Саветујте своје рођаке и пријатеље да читају овај портал.

Часопис „Вуковац“ – огледало дубоке кризе прибојске просвете. Други део – ПОМОЗИ НАМ, СВЕТИ САВО

ТИРАЖ, БУЏЕТ И ДИСТРИБУТЕР ЕНГЛЕСКИХ ПСЕУДОМИТОЛОШКИХ ПАПАЗЈАНИЈА БИТНИЈИ СУ ОД ЂАЧКЕ ПОЕЗИЈЕ И СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ


У првом делу овог текста видели смо то да наставници српског језика и књижевности, као и наставници страних језика и учитељи, у чији опсег стручног знања спада и добро познавање норми српског језика, уопште не осећају одговорност пред недостатком језичке културе у својој школи. Било да часопис школе у којој раде читају или не, они нам сведоче своју немарност и моралну запуштеност: ако читају, показују нам да су према писмености својих ученика равнодушни; ако не читају, показују нам да их рад и развој сопствених ученика не занима.


Такав њихов однос је у логичком складу са самим садржајем и етичким координатама часописа, о чему је реч у овом, другом делу текста. Погледајмо ове две странице, које, као ретко шта, на тако малом простору изражавају слику кризе, слику умне и духовне расцепљености наше данашње просвете:

Писменост, поезија и љубав према свом гетоизованом народу губе у редовима од неписмености и енглеске псеудомитологије са 4 : 35. Утакмицу суди: ОШ „Вики Караџић“.

НЕК СЕ ЈАВИ ЧИТАЛАЦ КОЈЕМ ЈЕ КОПИРАНИ И БЕЗВРЕДНИ ТЕКСТ О АМЕРИЧКОМ ФИЛМУ ПРЕЧИ ОД УЧЕНИЧКИХ ПЕСАМА, И ТО СЕДАМ ПУТА


Шта овде видимо, поред језичких недостатака? Једна ученица је добила другу награду на Лимским вечерима дечје поезије, а то је фестивал који обухвата ученике целе Србије и Црне Горе, али дат нам је, свеукупно, само наслов песме и слика ученице. Дакле, ни саму песму немамо. Ово је вероватно једини часопис на свету који пола стране посвећује награди за једну песму, а да притом не пружа саму песму него само њен наслов. Но, да су читаоцима и сами стихови песме били дати, била би то неодговарајућа мера за једну награђену песму у часопису који може да има страна колико се год хоће. Требало је урадити један интервју са ученицом и њено поетско лице ближе упознати: шта мисли о поезији, које песнике воли, какву поезију не воли, шта има да каже о другим уметностима, шта жели од друштва у којем расте, шта јој смета, шта предлаже... И, наравно, објавити још неколико њених песама. Нека све то заузме четири пуне странице – није ли такав обим прикладан таквој награди? И не би ли то био најзанимљивији и највреднији део тог броја часописа?


„Хуманост на делу“ и „Хуманост наше деце“, а не, на пример, „Нема предаје“ или „Молимо се за наш народ на Косову и Метохији!“

„ОХРАБРЕНИ НАШИМ ЗНАЊЕМ“


На насловној страни имамо једну другу песму, која би, по логици насловне стране, требало да најављује неки опширнији садржај о њој унутар часописа. Међутим, о тој песми и њеном аутору нема ни трага ни гласа. Шта нам то говори? Да је однос према књижевности, тој централној уметности српске културе, ноншалантан, непромишљен, несрачунат, да зависи од случајне воље вероватно исто тако случајних уредника. Али говори нам и то да је оду школи могао написати само ученик који етику својих наставника није делио, јер он говори о школи у којој се песма чује, а не прескаче, о школи која је ведра, а не вештачки и лажно срећна као у комерцијалним рекламама, о школи која је поносна на своје ђаке, а не о оној која своје ђаке игнорише. Ова химна је, уз то, и писмено написана и не пропагира ни кока-колу, ни енглеску митску папазјанију, ни кич музику нити друге антикултурне садржаје, које овај часопис поштује више него саму ту песму и ученички културни развој уопште.


