Саветујте своје рођаке и пријатеље да читају овај портал.

Најновије

Најчитаније

3676

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

2459

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

2457

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

2254

Преносимо из суседства: Телепортовање или криминал у руђанској народној библиотеци?

1882

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - Исидора Деспић, студент у Москви

1630

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

1331

Одговор незаконитом члану УО Дома културе Сари Бојанић

1323

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

1262

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

1241

Нездрава Србија – семафор опозиција

Вељко Симовић: Прихватање твојих особина нека буде моја врлина!

18. јун 2021.

Image-empty-state.png

Живимо у времену када свугде можемо видети говор мржње и дискриминацију, а да се о превазилажењу и решењима тог проблема најмање...

Владика бачки Иринеј: Још о „родној равноправности”, дискриминацији и законима који се на њих односе

15. јун 2021.

Image-empty-state.png

Ујдурма са „родним” новоговором и тобожњом законском заштитом „родне равноправности” само је, по нама, „димна завеса” и камуфлажа....

Текст за 5. седницу СО Прибој

16. јун 2021.

Image-empty-state.png

Милану Кашерићу, председнику одборничке групе Здрава Србија, на чији предлог сам изабран за члана Одбора за просвету, културу и...

Вељко Симовић: Популарна култура некад и сад

14. јун 2021.

Image-empty-state.png

Популарна култура настаје као нешто револуционарно и увредљиво за високу културу. Друштвене науке које се баве проучавањем променљивих...

Владика бачки Иринеј: Још о „родној равноправности”, дискриминацији и законима који се на њих односе

Ујдурма са „родним” новоговором и тобожњом законском заштитом „родне равноправности” само је, по нама, „димна завеса” и камуфлажа....

Владика бачки Иринеј: Још о „родној равноправности”, дискриминацији и законима који се на њих односе

Патријарх Порфирије – Каква не треба, а каква треба да буде Црквена реч

То што најчешће унутар Цркве не можемо да разменимо мисли и да водимо дијалог у Истини, него је наша стварност простор паралелних...

Патријарх Порфирије – Каква не треба, а каква треба да буде Црквена реч

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

ИСТИНА Био је скоро у Прибоју овакав случај. Једна породица са четворо деце, после година живота у тешким материјалним условима, дошла је...

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

Драгослав Бокан - Кнез Михаило Обреновић као Идеални владар и узданица Русије на Балкану

Млади српски историчар Данко Леовац (1986), докторирао је 2014. године на београдском Филозофском факултету (где је сада већ доцент) са...

Драгослав Бокан - Кнез Михаило Обреновић као Идеални владар и узданица Русије на Балкану

Бринимо о нашем народу на
Косову и Метохији 

Обзири и мудрост Ива Андрића – једна анегдота коју је испричао Раша Попов

Обзири и мудрост Ива Андрића – једна анегдота коју је испричао Раша Попов

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - Исидора Деспић, студент у Москви

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - Исидора Деспић, студент у Москви

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао
Изложба у „Спирали“: Уметничка колонија Милешева

Изложба у „Спирали“: Уметничка колонија Милешева

Свети Сава од семенки и у стиху - одељење III-1 ОШ „Вук Караџић“

Свети Сава од семенки и у стиху - одељење III-1 ОШ „Вук Караџић“

Нови циклус Драгане Лаловић - Илустрације за поезију Николе Страјнића

Нови циклус Драгане Лаловић - Илустрације за поезију Николе Страјнића

Изложба слика МАРИЈЕ ШЉУКЕ - Штрека 2020

Изложба слика МАРИЈЕ ШЉУКЕ - Штрека 2020

Текст за 5. седницу СО Прибој

16. јун 2021.

Текст за 5. седницу СО Прибој

Милану Кашерићу, председнику одборничке групе Здрава Србија, на чији предлог сам изабран за члана Одбора за просвету, културу и...

Одржан протест бикова и крава у Калафатима (извештава Драган Љељен)

11. јун 2021.

Одржан протест бикова и крава у Калафатима (извештава Драган Љељен)

Специјално за Реч Прибоја, Драган Љељен. Данас је у подневним часовима на пашњаку у Калафатима, селу познатом по добрим и сиромашним...

Извештај са прве седнице Одбора за просвету, културу и информисање Општине Прибој и предлог за другу

23. март 2021.

Извештај са прве седнице Одбора за просвету, културу и информисање Општине Прибој и предлог за другу

У складу са 3. начелом Етичког кодекса функционера локалне самоуправе, који је Скупштина општине Прибој усвојила 26. 12. 2019. године,...

Зашто прибојске школе и установе културе нису обележиле Национални дан књиге?

3. март 2021.

Зашто прибојске школе и установе културе нису обележиле Национални дан књиге?

Од 2013. године 28. фебруар, дан оснивања Народне библиотеке Србије, усвојен је као Национални дан књиге. Од тада се овај дан на...

Радослав Докмановић - Захтев Основној школи „Вук Караџић“ против друштвене екскомуникације

10. фебруар 2021.

Радослав Докмановић - Захтев Основној школи „Вук Караџић“ против друштвене екскомуникације

Моја рођена школа „Вук Караџић“ блокирала ме је на својој фејсбук страници. Зато што сам написао један дводелни критички текст о њеном...

Часопис „Вуковац“ – огледало дубоке кризе прибојске просвете. Први део – НЕПИСМЕНОСТ

2. фебруар 2021.

Часопис „Вуковац“ – огледало дубоке кризе прибојске просвете. Први део – НЕПИСМЕНОСТ

УВОД Од старе грчке речи КРИНЕИН, која значи „одвајати, разлучивати, расуђивати, цепати, расецати“, изведене су три наше речи:...

Одговор Весни Југовић - ЕТИКА ЈЕ ДЕО КУЛТУРЕ (и нови подаци о проневери буџета)

23. септембар 2020.

Одговор Весни Југовић - ЕТИКА ЈЕ ДЕО КУЛТУРЕ (и нови подаци о проневери буџета)

На фејсбук страници Priboj-Прибој, очигледно јединој прибојској страници која није под шапом локалне власти, испод текста Нови подаци о...

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

17. септембар 2020.

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

Према подацима за 2019. годину, у Прибоју се за културу издваја 38.842.360 динара, односно 2,86% општинског буџета. Овај проценат не...

Одговор незаконитом члану УО Дома културе Сари Бојанић

28. август 2020.

Одговор незаконитом члану УО Дома културе Сари Бојанић

На фејсбук профилу аутора овог текста, као коментар на текст Прибој – град културе. Истакнути стручњаци и познаваоци културе за које...

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

28. јул 2020.

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

„Док год има мрака, биће и сванућа!“ (Иво Андрић, Проклета авлија) Када сам, сада већ давнe 2005. године, отишао на студије у Београд,...

Прибојски журналиста: Хлеба и Аце Лукаса

12. јун 2021.

Прибојски журналиста: Хлеба и Аце Лукаса

Тренутно се најављује спектакуларни Лукасов концерт у Прибоју. Уз Лукаса приде иде и учесница Задруге Кија, презимена Коцкар. Тако буду...

Неусклађеност Статута Дома културе „Пиво Караматијевић“ са Законом о култури

24. март 2021.

Неусклађеност Статута Дома културе „Пиво Караматијевић“ са Законом о култури

Овај текст је наставак претходног текста Извештај са прве седнице Одбора за просвету, културу и информисање Општине Прибој и предлог за...

Нездрава Србија – семафор опозиција

17. март 2021.

Нездрава Србија – семафор опозиција

Ако је неко помислио да се наслов овог текста односи на недавну промену светла у политици странке Здрава Србија према носиоцима...

УШИ „ВИКИЈА КАРАЏИЋА“. Одговор нашој учитељици Гордани Петаковић Петровић и нашим колегама

12. фебруар 2021.

УШИ „ВИКИЈА КАРАЏИЋА“. Одговор нашој учитељици Гордани Петаковић Петровић и нашим колегама

Поштована и драга учитељице, Грађанска и професионална дужност, а не само лично уверење да је то потребно, обавезује ме да Вам одговорим...

Часопис „Вуковац“ – огледало дубоке кризе прибојске просвете. Други део – ПОМОЗИ НАМ, СВЕТИ САВО

7. фебруар 2021.

Часопис „Вуковац“ – огледало дубоке кризе прибојске просвете. Други део – ПОМОЗИ НАМ, СВЕТИ САВО

ТИРАЖ, БУЏЕТ И ДИСТРИБУТЕР ЕНГЛЕСКИХ ПСЕУДОМИТОЛОШКИХ ПАПАЗЈАНИЈА БИТНИЈИ СУ ОД ЂАЧКЕ ПОЕЗИЈЕ И СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ У првом делу...

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

18. јануар 2021.

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

На недавно одржаној Трећој седници Скупштине општине Прибој прибојски перијеци могли су да чују једну радосну новост: противзаконити...

Нови подаци о проневери буџета у Дому културе - ИЗАБЕРИТЕ ПРАВУ РЕЧ!

21. септембар 2020.

Нови подаци о проневери буџета у Дому културе - ИЗАБЕРИТЕ ПРАВУ РЕЧ!

Путем приватне комуникације, сазнали смо да чланови жирија за Лимске вечери дечје поезије добијају хонорар од 20.000 динара, као и то да...

О плаћеним изложбама у Прибоју и одговор директору Завичајног музеја

15. септембар 2020.

О плаћеним изложбама у Прибоју и одговор директору Завичајног музеја

Док је у току припрема текста о неопеваном безакоњу и пљачки грађана Прибоја од стране носилаца општинске власти и њихових пољопривредних...

Прибој – град културе. Истакнути стручњаци и познаваоци културе за које нисте знали!

26. август 2020.

Прибој – град културе. Истакнути стручњаци и познаваоци културе за које нисте знали!

Можда сте се питали: како Прибој овако успешно негује и развија културу у овом култури ненаклоњеном времену? Откуда то да наша деца имају...

ЛУДОСТ тЕЛЕВИЗИЈЕ пРИБОЈ

20. јул 2020.

ЛУДОСТ тЕЛЕВИЗИЈЕ пРИБОЈ

Крајем маја ове године ТВ Прибој је снимила емисију у којој је гостовао наш уметник Владе Петровић. У 23. минуту уследили су питање и...

Обзири и мудрост Ива Андрића – једна анегдота коју је испричао Раша Попов

Обзири и мудрост Ива Андрића – једна анегдота коју је испричао Раша Попов

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - Исидора Деспић, студент у Москви

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - Исидора Деспић, студент у Москви

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

Најчитаније

3676

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

2459

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

2457

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

2254

Преносимо из суседства: Телепортовање или криминал у руђанској народној библиотеци?

1882

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - Исидора Деспић, студент у Москви

1630

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

1331

Одговор незаконитом члану УО Дома културе Сари Бојанић

1323

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

1262

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

1241

Нездрава Србија – семафор опозиција

Анђела Дробњаковић - Напуштени дом

Анђела Дробњаковић - Напуштени дом

3. јул 2020.

ПРоЗА

Птице

Бојан
Тарабић

Бојан Тарабић - Птице

       Сасвим је извесно да небом које виси понад мог краљевства свакодневно прокрстаре читава јата птица. Моји цењени кљунови и ја имамо неку врсту прећутног договора при којем ми они, на тешко докучивом језику птица, препричавају доживљаје са безбројних путовања, које мој ум претвара у живописне пејзаже, а затим похрањује. Као што пипета...

најновије

Вељко Симовић: Прихватање твојих особина нека буде моја врлина!

петак, 18. јун 2021.

