Драган Стојановић - НА МЕСТУ УГРОЖЕНОСТИ И СПАСА - „Газ и појило на Лиму” Борислава Радовића


ГАЗ И ПОЈИЛО НА ЛИМУ


I

„Дворе ми је вода понијела“,

запевуши лугар, сети се нечег, па ћути даље.

Седимо; све је дужа сенка, пуније уши.

Одоше двори, а ја гледам

отисак од папка, још свеж: као да мути

воду под брскутом, где је вода још мужа.

Слушамо је и поредимо

шта она сели лакше од орахове љуске,

шта њу рони валовом низ камено орање.


II

Шта с ње пије, брзо, ситним гутљајем,

и извија губицу увис, да оњуши

прикрадају ли се острагуше уз ветар,

то има око на леђима,

срце му је пастрмка за каменом;

томе пси узалуд пресецају

траг заметнут на њеном газу.


Ко јој приступа гологлав из сенке

и прегрштима толи жеђ,

ко јој граби уз љута недра

рад знати хоће ли му бити мајка,

пожелеће да дигне ту млин и да оглуви

гледајући је како тече а не пролази.


С ње ће - кажу - пити, њен језик говорити;

уз њу ће бдети, њом се клети.



НА МЕСТУ УГРОЖЕНОСТИ И СПАСА


Искуство бескућништва је једно од најтежих. Имати свој дом не значи бити заштићен од сваке опасности, јер угроженост има много лица и прети на многим путањама по којима се одвија живот, а да човек неких од њих није ни свестан. Ипак, сва лица угрожености, на сваком путу, мењају се кад постоји заштићено место које се осећа као своје. Ако простори увек ужасавају, онако како се о томе изразио Паскал, и ако време неумитно развејава и најбољу пуноћу живљеног тренутка, знање о уточишту, уточиште само, одузима томе бар онај део бриге који незбринутост у свету претвара у страх и свеопште неповерење према њему, тако да се губи присност с другим бићима, много од снаге неопходне за љубав, најзад оријентација, духовна и свака друга. Ни најстраственије луталице не могу без темељних губитака да поднесу незбринутост бескућништва, ако сувише дуго траје.


Угроженост долази од стихије, од других људи, из дубине нас самих. Бити без куће значи бити двоструко изложен свакој од тих подривачких енергија. Знамо да човек може бити суштински незбринут и ако није бескућник. С тим знањем можемо се отворити за питање: у чему и захваљујући чему заиста живимо, када свет доживљавамо као скуп претежно гостољубивих места, која можемо осећати као своја и онда када она не припадају нама, него, пре, ми њима; кад не запоседамо, него се покоравамо? Од чега то зависи? У чему је укорењеност која омогућава да савладавамо и разумевамо бујицу времена којом смо захваћени – и не ту једну бујицу, већ бујице...

У песми „Газ и појило на Лиму“ Борислав Радовић нас суочава најпре с овим видом егзистенцијалне драме. На обали реке затичемо лугара и ћутљивог посматрача, који је с њим у друштву, неког ко пажљиво гледа око себе, да ли као путник, странац, који ће можда пожелети да ту остане, настани се. Настанити се може значити више од пребивања на неком месту, рецимо: том се месту посветити, онако како се човек посвећује ономе што му је важно и незаменљиво, осећати да ту постоји ослонац, говорити како се ту говори. Стећи дом значи спасити се, живети с поверењем. Али, живети у свету најпре значи драму, увек могућу пропаст, изложеност стихији и мању или већу беспомоћност при том. Прво сазнање је спознаја претње, неизбрисане у сећању. Ту спознају чува и песма коју ћемо чути одмах на почетку. „’Дворе ми је вода понијела’, / запевуши лугар, сети се нечег, па ћути даље.” – када једном прочитамо ове стихове, нећемо их више заборавити. Вода, која је зли господар, кад није добар слуга, узрочник је катастрофе. Лугару је на уснама песма коју називамо ’лирском народном’. Не зна јој се аутор, кућа се у њој, старински емфатично, назива двори, каже се да је те ’дворе’ вода ’понијела’, не однела или однијела, у чему чујемо и нешто од локалног говора, и облик који није неразумљив, није сасвим заборављен, али је напуштен, па утолико сада управо и делује поетично, лирски. Стихија, која руши и носи, у нечему је, језиком, преображена и припитомљена за стих, када је понијела оно што ће отплавити, иако, значењски гледано, тиме није постала мање опасна, мање угрожавајућа, несавладива. Када нарасте преко одређене мере, двори у којима живимо, у којима се осећамо склоњеним и заштићеним, не могу одолети: они постају крхки дом, попут орахове љуске, како се одмах потом у Радовићевој песми и каже. Истина, читалац се може на тренутак присетити Хамлетових речи да би он радо живео и у ораховој љусци, само да не буде страшних снова. Угроженост долази и изнутра, то већ знамо, не само од природне стихије. Хамлет, као можда и неки глумац који ће играти Хамлета, то ће и формулисати као прву тачку која одређује његову самосвест или његово осећање себе. Свеједно, и кад је тако, човек жели станиште чвршће и стаменије него што је то орахова љуска. Из њега ће се лакше отискивати у свет, у разним својим улогама, макар самопоуздање било варљиво, увек у некој мери засновано на илузији.

