Саветујте своје рођаке и пријатеље да читају овај портал.

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ


„Док год има мрака, биће и сванућа!“ (Иво Андрић, Проклета авлија)

Када сам, сада већ давнe 2005. године, отишао на студије у Београд, искрено сам мислио да се по завршетку факултета вратим у родни град. Волео сам Прибој, долазио викендима током студентских дана. Међутим, како то често бива, мој живот је кренуо неким потпуно другим стазама. Када погледам садашње стање у Прибоју, нимало се не кајем због одлуке да живот наставим тамо где сам се остварио на готово свим пољима. На жалост! Једино ме, све чешће, мучи питање да ли сам нешто могао да променим у граду из ког сам потекао. Будно сам пратио шта се дешава са мојим градом и питао се да ли и када ће се исправити грешке из прошлости, да ли ће се нешто променити? Сада се више и не питам! Схватио сам да је врло тешко променити неке дубоко укорењене навике, да је врло тешко променити систем, да је врло тешко да људи искрено поделе своје мишљење са другима, а све из страха за сопствену егзистенцију. Један градић као што је Прибој је очигледан пример вртоглавог суноврата, бахатости, уништавања и потпуног нестанка вере у неко боље сутра. Због тога сам се често питао да ли је мој родни град пример изреке Џорџа Бернарда Шоа да је „демократија процес који нам гарантује да се нама неће владати боље него што заслужујемо“. Не желим да верујем у то! Моји Прибојци заслужују боље, заслужују да имају пристојан живот, да родитељи не размишљају да ли ће им и где деца сутрадан отићи „трбухом за крухом“.





Прибој из године у годину бележи константан пад броја становника, одлазе млади, одлазе сви који имају где да оду. Зашто? Већина нажалост не види никакав помак, никакав трачак наде да ће се нешто променити у догледној будућности. Многи ће рећи да је цео Прибој, цела савремена историја Прибоја повезана са развојем и падом ФАП-а. Има истине у томе. Од када је нестало некадашњег гиганта, нестало је и оних насмејаних људи, оног насмејаног Прибоја. Међутим, шта је заиста уништило Прибој? Уништили су га људи који не знају да воде град, људи који су променили више „страначких боја“, људи који очигледно гледају само своју, а самим тим и страначку корист. Док се многи хвале отварањем „слободне зоне“ и „нових фабричких погона“, нико се не пита како људи заиста живе, колике су зараде, како може да се преживи у Прибоју? Већина људи у Прибоју ради за лични доходак који је испод минималне прописане зараде. Уговори о ПП пословима су постали свакодневица. Када сам 2017. године у једној трафици видео друга из средње школе, у необавезном разговору сам сазнао да ради за 12.000 динара. Вероватно видевши мој зачуђени поглед, без питања је рекао: „Ћути! Боље и ово него да немам ништа па да морам да узимам од татине и мамине пензије која је једва и њима довољна!!!“. Како би Андрић написао: „Мир и спокојство, једина су добра и највеће достојанство скромних и безимених људи“. На срећу много је скромних и достојанствених људи у Прибоју, али – на нашу несрећу – ко то данас цени? Шта онда да чека децу у Прибоју?


Велике су предности одрастања деце у малом граду. Та деца знају (или су знала) шта је права игра, шта је другарство. И данас се са сетом сећам дружења у мојој улици, око зграде, у парку око вртића „Невен“. Нисмо размишљали које играчке желимо, већ само да се дружимо и играмо. Кроз игру смо стварали оно што ћемо постати, креирали смо наше личности полако, али сигурно. Давно су то прохујала времена! Данас се одраста у једном сасвим другачијем времену, када се више гледа ко има бољи телефон или таблет, а не ко је бољи другар. Упркос једном новом времену, новом „детињству“ морамо се запитати какву будућност могу да очекују деца у Прибоју? Да ли могу да остваре своје снове у Прибоју? Са тугом могу да кажем: Изузетно тешко!





Нећу се бавити ситуацијом у образовању, које је ионако доведено на врло низак ниво, довољно је да погледамо стање у култури. У том погледу стање у општини Прибој је више него трагично и жалосно. Култура је дефинитивно на умору! На званичном сајту општине Прибој (www.priboj.rs) могу се пронаћи подаци о кадровима који воде културу. Директорка дома културе „Пиво Караматијевић“ је од 2012. године госпођа – дипломирани агроекономиста. Које су њене квалификације за поменуто радно место? Из сувопарне биографије са интернет сајта општине сазнајемо да је најпре радила у ЗЗ (Земљорадничкој задрузи) „Пољопромет“ на пословима комерцијалисте, а затим и као руководилац економско-рачуноводствене службе. Од 1998. до 2004. године радила је у ФАП „Лим“ д.о.о. на пословима шефа рачуноводства, а од 2004. до 2011. године као руководилац економског сектора Агенције „Божис“. Од 2011. до 2012. вршила је дужност директора Туристичке организације Прибој.



