Саветујте своје рођаке и пријатеље да читају овај портал.

Драгослав Бокан - Кнез Михаило Обреновић као Идеални владар и узданица Русије на Балкану

Млади српски историчар Данко Леовац (1986), докторирао је 2014. године на београдском Филозофском факултету (где је сада већ доцент) са тезом Србија и Русија за време друге владавине кнеза Михаила Обреновића (1860-1868).

Ова изванредно важна студија је сада изашла и у форми књиге (Службени гласник, 2015) и представља дуго нам потребни коректив у нашим магловитим знањима, препуним стереотипа и полуинформација, на тему српско-руских односа и саме личности, живота и дела кнеза Михаила. И важно је да зато, што пре, постане обавезна лектира свих Срба који желе да заиста разумеју праву истину о односу два велика владара (кнеза Михаила и цара Александра II) и наша два народа. Посебно зато што је млади, али својој мисији сасвим посвећени Леовац детаљно истражио све доступне европске архиве (укључујући ту и до недавно недоступна документа из Руске Федерације: АВПРИ, ГАРФ, РГВИА, РГАДА, НИОР РГБ, ОПИ ГИМ... најзначајнијих тамошњих државних архива) и своје пажљиво измерене судове и опрезне закључке донео у складу са овим провереним и документованим сазнањима.


И сада коначно можемо да баратамо неупоредиво прецизнијим информацијама, не само о односу Србије и Русије, већ и о свему ономе што се дешавало између званичног Београда и Хрвата, Шиптара, Грка, Бугара, Француза, Велике Британије, Пруске... у наведеном периоду (али и непосредно пре и после тога).


Да смо нормална држава и да имамо своју национално одговорну културу ова обимом невелика студија би била део обавезне лектире за сваког овдашњег интелектуалца (посебно за такозване „русофиле“). Јер се истина мора знати, да би се изводили ма какви начелни закључци о међуодносима српске Кнежевине и руске Империје што претходе временима (за нас спорних) Санстефанског уговора и Берлинског конгреса.

Без икакве амбиције да у ограниченом простору препричавам ову драгоцену књигу, поменућу само неколико важних података. Пре свега, у сврху чишћења наших погрешних и неправедних судова о највећем српском владару модерног доба. И о односу Русије према њему.


Пре свега, руски цар (Александар Други), министар спољних послова (чувени Горчаков) и министар војни (Миљутин) су „у лику кнеза Михаила видели прави образац европски углађеног дупломате, човека од поштења и части који држи до својих обећања и речи“. Леовац затим заокружује ову мисао: „Више је кнежева личност оличавала темеље руских позиција на Балкану, него поједине државе и народи“.

За овакав руски став према српском кнезу су ту посебно важни: достојанствено држање кнеза Михаила у емиграцији (пре повратка на власт у Србији); осећање да Милошев млађи син „не гледа само на своје интересе и повратак на власт“, већ, пре свега, према најбољим интересима свог народа; те „јако патријархално васпитање“ српског кнеза.




„На тај начин, у кнезу Михаилу су Руси спојили готово све особине које су сами сматрали посебним врлинама: од достојанства и европске углађености до патријархалног духа. Тиме је, и пре доласка на престо, од кнеза Михаила у званичном Петрограду створен скоро митски лик, готово без мана обичног човека“.


Зато је, по ступању на власт, млади српски кнез добио значајну и континуирану војну, финансијску и дипломатску помоћ и подршку од велике Русије, своје главне потпоре и судбинске узданице током свих осам година свог управљања Србијом.


Захваљујући Русији, Срби су успешно довршили процес истеривања Турака из своје Кнежевине (и остварили право на рушење две веома важне турске тврђаве: Сокола и Ужица) и, уопште, сви најважнији догађаји у српској историји тог доба су имали свог невидљивог сведока и свеприсутног покровитеља - у моћном лику царске Русије.


Чак и у најтежим тренуцима по себе (пољски устанак 1863, бурне унутрашње промене и развој револуционарног покрета у петроградској Империји, збивања око руског пораза у Кримском рату), једина заштитница Србије и других православних хришћана на Балкану остаје верна својој улози бранитељке хришћана на Истоку Европе.


А најважније од свега што се из Леовчеве историјске монографије може сазнати је - упорно инсистирање кнеза Михаила на уједињењу искључиво православних Срба (обе српске Кнежевине и Босне), а не на верски индиферентном „јужнословенским окупљању“ (што је била, пре, идеја Илије Гарашанина и многих српских политичара и интелектуалаца).

Тако да ужасни грех свих последица политичког југословенства ипак (и само) пада на њих, а не на српског кнеза.


Кнез Михаило није хтео да олако и наивно ризикује тешко стечене српске дипломатске победе, нити да улази у опасне ризике игнорисања међународног фактора у збивањима на Балкану.

И Беч и Пешта и турска Порта су због тога чинили све што су могли да оборе кнеза Михаила са власти и Србију учине својом вазалном марионетом.