Наука као бајка, савестан ученик као ноћна мора

Шта овде имамо? Један ученик, који је, између осталог, добио награде као шампион знања четвртог разреда и најбољи математичар школе, када је био пети разред, охрабрен управо знањем које је добио и у тој својој школи, наставио је да се школује и образује и завршио једну од најпрестижнијих катедара Београдског универзитета; читао је, са знатижељом и бригом, часопис који издаје та школа, у којој је стекао 90% граматичког знања које и данас поседује, и одговорно написао текст о недопустивим граматичким и стилским грешкама које је тамо пронашао; како би обавестио саму школу и њене пратиоце на Фејсбуку, поставио је тамо, у коментару испод последње објаве, линк за тај текст; међутим, тај коментар је школа уклонила, и то два пута. Шта све то значи?


а) То да се школа најдиректније супротставља охрабрењу о којем говори стих њене властите химне.


б) То да је школа, односно њена овлашћена администрација на Фејсбуку, отуђила школски јавни простор од грађана којима припада, укључујући и своје ученике, са којима би било природно да има једну наглашенију блискост.


в) То да се школа не устручава да манифестује цензуру слободног и културног критичког мишљења, она школа која је препуна осмеха и срцади у својим објавама.


г) То да школи не пада на памет да указивање на њене грешке прихвати, нити да искаже поштовање труду који јој је посвећен, јер тако брижљиво као аутор текста тај часопис није прочитао нико.


д) То да школа од родитеља својих ученика жели да сакрије оно што су родитељи дужни да знају, а то је шта њихова деца раде и уче у школи.


„СВЕ КОСОВО СИЛА ПРИТИСНУЛА“


У претходном тексту смо, сходно самој теми, могли имати пародијске и сатиричне елементе, па смо тако текст завршили на следећи начин:

Наградна питања за наставнике „Викија Караџића“: - Ко је записао овај стих? - Из које је песме? - Да ли себе препознају под „свим Косовом“ или под „силом“ из овог стиха?

Овај, други део текста о дубокој кризи наше просвете, међутим, има смисла само у озбиљном тоналитету. Не због поезије, цензурисања мишљења и др. Наредне редове исписујемо са опорим болом због духовног посрнућа наших наставника.


Доња половина 7. странице, о даривању поклона за нашу децу на Косову и Метохији, даје нам, као и горњи део о поезији, свеукупно једну реченицу, уз две слике: једну на којој су ученици са свештеником и поклонима у цркви, другу – која се налази и на насловној страни – на којој ученици само стоје испред школе и машу руком, слику без икаквог чиниоца који би упућивао на везу са самом акцијом и Косовом и Метохијом, дакле и без икаквог смисла. Или њен смисао ипак постоји?

Речник српскога језика, Матица српска, 2011.

Потребно је овде јасно одредити ствари. За кога ми скупљамо те слаткише, играчке и књиге? За српску децу, православне вере и, у Косовској Каменици, и за ромску децу, исламске вере, нашу децу која живе на Косову и Метохији обесправљена, у гетима, без слободе да се крећу изван своје улице или свог села, без слободе да изађу из куће када падне мрак, у сталној породичној стрепњи, са погледом упртим у своју државу и свој народ који живи изван Косова и Метохије.

Роми у Косовској Каменици своју децу шаљу у српску школу, која ради искључиво по законима Републике Србије и чије постојање и диплому не признају актуелне сепаратистичке власти на Косову и Метохији. То у пракси значи да њихова деца савршено говоре српски, да обележавају и верске исламске и националне ромске празнике у школи, да седам дана прослављају Светога Саву и сва играју у школском фолклорном друштву, а и да ће школовање моћи да наставе и посао да нађу искључиво у српским установама. Чине око трећину целе школе. Фотографија са доделе поклона 2019. г.

