Две песме ДИНА ЈЕЈНЕ

РАЊЕНИ ПЕСНИК Поклања нам речи, јер срце само знаде, Кроз песму наглас рећи, Све туге, бол и јаде. Стихом нек зајечи, Сваки рез оголи, Када ране лечи, Пише што га боли. Док уморном руком, Оду патњи пише, Тескобно, са муком, И горком мишљу дише. Рањени је песник, Свом парчету папира, Озлоглашени весник, Безнађа и немира. Старој хартији само уме, Душом својом потпис ставити, Она бол ће да разуме, Неће рану раскрварити.

БОЉЕ Све докле сеже око моје, Природа сва и њена лепота, У недрима носи трагове боје Своје душе, мисли свог живота. Све докле сеже сунца зрак, Врелина наде проструји кроз поре, Кад црне слутње падну ко мрак, Кроз срце бљесне наговештај зоре. Све докле сеже неба свод, Плаветнилом плови бескрајан мир, Спокојан сав, на боји благој брод, Оставља далеко, дубина мрачних вир. Све докле сеже око моје, Пратиће само светлости траг, Гледаће само веселе боје, Слушати глас топао, драг. Уз мисли плаве, дубоке, мирне, Терати ноћи црних сену, Озарен сунцем, када јутром вирне, Носићу боју, лепу, смерну.

Дино Јејна