Живимо у времену када свугде можемо видети говор мржње и дискриминацију, а да се о превазилажењу и решењима тог проблема најмање говори... Свако ко чита ово, може се сетити неког тренутка у животу када је био дискриминисан. У школи, на послу, или у земљи и месту у ком се налази. Нажалост, са дискриминацијом се многи често сусрећу јако рано, још у првим разредима школе. Материјално стање, оцене, боја коже, дружељубивост први наилазе на мерила тих наизглед безазлених глава. Meђутим, ту није крај. То је тек почетак за обе стране, и дискриминисане, а и дискриминаторе. Дискриминатор ће увек бити „у праву“,  док ће дискриминисани увек осећати да га неко гледа очима осуде. Како то превазићи? Сматрам да се дискриминација превазилази само емпатијом, али не емпатијом коју ћемо ми показати угроженом, већ емпатијом унутар себе. Међутим, емпатије нема без идентификације. Морамо пронаћи себе у невољи другога, макар се она свела на оно: „Шта би било кад би било?” Шта би било када би ми били у групи људи коју нико не воли?  Шта би било када би се нама ругали и понижавали нас? Шта ако мој члан породице, пријатељ трпи дискриминацију и угрожавање? Тек тад видимо да то није лепо. Свако, али апсолутно свако има право на свој живот! Право на музику коју слуша, одећу коју носу, на фазон који живи. Ако неко није урадио корак који ти јеси и због тог твог корака те дискриминише и угрожава, не мисли он да је тај корак лош, него он нема храбрости да га направи. Људи који дискриминишу су често јако конзервативни људи, људи који су то понели из својих домова и ако ниси по њиховом укусу, одмах узимају камен осуде и без размишљања бацају на тебе.  Сматрам да данас интернет такође може направити конзервативну особу затворену за дијалог. Користећи друштвене мреже, платформе за видео и сл. те мреже ће нам следећи пут понудити нешто што је блиско нама на основу претходних претраживања и самим тим ми добијамо потврду свог става и стварање непробојног круга око нас и уколико се неко појави у нашем окружењу са другачијим ставовима и моралним уверењима, одмах се активирају одбрамбени апарати који су много јачи него иначе и који заправо не бране своју страну, већ нападају туђу. Тако долазимо до тога да је неко са друге стране планете, који је сличан нама, мени ближи од комшије који је другачији од мене. Борба против дискриминације мора бити јако опрезна, како не би искористила оно против чега се бори, већ мора да спроводи оно што она очекује од самих дискриминатора, а то је толеранција и и покушај разумевања. Дискриминисани мора имати бунт у себи. Мора да се бори за своја права, јер ако се он не бори, његов проблем неће бити видљив другом, који има исти проблем и тако му се неће придружити у његовој борби. У школи, професори, учитељи, наставници су ти који могу доста да ураде када су у питању рањиве групе деце. Тако што ће их подстаћи да се не стиде онога што јесу, напомињући да смо сви различити, али ипак исти. Реагуј када видиш дискриминацију! Стани у одбрану оштећеног и никада се нећеш покајати! Прихватање твојих особина нека буде моја врлина, поступи и ти као и ја и живећемо један са другим, а не један до другог!

Живимо у времену када свугде можемо видети говор мржње и дискриминацију, а да се о превазилажењу и решењима тог проблема најмање...

Владика бачки Иринеј: Још о „родној равноправности”, дискриминацији и законима који се на њих односе

уторак, 15. јун 2021.

Ујдурма са „родним” новоговором и тобожњом законском  заштитом „родне равноправности” само је, по нама, „димна завеса” и камуфлажа. Порука је она осмомартовска: ево вам језичка играчка да се  забављате, а у реалном животу ће вам послодавац и убудуће говорити: „Бирај: или трудноћа или посао”... У последње време наши медији  су препуни тематике из наслова овога скромног пригодног текста, а у  јавном политичком дискурсу, од теоретских расправа до муњевитог доношења  законâ којима се, наводно праведно, демократски и у духу „европских  вредности”, уклања дискриминација женског пола, односно „рода”, и  обезбеђује „родна равноправност” међу половима, односно „родовима” или,  још новосрпскије, „џендерима”, и то на свим нивоима, укључујући и језичку норму. Последњим аспектом овог – по нама  вештачког и излишног – питања позабавићемо се у наставку, а за почетак  само констатујемо: после свих језичких реформи и интервенција у области  језика, од Вука Караџића до наших дана, у пракси се намеће и спроводи  нова радикална реформа и арбитрарна трансформација српског језика. Она није резултат спонтаног, природног језичког развоја него недомишљеног и  зато непромишљеног усвајања идеолошке матрице савремене западне, махом  дехристијанизоване или постхришћанске културе и цивилизације. Реч  је о новој идеологизацији језичког феномена, без којег не постоји човек  као логосно или словесно биће, а коју можемо означити као „џендеризацију” језика. Притом се она у свету врши више-мање насилно, па  тако и наш споменути закон, односно, са онтолошког и етичког  становишта, озакоњено безакоње, прети казнама и глобама оним грађанима  који одбију да се изражавају у складу са правилима џендерског  новоговора. Скупштинска гласачка машина није, разуме се, домислила да  тако „озакоњује” невиђену дискриминацију огромне већине наших грађана,  па и читаве једне националне заједнице у Србији, не марећи ни за наш  Устав, а камоли за многовековну језичку традицију, и уопште не схватајући  да је сваки језик својеврстан живи организам који се развија на основу  сопствених дубинских токова и унутрашњих законитости тако да је сваки  покушај утеривања језика у идеолошке и политичке калупе унапред осуђен  на неуспех. Дужан сам читаоцима да овде отворим мисаону заграду и  објасним шта хоћу да кажем када спомињем и дискриминацију читавог једног  етноса у нашој Отаџбини. Ту, наиме, мислим на наше суграђане мађарске  народности. У њиховој граматици и говорној пракси не постоји појам  мушког, женског и средњег граматичког рода. Следствено, Мађари, ма  колико били лојални грађани Србије, морају да крше фамозни закон и сви,  сваки дан, могу да буду кривично гоњени као преступници закона. Они, просто-напросто, не могу да уз именице „ловац”, „судија”, „социолог” и  друге на „-лог” направе и „родно коректне” именице „ловкиња”, „суткиња” или „судијка”, „социолошкиња” и друге „-олошкиње”, недавно измишљене.  Овде би неко могао да приговори како се закон односи само на грађане  који говоре српским језиком. Такав приговор, међутим, био би само лош и лукав изговор. Јер, у свакој нормалној и уређеној земљи сваки закон важи  за све њене грађане. Људи изнад закона и ван закона постоје једино у  недемократским и тоталитарним државама. Али да видимо шта је заправо садржај кључних речи овог дискурса! Прво: шта значи род илити модерни џендер? Традиционално, род и пол су синоними: имамо „мушки род” и „женски род”, тојест особе мушког пола и женског пола, уз напомену да реч род  има и друга, шира значења. Оба термина имају, међутим, веома  неодређено, флуидно значење у светском и домаћем новоговору: ту не  фигурирају само два пола и рода него их има сијасет, ваљда много више  него што има нијанси у дугиним бојама, да се изразимо фигуративно.  Друго: шта је у ствари дискриминација? То је изворно латинска реч и значи најпре разликовање, а онда раздвајање, из чега се затим изводи и  значење ускраћивање или ограничавање нечијих права. Као што се дâ запазити, примарно значење је позитивно, а тек оно  изведено, секундарно, јесте негативно. Другим речима, разликовати једно  од другог или у мислима одвајати једно од другог и није дискриминација у  смислу који јој се придаје данас, код нас и у свету. Неприхватљива је,  дакле, само она дискриминација којом се оправдава оспоравање другог и његових права у корист првог.  Овде долазимо до наизглед парадоксалног, али сасвим исправног закључка:  иако је разликовање и појмовно раздвајање људи, ствари и појава, према  одређеним мерилима, у моралном смислу адиафорон или неутрално,  раздвајање онога што је органски и суштински једно и јединствено, без  обзира на одређене посебности, ипак нас незадрживо води у праву,  негативну дискриминацију и укидање толико хваљене и жељене „родне” и  сваке друге равноправности, што ће рећи једнакости пред законом. Управо  је то случај са агресивним пропагирањем „родне идеологије” и  изгласавањем закона којим се тобоже штити равноправност и елиминише  дискриминација, а у ствари се, уместо могуће или пак реалне  неравноправности и дискриминације мањинских социјалних група од стране већинског друштвеног корпуса, на мала врата уводи неравноправност и дискриминација већине за рачун мањине или чак за рачун потпуно минорних  кругова, оних у статусу статистичке грешке. Писац ових редова је,  штавише, склон да мисли да нова, „џендерска” идеологија и пратећи закони  дискриминишу све одреда, и већину и мањину. Јер, и већину и мањину  приморава да се деле и отуђују једни од других и да говоре непостојећим  језиком. Већ „свети” 8. март као „празник женâ” био је небивали акт  дискриминације и понижавања „женског рода”, те благословене половине  или, можда, натполовичне већине у човечанству. Прећутана, али  подразумевана порука тога псеудопразника, барем по нашем мњењу, јесте  порука: ви жене имајте 8. март као милостињу или, ако тако више волите,  као утешну награду, а сви остали дани у години су и убудуће наши као што  су и досад били. Ову „удицу” је „женски род”, нажалост, мање-више  „прогутао”. Ујдурма са „родним” новоговором и тобожњом законском  заштитом „родне равноправности” само је, по нама, „димна завеса” и камуфлажа. Порука је она осмомартовска: ево вам језичка играчка да се  забављате, а у реалном животу ће вам послодавац и убудуће говорити: „Бирај: или трудноћа или посао”, да не набрајамо даље податке о положају  многих наших сестара или, ако хоћете, наше браће женског пола, оних што треба да имају илузију о свом све повољнијем положају, и то захваљујући
џендер-идеологији „врлог новог света” и законодавној генијалности посланикâ (и „посланицâ”, иако посланица значи писмо) у српском парламенту. Последње  што бисмо желели да постигнемо овим текстом јесте апологија некадашњег  патријархалног друштва или његових данашњих рудимената, рецидива и  трагова, да и не говоримо о отворено маскулиноцентричном концепту неких  заједница и друштава. Напомињемо: историјски је неистинито и  интелектуално непоштено приписивати патријархалном устројству друштва,  код нас и шире, утицај хришћанског, посебно православног, погледа на  свет и живот. Напротив! Савремена „родна” идеологија је неизлечиво  неправедна и назадна у поређењу са изворном библијском и хришћанском  антропологијом. Аутор ових редака види, штавише, у библијском учењу о  људском бићу као једном бићу у два издања, мушком и женском, једини  прави духовни лек против епидемије духовног вируса „џендер”. Будући да  данас ни наши верници, нажалост, не читају много Свето Писмо, а  „џендеровке” и „џендеровци” га читају још много мање, под претпоставком,  наравно, да га уопште и читају, нека нам буде допуштено да читаоце  укратко подсетимо на основне елементе библијског и црквеног поимања теме  којом се овде бавимо. На самом почетку прве библијске књиге,  Књиге постања, говори се и о стварању човека. Бог ствара човека „по  обличју својему” (Пост. 1, 26 – 27), али га ствара као „мушко и женско”  (1, 27), као „човека и човечицу” (2, 23), као човека и човековог „друга  (тачнији превод: помагача, сапутницу) према њему” (2, 18 и 20), при чему  израз према њему указује на природну једнакост  мушкарца и жене, како овај израз тумаче Прокопије из Газе, писац из 5. –  6. века, и наш познати теолог, епископ Атанасије (Јевтић, +2021).  Последица пак природне једнакости мушкарца и жене јесте упућеност једног  на друго, а из ње следи реалност брака и породице: човек ће се  „приљубити жени својој” и њих двоје ће се сјединити „у једно тело” (2,  24; ср. IКор. 6, 16 и Еф. 5, 30 – 31), тојест у једно двоједино биће, у  нераскидиву заједницу љубави. Другим речима, Бог је створио човека као  мушкарца и жену да би се они остварили као муж и жена. Овај став  старозаветног писца наводи, развија и аутентично тумачи Сâм Господ Исус  Христос: „Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио као мушко и  женско? Због тога ће оставити човек оца својега и мајку, и приљубиће се  жени својој, и биће двоје једно тело, тако да нису више двоје него  једно тело. А што је Бог саставио, човек да не раставља” (Мат. 19, 4 –  6; овде није згорег напоменути да је управо растављање једно од основних значења именице дискриминација).  Јединство мужа и жене не укида, наравно, њихову природну посебност и  личносну другост или различитост. И обрнуто: посебност, другост,  различитост, самосвојност, не само што није препрека јединству него је  његов предуслов. Јединство није јединцата датост једног и јединог већ  јединство између једног и другог. Према томе, муж и жена су истовремено и  у једнакој мери двоје и једно – двоје у узајамном личносном прожимању  (перихорези), а једно по природи и по природним даровима и  способностима. Ову јеванђелску истину на ненадмашан начин илуструје и  објашњава свети апостол Павле кад упоређује однос мужа и жене са односом  Христа и Цркве (види Еф. 5, 31 – 32), с разлогом зване и Невеста Христова  (види Откр. 21, 2 и 9). Христа и Цркву истовремено и у једнакој мери и  разликујемо и поистовећујемо. На то нас упућује и Павлова слика Христа  као Главе Цркве (Еф. 1, 22; 5, 23 и 30; Кол. 1, 18), а Цркве као Тела  Христовог (IКор. 12, 27; Еф. 1, 23; 5, 23 и 30). Главу и Тело  разликујемо, али смо притом свесни да их не можемо раздвојити (латински  discriminare) јер су онтолошки једно: глава без тела постаје  лобања, а тело без главе – леш. Све ово значи да ниједно посебно  својство, као што су национална припадност („нема Јудејина ни Јелина”,  „нема варварина и Скита”), социјални статус („нема роба ни слободнога”) и  биолошка разлика полова („нема рода мушког и женског”), не може да  наруши – акамоли да поништи – суштинско, егзистенцијално, органско,  нераздељиво јединство хришћана, па и људи уопште („јер сте сви ви један  човек у Христу Исусу”, односно Христос је „све и у свима” (Гал. 3, 28 и  Кол. 3, 10 – 11). Где, дакле, у оваквој визији човека и људске  заједнице остаје места за дискриминацију? Чему толико инсистирање на  различитости полова? Чему, уместо разликовања, упорно језичко и свако  друго раздвајање „родова”, да не кажемо баш „џендерâ”? Чему наметање  вештачког и извештаченог, боље рећи непостојећег и измишљеног, језика и  речника лажне родне равноправности? Зар су мушкарци и жене две засебне  биолошке врсте, а не два, по својој природи истоветна начина постојања  људских бића, уз уважавање биолошко-социјалних особености? Зар је нама,  јаднијем Србљима,  најпретежнији, најпречи и најпрешнији посао да јуримо  за сваким декадентним и, у крајњој анализи, не само антихришћанским већ  и античовечним западњачким „трендом” (на презреном, али незаменљивом  старинском – не застарелом – српском језику стремљењем)? Зар ресорна министарка (с обзиром на значење речи министарка у Нушићевој комедији „Госпођа министарка” боље би јој било да се назива хрватским квалификативом министрица,  пошто непостојано а постоји само у номинативу, а не у свим падежима)  није у стању да схвати да лансирање оваквог квазипроблема и аналогног  закона представља и дангубу, и луксуз, и пуцањ у празно, па и грех, у  времену у којем смо суочени са изазовима и искушењима каква смо ретко  кад у историји имали? Притом „од та посла нема ич”, како кажу наши добри  сељаци у неким деловима Србије. Декретима, забранама, противуставним  „решењима”, претњама и идеолошким „кетманима” неће бити покорен ни  програмиран живи језик једног још увек живог народа. Уз веру, културу и  историјско памћење, језик је један од важних елемената нашег идентитета.  Он ће надживети и овај „закон”, усмерен, вољно или невољно, против  српског народа, његове традиције и самосвести, а посебно против његовог  језика. Извор: www.spc.rs