Зашто је битно и етички једино исправно истаћи националну припадност деце? Не зато што смо ми националисти, што хоћемо да инсистирамо на националном принципу, што хоћемо да подржимо неко издвајање деце по националној припадности, него зато што су та деца са својим породицама искључиво по националној припадности сегрегирана и угрожена. Ана Франк није само дете чији дневник читамо, поготову није „другар“, него јеврејско дете чији дневник читамо управо зато што га је написало јеврејско дете. Њен дневник се не налази у школским лектирама широм света тек због тога што представља записе једног детета о рату, него и зато што представља документ о једном конкретном историјском дешавању у којем људи нису убијани и истребљивани као људи, него по националној односно расној основи. Дневник Ане Франк никад не би настао да она није била Јеврејка и да као припадник јеврејског народа није била осуђена на страдање због конкретних политичких прилика, које су укључивале истребљење јеврејског, ромског и словенског народа. И њен дневник се не може третирати изван тог конкретног контекста а да се не изда истина. Исто као што се ни Вуков Српски рјечник или српске епске песме не могу третирати изван историјских прилика које су узроковале њихов настанак а да се може разумети зашто Срби добијају први речник тек у 19. веку и зашто Срби до Вука имају развијено само усмено песништво, а тек након Вука и писану књижевност. Јер, те прилике, поред осталог, подразумевају и вишевековну забрану образовања и писмености Срба од стране окупаторске Турске царевине. Исто тако, не може се нека наша активност или помоћ намењена српском народу на Косову и Метохији третирати изван конкретних прилика а да се уопште разуме шта ми то радимо, и што је важније: а да се не изда истина. Акција прикупљања божићних и новогодишњих поклона за српску, наравно укључујући и ромску, децу на Косову и Метохији није хуманитарна акција и није помоћ, јер није то баш нека хуманост и помоћ поклонити некоме кесу слаткиша. У питању је акција која треба да утврђује и обогаћује наше заједништво са њима као са конкретним бићима, на основу конкретних веза које са њима имамо, а не да их третирамо као неке апстрактне „другаре“. Њихова конкретност се огледа у првом реду у томе што су Срби и што су као Срби гетоизовани, а тек у другом реду у томе што су вршњаци деци која учествују у акцији.


Колико је ово питање битно и актуелно говори нам овај недавни случај. Након усвојене прве верзије текста за спомен-плочу Дијани Будисављевић у Инзбруку, тамошњи Срби су градским органима упутили захтев да се у текст уместо „деце“ убаци „претежно српске деце“, што је једногласно усвојено. Вест са сајта РТС-а, од 30. новембра 2020:

Нажалост, ни РТС више не поштује српски правопис. Уместо да подстакну наше програмере да олакшају писање српских уводника на Интернету, они су изгледа и лектора избацили са посла.

Шта значи та реч „другари“? Сви знамо, али видимо и шта каже речник: то је разговорни облик речи „друг“, а под речју „друг“ не налазимо ништа што би одговарало природи односа о којем смо говорили. Реч „другар“ претежно се употребљава у означавању дечјих односа и дружења и не носи са собом конотације озбиљног односа и пријатељства. Већ за децу у адолесцентском узрасту не можемо користити тај израз него само „другови“ или „пријатељи“. У основној школи имамо ученике од седам до четрнаест година, који спремају поклоне за децу узраста од две-три до четрнаест година. У питању је, дакле, очигледно посезање за инфантилизацијом језика, које треба да оствари три ефекта:


1) да прикрије специфично национални (а то значи и културни и државотворни) контекст проблема и саме акције, јер евро-атлантски колонијални интереси подразумевају укидање или обеснажење српског националног идентитета као егзистенцијалног или одређујућег фактора, пошто се тај идентитет – српски, а не неки други политички или идеолошки – показао као стожер отпора колонизацији и западним интересима; наша просвета то јасно разуме и слободно се приклања тим интересима;

2) да отежа или спута сам наш доживљај угрожених људи као угрожених и тако избегне наше уосећавање и саосећање, што заправо обезвређује саме те људе, јер назвати „другарима“ децу која живе у непрекидној опасности од киднаповања и која се кад добију упалу лече преко телефона и телефонских снимака, пошто до прве српске амбуланте има два сата пута колима кроз простор насељен Албанцима, не значи ништа друго него обезвредити смисао слободног живота и поштовања њихове жртве;


3) да кроз ту употребу лексичког облика „другари“, а не речи „другови“ (која овде такође не би била подесна, али која не носи са собом инфантилне конотације), да једну безбрижну и растерећену слику ученика и школе, слику вештачке и површне среће која је постала главна идеолошка матрица у данашњем представљању школа и сличних установа: све треба да изгледа улепшано и срећно, без обзира на то колико је истинито, смислено и морално.


По закону, јавне установе латинично писмо могу да користе искључиво после ћириличног, то јест тако што ће неки натпис или текст написати два пута: први пут на ћирилици, други пут на латиници. Закон се у потпуности односи на странице установа на друштвеним мрежама.
Једна слика нашег културног стања: у Одбору за културу, просвету и медије Општине Прибој, испред Удружења „Ћирилица“, претходне четири године члан је била професорица српског језика која предаје управо у овој школи.

Како читалац не би био збуњен оволиком посвећивању једној речи, потребно је истаћи да се баш у свакој објави на фејсбук страницама школа „Вук Караџић“, „Десанка Максимовић“ и „Бранко Радичевић“ поводом ове акције употребљава или појам „другари“ или само појам „деца“, без икаквог атрибута, односно са додатком „са Косова и Метохије“, као да се ради о деци избеглој са Косова и Метохије или као да на Косову и Метохији не живе и албанска деца, којој поклоне свакако не скупљамо, а никад, баш ниједанпут не пише „наша деца“ или „српска деца“, да не говоримо о неком детаљнијем и надахнутијем опису. Са том разликом што се у случају друге школе никад не помиње Метохија, а у случају друге и треће школе искључиво се користи латинично писмо, супротно Закону о службеној употреби језика и писма, супротно основној етици и супротно самом смислу културе као такве, а у складу са етиком и интересима Аустроугарске, Независне Државе Хрватске, данашње Хрватске, Ђукановићеве политике, као и самим законима сепаратистичких власти на Косову и Метохији, према којима је Србима забрањено да службено користе ћирилично писмо. О томе се више може прочитати у тексту Улица Николе Тесле у Осојану и однос прибојских школа према ћирилици.


Тај текст од прибојских школа једино школа „Вук Караџић“ није игнорисала, па је променила писмо свог назива и обазривије почела да користи ћирилицу, мада сам тај есеј, у највећем свом делу дидактички и образовни, није поделила. Потребно је рећи и да је „Десанка Максимовић“ ових дана први пут у историји користила азбуку у својим речима на Фејсбуку, а поводом савинданског конкурса.


Осам и по година је школа која носи име по творцу српске азбуке игнорисала то писмо. Да би до првог ћириличног слова на њеној страници дошло, биле су потребне љубав и одговорност бившег ученика, а не плате запослених у тој установи и само постојање закона који прописује јавну употребу писма.

Посебно је страшно то што се ученици „Вука“ називају „нашом децом“, а деца на Косову и Метохији „њиховим другарима“. Дакле, у првом случају имамо појачавање идентификације, јер уместо основног облика „наши ученици“ стоји метонимија „наша деца“, у другом уместо „нашој деци“ стоји један еуфемизам „својим другарима“, што значи одстрањивање идентификације и неутрализацију оних вредности које прва замена хоће да појача. Тај лексички избор је у потпуном складу са сликама које не изражавају никакво одговарајуће осећање, јер на том месту би требало да осетимо неки траг туге, радости, стрепње, борбе, наде, утврђивања у вери у слободу и заједништво.


Ја сам Гаврило из Истока. Чувам српску част. Шаљем поздрав за браћу и сестре у Прибоју!

Дакле, шта имамо у овом одељку посвећеном акцији за нашу децу на Косову и Метохији? Имамо једну рекламу школе, имамо један етички апсурд – да се хуманост рекламира, јер шта друго значе ти наслови „Хуманост на делу“ и „Хуманост наше деце“ него рекламу? Зашто је то етички апсурдно и неприхватљиво? Зато што је буквално исто као да неко купи својој сестри или другарици поклон и објави на Фејсбуку слику са натписом: „Хуманост на делу“. Оба наслова нам показују премештање средишта пажње са оних који су угрожени на оне који учествују у акцији. То је заправо једно брукање школе и нашег народа. Може ли неко да замисли да амерички Јевреји скупљају помоћ за јеврејску децу у нацистичким немачким гетима у Пољској и то назову „наша деца за своје другаре“ и да се још хвале тиме као својом „хуманошћу“?


Овај део у часопису нам својим духом шаље две подсвесне поруке:

1) да је та акција нешто што је добродошло да би се попунио садржај часописа;

2) да је невоља нашег народа добродошла да би се показала хуманост ученика једне школе.


Наравно да не мислимо да је ова друга порука истинита и да наши, колико год неодговорни, просветни радници тако мисле. Али, таква порука се нужно емитује када се преузму евро-атлантски пропагандни модели у култури, образовању и друштвеном саобраћању. У сваком случају, у питању је једна злоупотреба и срамота.

Овако изгледа једна смислена слика. Аутор фотографије је једна бивша ученица „Вука Караџића“, чије име нећемо помињати, пошто се она можда стиди Речи Прибоја.

На основу целокупног садржаја и контекста лако можемо закључити да је смисао насловне слике из часописа у томе да буде без икаквог смисленог садржаја, јер је у питању тежња да се смисао акције изврне и искористи у свом замишљеном интересу: нема никаквог националног симбола, никаквог косовског елемента, нема рецимо неког стиха о Косову који је Вук записао, никаквог знака борбе за слободу (а шта је та акција друго него једна борба за слободу?), али има ученика приказаних како су срећни и како машу, што као треба да значи да је са школом све у реду. Управо тако изгледа свака комерцијална реклама, свака комерцијална пропаганда. У томе је трагедија наше данашње просвете. Када би амерички и немачки амбасадор прегледали часопис, не би ли били веома задовољни?


ДА, КАДА БИ АМЕРИЧКИ И НЕМАЧКИ АМБАСОДОРИ ПРЕГЛЕДАЛИ ЧАСОПИС, БИЛИ БИ ЗАДОВОЉНИ


Једним ударцем две муве: бесмислена митска папазјанија и промоција профитерског односа према култури

Оцене „бесмислен роман“, „папазјанија свих могућих митских одјека“ и „промашена идеологизација Хоксворта“ је поводом Харија Потера употребио проф. Александар Јерков (овде) и ми им се само приклањамо. За нас је овде битно да уочимо следеће: енглеске псеудомитолошке књижевне и филмске творевине добијају по целу страницу простора, са исцрпним подацима, док акција подршке нашем народу на Косову и Метохији, у којој учествују стотине ђака, и поезија награђеног ученика добијају по пола странице, а заправо само по једну реченицу. Ако упоредимо фотографије у овим чланцима, видећемо како су уредници за Харија Потера и Господара прстенова, супротно оним првим, изабрали сугестивне и примамљиве слике.


Погледајмо које нам све податке даје онај ко не даје стихове песме и о животу оних за које ученици скупљају поклоне не каже ништа:


- 26. јули 1997. – тачан датум објављивања првог романа о Харију Потеру;

- фебруар 2018. – датум који означава тренутно стање у продаји романа о Харију Потеру;

- 500.000.000 – број примерака који је продат до одређеног датума;

- 80 – број језика на који је преведен;

- 11.000.000 – број продатих примерака последњег наставка у САД у року од 24 сата;

- 2001, 2002. и 2003. – године настанка појединачних филмских делова Господара прстенова;

- Њу лајн синема – дистрибутер Господара прстенова;

- Фродо Багинс, Шон Астин, Енди Серкис, Виго Мортенсен, Орландо Блум, Џон Рис Дејвис, Доминик Монахан, Били Бојд, Ијан Макелен – имена девет глумаца који играју у филму;

- Нови Зеланд – место снимања филма и рођења режисера;

- октобар 1999. и децембар 2000. – датуми почетка и завршетка снимања;

- период између 2001. и 2004. – време снимања додатних снимака;

- 280.000.000 – износ буџета у доларима;

- ве-ха-ес, ди-ви-ди, блу-реј – формати у којима су објављене проширене верзије филмова;

- 2.189.000.000 – зарада коју је филм остварио у доларима;

- 17 и 30 – број освојених Оскара и број номинација.


Све су ово подаци за које уредништво „Вуковца“ сматра да су вредни помена, док било који податак о Србима на Косову и Метохији немамо: рецимо, број деце која тамо живе, број српских енклава, број активних српских школа, број активних и уништених цркава, или, што је битније од бројева, имена и приче о живим судбинама српске деце, на пример о Милици Ђорђевић, јединој српској девојчици која је са самохраном мајком живела у Призрену а основну школу похађала у Великој Хочи, или о четворо деце о. Небојше Секулића, јединој преосталој српској деци у Истоку, која најдословније живот проводе у ограђеној порти усред општине Исток и која буквално не знају шта значи изаћи на улицу изван порте.


Овај одељак о Косову и Метохији завршићемо податком да прошле године у „Вуковцу“ ова акција није чак ни поменута.


ТАМО ГДЕ СЕ БЕЖИ ОД КОСОВСКОГ ПРОЛАЗА, БЕЖИ СЕ ОД СВАКЕ КУЛТУРЕ


Како то да се у овом часопису, кад се већ говори о филмској продукцији, не нађу странице посвећене нашој изузетној серији Вук Караџић? Или било ком другом квалитетном и образовном филмском садржају? Наведимо само неке изванредне филмове: белгијски Дечак са бициклом, француски Торба пуна сећања и трилогију Бела и Себастијан, немачки Разбијач система, српске серије Салаш у Малом Риту и Бабино унуче и филмове Вук самотњак и Енклава, затим екранизације школских лектира Хајди, Зов дивљине, Орлови рано лете, Том Сојер, Дневник Ане Франк... Све су то филмови чији су главни јунаци деца, чије су поуке дубоке и племените и чији уметнички свет граде природни, истински људски односи, а не синтетички и фиктивни као у препорукама „Вуковца“.


Ако само једно дете од родитеља добије и погледа овај филм, допринос овог текста ће бити већи од свега што су сви бројеви „Вуковца“ допринели ученицима заједно.

Кад су деца са свих страна бомбардована англофоном антикултуром, зашто се школа придружује у томе? Није ли смисао часописа и додатног школског рада да доноси додатне садржаје на које ученик неће наићи лако, а који ће имати културни смисао?


Шта из овога закључујемо? То да је наша основна школа само једна папагајска антикултурна установа, без ичега аутентичног, један реализатор тзв. меке моћи колонијалних завојевача.


ЧАС У МАНИРУ ТИНЕЈЏЕРСКИХ СЕРИЈА, ЧЛАНАК У МАНИРУ БЕЗ-УМНОГ ИЗВЕШТАЈА


На следећој слици имамо пет фотографија, од којих чак три приказују ученике пред таблом. Ако су уредници баш хтели да покажу атмосферу на часу, за то је била довољна једна слика. Две слике нам показују ученички рад на папирима великог формата, међутим формат слика у часопису је толики да њихов садржај не може да се прочита. Не ради се ту само о бесмислености слике као такве онда, него и томе да се са тим садржајем не може упознати ученик неког другог разреда или друге школе који чита овај часопис, који дакле није учествовао у том „угледном“ часу и којем је то нешто непознато. У чему је онда смисао тих слика? Ни у чему, осим да нам посредно каже о односу важности Мајкла Џексона и Другог светског рата у књижевности.

Извештај са часа о Ани Франк као извештај са утакмице и слике у формату два-три пута мањем од слике Мајкла Џексона.

Изнад ових слика имамо шест редова текста (уп. Господар Прстенова – 35, видео-игрица – 30, кока-кола – 15 плус текст на маргини од пола стране), који личи на неки технички извештај са неког догађаја, неке утакмице: ученици су „научили“, „осудили“, „саосећали“ и „разумели“. Све то звучи као неке извршене радње, или још боље, као у данашњем жаргону: „одрадили смо“. Како неко уопште може да помисли да неко у том свршеном виду може да разуме тежину положаја заточеника у концентрационом логору? И то још на једном полусатном школском часу! Затим, каква је то употреба трећег лица множине? Па није ли саосећање могуће само у појединачном личном односу према некоме? Откуд известилац зна ово што пише о свим ђацима? Је ли их питао? Како се уверио? Јесу ли они то показали на неком тесту, књижевном или животном? Ако неко јесте, управо је то оно што треба забележити и предочити читаоцима. Да ли су плакали, да ли су били неми, да ли су то повезали са Косовом и Метохијом, шта знају о српској, јеврејској и ромској деци из логора у Јастребарском, Сиску, Јасеновцу? Шта су рекли, који су њихови конкретни, аутентични изрази тог саосећања и разумевања били?


На часу су, наравно, ученици једино могли бити подстакнути да саосећају са неким, а то се саосећање, да би било стварно, мора 1) довести у везу са непосредним животом и 2) неговати током целог живота. Ова овако неодговорна и обесмишљена употреба наведених речи само је још један показатељ опште американизације нашег друштва и школства. А то значи: развијања апатије и дезоријентације у времену и простору. Овде не смемо превидети то да управо они који називају „другарима“ гетоизовану српску децу – која живе под непрекидном претњом понављања протеривања из августа 1995. године – овако употребљавају појам саосећања.


Посебна је тема то што нам се под насловом „Дневник Ане Франк“ даје један овако штур, површан и непримерен извештај са часа, а ништа из саме књиге или о животу и удесу Ане Франк. Сетимо се са колико је само података и са каквим описима радње представљен Господар прстенова или шта нам је све речено о Мајклу Џексону.

Вас, професоре, да живите у Прибоју, пас не би имао за шта да уједе. Чак би Вам и тужбама претили.

ЗАШТО СЕ ПРИРЕДБА „ПОКАЖИ ШТА ЗНАШ“ ВИШЕ НЕ ОДРЖАВА? ЗАТО ПРИБОЈСКИ УЧЕНИЦИ НЕМАЈУ ЗАЈЕДНИЧКИ ЧАСОПИС.


Да ли ће „Десанка“ почети да пропагира пепси?

Ученици „Вука Караџића“ могли су до пре пет година једном годишње да учествују на школској приредби, која се звала „Покажи шта знаш“. Међутим, од 2016. године то им је право ускраћено. Зашто? Зато што су наставници прибојских школа усвојили капиталистички доживљај света и онда отуђили школу од самог имена које носи, па тако редом и од смисла културе и интереса ђака који је похађају. Ово подједнако важи за све прибојске школе. Године 2016. полазници школе гитаре „Дуци“ учили су и спремали за наступ „Валцер бр. 2“ из Свите за мешовити оркестар Дмитрија Шостаковича. То дело је њихов наставник аранжирао за гитарски квинтет. Када се приближило време приредбе „Покажи шта знаш“, која се одржава у Дому културе, ученицима „Вука“ је тадашњи директор рекао да ни под којим условом неће дозволити учешће неког ученика из друге школе. Наиме, поменути квинтет су чинила четири ученика из „Вука“ и један из „Десанке“. То је једна чланица квинтета, тада пети разред, а претходне године носилац прве награде те приредбе, лепо објаснила директору, међутим он је био неумољив. Као да га је ученица, рецимо, питала може ли да псује на часу. То је значило да једно дете неће моћи да наступа са својим оркестром и то у јединој прилици да наступи у Дому културе, на бини, у великој сали. То дете је, наравно, плакало. Наставник гитаре је прво питао неке наставнике из „Вука“ да више школа организују заједничку школску приредбу, на шта је добио одговор да је то немогуће и да то никоме ни не пада на памет. Отишао је потом до директора „Десанке“, предочио му случај и замолио га да покуша нешто. Он је позвао телефоном директора из „Вука“, представио му све лепо, рекао и да је ученик јако тужан, али је добио једнако неумољив одговор. Деца из „Вука“ могу да свирају у квартету ако хоће, ако неће – не морају да наступају уопште. Да ли је од наставника неко пустио глас и заузео се? Не.


Са наступа у на сајму књига у „Спирали“, мај 2016.

Шта се десило? Наставник гитаре је ипак мислио да је паметније да ученици наставе да спремају композицију у квартету, што је било погрешно мишљење, и тако су они то дело и спремили. Међутим, приредба „Покажи шта знаш“ је потом отказана, јер није било довољно ученика који би имали нешто да покажу. И тако се од те године па до данас више не одржава. Последња приредба те врсте у организацији „Бранка Радичевића“ била је 2018. године. „Десанка“ у Дому културе није никад ни правила приредбе.