Како је предочена катастрофа у првом делу Радовићеве песме? Лугар је запевушио песму о води-рушитељици, али се нечег сетио и заћутао. И њега и оног ко је с њим пратимо даље у том ћутању. Њих двојица седе крај реке, дуго, усредсређени сваки на свој начин. Лугар обузет сећањем, призваним песмом коју је започео; овај други утонуо у посматрање призора који се указује. „Све је дужа сенка, пуније уши.” Хук реке и дан који одмиче, док они седе на обали, о томе и свему надаље сазнајемо из његових речи. Лугар нас је увео у сцену и неће се више оглашавати. Немогуће је рећи колико траје ово предавање хуку реке, ова контемплација, док Сунце прелази своју путању, присутну у песничкој слици преко сенки чији досег зависи од тог кретања горе.


Врхунац првог дела песме је свакако у стиху који следи: „Одоше двори...” Кулминативна тачка је тачка прелаза. Двори из лугареве песме, то јест из стиха преузетог у Радовићеву песму, сада су садржина песниковог говора. У заједничком ћутању, не знамо шта ти двори све производе у лугаревом сећњу, које су покренули; у задубљености његовог друга у призор реке они, кад је о њима чуо то што је чуо, постају део његове свести, покретач његове имагинације, његова реч. Интенционална усмереност те речи је иста као и у стиху који смо чули од лугара, али статус отплављених двора, као семантичког садржаја, промењен је. Реч из лугареве песме прешла је у доживљај оног ко седи и ћути с њим. У сваком стиху, па и овом лугаревом, одређено је и стабилизовано (премда уз вишезначност која тражи конкретизацију и тумачење), оно о чему аутор стиха говори. У овом случају, то је поетски стилизовано искуство катастрофе. Али, она се не збива заиста у том цитираном стиху, збива се тек кад чујемо одоше двори, а то више не чујемо од лугара. Човек који седи крај лугара довршава у сопственој имагинацијској и реалној садашњости оно што је иницирано из ’безвремености’ лирске народне песме, односно искуства у њој сажетог. Двори нестају у ћутању које је наступило, али они нестају и тако што онај ко управо посматра реку схвата шта она, као зли господар, све може. Искуство осведочено стихом који је чуо постаје непосредно осведочен сопствени доживљај рушилачке снаге Лима. Када прочитамо одоше двори, то није напросто надоградња сцене на обали, понад брзака; то је проживљена катастрофа губљења дома, о којој се у таквом тренутку мора мислити, која се мора замислити. Ако притом, у имагинацији, у стварности, попусти и душа, као што подлокана кућа попушта кад је нападнута бујицом, то не треба да зачуди. „Одоше двори” су речи које изражавају и сублимирају једну од најтежих и најдубљих жалости човекових. Ту у читању свакако застајемо, пре него што кренемо даље струјом песме.


Оба актера првог њеног дела могу, потом, док слушају воду како тече, да пореде „шта она сели лакше од орахове љуске, / шта њу рони валовом низ камено орање.” Река се ту рони, као што се роне сузе, али са силовитошћу пред којом људска градња, кад дође такав час, тешко може да се одржи. Из овакве употребе глагола ’ронити’ произлази један од најтананијих ефеката ове Радовићеве песме. То што реку рони, очигледно са неисцрпном снагом и одвајкада, посредно се доводи у везу са сузама, које често прате катастрофу дома који је „вода понијела” и бол када се тога сетимо.