Ујдурма са „родним” новоговором и тобожњом законском заштитом „родне равноправности” само је, по нама, „димна завеса” и камуфлажа....

Прибојски журналиста: Хлеба и Аце Лукаса

субота, 12. јун 2021.

Тренутно се најављује спектакуларни Лукасов концерт у Прибоју. Уз Лукаса приде иде и учесница Задруге Кија, презимена Коцкар. Тако буду награђени од власти људи који су део њихове политичке пропаганде, па и Лукас који је свако мало позиван у Хит твит иако су теме политичког, па чак и геополитичког карактера. Ако се питате шта ће ту један певач који нема додирних тачака са датим темама, одговор је прост. Он је ту да чека свој тренутак где ће да, невезано за тему емисије, пошаље салве хвалоспева на рачун власти или прецизније једног човека који је сам власт (мимо Устава наравно). Пошто неки људи имају образа и држе до свог достојанства и не пристају на такве циркуске улоге, тако је ТВ Пинк пикирао „сигурице“ и њих форсирао кад год је затребало да се чује штогод хвалоспевно са ТВ екрана, а, понављамо, све на рачун једног човека. Ти људи заузврат финансијски аванзују, буду ангажовани по ТВ емисијама, ТВ рекламама, приватним и партијским журкама (где се не штеди на бакшишу), а када почне сезона, организују им се и концерти где локалне самоуправе неретко морају да плате „уметника“ јер је тако неко наредио. Када је прошлог месеца у Прибој долазила министарка Михајловић, рекла је да је Прибој општина која се развија - осећа се енергија, рад и труд. То је рекла за општину у којој је ове године уписано у први разред 136 првака, чак 17 мање него претходне године. За општину у којој је у прва четири месеца ове године преминуло 213 људи а рођене су 33 бебе. За општину где људи на боловању добијају отказе код сурових приватника којима је држава дозволила робовласничко понашање, а све уз државне (народне) субвенције. За општину где, поред свих искушења, народ се трује спалионицама пластике и изградњом језера у граду, које ће служити у приватне сврхе и које ће појачати број магловитих дана којима Прибој већ не оскудева. И тако би се могло набрајати, али то Прибојци већ све знају, а партијаше ван Прибоја то не занима као лањски снег. Најпростије речено, то је рекла за Прибој који је налик изгладнелом бику који се усред орања „завалио“ у бразду и тако чека кад ће се неко смиловати и дати му мало жита да се окрепи и настави ринтати за свог газду. Израз „хлеба и циркуса“ потиче из другог века, а ево и у модерном добу је актуелнији више него икад.
Тако и Прибојци - мало ли је на данашњу скупоћу хлеба и игара (циркуса)? и Прибојски журналиста

Тренутно се најављује спектакуларни Лукасов концерт у Прибоју. Уз Лукаса приде иде и учесница Задруге Кија, презимена Коцкар. Тако буду...

Реч Прибоја.рс уз помоћ великог прилога грађанског заступника наставља са радом

четвртак, 10. јун 2021.

Портал Реч Прибоја.рс наставља са радом и у складу са етиком јавне одговорности објављујемо податке о његовом новчаном издржавању. Регистрација нашег портала на годину дана свеукупно износи 17.000 динара. Добротвор портала за наредних 12 месеци је Милан Кашерић, председник општинског одбора Здраве Србије, са 12.000 динара. Није хтео да му се спомиње име, али пошто је у питању неко ко је политички заступник грађана Прибоја, неопходно је да тај податак буде јаван. Одборници у општинској скупштини добијају месечну накнаду од 10.000 динара. Од тога, каже, он сваког месеца 6.000 издваја за трошкове страначке канцеларије. Тромесечним остатком од 4.000 одлучио је да помогне наш портал. Учинио је то потпуно самоиницијативно и без компромиса. Тај чин говори да је један грађански представник: а) свестан своје друштвене одговорности; б) вољан да учини нешто општекорисно, а да притом тражи да се то не објави; в) одлучан да подржи медиј на којем је, као грађански представник, био оштро критикован (и на којем ће и даље, као и свако други, бити критикован). За сам наш рад на порталу и култури ово је значајна морална подршка. Остатак износа за регистрацију сноси уредник портала. Да би наш портал био у правој мери садржајан и активан, потребно је да у његовом раду учествује више уредника и да грађани слободно шаљу своје текстове, прилоге, идеје... Позивамо да се јаве сви који желе да према својим интересовањима уређују и обогаћују рад и садржај Речи Прибоја. РД

Портал Реч Прибоја.рс наставља са радом и у складу са етиком јавне одговорности објављујемо податке о његовом новчаном издржавању....

Неусклађеност Статута Дома културе „Пиво Караматијевић“ са Законом о култури

среда, 24. март 2021.

Овај текст је наставак претходног текста Извештај са прве седнице Одбора за просвету, културу и информисање Општине Прибој и предлог за другу и представља образложење другог предлога за разматрање на седници Одбора за просвету, културу и информисање. 2. Разматрање усклађености Статута Дома културе са Законом о култури. На основу члана 81. Закона о култури, Статут Дома културе „Пиво Караматијевић“, као његов основни општи акт, мора да буде усклађен са одредбама Закона о култури: Овде можемо видети датуме доношења Закона о култури и датуме свих касније усвојених измена (фотографисано на сајту Службеног гласника): На седници Скупштине општине Прибој одржаној 28. 12. 2018. донета је Одлука о давању сагласности на Статут Дома културе: У складу са чланом 56. Пословника Скупштине општине Прибој, у којем се прописује надлежност Одбора за просвету, културу и информисање: износим примедбе на ову одлуку због непотпуне усклађености Статута Дома културе са Законом о култури. ОБРАЗЛОЖЕЊЕ а) Предлог управног одбора за избор директора У делу Закона о култури који се бави избором директора установе културе, члан 35. став 8. и став 9. гласи овако: У Статуту Дома културе чланови 25. и 26. гласе овако: Дакле, члана 25. став 3. и цео члан 26. Статута нису у складу са чланом 35. став 9. Закона, јер у Закону се каже да оснивач (у случају Дома културе то је Скупштина општине) добија од управног одбора предлог листе кандидата и именује кандидата са те листе, а у Статуту се каже да оснивач добија предлог само једног кандидата. Овде, по истом принципу, видимо и да сам члан 26. Статута није у складу са чланом 25. став 2. истог Статута. б) Услови за избор кандидата за директора Закон о култури: Статут Дома културе: Дакле, члан 28. став 1. тачка 2. Статута није у складу са чланом 36. став 1. Закона. Одредбе Закона морају да буду дословно пренесене у Статут, а не смеју се на било који начин релативизовати. Одређење „на радним местима у области култури“ није исто и не значи исто што и одређење „у култури“. Овде треба напоменути и то да је до 24. 1. 2020. овај члан Закона уместо одређења „у култури“ имао одређење „у струци“, што још јасније показује колико је поменута тачка Статута импровизовала одредбу Закона. в) Чланови управног одбора Закон о култури: Статут Дома културе: Дакле, члан 39. став 3. Статута није у складу са чланом 41. став 3. Закона, јер недостаје „из реда истакнутих стручњака и познавалаца културне делатности“. Овим изостављањем је суштински обесмишљен састав управног одбора који предвиђа Закон. Такође, у овом члану Статута недостаје цео 4. став из члана 41. Закона. г) Стручни савет Закон о култури: Статут Дома културе: Дакле: 1) члан 33. став 1. Статута није у складу са чланом 49. став 1. Закона, јер уместо речи „образује“ стоји „може да образује“. Одређење у Закону подразумева обавезност, а у Статуту произвољност; 2) члан 34. став 2. Статута није у складу са чланом 49. став 3. Закона, јер уместо „од високог уметничког и стручног интегритета и ауторитета“ стоји „из реда стручњака основне делатности Дома културе“. Законско одређење, опет наводимо, мора дословно да се унесе у Статут, а може да буде само допуњен и ближе уређен, као што подразумева став 4. овог члана Закона. Да ово поткрепимо, прилажемо изводе из Закона о изменама и допунама Закона о култури, који је усвојен 21. 2. 2016. и у којем се прецртаним речима означавају речи које су стајале у претходној верзији Закона, а великим словима речи које се уносе у нову верзију. Овде прилажемо образложење ове измене, која ју Закону о изменама и допунама била под бројем 22: Дакле, експлицитно је наглашена обавезност образовања стручног савета. У Статуту Дома културе постоје још неке одредбе које нису у потпуном складу са одредбама Закона о култури, али детаљну анализу и исправку треба да уради орган који је за то надлежан по закону. Мере унапређења рада Дома културе кроз додатно уређивање Статута могу се предложити тек након разрешења актуелних чланова УО Дома културе и именовања нових, према одредбама Закона. Радослав Докмановић

Овај текст је наставак претходног текста Извештај са прве седнице Одбора за просвету, културу и информисање Општине Прибој и предлог за...

Нездрава Србија – семафор опозиција

среда, 17. март 2021.

Ако је неко помислио да се наслов овог текста односи на недавну промену светла у политици странке Здрава Србија према носиоцима републичке власти, није погрешио утолико колико се метафоре не могу спасити од своје амбивалентности, била она намерна или не. Ако је са стрепњом помислио на скорашње угрожавање сопствене безбедности председника одбора Здраве Србије у Прибоју, које је за свој повод имало неисправан градски семафор, одмах га обавештавамо да је он Борки жив и здрав, а и да је семафор већ сутрадан био поправљен. O чему се онда говори у наслову? О томе да је нездрава Србија она у којој је и опозицији семафор битнији од културе. Код нас је по овом основу уврежена подела политичких програма на грађанске и националистичке. То никако није тачна и добра дистинкција, јер се не само у историји него и по политичком смислу ове две концепције умногоме прожимају и саодређују. Право именовање, оно које одговара истини и нашој друштвеној стварности, подразумевало би у овом случају поделу на грађанско-националне и малограђанско-мондијалистичке политичке оријентације. Грађанске и националне вредности су оне које као своју специфичну разлику имају универзалност, опште важење за све људе, и отуда је слобода и пуновредност сваке појединачне личности њен основни постулат. Малограђански и мондијалистички систем вредности, супротно, подразумева партикуларност неке вредности као свој основ, то да слобода или неке друштвене привилегије треба да важе само за појединце или ограничену групу људи. Тако је, на пример, малограђанима у Београду битније како изгледају плочице на Тргу републике од тога како живе Срби на Косову и Метохији, а Борки Пузовић и њеним помагачима битније је то да она прима плату тамо где јој није место од тога да се поштује закон и да цела заједница има корист. Култура – и то је њена специфична разлика – увек је универзално важећа, а никад малограђанска и мондијалистичка. ПРВО И ОСНОВНО У овом тексту ћемо укратко анализовати однос прибојског одбора странке Здрава Србија према питањима културе у нашем граду. Као што нас је председник прибојског одбора Здраве Србије Милан Кашерић већ обавестио једног кишног дана испред неисправног семафора, у Прибоју је прошле године основан први портал који негује културу, слободу говора и критичко мишљење. Иако се на том порталу налази десетина текстова који указују на законске и друге преступе које је починила и упорно чини актуелна прибојска власт, њени љути опозициони противници никада ниједан од тих текстова нису јавно промовисали, на пример тако што би их поделили на Фејсбуку и обавестили о кршењу закона грађане и своје потенцијалне бираче. То је било уочљиво од самог почетка, јер су неки текстови објављени за време предизборне кампање. Каква је то опозиционост опозиције када она у борби против власти не само што не користи сва критичка средства која има, и то сервирана на тањиру, него их чак тенденциозно прећуткује? МЕТАФОРА ЈЕ ПОРЕЂЕЊЕ БЕЗ „КАО“* 
(*Објашњење за противзаконите директорке и чланове управних и надзорних одбора, ако су бежали са часова на којима су се училе стилске фигуре.) Сетимо се да је тада, једног ведрог дана, предводник опозиционе странке рекламирао један контејнер и рекао: „Право је чудо да овај контејнер, ова мини-депонија овде, није извор неке озбиљне заразе и да нисмо упали у неки еколошки проблем, да не кажем санитарну катастрофу.“

„Ово сметлиште овде треба да опслужи између 400 и 500 грађана.“ Заиста, овакав се поступак грађанске одговорности само може подржати. Међутим, није јасно како то прибојски одбор Здраве Србије не поступи исто и када је у питању сметлиште у старом делу града, у ул. 12. јануара, које треба да опслужује између 20.000 и 30.000 грађана и које јесте изазвало санитарну катастрофу? Та депонија је упоран извор и расадиште бројних зараза: необразованости, неписмености, неодговорности, лењости, индолентности, безобразлука, нерада, просташтва, алкохолизма, лицемерства,  непоштења, безакоња, гусарства, деморалисаности, депресије, безнадности... Када се то узме у обзир, мора се поставити питање смисла, контекста и смера такве политичке селективности и намере која стоји иза ње. НИКО НИЈЕ ГЛАСАО ПРОТИВ, УЗДРЖАНИХ НИЈЕ БИЛО Погледајмо шта су о раду локалних установа које би требало да се баве културом рекли одборници Здраве Србије на 3. скупштинској седници, одржаној у децембру. Г. Ненад Анђић, након сентименталних речи о некадашњем руководиоцу Дома културе Зехбу Пекушићу и добрим духовима који живе негде по граду, закључио је: „Позивам руководство Дома културе да осавремени свој програм, изађе из ове зграде, обрати се грађанима и пружи истинске културне и музичке празнике који ће обрадовати њихово срце и душу. Вероватно такав дом културе прижељкују многи наши суграђани.“ У тексту ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе детаљно су наведени законски и етички преступи помоћу којих је Борка Пузовић постављена на место директора Дома пољопривреде. Али није наведено само то, него и мутно пословање са финансијама, које је додатно детаљно анализовано и у другим текстовима. Ништа од тога није битно за опозиционог одборника. Он је само исказао један врло неопипљив и етеричан поглед на рад ове установе. А и када је то говорио, сасвим је занемарио све прецизно одређене, конкретне и утемељене предлоге који се налазе у тим текстовима. Г. Анђић је стоматолог, дакле свестан је тога шта значи имати знање из неке одређене области. Шта би он рекао на то да агроекономиста ради као зубар? ОТЕ ПРЕДСЕДНИКУ ОПШТИНЕ РЕЧ ИЗ УСТА Када је потом на дневни ред дошла тачка о Музеју алкохола, председник опозиционе одборничке групе није разматрао ни асортиман пића који је тамо у понуди, ни законске преступе који се тамо чине – рецимо то како машински инжењери, професори информатике и шумарски техничари могу да буду чланови управног одбора једног музеја и утврђују његову развојну политику, бирају директора итд., иако све те податке и законске одредбе има у тексту Прибој – град културе. Истакнути стручњаци и познаваоци културе за које нисте знали! Није се осврнуо ни на примедбе на рад ове установе и њеног директора изнесене у тексту О плаћеним изложбама у Прибоју и одговор директору Завичајног музеја. А то су управо текстови на које је да их читају он јавним позивом упутио грађане на претходној скупштинској седници. Али председник опозиционе одборничке групе себе јесте одважио у испевавању оде пијанству, коју је потом закључио једним предлогом: ШТА ЗДРАВА СРБИЈА ИМА ПРОТИВ ЗАКОНА? О славном наступу дипл. библ. Селме Кулоглије на тој седници читало се више него икад. Чак је и СЗТР „Кико“ тих дана имала појачан промет. Но, да видимо шта је овом случају имао да каже опозициони одборник Един Ћеловић. Задњих осам или дванаест година Библиотека припада СДА у Прибоју. СДА поставља своје директоре итд. Одлично, то је можда показатељ да дискриминација више није присутна у овом нашем граду... И тако и треба, свака част, то подржавам, и треба у јавним предузећима да се нађу неки бошњачки директори и неких других националних мањина које су присутне у Прибоју, што да не. То подржавам. Али ми једна ствар није јасна и то бих волео да ми разјасните овде, ако је могуће неко испред одборника СДА који су овде присутни: да ли је могуће да ви у својој странци немате никога школованог са филолошким факултетом, некога коме би била природна функција да буде директор једне библиотеке. Да ли је могуће да немате некога ко је завршио српски језик и књижевност или било који други смер на филолошком факултету већ то мора да буде госпођа, коју приватно поштујем и против ње немам ништа и не бих желео да ово схватите лично. Ја наступам овде са гледишта опозиције и за мене је то неприхватљиво да директор библиотеке буде дипломирани са пољопривредним и прехрамбеним факултетом. Значи, моје питање је: да ли је могуће да на овај конкурс у Прибоју није имао нико да се пријави, да ли је могуће да нисте имали да поставите никога коме би ова функција природније легла? Шта ми овде видимо? Опозициони одборник подржава партијско, партократско, бирање директора јавних установа и сматра да је то одлично. То што закони Републике Србије траже другачије услове, то њега не занима. Дакле, овде имамо став који је опозиција закону а не власти. Опозициони одборник сматра да избор неког директора има везе са националном дискриминацијом. То што закони Републике Србије који се баве дискриминацијом и јавном службом кажу другачије, за њега нема значај. Овај став подразумева суштински антикултуран однос према проблему дискриминације, јер културним критеријумима претпоставља неку чиновничку функцију. Тако је један црнац чак био и председник САД, али расизам због тога тамо није мањи. Зашто? Зато што председник није постао по релевантним критеријумима. Опозициони одборник подржава избор директора јавних установа и предузећа по националној припадности. Ово је став који не само што није у складу са законом, него управо пропагира дискриминацију пријављених кандидата на место директора по националној основи. Опозициони одборник се залаже за избор директора Градске библиотеке по категорији „природности“. Међутим, та категорија у надлежним законима не постоји. Таква категорија би подразумевала управо један релативизам и то да носиоци власти могу да намећу своје схватање „природности“ онако како они хоће. Када Закон о култури и Закон о библиотечко-информационој делатности не би прописивали правила по којима се бира директор, онда би се о томе могло говорити, али овако то значи залагање за:
а) ниподаштавање закона;
б) ретардацију на предграђански ступањ друштвеног развоја. КОНАЧНО ПРОРАДИЛО ЈЕДНО СВЕТЛО На наредној, 4. седници, одржаној јуче, дошло је до неких другачијих и нових боја на семафору одборника Здраве Србије. Послушајмо њихове речи о Селми Кулоглији и Градској библиотеци: Овде видимо да је одборник Ћеловић у потпуности изменио свој став о партократским и националистичким критеријумима у вези са избором директора јавне установе, што се само може подржати. Он ипак ни овај пут није поменуо суштинску и одређујућу битност закона. То је учинио одборник Кашерић, међутим, мало плашљиво, као у тону оправдавања што то уопште чини. Након ових речи које смо издвојили у прилогу, он је напоменуо да нема ништа лично против Селме Кулоглије, као што је то учинио и одборник Ћеловић на прошлој седмици. То напомињање упада у очи јер они то не чине и приликом знатно оштријих и полемичких речи поводом других питања на скупштини. Ако неко вози сто на сат поред школе, треба ли саобраћајац који га заустави и пише му казну да му напомиње да нема ништа лично против њега? Та емотивна обојеност је оно што нас води ка следећем питању: зашто исту примедбу нису исказали и поводом Борке Пузовић и установе коју она води? У чему је разлика? ЗАКЉУЧАК Јасно је да одборници Здраве Србије на примену закона гледају селективно и да у том погледу нису опозиција локалној власти. 

Али, уз све ово, мора се додати и то да су једино они уопште узели у обзир и у јавно разматрање критику јавних установа културе, као и то да су за место члана у Одбору за просвету, културу и информисање предложили особу која у пуном смислу испуњава критеријуме за то место. Пошто сам од одборника Здраве Србије изабран да обављам ту функцију, написао сам овај текст са разлога моралне предострожности. Одбор за просвету, културу и информисање још није почео са радом, а како је јуче најавио председник Скупштине, биће убрзо конституисан. О сваком кораку тог одбора јавност ћу редовно информисати. Радослав Докмановић

Ако је неко помислио да се наслов овог текста односи на недавну промену светла у политици странке Здрава Србија према носиоцима...

Зашто прибојске школе и установе културе нису обележиле Национални дан књиге?

среда, 3. март 2021.

Од 2013. године 28. фебруар, дан оснивања Народне библиотеке Србије, усвојен је као Национални дан књиге. Од тада се овај дан на различите начине обележава широм Србије, али не и у Прибоју. Тако је било и ове године. Наводимо пример српске школе у Косовској Каменици и библиотеке у Пријепољу. Установе у Прибоју не поштују ни Закон о службеној употреби језика и писма, као ни Закон о култури и Закон о библиотечко-информационој делатности: Школа се претворила у продужени вртић, а установе културе у (...). Радослав Докмановић

Од 2013. године 28. фебруар, дан оснивања Народне библиотеке Србије, усвојен је као Национални дан књиге. Од тада се овај дан на...

Патријарх Порфирије – Каква не треба, а каква треба да буде Црквена реч

четвртак, 18. фебруар 2021.

То што најчешће унутар Цркве не можемо да разменимо мисли и да водимо дијалог у Истини, него је наша стварност простор паралелних монолога, јесте последица одсуства бриге за ближњега чак и онда када учествујемо у истој евхаристијској заједници. То што се храним истим Телом и истом Крвљу са својим братом, али ме не погађа чињеница што с њим не разговарам и не смета ми што сам мучим своју муку, без могућности да је са било ким поделим, није ништа друго до егоцентризам, индивидуализам и самољубље. Слика савременог света, којем се Црква обраћа веома је комплеkсна и конфузна. Религијски, национални, социјални, економски, политички, културни и многи други разлози деле људе и стварају препреке које ометају ширење речи и поруке Цркве и чине изузетно тешким дијалог Цркве са светом. Криза кроз коју пролази савремени човек: и као појединац и као заједницa, изгледа да се све више продубљује. Многобројни проблеми и дилеме које се сусрећу нарочито на пољу биологије, биотехнологије, генетике и екологије изгледа да прете и самом човековом животу и постојању. Уз то дух секуларизма, који се све више развија, паралелно са буђењем религиозности и трагањем за црквеним и духовним животом, формира двоструки изазов на који Црква својим пастирским деловањем мора да да одговор и сведочење. Који је смер овог сведочења? Оци Цркве тврде да Христос жели да се тајна његовог оваплоћења врши непрестано и свугде, тако што ће се Он рађати у срцима свих људи. То значи да догађај оваплоћења Сина Божијег, који се пре двадесет векова десио једном за свагда, парадоксално, јесте и процес који мистично наставља да се одвија кроз сву историју. Да би спасао свет и човека Христос је узео људску природу, живео је у конкретном времену и простору и говорио је језик својих савременика. Христос, међутим, данас, као и тада остаје неразумљив и несхватљив без свога тела, без своје Цркве. Црква је продужено оваплоћење Логоса у историји. Она не преставља секту или херметички затворену и одвојену групу људи, која је незаинтересована за остали свет, него се открива као радионица у којој свет може да се преображава у тело Христово. Уосталом, када је Бог створио свет и човека, Он је створио Цркву. Црква је свет божији и постоји да би преобразила и пресаздала цео свет у Цркву. Свети Максим Исповедник наглашава да се Црква састоји из видљивих и невидљивих суштина. Из оваквог виђења света следи закључак да не постоји никаква граница између сакралног и профаног, јер све може да се улије у Цркву и постане Црква. Границе између хришћанског и нехришћанског света нису увек јасне. Ово није само због тога што су хришћани утицали на свет, него и због тога што је свет утицао на хришћане. Стога је Црква позвана да упути своју реч и сведочење, с једне стране разбијеном и разломљеном хришћанском свету, и с друге стране, широј друштвеној заједници. Свети Сава је, у своме времену, као пастир и Епископ имао многе изазове и искушења. Суочавао се са тешкоћама, које по интезитету и обиму нису биле ни мање, ни једноставније од данашњих. Напротив, требало је знати и хтети, при том имати и неизмерну љубав према Богу и ближњем, како би се од једног недефинисаног, али Бога жедног народа, какав је био српски, створио народ са јасним Христовим и црквеним печатом и усмерењем. Свети Сава је свој и наш народ, уз помоћ Божију увео у живот, увео у Цркву, учинио га хришћанским и православним. Стога, он нам је пример за углед, он нам је покровитељ пред престолом Господа, покровитељ и надахнуће. Шта нам његов живот, његова дела и речи говоре: каква наша реч, реч Цркве данас не треба и не сме да буде, а каква треба да буде, да би била светосавсака, православна, црквена... Често чујемо проповеди у којима се ређају библијске и светоотачке изреке, а да при том оно што се изговара звучи монотоно и немоћно да пренесе дух Светога Писма и Отаца Цркве. Ту постоји опасност потпуног отуђења од виталности истине јеванђеља и стварања анахроног музеолошког амбијента. Речи Светога Писма и ставови Светих Отаца треба да нађу своје место и продужетак у савременој црквеној речи, и то не као стерилно понављање одређених цитата, него пре свега кроз прилагођавање увек актуелног и увек новог духа захтевима и посебностима нашега доба. Живот и дело Светога Саве нам говоре да црквена реч не сме да буде парцијална, не сме да изражава само делове, него треба да буде саборна (католичанска) и васељенска. Предање Цркве повезује саборност (католичанство) и васељенскост, а да их, притом не поистовећује. Саборност има пре свега теолошки смисао. Не тиче се само васељенскости и универзалности Цркве, него изражава и целовитост догматског учења, и односи се на све људе без изузетка и на пуноћу освећујућег и харизматског деловања Цркве. Живот и дело Светога Саве нам говоре да Црква, као саборна, није само васељенска, то јест, није само она која покрива цео свет, која се налази свуда, него је и дијахронска - која постоји свагда, увек. Свети Јован Златоусти примећује да саборна - католичанска Црква, није само „по свој васељени“, него се „протеже кроз сва времена“. Постојање Цркве у свим временима није само пуко историјско трајање, које се тиче прошлости него реалност која превазилази време. Живот и дело Светога Саве нам говоре да реч Цркве не сме да буде индивидуалистичка, него мора да изражава заједницу и заједничарење у којем учествује сваки члан. Јер, ако се чланови Цркве хране истом Храном, коју примају од истог Хранитеља, онда се исти идентитет посматра и изражава као учешће у заједници која претендује да прожме целокупни живот, сваку мисао, свако дело и реч, свих чланова заједнице. То што најчешће унутар Цркве не можемо да разменимо мисли и да водимо дијалог у Истини, него је наша стварност простор паралелних монолога, јесте последица одсуства бриге за ближњега чак и онда када учествујемо у истој евхаристијској заједници. То што се храним истим Телом и истом Крвљу са својим братом, али ме не погађа чињеница што с њим не разговарам и не смета ми што сам мучим своју муку, без могућности да је са било ким поделим, није ништа друго до егоцентризам, индивидуализам и самољубље. Живот и дело Светога Саве нам говоре да су Црква и њена теологија дужни да се баве свим областима човековог живота - не само такозваним духовним, него и материјалним, јер човек је јединствена психосоматска целина. Тако Црква, на пример, може и мора да да одговоре на проблеме биоетике и биотехнологије, на проблеме који су везани за човекову животну средину и екологију и слично... Реч Цркве, међутим, увек мора да буде црквена и теолошка. Будући црквена, мора да извире из искуства Цркве и будући теолошка не сме да превиђа теолошке изворе. Живот и дело Светога Саве нам говоре да Реч Цркве не сме да буде самодопадљиво и самољубиво критизерска, реч која је нарцисоидна и која осуђује; не сме да буде популистичка. Црквено слово задржава своју озбиљност и црквеност када не ставља под лупу човеков живот вребајући га у грешкама, да би га предала „истражном судском поступку“ на осуду, него трпељиво и с болом, саосећајући ублажава проблеме и тешкоће. Разуме се, реч Цркве не релативизује слабости човекове, али не одбија, угледајући се на доброг Самарићанина да учини милост онима који на различите начине страдају у искушењима модерног доба. Имајући ауторитет и аутентичност јевађелске и светоотачке речи, не приличи Цркви „да чеше уши“ својих слушалаца, али с друге стране не сме да ставља со на ране оних који болују. Реч Цркве дужна је с расуђивањем и љубављу да буде мелем за ране и савести. Живот и дело Светога Саве нам говоре да реч Цркве не сме да буде заглушујућа и наметљива. Не сме да врши насиље над слободом човека, нити да ствара буку и тренутна одушевљења. Често заборављамо да реч Цркве треба да сведочи „вешчеј истини“ (истину ствари). Реч Цркве уопште, али и проповед која бива у храму, назива се божанском речју. Тако се зове јер треба да саопшти реч Божију, реч јеванђелску. Када проповед не открива јеванђеље, него идеје проповедника или неког другог човека, тада то није божанска проповед него самоприказивање или самопромоција. Дело проповедника треба да буде тумачење поруке јеванђеља, тако да слушаоци могу с лакоћом да га разумеју. Морамо признати да данас код проповедника речи Божије, недостаје лични доживљај онога што се говори или пише. Недостаје силина пророчке речи и апостолског сведочења. Недостаје јасноћа „онога што смо чули, што смо видјели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше“, по речи апостола Јована, недостаје и оно отачко: „ми проповедамо слово практично (λογον εμπρακτον) и праксу словесну (πραξιν ελογιμον)“. Живот и дело Светога Саве нам говоре да реч Цркве не сме да буде нечовекољубива. Прво и основно сведочанство које Православна Црква треба да пружи савременом разбијеном, и унутар себе подељеном и сукобљеном свету, јесте сведочење љубави. Говорећи, међутим, о љубави, ми говоримо о Богу, јер по светоме Јовану Богослову „Бог је љубав“. Ако се само по себи разуме да ово сведочење јесте дужност целога Хришћанства, треба нагласити да се исправно слављење Бога не може постићи без исправног и аутентичног поимања љубави. Аутентична љубав која се изражава у јединству личности Свете Тројице, несебична је. Свака личност Свете Тројице јесте савршени Бог. Према томе заједница љубави личности Свете Тројице не може се схватити као тежња за себичним узимањем, него као израз пуноће и некористољубиве заједнице. С друге стране, сваки покрет Божији ка споља, као слободна пројава заједничке енергије личности Свете тројице, има карактер несебичног даривања и снисхођења. Ово учење које су формулисали васељенски сабори и велики оци Цркве, Црква је сачувала уз велике жртве до данас, не због тога што је то Богу потребно и што је Бог долазио у опасност, него зaто што oд ове истине зависи спасење човеково. Живот и дело Светога Саве нам говоре да Црквена реч не сме да буде својеврсно препродавање, то јест речи Светога Писма и Светих Отаца не смеју да се користе само као цитати који покривају недостатке савременог, стваралачког богословља. Често чујемо проповеди у којима се ређају библијске и светоотачке изреке, а да при том оно што се изговара звучи монотоно и немоћно да пренесе дух Светога Писма и Отаца Цркве. Ту постоји опасност потпуног отуђења од виталности истине јеванђеља и стварања анахроног музеолошког амбијента. Речи Светога Писма и ставови Светих Отаца треба да нађу своје место и продужетак у савременој црквеној речи, и то не као стерилно понављање одређених цитата, него пре свега кроз прилагођавање увек актуелног и увек новог духа захтевима и посебностима нашега доба. Живот и дело Светога Саве нам говоре да Црквена реч не сме да буде лажна. Ако хоћемо да реч Цркве буде истинита, морамо захтевати и унутрашњу доследност. Само тада наша реч може бити непосредна, жива и истинита, када се не мења под утицајем наше личне несавршености и себичности. Јер ако реч нашега унутрашњег бића није истинита, ми нећемо бити способни да аутентично протумачимо реч Божију. Реч Цркве ће тада у великој мери остати страна и пролазна не само онима којима је упућена, него и онима који је изговарају и другима упућују. Црквена реч може и мора да превазилази људске немоћи и да буде спасоносна за свет само онда када бива реч Божија и реч истине. Тада постаје „оштрија од свакога двосјеклога мача и природе све до раздиобе душе и духа, зглобова и сржи и суди намјере и помисли срца“. Тако може да дејствује пре свега у онима који је произносе, а потом и у онима који је примају. Та реч тражи читаво срце човеково и она одсеца сваку клицу психопатолошких структура или болесних циљева. Стога је неопходно да сви ми идемо путем странствовања - (деканики) странствовања у односу на разне идеологије и психолошке самообмане. Потребно је да идемо путем филокалијског трезвеноумља, то јест да будемо непрестано духовно будни, што ће нам помоћи да искоренимо своју индивидуалну саморелигију и да принесемо своју слободну вољу Духу Утешитељу. Заиста, то није лак подвиг. То је, међутим, једини пут који даје могућност нама и нашој црквеној речи да створи визију; једину визију на коју имамо право као хришћани, визију да заједно са Светим Јованом Богословом, једним устима и једним срцем кличемо: „да дођи Господе Исусе“. Епископ др Порфирије Перић, Светосавска беседа 2008. године Свим који желе да се упознају са духовничким сјајем нашег новог Патријарха, препоручујемо да послушају предавање „Исповест и покајање“, које је Патријарх Порфирије, тада као владика јегарски, одржао у новосадској гимназији „Јован Јовановић Змај“.

То што најчешће унутар Цркве не можемо да разменимо мисли и да водимо дијалог у Истини, него је наша стварност простор паралелних...

ОШ „Десанка Максимовић“ у Косовској Каменици – симбол српске државности!

уторак, 16. фебруар 2021.

Нигде се Дан државности Србије није тако прославио као у српској школи у Косовској Каменици. За толике наше наставнике и ђаке широм Србије, увелико успаване заборавом да је наше школство најдиректније повезано са српском државношћу и националном слободом, овај празник је само дан када се не ради и не иде у школу. За наше наставнике и ђаке на Косову и Метохији, међутим, ово је дан када се смисао овог празника оживљава у свој својој пуноћи. Као звезде, чији се сјај јасније види што је мрак око њих гушћи, тако благословени они Србији певају, док је други, отуђени од вредности које Дан српске државности представља, куну, отуђују и напуштају. Уз овај видео, цитиран из раја, додаћемо само још речи нашега јеванђелисте Јована: И свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе. СРЕЋАН ДАН ДРЖАВНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ! Редакција Речи Прибоја

Нигде се Дан државности Србије није тако прославио као у српској школи у Косовској Каменици. За толике наше наставнике и ђаке широм...

Радослав Докмановић - Захтев Основној школи „Вук Караџић“ против друштвене екскомуникације

среда, 10. фебруар 2021.

Моја рођена школа „Вук Караџић“ блокирала ме је на својој фејсбук страници. Зато што сам написао један дводелни критички текст о њеном раду и часопису „Вуковац“. Свеукупно сам оставио четири или пет коментара на тој страници откако користим Фејсбук, и то похвалних: када су покренули часопис, када су после мог текста променили писмо странице у азбуку, када су поделили мој текст о наставнику Ацу Раковићу и, пре неколико дана, линк за први део мог последњег текста, који су одмах обрисали, а који се тицао недопустиве неписмености у једном школском часопису. Основна школа је државно, јавно власништво, припада свима нама, па и мени. Њен медијски простор (страница на ФБ) није нешто што се може отуђити од грађана Србије, од којих се школа издржава и од којих наставници примају плату. Ова екскомуникација је само настављање досадашње и увод у будућу и озбиљнију екскомуникацију. Прошле године је на ТВ Прибоју у једној емисији исечена једна реченица у којој је поменуто моје име и школа гитаре коју сам водио. О томе у тексту Лудост Телевизије Прибој. Старе грешке - да јавне ствари доживљавам и решавам приватно - више нећу понављати. На своју екскомуникацију не пристајем једнако као ни на било чију другу. За њу су одговорни сви запослени у „Вуку“, међу њима и Драгана Лаловић и Гордана Петаковић Петровић, чији је рад саставни део културног рада који сам јавно подржао и промовисао, по истим принципима по којим сам критиковао јавну установу у којој раде, ту су и многи наставници који су мени предавали, нпр., наставница српског језика Драгана Томановић, код које никад ниједну оцену осим петице нисам добио, као и вероучитељи о. Драган Видаковић и о. Марко Папић, старешине градских цркава. Пре две године је „Десанка Максимовић“ водила ђаке (и моју сестричину међу њима) у 'дечју дискотеку', где су их учили да као роботи играју уз техно. Био сам запањен и оставио коментар: „Ово је ужасна музика! Како бисте са овим снимком пред Светога Саву и Десанку Максимовић?!“, и био сам моментално блокиран на тој страници. Из неког разлога, касније су укинули блокаду. Шта видимо на овој слици? Јуче је „Вук“ објавио видео са фотографијама школе и школског рада током протеклих 60 година. На једној од слика налазе се две ученице којима је „Вук“ забранио да имају бесплатне часове гитаре у својој школи и које су потом простор за часове морале да плаћају. То је било 2014. године, када је већ пола учионица ове школе било празно због малог броја ученика. Два су разлога била: бесловесност и осионост тадашњег директора и апсолутна индиферентност наставног особља према правима својих ученика и дешавањима у својој школи. На овом наступу девојчице су у дуету свирале „Оду радости“ и „Катјушу“ и освојиле прву награду. Нешто о томе како је изгледао сам овај наступ са слике читалац може прочитати у тексту: Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #1. То што су научиле нису научиле у школи која се њиховим наступом хвали и представља њиме свој наводни рад, него их је научио управо онај кога та школа екскомуницира, и то научио упркос самој тој школи. У питању је, како видимо, чиста крађа и отворено лицемерје: у истом маху „Вук“ у слику свог рада уграђује рад онога кога екскомуницира и рад ученица чија је права ускраћивао! А отада се, управо због таквог разорног и самопоништавајућег деловања ове школе, ниједна приредба „Покажи шта знаш“ више није одржала, јер ђаке готово нико ничему не учи и они немају шта да покажу. Ово је заиста последња слика коју су и могли да ставе у овај историјски приказ, јер је онај кога екскомуницирају последњи у Прибоју који је посвећено радио са децом у ваннаставним областима. Дакле, школе се не устручавају да одстране из јавног простора: 1) свог суграђанина, 
2) који пише искључиво културно,
3) свог колегу, професора књижевности!,
4) свог колегу који је њихове ученике учио да свирају,
5) особу која је тим школама омогућила да учествују у акцији за наш народ на Косову и Метохији, 6) особу која се готово једина јавно бори за културно достојанство нашег града,
7) члана општинског Одбора за просвету, културу и медије. 
8) А „Вук“, уз све наведено, и свога некада најбољег математичара. Иако се Љубомир Симовић одрекао своје драме о Косову, ја се својих права и смисла друштвеног живота, своје школе и свих наших ученика нећу одрећи. Овде се не ради о дизању прашине око нечега баналног као што је блокирање на Фејсбуку. Ово је једна појединост где се препознаје целина. Да имају могућност, наше школе би ме искључиле из целог јавног простора и друштвеног и професионалног живота, а овим само пружају охрабрење и утиру пут другима који те намере могу имати. Захтевам реакцију од одговорних и враћање на законске дијалошке услове. Радослав Докмановић

Моја рођена школа „Вук Караџић“ блокирала ме је на својој фејсбук страници. Зато што сам написао један дводелни критички текст о њеном...

Часопис „Вуковац“ – огледало дубоке кризе прибојске просвете. Други део – ПОМОЗИ НАМ, СВЕТИ САВО

недеља, 7. фебруар 2021.

ТИРАЖ, БУЏЕТ И ДИСТРИБУТЕР ЕНГЛЕСКИХ ПСЕУДОМИТОЛОШКИХ ПАПАЗЈАНИЈА БИТНИЈИ СУ ОД ЂАЧКЕ ПОЕЗИЈЕ И СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ У првом делу овог текста видели смо то да наставници српског језика и књижевности, као и наставници страних језика и учитељи, у чији опсег стручног знања спада и добро познавање норми српског језика, уопште не осећају одговорност пред недостатком језичке културе у својој школи. Било да часопис школе у којој раде читају или не, они нам сведоче своју немарност и моралну запуштеност: ако читају, показују нам да су према писмености својих ученика равнодушни; ако не читају, показују нам да их рад и развој сопствених ученика не занима. Такав њихов однос је у логичком складу са самим садржајем и етичким координатама часописа, о чему је реч у овом, другом делу текста. Погледајмо ове две странице, које, као ретко шта, на тако малом простору изражавају слику кризе, слику умне и духовне расцепљености наше данашње просвете: НЕК СЕ ЈАВИ ЧИТАЛАЦ КОЈЕМ ЈЕ КОПИРАНИ И БЕЗВРЕДНИ ТЕКСТ О АМЕРИЧКОМ ФИЛМУ ПРЕЧИ ОД УЧЕНИЧКИХ ПЕСАМА, И ТО СЕДАМ ПУТА Шта овде видимо, поред језичких недостатака? Једна ученица је добила другу награду на Лимским вечерима дечје поезије, а то је фестивал који обухвата ученике целе Србије и Црне Горе, али дат нам је, свеукупно, само наслов песме и слика ученице. Дакле, ни саму песму немамо. Ово је вероватно једини часопис на свету који пола стране посвећује награди за једну песму, а да притом не пружа саму песму него само њен наслов. Но, да су читаоцима и сами стихови песме били дати, била би то неодговарајућа мера за једну награђену песму у часопису који може да има страна колико се год хоће. Требало је урадити један интервју са ученицом и њено поетско лице ближе упознати: шта мисли о поезији, које песнике воли, какву поезију не воли, шта има да каже о другим уметностима, шта жели од друштва у којем расте, шта јој смета, шта предлаже... И, наравно, објавити још неколико њених песама. Нека све то заузме четири пуне странице – није ли такав обим прикладан таквој награди? И не би ли то био најзанимљивији и највреднији део тог броја часописа? „ОХРАБРЕНИ НАШИМ ЗНАЊЕМ“ На насловној страни имамо једну другу песму, која би, по логици насловне стране, требало да најављује неки опширнији садржај о њој унутар часописа. Међутим, о тој песми и њеном аутору нема ни трага ни гласа. Шта нам то говори? Да је однос према књижевности, тој централној уметности српске културе, ноншалантан, непромишљен, несрачунат, да зависи од случајне воље вероватно исто тако случајних уредника. Али говори нам и то да је оду школи могао написати само ученик који етику својих наставника није делио, јер он говори о школи у којој се песма чује, а не прескаче, о школи која је ведра, а не вештачки и лажно срећна као у комерцијалним рекламама, о школи која је поносна на своје ђаке, а не о оној која своје ђаке игнорише. Ова химна је, уз то, и писмено написана и не пропагира ни кока-колу, ни енглеску митску папазјанију, ни кич музику нити друге антикултурне садржаје, које овај часопис поштује више него саму ту песму и ученички културни развој уопште. Шта овде имамо? Један ученик, који је, између осталог, добио награде као шампион знања четвртог разреда и најбољи математичар школе, када је био пети разред, охрабрен управо знањем које је добио и у тој својој школи, наставио је да се школује и образује и завршио једну од најпрестижнијих катедара Београдског универзитета; читао је, са знатижељом и бригом, часопис који издаје та школа, у којој је стекао 90% граматичког знања које и данас поседује, и одговорно написао текст о недопустивим граматичким и стилским грешкама које је тамо пронашао; како би обавестио саму школу и њене пратиоце на Фејсбуку, поставио је тамо, у коментару испод последње објаве, линк за тај текст; међутим, тај коментар је школа уклонила, и то два пута. Шта све то значи? а) То да се школа најдиректније супротставља охрабрењу о којем говори стих њене властите химне. б) То да је школа, односно њена овлашћена администрација на Фејсбуку, отуђила школски јавни простор од грађана којима припада, укључујући и своје ученике, са којима би било природно да има једну наглашенију блискост. в) То да се школа не устручава да манифестује цензуру слободног и културног критичког мишљења, она школа која је препуна осмеха и срцади у својим објавама. г) То да школи не пада на памет да указивање на њене грешке прихвати, нити да искаже поштовање труду који јој је посвећен, јер тако брижљиво као аутор текста тај часопис није прочитао нико. д) То да школа од родитеља својих ученика жели да сакрије оно што су родитељи дужни да знају, а то је шта њихова деца раде и уче у школи. „СВЕ КОСОВО СИЛА ПРИТИСНУЛА“ У претходном тексту смо, сходно самој теми, могли имати пародијске и сатиричне елементе, па смо тако текст завршили на следећи начин: Наградна питања за наставнике „Викија Караџића“: 

- Ко је записао овај стих?
- Из које је песме?
- Да ли себе препознају под „свим Косовом“ или под „силом“ из овог стиха? Овај, други део текста о дубокој кризи наше просвете, међутим, има смисла само у озбиљном тоналитету. Не због поезије, цензурисања мишљења и др. Наредне редове исписујемо са опорим болом због духовног посрнућа наших наставника. Доња половина 7. странице, о даривању поклона за нашу децу на Косову и Метохији, даје нам, као и горњи део о поезији, свеукупно једну реченицу, уз две слике: једну на којој су ученици са свештеником и поклонима у цркви, другу – која се налази и на насловној страни – на којој ученици само стоје испред школе и машу руком, слику без икаквог чиниоца који би упућивао на везу са самом акцијом и Косовом и Метохијом, дакле и без икаквог смисла. Или њен смисао ипак постоји? Потребно је овде јасно одредити ствари. За кога ми скупљамо те слаткише, играчке и књиге? За српску децу, православне вере и, у Косовској Каменици, и за ромску децу, исламске вере, нашу децу која живе на Косову и Метохији обесправљена, у гетима, без слободе да се крећу изван своје улице или свог села, без слободе да изађу из куће када падне мрак, у сталној породичној стрепњи, са погледом упртим у своју државу и свој народ који живи изван Косова и Метохије. Зашто је битно и етички једино исправно истаћи националну припадност деце? Не зато што смо ми националисти, што хоћемо да инсистирамо на националном принципу, што хоћемо да подржимо неко издвајање деце по националној припадности, него зато што су та деца са својим породицама искључиво по националној припадности сегрегирана и угрожена. Ана Франк није само дете чији дневник читамо, поготову није „другар“, него јеврејско дете чији дневник читамо управо зато што га је написало јеврејско дете. Њен дневник се не налази у школским лектирама широм света тек због тога што представља записе једног детета о рату, него и зато што представља документ о једном конкретном историјском дешавању у којем људи нису убијани и истребљивани као људи, него по националној односно расној основи. Дневник Ане Франк никад не би настао да она није била Јеврејка и да као припадник јеврејског народа није била осуђена на страдање због конкретних политичких прилика, које су укључивале истребљење јеврејског, ромског и словенског народа. И њен дневник се не може третирати изван тог конкретног контекста а да се не изда истина. Исто као што се ни Вуков Српски рјечник или српске епске песме не могу третирати изван историјских прилика које су узроковале њихов настанак а да се може разумети зашто Срби добијају први речник тек у 19. веку и зашто Срби до Вука имају развијено само усмено песништво, а тек након Вука и писану књижевност. Јер, те прилике, поред осталог, подразумевају и вишевековну забрану образовања и писмености Срба од стране окупаторске Турске царевине. Исто тако, не може се нека наша активност или помоћ намењена српском народу на Косову и Метохији третирати изван конкретних прилика а да се уопште разуме шта ми то радимо, и што је важније: а да се не изда истина. Акција прикупљања божићних и новогодишњих поклона за српску, наравно укључујући и ромску, децу на Косову и Метохији није хуманитарна акција и није помоћ, јер није то баш нека хуманост и помоћ поклонити некоме кесу слаткиша. У питању је акција која треба да утврђује и обогаћује наше заједништво са њима као са конкретним бићима, на основу конкретних веза које са њима имамо, а не да их третирамо као неке апстрактне „другаре“. Њихова конкретност се огледа у првом реду у томе што су Срби и што су као Срби гетоизовани, а тек у другом реду у томе што су вршњаци деци која учествују у акцији. Колико је ово питање битно и актуелно говори нам овај недавни случај. Након усвојене прве верзије текста за спомен-плочу Дијани Будисављевић у Инзбруку, тамошњи Срби су градским органима упутили захтев да се у текст уместо „деце“ убаци „претежно српске деце“, што је једногласно усвојено. Вест са сајта РТС-а, од 30. новембра 2020: Шта значи та реч „другари“? Сви знамо, али видимо и шта каже речник: то је разговорни облик речи „друг“, а под речју „друг“ не налазимо ништа што би одговарало природи односа о којем смо говорили. Реч „другар“ претежно се употребљава у означавању дечјих односа и дружења и не носи са собом конотације озбиљног односа и пријатељства. Већ за децу у адолесцентском узрасту не можемо користити тај израз него само „другови“ или „пријатељи“. У основној школи имамо ученике од седам до четрнаест година, који спремају поклоне за децу узраста од две-три до четрнаест година. У питању је, дакле, очигледно посезање за инфантилизацијом језика, које треба да оствари три ефекта: 1) да прикрије специфично национални (а то значи и културни и државотворни) контекст проблема и саме акције, јер евро-атлантски колонијални интереси подразумевају укидање или обеснажење српског националног идентитета као егзистенцијалног или одређујућег фактора, пошто се тај идентитет – српски, а не неки други политички или идеолошки – показао као стожер отпора колонизацији и западним интересима; наша просвета то јасно разуме и слободно се приклања тим интересима; 2) да отежа или спута сам наш доживљај угрожених људи као угрожених и тако избегне наше уосећавање и саосећање, што заправо обезвређује саме те људе, јер назвати „другарима“ децу која живе у непрекидној опасности од киднаповања и која се кад добију упалу лече преко телефона и телефонских снимака, пошто до прве српске амбуланте има два сата пута колима кроз простор насељен Албанцима, не значи ништа друго него обезвредити смисао слободног живота и поштовања њихове жртве; 3) да кроз ту употребу лексичког облика „другари“, а не речи „другови“ (која овде такође не би била подесна, али која не носи са собом инфантилне конотације), да једну безбрижну и растерећену слику ученика и школе, слику вештачке и површне среће која је постала главна идеолошка матрица у данашњем представљању школа и сличних установа: све треба да изгледа улепшано и срећно, без обзира на то колико је истинито, смислено и морално. Како читалац не би био збуњен оволиком посвећивању једној речи, потребно је истаћи да се баш у свакој објави на фејсбук страницама школа „Вук Караџић“, „Десанка Максимовић“ и „Бранко Радичевић“ поводом ове акције употребљава или појам „другари“ или само појам „деца“, без икаквог атрибута, односно са додатком „са Косова и Метохије“, као да се ради о деци избеглој са Косова и Метохије или као да на Косову и Метохији не живе и албанска деца, којој поклоне свакако не скупљамо, а никад, баш ниједанпут не пише „наша деца“ или „српска деца“, да не говоримо о неком детаљнијем и надахнутијем опису. Са том разликом што се у случају друге школе никад не помиње Метохија, а у случају друге и треће школе искључиво се користи латинично писмо, супротно Закону о службеној употреби језика и писма, супротно основној етици и супротно самом смислу културе као такве, а у складу са етиком и интересима Аустроугарске, Независне Државе Хрватске, данашње Хрватске, Ђукановићеве политике, као и самим законима сепаратистичких власти на Косову и Метохији, према којима је Србима забрањено да службено користе ћирилично писмо. О томе се више може прочитати у тексту Улица Николе Тесле у Осојану и однос прибојских школа према ћирилици. Тај текст од прибојских школа једино школа „Вук Караџић“ није игнорисала, па је променила писмо свог назива и обазривије почела да користи ћирилицу, мада сам тај есеј, у највећем свом делу дидактички и образовни, није поделила. Потребно је рећи и да је „Десанка Максимовић“ ових дана први пут у историји користила азбуку у својим речима на Фејсбуку, а поводом савинданског конкурса. Посебно је страшно то што се ученици „Вука“ називају „нашом децом“, а деца на Косову и Метохији „њиховим другарима“. Дакле, у првом случају имамо појачавање идентификације, јер уместо основног облика „наши ученици“ стоји метонимија „наша деца“, у другом уместо „нашој деци“ стоји један еуфемизам „својим другарима“, што значи одстрањивање идентификације и неутрализацију оних вредности које прва замена хоће да појача. Тај лексички избор је у потпуном складу са сликама које не изражавају никакво одговарајуће осећање, јер на том месту би требало да осетимо неки траг туге, радости, стрепње, борбе, наде, утврђивања у вери у слободу и заједништво. Дакле, шта имамо у овом одељку посвећеном акцији за нашу децу на Косову и Метохији? Имамо једну рекламу школе, имамо један етички апсурд – да се хуманост рекламира, јер шта друго значе ти наслови „Хуманост на делу“ и „Хуманост наше деце“ него рекламу? Зашто је то етички апсурдно и неприхватљиво? Зато што је буквално исто као да неко купи својој сестри или другарици поклон и објави на Фејсбуку слику са натписом: „Хуманост на делу“. Оба наслова нам показују премештање средишта пажње са оних који су угрожени на оне који учествују у акцији. То је заправо једно брукање школе и нашег народа. Може ли неко да замисли да амерички Јевреји скупљају помоћ за јеврејску децу у нацистичким немачким гетима у Пољској и то назову „наша деца за своје другаре“ и да се још хвале тиме као својом „хуманошћу“? Овај део у часопису нам својим духом шаље две подсвесне поруке: 1) да је та акција нешто што је добродошло да би се попунио садржај часописа; 2) да је невоља нашег народа добродошла да би се показала хуманост ученика једне школе. Наравно да не мислимо да је ова друга порука истинита и да наши, колико год неодговорни, просветни радници тако мисле. Али, таква порука се нужно емитује када се преузму евро-атлантски пропагандни модели у култури, образовању и друштвеном саобраћању. У сваком случају, у питању је једна злоупотреба и срамота. На основу целокупног садржаја и контекста лако можемо закључити да је смисао насловне слике из часописа у томе да буде без икаквог смисленог садржаја, јер је у питању тежња да се смисао акције изврне и искористи у свом замишљеном интересу: нема никаквог националног симбола, никаквог косовског елемента, нема рецимо неког стиха о Косову који је Вук записао, никаквог знака борбе за слободу (а шта је та акција друго него једна борба за слободу?), али има ученика приказаних како су срећни и како машу, што као треба да значи да је са школом све у реду. Управо тако изгледа свака комерцијална реклама, свака комерцијална пропаганда. У томе је трагедија наше данашње просвете. Када би амерички и немачки амбасадор прегледали часопис, не би ли били веома задовољни? ДА, КАДА БИ АМЕРИЧКИ И НЕМАЧКИ АМБАСОДОРИ ПРЕГЛЕДАЛИ ЧАСОПИС, БИЛИ БИ ЗАДОВОЉНИ Оцене „бесмислен роман“, „папазјанија свих могућих митских одјека“ и „промашена идеологизација Хоксворта“ је поводом Харија Потера употребио проф. Александар Јерков (овде) и ми им се само приклањамо. За нас је овде битно да уочимо следеће: енглеске псеудомитолошке књижевне и филмске творевине добијају по целу страницу простора, са исцрпним подацима, док акција подршке нашем народу на Косову и Метохији, у којој учествују стотине ђака, и поезија награђеног ученика добијају по пола странице, а заправо само по једну реченицу. Ако упоредимо фотографије у овим чланцима, видећемо како су уредници за Харија Потера и Господара прстенова, супротно оним првим, изабрали сугестивне и примамљиве слике. Погледајмо које нам све податке даје онај ко не даје стихове песме и о животу оних за које ученици скупљају поклоне не каже ништа: - 26. јули 1997. – тачан датум објављивања првог романа о Харију Потеру; - фебруар 2018. – датум који означава тренутно стање у продаји романа о Харију Потеру; - 500.000.000 – број примерака који је продат до одређеног датума; - 80 – број језика на који је преведен; - 11.000.000 – број продатих примерака последњег наставка у САД у року од 24 сата; - 2001, 2002. и 2003. – године настанка појединачних филмских делова Господара прстенова; - Њу лајн синема – дистрибутер Господара прстенова; - Фродо Багинс, Шон Астин, Енди Серкис, Виго Мортенсен, Орландо Блум, Џон Рис Дејвис, Доминик Монахан, Били Бојд, Ијан Макелен – имена девет глумаца који играју у филму; - Нови Зеланд – место снимања филма и рођења режисера; - октобар 1999. и децембар 2000. – датуми почетка и завршетка снимања; - период између 2001. и 2004. – време снимања додатних снимака; - 280.000.000 – износ буџета у доларима; - ве-ха-ес, ди-ви-ди, блу-реј – формати у којима су објављене проширене верзије филмова; - 2.189.000.000 – зарада коју је филм остварио у доларима; - 17 и 30 – број освојених Оскара и број номинација. Све су ово подаци за које уредништво „Вуковца“ сматра да су вредни помена, док било који податак о Србима на Косову и Метохији немамо: рецимо, број деце која тамо живе, број српских енклава, број активних српских школа, број активних и уништених цркава, или, што је битније од бројева, имена и приче о живим судбинама српске деце, на пример о Милици Ђорђевић, јединој српској девојчици која је са самохраном мајком живела у Призрену а основну школу похађала у Великој Хочи, или о четворо деце о. Небојше Секулића, јединој преосталој српској деци у Истоку, која најдословније живот проводе у ограђеној порти усред општине Исток и која буквално не знају шта значи изаћи на улицу изван порте. Овај одељак о Косову и Метохији завршићемо податком да прошле године у „Вуковцу“ ова акција није чак ни поменута. ТАМО ГДЕ СЕ БЕЖИ ОД КОСОВСКОГ ПРОЛАЗА, БЕЖИ СЕ ОД СВАКЕ КУЛТУРЕ Како то да се у овом часопису, кад се већ говори о филмској продукцији, не нађу странице посвећене нашој изузетној серији Вук Караџић? Или било ком другом квалитетном и образовном филмском садржају? Наведимо само неке изванредне филмове: белгијски Дечак са бициклом, француски Торба пуна сећања и трилогију Бела и Себастијан, немачки Разбијач система, српске серије Салаш у Малом Риту и Бабино унуче и филмове Вук самотњак и Енклава, затим екранизације школских лектира Хајди, Зов дивљине, Орлови рано лете, Том Сојер, Дневник Ане Франк... Све су то филмови чији су главни јунаци деца, чије су поуке дубоке и племените и чији уметнички свет граде природни, истински људски односи, а не синтетички и фиктивни као у препорукама „Вуковца“. Кад су деца са свих страна бомбардована англофоном антикултуром, зашто се школа придружује у томе? Није ли смисао часописа и додатног школског рада да доноси додатне садржаје на које ученик неће наићи лако, а који ће имати културни смисао? Шта из овога закључујемо? То да је наша основна школа само једна папагајска антикултурна установа, без ичега аутентичног, један реализатор тзв. меке моћи колонијалних завојевача. ЧАС У МАНИРУ ТИНЕЈЏЕРСКИХ СЕРИЈА, ЧЛАНАК У МАНИРУ БЕЗ-УМНОГ ИЗВЕШТАЈА На следећој слици имамо пет фотографија, од којих чак три приказују ученике пред таблом. Ако су уредници баш хтели да покажу атмосферу на часу, за то је била довољна једна слика. Две слике нам показују ученички рад на папирима великог формата, међутим формат слика у часопису је толики да њихов садржај не може да се прочита. Не ради се ту само о бесмислености слике као такве онда, него и томе да се са тим садржајем не може упознати ученик неког другог разреда или друге школе који чита овај часопис, који дакле није учествовао у том „угледном“ часу и којем је то нешто непознато. У чему је онда смисао тих слика? Ни у чему, осим да нам посредно каже о односу важности Мајкла Џексона и Другог светског рата у књижевности. Изнад ових слика имамо шест редова текста (уп. Господар Прстенова – 35, видео-игрица – 30, кока-кола – 15 плус текст на маргини од пола стране), који личи на неки технички извештај са неког догађаја, неке утакмице: ученици су „научили“, „осудили“, „саосећали“ и „разумели“. Све то звучи као неке извршене радње, или још боље, као у данашњем жаргону: „одрадили смо“. Како неко уопште може да помисли да неко у том свршеном виду може да разуме тежину положаја заточеника у концентрационом логору? И то још на једном полусатном школском часу! Затим, каква је то употреба трећег лица множине? Па није ли саосећање могуће само у појединачном личном односу према некоме? Откуд известилац зна ово што пише о свим ђацима? Је ли их питао? Како се уверио? Јесу ли они то показали на неком тесту, књижевном или животном? Ако неко јесте, управо је то оно што треба забележити и предочити читаоцима. Да ли су плакали, да ли су били неми, да ли су то повезали са Косовом и Метохијом, шта знају о српској, јеврејској и ромској деци из логора у Јастребарском, Сиску, Јасеновцу? Шта су рекли, који су њихови конкретни, аутентични изрази тог саосећања и разумевања били? На часу су, наравно, ученици једино могли бити подстакнути да саосећају са неким, а то се саосећање, да би било стварно, мора 1) довести у везу са непосредним животом и 2) неговати током целог живота. Ова овако неодговорна и обесмишљена употреба наведених речи само је још један показатељ опште американизације нашег друштва и школства. А то значи: развијања апатије и дезоријентације у времену и простору. Овде не смемо превидети то да управо они који називају „другарима“ гетоизовану српску децу – која живе под непрекидном претњом понављања протеривања из августа 1995. године – овако употребљавају појам саосећања. Посебна је тема то што нам се под насловом „Дневник Ане Франк“ даје један овако штур, површан и непримерен извештај са часа, а ништа из саме књиге или о животу и удесу Ане Франк. Сетимо се са колико је само података и са каквим описима радње представљен Господар прстенова или шта нам је све речено о Мајклу Џексону. ЗАШТО СЕ ПРИРЕДБА „ПОКАЖИ ШТА ЗНАШ“ ВИШЕ НЕ ОДРЖАВА? ЗАТО ПРИБОЈСКИ УЧЕНИЦИ НЕМАЈУ ЗАЈЕДНИЧКИ ЧАСОПИС. Ученици „Вука Караџића“ могли су до пре пет година једном годишње да учествују на школској приредби, која се звала „Покажи шта знаш“. Међутим, од 2016. године то им је право ускраћено. Зашто? Зато што су наставници прибојских школа усвојили капиталистички доживљај света и онда отуђили школу од самог имена које носи, па тако редом и од смисла културе и интереса ђака који је похађају. Ово подједнако важи за све прибојске школе.