Отуд и Мајсторовићева завера (проив кнеза Михаила) из 1864. и онај кобни атентат из 1868. године, уз отворену и конкретну подршку завереницима од стране Уједињене омладине српске, групе око "Заставе" Светозара Милетића и социјалистичких либерала типа Владимира (Слободановог оца) Јовановића, све до аустроугарског грофа Калаја и најшароликије групе Михаилових противника са свих страна идеолошког спектра (од крајње левице до најконзервативнијих кругова).


За једне је био „превише“, за друге - „премало Србин“. Никако није могао удовољити својим незаустављиво умноженим противницима (лукаво подгуркиваним и финансираним од стране бечког двора).


Кнез Михаило је својом разумном и мудром политиком избегавао све замке и (лукаво постављена) искушења пред Србију и српски народ, али, нажалост, није то успео у свом личном случају.

Ту ипак није могао да скрене невидљиву руку судбине која је преко његове смрти (у 44. години живота) Србију вратила деценијама уназад и припремила јој физичко уништење и политичко самоубиство (што ће је сачекати у следећем веку).


Мислим да је смртну пресуду српски кнез добио оног тренутка када је у Лондону, Паризу, Пешти и (посебно) Бечу проглашен за „руског човека“ и „русофила“. Због чега су у Европи „у кнежевим речима и предлозима готово увек налазили руску позадину“.

То је и до данас остао највећи, „смртни грех“ сваког српског владара и државника: окренутост ка Русији.

А то колико су сами Руси поштовали овог дискретног, али храброг и српству оданог кнеза најбоље сведочи податак да је руски цар "на вест о топчидерском атентату био два дана као у бесвести, шетао потпуно сам и није говорио ни са ким". Можда је велики руски император слутио да ће и сам, тринаест година касније, страдати у атентату, након бројних неуспелих покушаја револуционарне "Народне воље" да га лиши живота...



Руси су, на дан кнез-Михаилове трагичне смрти, одмах спознали да су не само изгубили најважнији стуб своје политичке и духовно-цивилизацијске стратегије у овом делу Европе, већ да је "смрћу кнеза Михаила срушен главни темељ руске балканске политике и уништен њен скоро десетогодишњи рад међу балканским државама и народима".


Толико тога је било заувек упропаштено и непоправљиво уништено (и данас нам тајновитим) мајским атентатом браће Радовановић и Лазара Марића на свог владара и једину чврсту и реално непоколебљиву свесрпску, проруску и опште-православну узданицу у нашој скоријој историји.

Многе руке и пипци су били умешани у ово брутално и крваво (ножем и револвером) убиство српског кнеза.

Вешта бечка пропаганда је успела да против Михаила окрене све најрадикалније и најекстремније елементе у Србији, који су га - у интересу хабзбуршке династије, а руковођени сопственом надобудном глупошћу - звали „издајником српства“, због чијег наводног „оклевања“ и „кукавичлука“ нисмо успели да спасимо Босну и потпуно истерамо Турке са древних српских територија.

Тако то бива кад се у политику усмере безумни и острашћени карактери, несвесни своје погубне улоге. У томе и јесте разлика између „великих“ и „малих“, политички неискусних народа. Великима се такве ствари никада не догађају, а мали увек изнова наседају на исте замке и самоубилачки ждеру сир из мишоловке.


Кнез Михаило се за српски интерес борио реално, стрпљиво и интелигентно, без запаљивих речи и лаких обећања.

То га је коштало подршке великог дела националне елите свог народа и, на крају - погибије.

Ех, да су Срби свог кнеза волели и поштовали као Руси, он би довршио све започето - припојио Босну и Херцеговину, ујединио Црну Гору и Србију и привукао српске војне граничаре на трајни прелазак из аустријске у српску службу.

И питање је да ли би икада била створена онаква и онолика Бугарска, а да не говоримо о ситуацији уочи и после светског рата.


Али, не вреди плакати за просутим млеком (у овом случају - пропуштеним српским шансама, помешаним са исцурелом крвљу нашег бесмртног кнеза)...


А кнез Михаило је веома брзо успео да схвати колико су Хрвати непоуздан, препреден и неупотребљив савезник, искључиво заинтересован да кокетирањем са Србијом појача позиције у свом рату са Угарском за аустријску наклоност.

Само то и ништа друго није стајало иза преговора Штросмајера и Хрватске народне странке са кнежевим саветницима. Уз једва скривен презир хрватских политичара према српском народу. То је кнез Михаило осећао много боље од своје десне руке, Илије Гарашанина, који је, за разлику од њега, имао много више уздања у Хрвате и њихову лажљиву, језуитску (увек функционалну и уско-шовинистичку) слаткоречивост.


Руси су новцем директно (преко својих конзула и агената) поткупљивали највиђеније арнаутске вође, покушавајући да тако обезбеде безбедно залеђе Србима у њиховим будућим биткама са турском војском („када Србија буде била спремна за покрет против Османског царства“).

Ипак, на основу ситуације на терену, Гарашанин је паметно саветовао кнеза Михаила да се не поуздаје превише у оданост шиптарских племенских поглавара. И да се чува савеза са „арнаутлуком“...