С друге стране, газ и појило су то што јесу управо зато што је река ту сразмерно узев мирна и приступачна; може јој се прићи и пити, може се прећи на другу обалу. Али се могу и поредити ’двори’ с ораховом љуском, којом се бујица поиграва. У миру, и на обали, може се размишљати о катастрофи, може се сагледати какво је то мирније место, на којем су газ и појило. Ту се види „отисак од папка, још свеж”. Зверка је присутна у овом отиску папка. Наравно, она не може замутити „воду под брскутом, где је вода још мужа”. То је само помисао, вођена једним као, учвршћена можда асоцијацијама на оно јагње које не може узводно мутити воду вуку, за шта га он оптужује. Уосталом, слика је упечатљива и без додатних асоцијација, одређена мужом, брскутом, ораховом љуском, валовом (у смислу речног корита) и, нарочито, каменим орањем. Песник је обавио први део свог посла. Довео нас је на место на којем може да нам се објави катастрофа, којој имагинацијски присуствујемо, у лугаревој песми и, још више, у њеном ’наставку’ одоше двори; омогућио нам је да и сами видимо газ и појило, наговестио је одсутну животињу, увео нас у мирни час контемплације, издвојен у времену које у сваком случају пролази.

За оног ко је и сам некад био на Лиму, ови стихови ће се повезивати с утисцима које је тамо стекао. Није, разуме се, неопходно да читалац има такве непосредне утиске са реке из наслова. И без њих, он ће имати снажан утисак захваљујући оном што је посредовано песничким језиком. У ствари, та два утиска, непосредни и онај који се заснива у језичкој стилизацији, квалитативно су различити. Тек у овој и оваквој песми, рецимо, могуће је осетити прелаз, односно семантички преображај, који одводи прибран поглед и јасну мисао ка катастрофи бескућништва. Одоше двори... Тек ту је, такође, могуће замислити како и чиме се спасава угрожени живот, не само људски, али пре свега људски.

Јер река није само рушитељка. Она, као река са својим нарочитим моћима, може, стварно и у симболичкој сфери, да буде и спас. То ће се обелоданити у другом делу ове Радовићеве песме. Он, у првобитној верзији, почиње стихом: „Ко с ње пије, брзо, ситним гутљајем,”, да би у коначној верзији био промењен у: „Шта с ње пије, брзо, ситним гутљајем.”. Ова измена је била потребна, штавише неопходна. ’Ко’ је увек усмерено на људску личност, односно изведено из ње. Али песник хоће најпре да нас суочи са сликом звери, коју ловци с пушкама-острагушама и псима траже и вребају, лове; са ситуацијом прогоњеног створења, које повремено мора сићи на појило и тако се изложити опасности, која је мања у густишима шуме или неприступачним врлетима. (Помишљамо да се у другој једној Радовићевој песми говори о планини помрчини).

Ако је појило место повећане опасности, место изложености, то исто место, као газ, истовремено је и место где се замеће траг: прећи на другу страну значи побећи тамо где њух паса више не поможе ловцу. Угрожена звер се, песнички посредно, јавља као губица која се извија док њуши, а ловци као острагуше које се прикрадају уз ветар. Посреди је нешто више од употребе стилских фигура, којом се појачава или тек уопште ствара песнички ефекат. Јер ако треба изрећи нешто о борби за опстанак, о заметању трага и бекству, што може постати питање и сваке људске егзистенције, а не само звери коју хоће да улове, онда треба припремити, па затим и изградити слику која ће бити довољно отворена за разумевање у разним правцима, а притом ипак сасвим одређена, из које ће проговорити згуснуто искуство бивствовања с опрезом, предострожности која је постала начин постојања, осетљивости која у сваком трену треба да омогући брзо реаговање. Утолико онда, иако је реч о животињи (коју лове да би је појели, из забаве, да би се задовољили убилачки нагони, ко зна зашто...), оваква слика може да се прошири и на увек могућу или стварну људску ситуацију. Први стих другог дела песме треба да почиње са ’шта’, али ни ’ко’, у овом смислу, није сасвим искључено. Такву, довољно отворену слику Радовић је збиља и постигао: „то има око на леђима, / срце му је пастрмка за каменом;”.

Увек, без престанка, будно мотрити на све стране – на то је принуђено свако створење које лове. Али ваља некако дочарати и сву сложеност осећања која прате овакав живот, у којем се мора пити брзо, па да ли ситним гутљајем или не. Преварити ловца-прогонитеља, избећи опасности, могуће је, али како стоји ствар с ’унутарњим’ бићем, ’срцем’, у живљењу које је стални немир и несигурност? То је саопштено сликом „срце му је пастрмка за каменом”. Скрити се, учинити себе неприметним, мимикријом одвратити пажњу од себе, притајити се, притајити се у уздрхталости: спојити хитрину покрета и беласање у њему (јер каже се пастрмка) са осећањем да се мора живети даље и са самоосећањем (јер каже се срце), тако што ће се примирити у нечему што је чврсто и изгледа као да може пружити сигурност (јер каже се камен) – све то, својим, овако укрштеним значењским потенцијалима проговара из ове слике, у којој је срце постало пастрмка, коју ни око искусног риболовца не би требало да спази, али коју види око песника. Бити у опасности не значи не осећати ништа, изгубити себе, изгубити свет. Јер срце, које се притајило „за каменом” као пастрмка, може, такође као пастрмка, у другом часу да се креће с највећом живошћу, осећајући сву лепоту постојања у живом току реке, и сâмо та лепота.

После овога песник уводи људску фигуру, човека који такође мора да утоли жеђ и који, кад приступа из сенке, може то да учини на појилу. Али, сада се отварају нови видови постојања у свету, када је то човеково постојање. Захватајући у прегршт воду из реке, човек јој „граби уз љута недра”, при том „рад знати хоће ли му бити мајка”. Ако река ту бива виђена као ’мајка’, а већ знамо да се њен ток указује као „камено орање”, да је она „дворе понијела” или да то увек може да учини, тако да је њена разорна сила већ ушла и у песму, онда та ’мајка’ није сушта нежност и милошта; заграбити воду из ње може, сасвим логично и доследно, бити само покрет какав нам је песник и предочио. Осећамо да је формулација „граби уз љута недра” једина тачна, песнички тачна формулација. Њоме се са свега неколико речи до краја исказује противречна природа овакве реке-мајке: сав велики позитиван значењски потенцијал који се везује за мајчинска недра и све оно што се, с друге стране, мора узети на знање кад је реч о реци која ’оре’ по камену и односи дворе.


Управо стога, међутим, откривамо или почињемо да откривамо да се ту не толи само физичка човекова жеђ. Пошто реку рони нешто огромно и неисцрпиво, јасно је да она „тече а не пролази”. Човек се, док гледа њене брскуте, суочава се нечим исконским и вечним, са енергијом која га у свему превазилази, не само својом неизмерном величином. Стога је неминован и преокрет. Управо на љутим недрима реке-мајке човек ће пожелети „да дигне ту млин и да оглуви”. Пожелеће, можемо рећи, да се настани, да остане, градећи нешто у чему ће, као човек и са снагом какву човек има, моћи да буде у додиру с неисцрпном снагом реке. Таква грађевина је млин. У млину је вода добар слуга, и више од тога: друг, поријатељ. Дословно узев, млин служи да се добије брашно, дакле хлеб, дакле да се одржи живот; метафорички, тај хлеб, којег нема ако претходно нема млина, може значити све што хлеб значи у дугој традицији певања о њему. Докле ће читалац кога је Радовић овом песмом одвео на обале Лима отићи по том правцу, зависи од њега самог. Песник га, поентом песме, у томе не ограничава, али га ипак усмерава.

Пожелети да се ’ту’ остане, да се оглуви од хука реке, да се дигне млин, значи само то: пожелети. То је помисао, која је лишена граница и не зна за препреке; фантазма о млину обећава богатство каквог нема у природи, док је само духом недотакнута природа. То је истовремено жеља и помисао да се у млину пригрли река, као и да она, као мајка, ту пригрли нас, свеједно што су њена недра „љута недра”. Млин је место где човек, уздрхатлог срца, задивљеног, па и уплашеног снагом реке, а и замишљеног над њом, може да коегзистира с вечном и неисцрпном енергијом. Штавише, он у млину као да ту енергију ставља себи у службу. Зато саградити млин, у мислима или у стварности, представља један од највећих задатака, који, када се домишљају све последице таквог подухвата, готово да изгледа неостварив. То што по рекама постоје многи млинови, с тим није у противречности. Посебно питање, кад се размишља о оваквој помисли на млин, јесте како би он морао изгледати изграђен на брзаку који уме и да однесе дворе.

Када се на крају каже да би остати ту значило с те реке „пити, њен језик говорити; / уз њу [...] бдети, њом се клети.”, тиме је дефинисан живот у свим својим битним видовима. Песник жели да их означи, али не искључиво сопственим песничким ауторитетом. „С ње ће – кажу – пити...” Овим „кажу” уводи се глас неке заједнице који песник познаје или, може се такође рећи, заједнице коју песник има у виду. Безлично (колективно) „кажу” има такође своју снагу. Кад је већ реч о оваквом ’млину’, о оваквој фантазми о њему на обали Лима, јединка која говори хоће свом гласу да придода мудрост, знање, мњење или напросто искуство заједнице коју о личном и заједничком опстанку такође треба питати, од које се треба поучити. Отуд се не сме пречути ово дискретно „кажу”, ту где песник, без принуде, али вођен сопственом унутарњом нужношћу, усмерава читаоца. На шта га упућује?


Пити значи живети, обнављати се; али се живи људским животом тек када се говори. Човек је биће које говори, па живети захваљујући води која се с ове реке пије значи говорити њеним језиком: самообнављање је самообнављање у језику, можда и у песничком језику, што не мора нужно да значи у стиховима.


Оно најважније долази на крају, потврђено и сазвучјима која су ту постигнута. Бдети уз оно захваљујући чему живимо и можемо да се обнављамо значи бити отворен за сопствено бивање у свету, за бивствовање уопште. То нам је, наравно, оно најдрагоценије, па се тиме онда и заклињемо. Уместо најдрагоценије, могло би се, начинивши један корак у размишљању даље, рећи и најсветије. То није неспојиво с тврдњом да ћемо се управо тиме клети. Напротив. С љутих недара живот је, у егзистенцијалном времену и у историји, добио оно чега се не може одрећи.

1984-2008.

Извор:

Драган Стојановић, Писмо о поезији (о пет песама Борислава Радовића), Танеси, Београд, 2016.

131 views

Најчитаније

1894

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

1234

Одговор незаконитом члану УО Дома културе Сари Бојанић

1211

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

1164

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

1150

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

„Хамлет“

проф. др Зорица Бечановић Николић 
Гимназија, Прибој, мај 2013.

Најновије

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

Одговор Весни Југовић - ЕТИКА ЈЕ ДЕО КУЛТУРЕ (и нови подаци о проневери буџета)

Одговор Весни Југовић - ЕТИКА ЈЕ ДЕО КУЛТУРЕ (и нови подаци о проневери буџета)

Нови подаци о проневери буџета у Дому културе - ИЗАБЕРИТЕ ПРАВУ РЕЧ!

Нови подаци о проневери буџета у Дому културе - ИЗАБЕРИТЕ ПРАВУ РЕЧ!

Исказ поштовања према Тоду Николетићу

Исказ поштовања према Тоду Николетићу

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

„Бити одговоран“

отац Рафаило 
манастир Свети Никола, Прибој, јул 2016.

„Његошеви љубавни стихови“

проф. др Мило Ломпар 
Гимназија, Прибој, мај 2013.

Завет Светом Николи
(Моје Косово, чуваћу те ја!)

Дечји хор ПБПД
Народно позориште
1/14. јануар 2020.

Највише свиђања

27

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

12

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

9

Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #1

9

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

9

Драгослав Бокан - КНЕЗ МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ КАО ИДЕАЛНИ ВЛАДАР И УЗДАНИЦА РУСИЈЕ НА БАЛКАНУ

  • White Facebook Icon

Главни и одговорни уредник:
Радослав Докмановић

recpriboja@gmail.com

Портал и часопис Реч Прибоја.рс