подсећање на овог старог узорног професора употпуним својим ђачким сећањем, које ме увек подстиче на размишљање о самом образовању и просвети и променама које су се десиле у међувремену.


Опште је искуство да ђаци највише воле особене и иновативне наставнике, који одступају од правила и уобичајене педагогије, и да, с друге стране, не воле оне утврђене на старим принципима образовања. У нашем времену, времену 'транзиције', то јест времену прилагођавања отвореној колонизацији наше земље, чији је први знак тенденциозно урушавање културе и просвете, дошло је до једног парадокса: особено и аутентично постаје свако понашање које је утемељено на традиционалним, конзервативним правилима, које одступа од савремених 'реформи' и иновација. Ако је некад професор који је инсистирао на знању и чврстом етичком кодексу био уобичајен и неинспиративан, данас је он, тамо где још се још може затећи, права реткост и изузетна појава и, као такав, истински изазов за ђаке. Наравно, оне ђаке којима је стало до знања и правде.


То је управо био случај са Жарком Ракоњцем. Пре него што се моја генерација сусрела са њим, о њему је постојала слика као о широко образованом човеку и строгом професору старог кова. Рецимо, као директор школе је отишао у диспанзер да провери сва лекарска оправдања која су ученици доносили. Када је установио да је десетина лекара давала ђацима оправдања за изостанке и када нису били болесни, саставио је списак тих лекара и поставио на огласну таблу, са обавештењем да се убудуће никаква оправдања тих лекара неће прихватати. Ко данас може да замисли тако одговорног директора?


Како сам током прве године гимназије увидео да она не прати смисао образовања, већ напротив, у много чему стаје на пут развоју правдољубља и слободарском духу код ученика, решио сам да је бојкотујем тиме што нећу куповати и имати уџбенике, нећу одговарати за оцену, спаваћу на часу итд. Након два-три часа из психологије код професора Ракоњца, међутим, купио сам уџбеник из психологије, јер сам пожелео да пратим то што он говори. Уз Читанку и Филозофију, био је то једини уџбеник који сам имао до краја средње школе.


Када је видео да сам заинтересован за једну тему на часу, дао ми је из своје библиотеке да прочитам Градиву Вилхелма Јенсена и Фројдову анализу те новеле, и да онда излажем то на часу. За мене је то био први подухват такве врсте. Касније ћу видети да је тако озбиљан приступ у гимназији био изузетак. Данас 80% гимназијалаца завршава са четворком или петицом без читања најосновније лектире, а тада је један професор давао додатних 200 страна веома озбиљног текста, при чему се подразумевало да ђак неће добити никакву награду за то (оцену или неки плус) осим знања.


Био је један од оних професора чије се успутне речи доживљавају као битне, јер код њих важи оно правило: „није битно шта се каже, него ко каже“. Када нам је поменуо филм Рашомон и Куросаву као великог редитеља, неки од нас су тај филм одмах нашли и погледали. Ако нам је он рекао да је Куросава велики редитељ, то је одмах значило да свој филмски укус треба да равнамо према томе. Једном се у поређењу накратко осврнуо на стихове Бранка Радичевића и тада сам први пут Бранкову поезију доживео не као неки део школског програма, него као речи о животу. Наша народна лирика - ком средњошколцу је она блиска? - почела је да нам се отвара пред очима када је он рецитовао У Милице дуге трепавице. „Данас се девојке стиде здравља и природе, па стављају шминку на образе, избељују руменило - то је потпуно несхватљиво.“


Памтим једну његову анегдоту о сујеверју. „Када сам био студент, једном приликом сам у мензи чуо две девојке иза мене како причају и исповедају се једна другој. Оне мене нису приметиле. Десило се онда да сам са једном од њих пио кафу и рекао јој да знам да гатам у кафу. И тако се нашалим са њом и све јој погодим. Она није могла да верује. Потом је позвала баш ту другарицу са којом је онда разговарала да и њој гатам. И ја и њој све погодим. Касније сам испред собе имао цео ред девојака са кафом и једва сам их убедио да сам варао... Ето, а све су то, дакле, били људи који се школују на универзитету, високо образовани.“


На једном часу смо имали дебату о смртној казни. Он је рекао да хришћанству замера то што је против смртне казне и да подржава закон који важи у Кини. Ако неко зна да неће бити кажњен смрћу, говорио је, онда је тиме охрабрен да учини злочин. Ту се нисмо слагали, ни тада ни сада.


На крају године, када је закључивао оцене, онима којима је давао двојке тражио је да му обећају да се никад неће бавити политиком, јер ће се он осећати одговорним што их је пустио да заврше средњу школу.


Након пада СПС-а са власти и у Прибоју, био је постављен за председника Управног одбора Градске библиотеке. Било је тада, без смисла и искључиво страначки, понуђено и мом оцу да буде члан тог управног одбора, што је он одбио. На питање зашто, добио сам одговор: „Па замисли да дођем на неки састанак тог одбора и ту седим са Жарком Ракоњцем, који је прочитао 5.000 књига, а ја ту само зато што сам члан странке. Да се брукам пред човеком. Не пада ми на памет!“ Који то данашњи професор у Прибоју има такву врсту ауторитета?


Жарко Ракоњац је био пример старе педагогије, у којој су професори били ауторитети у друштву и ученици ученици, а не 'другари', педагогије која је ученика видела као члана заједнице у којој живимо и који треба да гради друштво, а не без икаквог интереса за то, као што је случај са данашњим школама у Прибоју.



Позив:

Уместо дужег коментара на Фејсбуку боље је написати краћи чланак, који ће бити прикладнији самој теми и доступнији читаоцима и касније. Тако је овај текст уједно и позив другима да своја сећања о некоме поделе са другима на нашем порталу.


Радослав Докмановић


1,084 views

Најновије

Шта Канцеларија за младе у Прибоју има против уметничког конкурса за ученике?

Шта Канцеларија за младе у Прибоју има против уметничког конкурса за ученике?

Витомир Радовић – За и против Мехмед-паше Соколовића као ктитора цркве у Поблаћу

Витомир Радовић – За и против Мехмед-паше Соколовића као ктитора цркве у Поблаћу

Дан примирја у Првом светском рату

Дан примирја у Првом светском рату

Велики конкурс за прибојске ученике: КОСОВО И МЕТОХИЈА – СИМБОЛ ЖИВОТА

Велики конкурс за прибојске ученике: КОСОВО И МЕТОХИЈА – СИМБОЛ ЖИВОТА

ПРИБОЈСКИ ЖУРНАЛИСТА: ЕВРОПСКИ ФОНДОВИ КАО ЧИНОВНИЧКА ИНСПИРАЦИЈА

ПРИБОЈСКИ ЖУРНАЛИСТА: ЕВРОПСКИ ФОНДОВИ КАО ЧИНОВНИЧКА ИНСПИРАЦИЈА

Пишимо српски језик са српским наводницима:

„”


!

(А не са енглеским "...".)


Српски језик нема никог осим нас.

Најчитаније

3754

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

2635

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

2606

Прибојска просвета и друштво - ЂУБРИШТЕ ИСТОРИЈЕ (плус додатак о вртићу НЕВЕН)

2513

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

2373

Музичка школа у Прибоју – огледало пропасти Прибоја и етике Васа Дечанског и Средњоевропског

2285

Преносимо из суседства: Телепортовање или криминал у руђанској народној библиотеци?

2094

Љубиша Голе: Одговор Радославу – У школама је место Митру Мирићу, а не секташима Бетовену и Баху

1978

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - Исидора Деспић, студент у Москви

1812

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

1379

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе