Саветујте своје рођаке и пријатеље да читају овај портал.

ЦАРЕВО НОВО ОДЕЛО - Андерсенова бајка, хришћански мотив и немачки филм



Из наше преводилачке радионице управо је изашао филм Царево ново одело. У питању је дело немачке националне телевизијске продукције из 2010. године и један од наслова из дугогодишњег низа филмованих бајки под називом У једном маху (Auf einen Streich). У овој серији, од 2008. г. до сада, снимљено је преко 20 филмова, углавном по мотивима из Гримових бајки.


Прича о царевом невидљивом оделу сеже још у среди век, када ју је записао шпански племић Дон Хуан Мануел (1282-1348) у збирци кратких поучних прича под називом Кнез Луканор. У његовој причи, под називом Шта се догодило једноме краљу са тројицом пробисвета који су му ткали тканину, појављују се код једног маварског краља тројица варалица који се представљају као ткачи и нуде да му саткају одело које ће бити видљиво само оним племићима који су законити синови својих очева, док ће онима који то нису бити невидљиво. Краљу се то јако допадне, будући да у Мавара човек не баштини ништа од своје очевине ако није законити син. Као уверење да га неће преварити и побећи, јер одело шију од злата и најскупоценијег блага, варалице траже да све време буду закључани у једној соби и у тајности ткају краљево одело. Краљ пошаље једног, па другог свог изасланика да виде како се одвија рад, а они се потом, у страху пред сазнањем да нису синови оних којих су мислили да јесу, краљу враћају са лажним описима одела. Онда и сам краљ оде: варалице показују одело, указују на посебне везове и зашарке, као да је све ту, док он сам не види ништа. Затим шаље још двојицу својих најближих службеника на двору, са највишим звањима, и они све исто понављају. Коначно, краљ облачи своје чаробно одело за један празник и јаше на коњу. Приповедач додаје коментар да је краљ „имао среће јер је било лето“. Сви гледају краља и диве се новом оделу, док један црнац, „који ништа није имао да изгуби“, не рече краљу да је го. Тада и сви остали то признаше. Међутим, пошто су извршили свој посао, лажни ткачи су били откључани и већ су побегли. Прича се завршава поуком:


Ко ти тражи штогод да од ближњих скриваш, знај, превару кује, већу но што сниваш.



Ханс Кристијан Андерсен мотив невидљивог одела користи са другачијим смислом. Један цар троши сав новац и време само на своја одела. Не занима га ни његова војска, ни позориште, нити изласци у природу. Једнога дана у његов град дођу двојица варалица који се издају за ткаче и кажу да умеју исткати најлепше рухо које се да замислити, и то такво да буде невидљиво свима који су неопростиво глупи или за своје звање нису способни. Предлог се цару свиди и варалице добијају поруџбину. Током ткања, цар шаље једног за другим двојицу високих дворских службеника да развиде како напредује рад и они се враћају са речима највеће хвале. Када је одело било готово, у пратњи читаве гомиле дворилаца, и сам цар одлази да га види. Оделу се диве сви, па и сам цар, који прихвата предлог да га обуче о новој светковини која је на прагу. На светковини не само да се сви диве царевој одежди, него високи двориоци у ваздуху држе њене скуте. Сам свршетак бајке, у преводу Станислава Винавера, изгледа овако:

„Ама, он нема ништа на себи!“, рече најзад неко мало дете. „Чујте глас невиности!“, рече детињи отац, те један другоме дошаптаваше шта је дете казало. „Ама, он нема ништа на себи“, повика најзад цео народ. Ово се јако коснуло цара, јер му се чинило да је народ у праву. Али он помисли у себи: „Сад или никад ваља истрајати.“ А коморници иђаху и ношаху му скуте којих уопште није било.

Андерсенова бајка, дакле, садржи измене које је пресудно чине новим делом. У њој је у средиште радње постављен у раскоши комично огрезли цар, а основни нагласак приче је на психолошком профилу владара и његових удворица, чије нам се мисли откривају у форми унутрашњег монолога. Тај психолошки аспект, који причи даје озбиљан сатирични и критички смисао, закључно наглашава свршетак приче одступањем од жанровског канона бајке.