Тешко је не запитати се како један агроекономиста, са наведеним радним искуствима, има било какве везе са пословима из области културе! Жалосно! Један Дом културе са заиста богатом традицијом је спао на најнижи могући ниво, уништено је све што се може уништити. Некада надалеко познате културне манифестације сведене су на ниво састанака у једном задружном дому. Нема више ни оне латинске изреке „Panem et circenses“ („Хлеба и игара“), прошли смо Дантеово „Чистилиште“ и све кругове пакла. Од некадашње институције која је чак имала и своје аматерско позориште, које је освајало највећа републичка и међународна признања, остала је само сенка. И та сенка је данас у потпуности избледела! Други пример је „случај“ Градске библиотеке, која би требало треба да буде важан део културног живота Прибоја. Директорка је дипломирани инжењер пољопривреде. Њено једино, претходно радно искуство је у СЗТР „КИКО“, у два наврата, од 2009. до 2010. године и од 2011. до 2012. године. Од 2012. постављена је на место директора Градске библиотеке Прибој.



Наравно, свако са мало памети и здравог разума ће се запитати како је могуће да неко, тог образовног профила и са таквим претходним радним искуством има квалификацију да ради у култури, а посебно да буде постављен на место директора установе каква је градска библиотека. На сајту општине Прибој можемо видети две велике похвалне фотографије рада библиотеке, пано поводом Светског дана књиге и пано поводом Дана државности Републике Србије! Шта је друго библиотека урадила и радила у претходном периоду тешко је утврдити. Ако два паноа осликавају рад једне културне институције да ли нам уопште има помоћи? Када сам 2015. године покушао да ступим у контакт са надлежним у библиотеци, са намером да им доставим одређени број наслова научних и популарних књига, одговор је био да морам званично да се консултујем са директорком, са тачним списком књига које нудимо уз коментар да „њима не треба све и свашта“! Остао сам затечен, благо речено „без текста“! Па шта једна директорка са искуством у СЗТР може да зна о водећим насловима из области књижевности, језика, културе, историје! Да ли је икада, осим у средњој школи, чула за Ива Андрића, Мешу Селимовића, Исидору Секулић, Десанку Максимовић, да не набрајам даље у страху да можда неко име види први пут. Остаје да се запитамо да ли ове две врсне директорке најважнијих културних институција Прибоја уопште и знају нпр. ко је био Првослав Пиво Караматијевић, по коме једна од наведених институција и носи име. Да није жалосно било би смешно!


Два поменута примера су нажалост слика и прилика стања у култури у општини Прибој, а нама остаје да се запитамо да ли ће данашње генерације, поред таквих „предводника“ моћи да осете неки здрав и нов културни импулс? Судећи по садашњем стању, врло тешко. Остаје нам само да се подсетимо чувене Селимовићеве реченице: „Све ће проћи. Али каква је то утјеха? Проћи ће и радост, проћи ће и љубав, проћи ће и живот. Зар је нада у томе да све прође?“ Надам се да неће проћи, да ће се макар нешто променити!

проф. др Данко Леовац

ванредни професор на Катедри за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду

2,513 views

Најновије

Шта Канцеларија за младе у Прибоју има против уметничког конкурса за ученике?

Шта Канцеларија за младе у Прибоју има против уметничког конкурса за ученике?

Витомир Радовић – За и против Мехмед-паше Соколовића као ктитора цркве у Поблаћу

Витомир Радовић – За и против Мехмед-паше Соколовића као ктитора цркве у Поблаћу

Дан примирја у Првом светском рату

Дан примирја у Првом светском рату

Велики конкурс за прибојске ученике: КОСОВО И МЕТОХИЈА – СИМБОЛ ЖИВОТА

Велики конкурс за прибојске ученике: КОСОВО И МЕТОХИЈА – СИМБОЛ ЖИВОТА

ПРИБОЈСКИ ЖУРНАЛИСТА: ЕВРОПСКИ ФОНДОВИ КАО ЧИНОВНИЧКА ИНСПИРАЦИЈА

ПРИБОЈСКИ ЖУРНАЛИСТА: ЕВРОПСКИ ФОНДОВИ КАО ЧИНОВНИЧКА ИНСПИРАЦИЈА

Пишимо српски језик са српским наводницима:

„”


!

(А не са енглеским "...".)


Српски језик нема никог осим нас.

Најчитаније

3754

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

2635

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

2606

Прибојска просвета и друштво - ЂУБРИШТЕ ИСТОРИЈЕ (плус додатак о вртићу НЕВЕН)

2513

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

2373

Музичка школа у Прибоју – огледало пропасти Прибоја и етике Васа Дечанског и Средњоевропског

2285

Преносимо из суседства: Телепортовање или криминал у руђанској народној библиотеци?

2094

Љубиша Голе: Одговор Радославу – У школама је место Митру Мирићу, а не секташима Бетовену и Баху

1978

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - Исидора Деспић, студент у Москви

1812

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

1379

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе