Бојан Тарабић - Птице

Сасвим је извесно да небом које виси понад мог краљевства свакодневно прокрстаре читава јата птица. Моји цењени кљунови и ја имамо неку врсту прећутног договора при којем ми они, на тешко докучивом језику птица, препричавају доживљаје са безбројних путовања, које мој ум претвара у живописне пејзаже, а затим похрањује. Као што пипета узима неку непознату твар и баца је под микроскоп, тако и мени душа те слике капа на рожњачу, разлаже их до најситнијих појединости и качи међу капке. Слушајући казивања надолазећих птица очима лутам по своду и уцртавам њихове маршруте.

Градитељски подухват људске врсте није почео подизањем земуница, већ појавом приповедања и углавном нас привлачи и кида оно што је туђе, страно и далеко, а што тек кроз причу постаје стварно и доступно. Јато које управо надлеће успешно је извећало са чиме ће изаћи пред моје ухо. Слушам о човеку који биште новце испред јавног тоалета, о нарикачама које цеде надницу из туђе муке, и младом писцу који се сваке ноћи хвата у коштац са својом нерођеном књигом. Не могу да погодим место одакле долазе. Сва места су једнако обична када смо ту и једнако митоманска када нисмо. Проклетство и радост душе је то што истовремено иште за лутањем и вапи за смирењем.

Волео бих да одем негде где ме птице и њихова прича не могу однети. За почетак бих се задовољио местом крај лавабоа и прањем зуба испред огледала. Језик људи је чудан и има прегршт гадно неупотребљивих речи, једна од њих је – паралисан. Тако ме некад описују. Само људи.

Истина, моје краљевске ингеренције сежу само до рубова чаршава, али птице знају да је све ствар перспективе – испод њих се ваља цео свет.

Бојан Тарабић