Зашто ово све наводимо? Да бисмо могли да разумемо безумност подељености и такмичарског односа између школа. Шта би Вук, Бранко и Десанка рекли на ово? Ко то има право да под њиховим именом прави међе између ученика? Исто тако, у овим приликама у којим ове три школе заједно немају онолико ђака колико је пре 20 година имао само „Вук“, и када се сви у друштву од свих деле и отуђују, један школски часопис мора да буде заједнички за све ученике Прибоја, мора да окупља све школе и омогући ту врсту културног саобраћања између њих. Све школе, укључујући и средње. И тако ће часопис моћи да излази једном месечно, да буде врло богат и истинско културно сусретиште, да буде прави израз нашег града. А не да буде јадни и склепани рекламни инструмент једне школе, са циљем: „Упишите децу код нас, а не у другу школу!“ Није смисао школе у томе да се наставници или наставнички колективи међусобно такмиче, него да се испуне ученички интереси!


КАДА ШКОЛА ИЗГУБИ КРИТЕРИЈУМЕ И НЕ СЛУША КРИТИКУ, ПАДА У КРИЗУ, А ДРУШТВО ВОДИ У АГОНИЈУ


Наша просвета се оделила од писмености, од принципа које симболизују имена наших школа, оделила се од својих традиционалних вредности образовања, од сваке аутентичности, од одговорности и бриге, оделила се од свог народа, од косовског завета, од слободољубља и правдоумља, од здравог разума.


На крају, ево још мало безумности које демонстрира једна школа:

Ученици, изгледа, не знају да играју видео-игрице и нису зависни од њих, па је пожељно да им школа педагошки то објасни у 30 редова.

Ако је ученик случајно мислио да не треба да се прикачи на нову образовну мрежу, ту је „Вуковац“ да га упути. (Из трећег броја „Вуковца“, са старим дизајном.)

Буди кул, инсталирај Тик-ток! И пази на њен Бацк Анд. (Ако не знаш шта то значи, питај уредника часописа.)

Примаш плату за образовање деце и Светски дан здраве хране обележиш промоцијом највећег светског симбола нездраве хране.

Дефиниција немања мозга: рекламираш деци својевољно и бесплатно оно што се плаћа, и новцем и здрављем.

ЗАКЉУЧАК


Све Саво на кољена клечи,

блиједо му лице од ужаса.



Радослав Докмановић,

којим се као својим учеником „Вук“ некада поносио,

а сада га се стиди


Најчитаније

4302

ЏАЛЕ, ДАЈ МИ ФИСКАЛНИ РАЧУН! Грађани, тражите фискалне рачуне! Од њих се граде болнице и путеви

3612

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

2380

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

2232

Преносимо из суседства: Телепортовање или криминал у руђанској народној библиотеци?

2062

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

„Хамлет“

проф. др Зорица Бечановић Николић 
Гимназија, Прибој, мај 2013.

Најновије

Зашто прибојске школе и установе културе нису обележиле Национални дан књиге?

Зашто прибојске школе и установе културе нису обележиле Национални дан књиге?

Владимир Ајдачић – АЈНШТАЈНОВ ПАРАДОКС БЛИЗАНАЦА

Владимир Ајдачић – АЈНШТАЈНОВ ПАРАДОКС БЛИЗАНАЦА

Патријарх Порфирије – Каква не треба, а каква треба да буде Црквена реч

Патријарх Порфирије – Каква не треба, а каква треба да буде Црквена реч

Ана Аврамовић и Анеса Рустемовић Бранку Миљковићу

Ана Аврамовић и Анеса Рустемовић Бранку Миљковићу

ОШ „Десанка Максимовић“ у Косовској Каменици – симбол српске државности!

ОШ „Десанка Максимовић“ у Косовској Каменици – симбол српске државности!

„Бити одговоран“

отац Рафаило 
манастир Свети Никола, Прибој, јул 2016.

Највише свиђања

51

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

22

Драгослав Бокан - КНЕЗ МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ КАО ИДЕАЛНИ ВЛАДАР И УЗДАНИЦА РУСИЈЕ НА БАЛКАНУ

18

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

18

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

13

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

Завет Светом Николи
(Моје Косово, чуваћу те ја!)

Дечји хор ПБПД
Народно позориште
1/14. јануар 2020.

„Његошеви љубавни стихови“

проф. др Мило Ломпар 
Гимназија, Прибој, мај 2013.

  • White Facebook Icon

Главни и одговорни уредник:
Радослав Докмановић

recpriboja@gmail.com

Портал и часопис Реч Прибоја.рс