У Андерсеновој измени мотивације приповедног света, поред наведеног, битно место припада идентитету онога који се усуђује да цару каже истину: док код Дон Хуана Мануела (а вероватно и у усменој арапској причи за коју се претпоставља да је постојала) то говори један „црнац, који није имао ништа да изгуби“, код Андерсена је у питању једно дете. У првом случају се, дакле, вероватно ради о неком робу, у сваком случају некоме ко нема никакав друштвени статус, и ко због тога што нема шта да изгуби говори истину. У другом случају је у питању дете, за чијим речима следе речи његовог оца: „Господе Боже, чуј глас невиности!“ Ове очеве речи, које овде наводимо према преводу са данског оригинала („Herre Gud, hør den Uskyldiges Røst!“), читаоца (а и присутни народ, дворске службенике и цара) јасно упућују на Христове речи и њихов хришћански контекст је недвосмислен. У српским преводима, међутим, овај очев позив доживљавао је различите неаутентичне облике. (Наведене преводе ове реченице дајемо према студији „Андерсен - превод, прерада, адаптација“ Зорице Манчић, Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. 55, 2007, свеска 1.) У прва два превода, из 1947. године, једном Винаверовом и другом непотписаном из једне сликовнице, очево обраћање није упућено Богу, него директно цару и народу: „Чујте глас невиности“, односно: „Ах, чујте шта каже невино дете!“. У преводу из 1967, који потписује Југана Стојановић, стоји: „Саслушајте глас искрености!“ Тек се у преводу Петра Вујичића, из 1980. године, први пут помиње Бог, али ствар изгледа овако: „Господе боже! То је глас недужна детета!“ Овде видимо следеће изневеравање оригинала: прво, реч бог је написана малим словом (што је свакако без смисла када стоји уз реч Господ, пошто она јасно упућује на хришћанског Бога, који се увек пише великим словом јер нема значење заједничке, него властите именице); друго, уместо обраћања Богу имамо само један узвик. У поменутој студији, међутим, можемо сазнати то да је Јосип Табак у свом преводу, објављеном у загребачкој Младости, а прво издање је изашло 1957, дао: „Боже, чуј глас невиности“. У преводу који се данас налази у читанци за други разред основне школе издавача Клет, очева реченица гласи овако: „Ах, боже мој, чуј недужни гласић!“ (Уџбеници осталих издавача нам тренутно нису доступни.) Ово је чудно решење, јер се убацује уздах на почетку, бог је написан малим словом, избачена је реч Господ и имамо умањеницу гласић. Ком богу се обраћа отац - Аполону, Зевсу, Перуну? Када се узме у обзир колико је јасна и проста Андерсенова реченица, не може се имати разумевања за било какве импровизаторске преводилачке интервенције. Поготово је неприхватљиво да један такав превод буде у уџбенику 2021. године, дакле 14 година након објављивања студије Зорице Манчић, и то у часопису највишег националног значаја.


Овде није лако рећи колико је у овим случајевима изневеравања изворног текста посреди цензура због уподобљавања тадашњим идеолошким кретањима, а колико то што бајка није превођена са данског оригинала, него посредством превода са других језика (немачког, руског, енглеског). У неким преводима ове бајке на тим језицима такође можемо наићи на сличне нетачне преводе ове реченице. Било да је реч о идеолошкој рестрикцији од стране наших преводилаца или о неверности страних, чије су грешке наши пренели, у оба случаја се посредује један самозаборав, који се огледа у мишљењу, нашироко увреженом, да је невиност детета као вредност и носилац истине општа и самодана културна константа, а не вредност која је, бар по пореклу и утемељењу, специфично хришћанска. У античким, дохришћанским културама деца су имала подређен друштвени статус и третирана као „недовршена у постајању одраслом особом, телесно слаба и без умног капацитета, да би тек са развојем хришћанства постала доживљавана у другачијем и позитивном светлу и то још као она на која одрасли треба да се угледају“ (цитат је из уводног, сумирајућег текста Ратлиџовог зборника научних радова Children in Antiquity. Perspectives and Experiences of Childhood in the Ancient Mediterranean, edited by Lesley A. Beaumont, Matthew Dillon and Nicola Harrington, Routledge, London-New York, 2021; књига се може преузети овде). Свезаност пуноправности детета са хришћанском вером најбоље се може увидети помоћу упоредног сагледавања јеванђељског односа према деци и правног и културолошког статуса који су деца имала у античким паганским културама (староисточним, грчкој, римској), као и у потоњим културама које су постојале упоредо са хришћански инспирисаним (индијска, османска), или у оним које су постојале у оквиру хришћанске цивилизације (викторијанска Британија и капиталистичка друштва уопште), и најзад у новим културним обрасцима, у којима се - услед одрицања од хришћанског наслеђа - право детета на одрастање по образу природних породичних односа подређује праву двоје хомосексуалаца да усвоје дете.


Да је хришћански однос према деци био нешто ново и другачије, упућују места из Новог завета у којима се Христос обраћа првосвештеницима и својим ученицима, говорећи им да греше у свом односу према деци. У коментарисаном издању Андерсенове бајке (овде) дететове речи пропраћене су упућивањем на 8. Давидов псалам и Јеванђеље по Матеју. Када се првосвештеници и књижевници расрде због речи деце која препознају и славе Исуса као Сина Давидовог, Исус их упућује на речи из 8. Давидовог псалма (Мт. 21, 16):


Из уста дјеце и одојчади начинио си себи хвалу.


Ми бисмо овде поменули и Христово благосиљање деце и речи ученицима који су бранили родитељима да му их доводе (Мк. 10, 14):

Пустите децу нека долазе к мени, и не браните им; јер је таквих Царство Божије.


Следи коментар из књиге: Јоанис Д. Каравидопулос, Јеванђеље по Марку: тумачење, превела Лада Јагушт Акад, редактор превода Епископ далматински Фотије, Истина, Београд-Шибеник, 2007.

Овим призором (...) јеванђелист најављује позитиван став хришћанства према деци, за разлику од, по том питању познате, строгости античког света. Очигледно делећи схватања свога времена, да поуку не смеју прекидати личности мале важности као што су деца, ученици спречавају и прекоревају мајке које доводе своју децу пре Исуса да их благослови. (...) Из основе мењајући схватање онога времена када се на дете гледало само као на „потенцијалног“ будућег зрелог човека, Исус у детету види праобраз према коме треба да се уподоби сваки човек како би ушао у нову стварности Царства Божијег: Заиста вам кажем: Који не прими Царства Божијега као дете, неће ући у њега (15. стих). Познато је да се дете, као нејако, не ослања на своју снагу, него има неограничено поверење у старије од себе. Црквени Оци, било приликом тумачења овог стиха, или поводом других места из Светога Писма где се говори о деци, истичу следеће карактеристичне особине детета: непритворност, бестрашће и смерност (свети Златоуст), поверење, незлобивост и незлопамћење (Теофилакт), одсуство сујете и жеље за првенством и надмености (Зигавин), одсуство жалости (Ориген), одсуство покрета душе према насладама (Дидим Александријски) и др. Свим тим дечијим особинама заједнички садржалац је смирење, то јест свест о сопственој слабости и безгранично поверење у старије. (...) Теофилакт коментарише овако: „Гледај, није рекао, ових је Царство, него таквих, то јест оних који по подвигу поседују незлобивост коју деца имају по природи.“

(Наведена књига Ј. Д. Каравидопулоса јединствена је у литератури те врсте на српском језику и најусрдније је препоручујемо. У питању су коментари који обједињују богословски и научни, филолошки приступ, обухватајући у својим разматрањима и закључцима сва досадашња богословска тумачења Јеванђеља по Марку, како православних, тако и католичких и протестантских тумача.)


Христов однос према деци био је једна од новина које су темељно измениле тадашњу и утицале на потоњу културу целог људског рода, а којих најчешће нисмо свесни. Ми такве етичке и правне привилегије као што је неприкосновено право детета данас подразумевано уживамо, али неретко у забораву порекла тог права и извора тог нашег не-античког и не-инструменталистичког односа према деци. Богоборци који подразумевају неприкосновеност дечјих права и дечји живот као највишу вредност живота својим богоборством заправо секу грану на којој седе. У борби за дечју пуноправност - историја каже - само једна икона може да стоји: Христова.


Андерсен је прецизно адресирао речи дететовог оца и за сам свет бајке то је важно. Очево обраћање Богу подразумева следеће:

  • очев усамљенички вапај, јер у гомили која учествује у општем лицемерју и свесном самообмањивању нема никоме другом да се обрати да га чује (што је потпуно супротно обраћању народу и цару, како дају наши преводи);

  • призивање ауторитета који дететовим речима треба да да значење које им је Христос дао; тек након очевог повика ка Богу, са јасним упућивањем на Христове речи из јеванђеља, наступа шапутање међу људима, а затим долази и до понављања исте дететове реченице од стране народа; такав редослед у развоју ситуације - 1. дететове речи, 2. очево позивање Бога и подсећање свих на Христове речи, 3. народ понавља исту дететову реченицу - мора се поштовати ако уопште хоћемо да поштујемо текст;

  • истрајавање цара, чији је царски ауторитет у хришћанским монархијама био директно довођен у везу са Црквом и Божјим ауторитетом, као и његових службеника, у апсурдном понашању - где је цар го, али где су и сви они међусобно раскривени као лицемери и варалице - знатно добија на тежини, јер се они сад у свему томе свесно супротстављају и самом Христовом ауторитету; у својој таштини и лицемерју цар и његова свита остају индиферентни не само на речи свог народа, него и на речи Божје.


То је оно што овој причи даје озбиљну слојевитост и условљеност мотива на дубљем плану и то је оно што се губи када се преводом кривотвори изворни текст.


Нажалост, ни савремена немачка телевизијска продукција у том погледу није боље поступила од српских преводилаца. У филму је та очева реплика потпуно изостављена и то видимо као једино слабо место у овом иначе дивном филму за децу. У филму је то једнако велико огрешење, јер док се у бајци цар одлучује да истраје у својој таштини и издржи бруку без промене, у филму имамо промену: цар се кратко након дететових речи духовно сасвим преобразио. Узрок тог преображаја је само то што је цар увидео колико је био глуп. Питање је: зашто би се тај увид одразио и на његов морални однос према доброчинству и људима у целини? Управо ту би најефектније решење било то да је, као код Андерсена, отац детета повикао ка Богу, а да се онда цар - кад су се аутори већ одлучили за канонски свршетак бајке - и сам сетио Бога и покајао због дотадашњег живота. На његовој круни се налази крст и то би, дакле, било у складу и са конкретним друштвеним приликама у које је смештен филм.



Остали чиниоци овог филма само се могу похвалити. Његова драмска адаптација може да послужи као уџбенички пример добре драматизације једне кратке приче: уведено је неколико ликова, сам лик варалице Јакоба у радњи је добио исти значај као и лик цара а да притом суштина Андерсенове бајке није изневерена. Остали ликови су грађени према типским ликовима из осталих бајки. Мотив трошења новца за скупоцена одела у филму је развијен тако што су приказане његове социјалне последице, па је тако постао и један од мотива самог заплета радње и доласка лажног ткача на двор. Дијалози су живи и фино хуморизовани, а ликови психолошки нијансирани и нимало груби. Тумачење улога, посебно у случају цара Фридхелма којег игра Матијас Брант, за највишу је оцену. Андерсенова бајка је у пуном смислу само обогаћена.


Бајка Царево ново одело део је лектире у другом разреду основне школе и овај филм ће нашим ђацима и учитељима убудуће бити на услузи као квалитетан и занимљив допунски садржај.

Радослав Докмановић



123 views

Најновије

Љубиша Голе: Одговор Радославу – У школама је место Митру Мирићу, а не секташима Бетовену и Баху

Љубиша Голе: Одговор Радославу – У школама је место Митру Мирићу, а не секташима Бетовену и Баху

Прибојска просвета и друштво - ЂУБРИШТЕ ИСТОРИЈЕ (плус додатак о вртићу НЕВЕН)

Прибојска просвета и друштво - ЂУБРИШТЕ ИСТОРИЈЕ (плус додатак о вртићу НЕВЕН)

Музичка школа у Прибоју – огледало пропасти Прибоја и етике Васа Дечанског и Средњоевропског

Музичка школа у Прибоју – огледало пропасти Прибоја и етике Васа Дечанског и Средњоевропског

Пријемни испит за нижу музичку школу у Прибоју

Пријемни испит за нижу музичку школу у Прибоју

Ненад Илић – Јован или Салома (о вредностима на Истоку и Западу)

Ненад Илић – Јован или Салома (о вредностима на Истоку и Западу)

Најчитаније

3715

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

2574

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

2488

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

2357

Прибојска просвета и друштво - ЂУБРИШТЕ ИСТОРИЈЕ (плус додатак о вртићу НЕВЕН)

2269

Преносимо из суседства: Телепортовање или криминал у руђанској народној библиотеци?

2204

Музичка школа у Прибоју – огледало пропасти Прибоја и етике Васа Дечанског и Средњоевропског

1944

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - Исидора Деспић, студент у Москви

1705

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

1561

Љубиша Голе: Одговор Радославу – У школама је место Митру Мирићу, а не секташима Бетовену и Баху

1351

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе