Саветујте своје рођаке и пријатеље да читају овај портал.

Александар Јерков - ОБЈЕКТИ ИЗ ЦИКЛУСА „СРБИЈА“ ДРАГАНА НЕШИЋА


Има једна реченица коју ипак треба казати: древност се истопила. Повод за ову тешку мисао је циклус „Србија“, али разлог није у њему, као што никад није у уметничком предмету, већ у оној Србији која је доведена до непостојања иако се управо ових дана раскрива и требала би да (поново) никне. Такве коинциденције у животу уметности су ретке, а због нечега нису ни случајне. Зато не може да буде отворена изложба онога што је пред нама а да се не затвори изложба онога што је за нама. У часу када се Србија показује огољена, а тај час обележава мањак воље да се мисли о бољем животу, види се јасније него икад да је нема, и колико је нема.


Није то ни задатак ни циљ „Србије“, да је предочи, нити да дочара оно што недеостаје, али се иза једног великог и важног појма крије мноштво малих ствари и великих знакова, једна врста непетости утиснута у крхке материјале и препознатљиве, а ипак закамуфлиране облике и предмете. Историчари уметности лако ће лоцирати поступке и инспирације, али овде је или реч о нечем другом, или о томе да се у свему што се гледа нема шта видети. То је мистерија, трик и постигнуће аутора, који се у својим многим променама и различитим фазама, од велике озбиљности до шале тренутка и безбрижне игре, од великог хтења и окованости приликама до несмотреног бежања рукавцима сопствених могућности, предао највећем изазову који је овде могућ: да раздешно и загубљено овде зацрни, патинира, спали, увије, исече, уоквири, придене, окачи... Вретенасти шиљци, врхови ових предмета, нису само остатак пасторалног живота, него више од тога. Они најбоље подсећају на обећање са једне давне вечере које није могло бити испуњено. Вретена су ту, недостаје преслица која је остала пободена у далекој прошлости и у изгубљеној земљи јер се јунак никад није вратио из подвига и најтежег боја на који сви ми нисмо стигли. Без кривице криви, на нас ипак пада тешка клетва.


Постоји и друга страна, али и трећа, утиснута у ове објекте. Иза фолклора долазе умањене, спечене фигуре које назначавају трачак вере што тиња и на огњишту. Древне фигурине постављене у положај и динамизоване неким хтењем као да треба некуд да крену, или се већ крећу на свој невидљив начин, воде нас тамо где је можда боље не стићи. Сва је срећа да то где се стиже још није ни изречено, већ само дозначено у црнилу које се разлива и које са једне стране истиче облике, али са друге поништава њихову посебност, гранце између њих, смисао материјала и изведбе. Истина је могла бити исписана и она је још на површини сићушних слова поређаних у круг. Сазнања у оним речима које се састоје од ненаписаних слова, њихови низови отргнути од писаћих машина, неискориштени, заљубљени у црнилу, то је коначан исход отимања за израз, потребе да објекат проговори и да нам се саопшти као што у тренуцима велике искрености и блискости са собом признајемо свој потпуни пораз. Ухватити тај тренутак билог и недочеканог, неиспуњеног и спознатог, мишљеног и нереченог, то је драматика сусрета са прошлошћу и древношћу која је обележила ову серију предмета.


Древност, дакле, није се истопила јер је усијана, каква би била да достиже врхунац и да се топи у ерупцији какву срећнија историја или богатија култура, јаче памћење и дубљи доживљај могу да изазову. Како допушта српски језик, а то онда све чини неизвесним, древност се истопила на начин нестајања, копњења, као да је однекуд испарила и више јој се не може наћи замена. Али јој се може дати уметнички облик који увек подсећа на нешто чега нема, што није ту, већ је представљено, призвано, наручено, изневерено.


Крте, зацрњене и у црнилу утопљене стварчице зато дозвољавају да се трагови фолклора и симболи религије, знаци покрета и реминисценције на прошле историјске кретње, сусретну са светом извештаја, машине и фабрикованих сазнања. Усред тога је нешто што личи на дрвени филтер. Усред више композиција, дакле, постављен је резонатор у којем одјекује оно што је било, а то је и преграда према ономе што ће бити. Уназад гледано то је део неке немогуће машине, која би, да је начињена, омогућила успешно пословање историје, а пошто није, већ је остала само као костур са кога су сљуштене функција и смисао, онда је то последњи трачак неке, у нашим очима колико велике, толико и далеке прошлости. „Србија“ је ту јер нема Србије. А онда ни „Србија“ нема саму себе, него има то што нема и што више није, што још није, и што ће тек бити. Зато је боље не додирнути тај ћумур и сагорелост која је остала, и зато нам се црно пише. Тамо где црно пише и црно говори, ту је савременост одувек објављивала своју коначну границу, од које би спасавала древна прошлост, да је има, или нека боља будућност, кад би је било.




Најчитаније

3646

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

2426

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

2241

Преносимо из суседства: Телепортовање или криминал у руђанској народној библиотеци?

2174

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

1860

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - ИСИДОРА ДЕСПИЋ, СТУДЕНТ У МОСКВИ

„Хамлет“

проф. др Зорица Бечановић Николић 
Гимназија, Прибој, мај 2013.

Најновије

Неусклађеност Статута Дома културе „Пиво Караматијевић“ са Законом о култури

Неусклађеност Статута Дома културе „Пиво Караматијевић“ са Законом о култури

Извештај са прве седнице Одбора за просвету, културу и информисање Општине Прибој и предлог за другу

Извештај са прве седнице Одбора за просвету, културу и информисање Општине Прибој и предлог за другу

Нездрава Србија – семафор опозиција

Нездрава Србија – семафор опозиција

Обзири и мудрост Ива Андрића – једна анегдота коју је испричао Раша Попов

Обзири и мудрост Ива Андрића – једна анегдота коју је испричао Раша Попов

Зашто прибојске школе и установе културе нису обележиле Национални дан књиге?

Зашто прибојске школе и установе културе нису обележиле Национални дан књиге?

„Бити одговоран“

отац Рафаило 
манастир Свети Никола, Прибој, јул 2016.

Највише свиђања

143

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

50

Драгослав Бокан - КНЕЗ МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ КАО ИДЕАЛНИ ВЛАДАР И УЗДАНИЦА РУСИЈЕ НА БАЛКАНУ

22

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

18

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

13

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

Завет Светом Николи
(Моје Косово, чуваћу те ја!)

Дечји хор ПБПД
Народно позориште
1/14. јануар 2020.

„Његошеви љубавни стихови“

проф. др Мило Ломпар 
Гимназија, Прибој, мај 2013.

  • White Facebook Icon

Главни и одговорни уредник:
Радослав Докмановић

recpriboja@gmail.com

Портал и часопис Реч Прибоја.рс