Ипак, ништа од свега овог не би било могуће, нити толико важно и вредно, да кормило руске политике није презео један нови и изузетно способни капетан.


Наиме, Русија ове епохе је била у знаку свог новог министра иностраних послова, Александа Михајловича Горчакова, централне личности руске дипломатије (наследника аустрофила Карла Неселродеа, чија звезда тамни после пораза Русије у Кримском рату).


Горчаков ће од 1856. до 1882. водити руску „генералну линију“, споља гледано - мање амбициозну, али, у ствари, много успешнију, вештију и свеобухватнију него пре тога.


Уз мање помпезних речи и церемонијала, сада је акценат са јавне дипломатије прешао на сфере културе, Цркве и политике у православним балканским државама (све то вешто кординисано, организовано и финансирано преко Горчакова).

Русија отвара нове конзулате, уводи тајне саветнике и принцип непрестаног и несебичног улагања озбиљних материјалних средстава и других облика подршке у оне политичаре и интелектуалце који су уместо у западној, макијавелистичкој политици свој идеал видели у православном и словенском, балканском саборном јединству (на трагу доживљаја Русије као „трећег Рима“ и једине аутентичне наследнице византијског хришћанског Царства).


А суштина Горчаковљевог стратешког императива је садржана у реченици: „РУСИЈА СЕ УСРЕДСРЕЂУЈЕ“.


Под маском опоравка од страшног (кримског и црноморског) пораза, Русија, у ствари, мења свој генерални однос према политици и из јавне и ритуалне дипломатије пребацује је у тајне сфере невидљивих и од Енглеза и Аустријанаца добро скривених утицаја и контаката.


Кримски рат и све у вези њега је била више него поучна, иако болна лекција за руску спољну политику, која је из темеља променила свој метод, правац и средства кориштена у борби са против ње уједињеним непријатељемима.


Ова нова спољнополитичка линија Русије је обележила и одредила њене односе са Србијом кнеза Михаила, идеалним Горчаковљевим савезником (и, рекао бих, пријатељем).

А „словенско питање“ је постало најважнија тема у дипломатском (и духовном) рату Русије са Аустријом, која ће из све снаге покушавати да и изнутра и споља искористи балканске (националне, политичке и династичке) међусобице и ојача свој (по нас Србе) погубни утицај...


P. S. У Леовчевој студији имамо и прегледан попис свих руских представника и амбасадора у најзначајнијим европским престоницама шездесетих година XIX века, као и биографије оба руска конзула - А. Г. Влангалија (од септембра 1860. до јула 1863) и Н. П, Шишкина (од 1863. до 1875) - у Кнежевини Србији у време кнез-Михаилове владавине.


P. P. S. Оно у чему се никако не бих сложио са овом иначе трезвено писаном и вешто састављеном књигом је више везано за приступ самом „смислу историје“.

Као неуморни противник секуларног (објективно-научног) доживљаја политике, ја сасвим другачије видим значај и улогу словенофилског елемента у српској историји тог бурног периода. Посебно када је реч о смислу и важности словенофилске Посланице Хомјакова, Аксакова, Самарина... из 1860. године (упућене српском народу) и улози највећег и најоданијег руског пријатеља те епохе, београдског митрополита Михаила Јовановића (који овде има сасвим маргинално, потцењено и поприлично безначајно место). Али, то и није основна тема ове књиге и њеног недвосмисленог значаја за успостављање још много бољих односа Србије са Русијом у непосредној нам будућности...


Текст је првобитно објављен на фејсбук профилу аутора 27. јула 2016.

223 views

Најновије

ПРИБОЈСКИ ЖУРНАЛИСТА: Прибојска дипломатија

ПРИБОЈСКИ ЖУРНАЛИСТА: Прибојска дипломатија

Часопис „Вуковац” или Критика је неопходна!

Часопис „Вуковац” или Критика је неопходна!

Источна пруга и „Ћирин“ долазак међу Прибојце

Источна пруга и „Ћирин“ долазак међу Прибојце

ПРИБОЈСКИ ЖУРНАЛИСТА: Где Шапић дође, епидемија нестаје

ПРИБОЈСКИ ЖУРНАЛИСТА: Где Шапић дође, епидемија нестаје

ПРИБОЈСКИ ЖУРНАЛИСТА: Слобода говора на одмору или на робији

ПРИБОЈСКИ ЖУРНАЛИСТА: Слобода говора на одмору или на робији

Пишимо српски језик са српским наводницима:

„”


!

(А не са енглеским "...".)


Српски језик нема никог осим нас.

Најчитаније

3740

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

2608

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

2558

Прибојска просвета и друштво - ЂУБРИШТЕ ИСТОРИЈЕ (плус додатак о вртићу НЕВЕН)

2499

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

2350

Музичка школа у Прибоју – огледало пропасти Прибоја и етике Васа Дечанског и Средњоевропског

2278

Преносимо из суседства: Телепортовање или криминал у руђанској народној библиотеци?

2052

Љубиша Голе: Одговор Радославу – У школама је место Митру Мирићу, а не секташима Бетовену и Баху

1961

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - Исидора Деспић, студент у Москви

1783

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

1365

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе