Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #1

Пише: Радослав Докмановић



Чија је одговорност што особа која је завршила пољопривреду води установу која би требало да буде дом културе? И то већ осам година.

Упознао сам је 2012. године, тако што сам био позван од Дома културе да на једној поетској вечери свирам гитару. Приђе ми током вечери, да се упознамо, каже ми да жели да покрене културу у граду и позове ме да због тога дођем на разговор код ње. Помислим: у питању је партијски кадар НС Веље Илића, по образовању пољопривредник, али лепо ми се обратила, што да не одем?

(Претходног директора Дома културе, а потом референта за уметничке догађаје, упознао сам док је на послу меланхолично попуњавао судоку. Он, по струци такође пољопривредник, већ ми је при првом сусрету рекао да је боље да ме стваралачка и радна енергија прође што пре.)

Размишљам неколико дана шта бих могао да предложим и једног јутра одем на разговор. Већ по првој реакцији видим да је позив био само ствар куртоазије. Предложим више ствари:

- озбиљно организовање Лимских вечери поезије, - покретање редовног биоскопског рада са пројекцијама старијих филмова (у сарадњи са Кинотеком из Београда), - оснивање школе гитаре и других секција (за које нађемо наставнике), - оснивање градског културног часописа (у сарадњи са Службеним гласником, чији ми је један од директора гарантовао бесплатно штампање код њих), - организовање гостовања наших угледних професора, - концерте солиста и оркестара српских средњих музичких школа. (Можда сам још нешто предложио, не сећам се, али ово јесам сигурно.)

И све ово би било практично бесплатно. Ја ћу да кренем као волонтер, па ћемо се, ако будем успешно радио ово што сам предложио, договорити како да будем и плаћен за свој рад. И? Речено ми је, са намерним тоном незаинтересованости, да је то лепо што предлажем, али да није остварљиво, да ћемо видети, да не могу ја то тек тако, да немамо услове, да већ постоји радник који организује Лимске вечери (онај судоку мајстор) и да ту нема шта ја да се мешам, да професори неће хтети да дођу бесплатно, да у Прибоју нема деце која су заинтересована за гитару, да нема грејања па не може ни концерата ни пројекција да буде, да би ту - у том случају - морао неко од радника да дежура итд. На све то одговорим да није у праву и објасним како је то и те како остварљиво, бар нешто ће бити: зашто да не покушамо, немамо шта да изгубимо, јер ја ћу свакако то бесплатно радити. Не желећи да наставља разговор, рекла ми је хладним тоном да, ето, покушам, позовем професоре и донесем јој контакт Кинотеке (јер она не зна да користи Интернет), па ћемо видети.

И учиним тако. Позовем професоре - Мила Ломпара и Зорицу Бечановић Николић - и они позив срдачно прихвате. Разуме се, без икакве надокнаде. Дођем потом к поносној агроекономки са лепим вестима, да се договоримо око детаља. Чувши да сам ја стварно позвао професоре и да су они стварно прихватили, каже ми да Дом културе њих заправо не жели да угости, да не може да их прими, да њихова предавања Прибоју нису потребна, да ионако нико не долази у дом културе, а камоли на нека предавања о српској култури, Његошу, ренесанси...

- Ти си Дон Кихот и бориш се са ветрењачама.

Увидевши бесмисленост овог поређења и да никад није ни отворила ,,Дон Кихота", ипак сам јој одговорио у складу са њеном логиком:

- У овом случају сте ветрењача Ви, јер ја се овде борим са Вама.

На то је она дрско променила и повисила тон:

- Не можеш тако да разговараш са мном! Изађи напоље!

- Не могу да верујем шта ми говорите. Како ми се то обраћате, без поштовања?

- Ма шта ја тебе има да поштујем! Ко си бре ти да ми долазиш овде и да уопште разговарам са тобом? Ти ћеш нешто да организујеш и некога да доводиш? Изађи, бре, напоље и не долази ми више. (Дрско ми прстом показује врата.)

- Заиста не могу у ово да верујем. Сами сте ме позвали, а сад ми овако говорите... Нисам ја пас да ми тако прстом показујете! Ви сте директор установе културе, а тако разговарате са неким? Дошао сам овде са љубављу, као неко ко се школовао за културу, и још волонтерски да радим, а Ви овако?!

- Ма шта си се ти школовао? Светска књижевност! Мени не треба никакав факултет да бих знала шта је добро а шта није. Не треба ми твоја помоћ. Изађи и не долази више!

У повратку сам се питао да ли сам луд. После пар месеци самостално сам све организовао и угостио професоре. И не само њих, него и ученике из Гацка, Мојковца, Новог Сада и Београда, који су били добитници награда на књижевном конкурсу који сам том приликом организовао. Од издавачких кућа обезбедио сам награде за добитнике, у укупној вредности од преко 60.000 динара у књигама. Професори су одржали по два одлична предавања, а гимназијска сала је сва четири пута била пуна. Прибој је био један од укупно десет градова у Србији који су обележили Његошеву двестогодишњицу рођења. Све то ми је било једно од најлепших искустава у животу.

Дом културе је покушао да предавања отежа што више може. Како? Тако што плакате које сам им однео нису поставили на градске огласне табле, од којих имају кључ. (Падала је киша, па нисам могао да их залепим споља.) Нису хтели да допреме озвучење и озвуче предавања. На то сам рекао да је председник општине то наредио (што није било тачно). Затим је радник Дома културе који ради као тонац након првог предавања узео да пакује и носи озвучење, уз изругујуће речи:

- Грлат је професор, може он и без микрофона.

- Овако: ја теби управо зовем сад председника општине на телефон, па ти њему то објасни. (Блефирам, али упалило је.)

- Добро, добро, немој га звати. Оставићу ти озвучење.

Како је потом изгледао њихов рад? Две године након овога наступају ту две моје ученице гитаре на школској приредби. Исти тонац им поставља један микрофон, иако свирају у дуету. Наравно, не могу лепо да се наместе и лоше се чују.

- Постави им два микрофона.

- Еј, немој ти да ми се мешаш у посао.

- Хоћу, хоћу: то су моје ученице и има да звуче како треба.

- Немам два микрофона!

- Имаш, и то пет-шест!

Онда он постави још један, али намерно погрешан микрофон, тако да се створи страшна микрофонија. Улазимо у свађу:

- Ево ти, дођи ти па им намести ако се боље разумеш!

- Нећу ја ништа да намештам: ти си зато плаћен и ти ћеш то наместити.

- Ја ти кажем да не може и да не ради!

- Слушај ме: не буду ли ми деца звучала беспрекорно, све ћу ти ово на Фејсбуку написати! Срам вас било, џабалебароши! Због презира према мени на деци се светите! Болесници!

Наступ је био озвучен беспрекорно и девојчице су освојиле прво место! По завршетку, по изласку из сале, иза врата сакривени тонац ме повуче за рукав:

- Еј, шта си хтео да пишеш на Фејсбуку? Ајде, прво мени то пошаљи да видим... Немој да пишеш јавно... Знаш, нисмо се разумели, ти си добар дечко, него ме микрофон зезао. Једва сам нашао прави.

- Блефирао сам те, човече, уопште немам профил на Фејсбуку. Али стварно треба да вас све овде буде срамота! Петнаест година се знамо и увек сам те поштовао, персирао, то добро знаш! Не могу да схватим да се овако понашате!

- Еј, дечко, не можеш ти нас да учиш како ћемо да радимо. И не можеш тако да причаш са мном.

- Не, ви ћете мене да учите? Пољопривредници ће да ме уче шта је култура! Петоро вас има преко партије запослених, нико никакве везе с културом! Ти имаш преко 40 година стажа и нећеш у пензију јер си са 16 почео да радиш! И то као домар! Твој брат исто! Хоћете да умрете овде, ни средњу школу немате, а толики млади и школовани људи су без посла! Пијанчите на послу по цео дан! И још ми сцене правите, други пут...

Ето, то су само две егземпларне слике рада нашег дома некултуре... Има их много. Деци у Прибоју од културе није понуђено практично ништа. Пољопривредници мисле да је култура организовање неколико манифестација годишње, за које се, иначе, издвоји огроман новац. Лимске вечери поезије су на најнижем нивоу у својој историји. Дани Данила Лазовића од почетка имају промашен културни смер. Прибојска деца и млади су никад необразованији, а њихово образовање и културно уздизање је први и највећи смисао постојања дома културе.

Али, нека Прибојци гласају да агрономи добију још један мандат и нек се жале после на неког другог.*



*Текст је првобитно објављен на фејсбук профилу аутора 23. маја 2020.


132 views

Најчитаније

1894

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

1234

Одговор незаконитом члану УО Дома културе Сари Бојанић

1211

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

1164

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

1150

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

„Хамлет“

проф. др Зорица Бечановић Николић 
Гимназија, Прибој, мај 2013.

Најновије

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

Одговор Весни Југовић - ЕТИКА ЈЕ ДЕО КУЛТУРЕ (и нови подаци о проневери буџета)

Одговор Весни Југовић - ЕТИКА ЈЕ ДЕО КУЛТУРЕ (и нови подаци о проневери буџета)

Нови подаци о проневери буџета у Дому културе - ИЗАБЕРИТЕ ПРАВУ РЕЧ!

Нови подаци о проневери буџета у Дому културе - ИЗАБЕРИТЕ ПРАВУ РЕЧ!

Исказ поштовања према Тоду Николетићу

Исказ поштовања према Тоду Николетићу

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

„Бити одговоран“

отац Рафаило 
манастир Свети Никола, Прибој, јул 2016.

„Његошеви љубавни стихови“

проф. др Мило Ломпар 
Гимназија, Прибој, мај 2013.

Завет Светом Николи
(Моје Косово, чуваћу те ја!)

Дечји хор ПБПД
Народно позориште
1/14. јануар 2020.

Највише свиђања

27

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

12

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

9

Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #1

9

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

9

Драгослав Бокан - КНЕЗ МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ КАО ИДЕАЛНИ ВЛАДАР И УЗДАНИЦА РУСИЈЕ НА БАЛКАНУ

  • White Facebook Icon

Главни и одговорни уредник:
Радослав Докмановић

recpriboja@gmail.com

Портал и часопис Реч Прибоја.рс