Године 2016. полазници школе гитаре „Дуци“ учили су и спремали за наступ „Валцер бр. 2“ из Свите за мешовити оркестар Дмитрија Шостаковича. То дело је њихов наставник аранжирао за гитарски квинтет. Када се приближило време приредбе „Покажи шта знаш“, која се одржава у Дому културе, ученицима „Вука“ је тадашњи директор рекао да ни под којим условом неће дозволити учешће неког ученика из друге школе. Наиме, поменути квинтет су чинила четири ученика из „Вука“ и један из „Десанке“. То је једна чланица квинтета, тада пети разред, а претходне године носилац прве награде те приредбе, лепо објаснила директору, међутим он је био неумољив. Као да га је ученица, рецимо, питала може ли да псује на часу. То је значило да једно дете неће моћи да наступа са својим оркестром и то у јединој прилици да наступи у Дому културе, на бини, у великој сали. То дете је, наравно, плакало. Наставник гитаре је прво питао неке наставнике из „Вука“ да више школа организују заједничку школску приредбу, на шта је добио одговор да је то немогуће и да то никоме ни не пада на памет. Отишао је потом до директора „Десанке“, предочио му случај и замолио га да покуша нешто. Он је позвао телефоном директора из „Вука“, представио му све лепо, рекао и да је ученик јако тужан, али је добио једнако неумољив одговор. Деца из „Вука“ могу да свирају у квартету ако хоће, ако неће – не морају да наступају уопште. Да ли је од наставника неко пустио глас и заузео се? Не. Шта се десило? Наставник гитаре је ипак мислио да је паметније да ученици наставе да спремају композицију у квартету, што је било погрешно мишљење, и тако су они то дело и спремили. Међутим, приредба „Покажи шта знаш“ је потом отказана, јер није било довољно ученика који би имали нешто да покажу. И тако се од те године па до данас више не одржава. Последња приредба те врсте у организацији „Бранка Радичевића“ била је 2018. године. „Десанка“ у Дому културе није никад ни правила приредбе. Зашто ово све наводимо? Да бисмо могли да разумемо безумност подељености и такмичарског односа између школа. Шта би Вук, Бранко и Десанка рекли на ово? Ко то има право да под њиховим именом прави међе између ученика? Исто тако, у овим приликама у којим ове три школе заједно немају онолико ђака колико је пре 20 година имао само „Вук“, и када се сви у друштву од свих деле и отуђују, један школски часопис мора да буде заједнички за све ученике Прибоја, мора да окупља све школе и омогући ту врсту културног саобраћања између њих. Све школе, укључујући и средње. И тако ће часопис моћи да излази једном месечно, да буде врло богат и истинско културно сусретиште, да буде прави израз нашег града. А не да буде јадни и склепани рекламни инструмент једне школе, са циљем: „Упишите децу код нас, а не у другу школу!“ Није смисао школе у томе да се наставници или наставнички колективи међусобно такмиче, него да се испуне ученички интереси! КАДА ШКОЛА ИЗГУБИ КРИТЕРИЈУМЕ И НЕ СЛУША КРИТИКУ, ПАДА У КРИЗУ, А ДРУШТВО ВОДИ У АГОНИЈУ Наша просвета се оделила од писмености, од принципа које симболизују имена наших школа, оделила се од својих традиционалних вредности образовања, од сваке аутентичности, од одговорности и бриге, оделила се од свог народа, од косовског завета, од слободољубља и правдоумља, од здравог разума. На крају, ево још мало безумности које демонстрира једна школа: Ако је ученик случајно мислио да не треба да се прикачи на нову образовну мрежу, ту је „Вуковац“ да га упути. (Из трећег броја „Вуковца“, са старим дизајном.) Примаш плату за образовање деце и Светски дан здраве хране обележиш промоцијом највећег светског симбола нездраве хране. ЗАКЉУЧАК Све Саво на кољена клечи, блиједо му лице од ужаса. Радослав Докмановић, којим се као својим учеником „Вук“ некада поносио, а сада га се стиди

ТИРАЖ, БУЏЕТ И ДИСТРИБУТЕР ЕНГЛЕСКИХ ПСЕУДОМИТОЛОШКИХ ПАПАЗЈАНИЈА БИТНИЈИ СУ ОД ЂАЧКЕ ПОЕЗИЈЕ И СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ У првом делу...

Свети Сава од семенки и у стиху - одељење III-1 ОШ „Вук Караџић“

субота, 30. јануар 2021.

Оваквој лепоти и смислу свака реч је сувишна. Све фотографије преносимо са фејсбук профила учитељице III-1, Гордане Петаковић.

Оваквој лепоти и смислу свака реч је сувишна. Све фотографије преносимо са фејсбук профила учитељице III-1, Гордане Петаковић.

Удружење Прибојаца у Београду позива стихотворце да пошаљу своје песме о Прибоју и о Лиму

четвртак, 28. јануар 2021.

Удружење Прибојаца у Београду припрема збирку песама Између Лима и неба и позива све који су своје стихове посветили Прибоју или нашој реци да се јаве и пошаљу своје песме. Удружење је објавило следеће саопштење: Ако су ти Прибој и Лим у срцу.
Ако си им посветио своје стихове.
Објави их на ФБ-страници Priboj - Прибој или на страници  Удружења (https://www.facebook.com/udruzenjepribojaca.ubeogradu), или пошаљи у инбокс, или на и-мејл zelj67@ptt.rs (Жељко Новаковић). 
Можда ће бити део збирке посвећене нашем граду и нашој реци. 
Прибој и Лим то заслужују. 
Пошаљи што пре, збирка је у завршној фази припреме, а биће штампана до краја априла. 
Аутори заступљени у збирци добијају примерак на поклон. 
СВЕ ЗА ПРИБОЈ, ПРИБОЈ НИ ЗА ШТА НА СВЕТУ!

Удружење Прибојаца у Београду припрема збирку песама Између Лима и неба и позива све који су своје стихове посветили Прибоју или нашој...

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

понедељак, 18. јануар 2021.

На недавно одржаној Трећој седници Скупштине општине Прибој прибојски перијеци могли су да чују једну радосну новост: противзаконити директор Градске библиотеке, пољопривредни инжењер заштите биља Селма Кулоглија, саопштила нам је да је од 2015. године она и дипломирани библиотекар! И захвалила нам се уз то. Била је то дуго припремана и ишчекивана волеј 'дигресија', која је измамила бурно извињавање одборника који је коментарисао њен избор бркајући, поред много чега другог, и појмове закона и природе. Тај њен ударац је био толико снажан да је председник скупштине потом једва успео да укроти одборника у покушају да изађе за говорницу и целој општини се извини за примедбу коју је изнео. То би, дакле, требало да значи да наша Селма има два факултета? И не само то, него да је студије библиотекарства и информатике похађала и завршила у исто време док је противзаконито била директор? И не само то, него да је морала да одсуствује са (плаћеног) радног места када путује на предавања и испите, целих осам семестара илити четири године? (Да ли и она има моћ телепортовања као њена колегиница из Рудог, читалац ће сазнати у другом делу текста, у интервјуу који је ексклузивно за наш портал дала дипл. библ. Селма Кулоглија.) О ЧЕМУ СЕ ЗАПРАВО РАДИ?

Према Закону о библиотечко-информационој делатности, који важи од 15. 7. 2011. године, сваки запослени радник у некој библиотеци мора да положи стручни испит. То је дужан да уради у року од три године од тренутка запослења. Наша Селма је стручни испит положила, са најнижом пролазном оценом - 2 (оцене су од 1 до 5), 8. 12. 2015. у учионици 235 Народне библиотеке Србије. Са тим се испитом стичу звања књижничар, виши књижничар, библиотекар и дипломирани библиотекар, у зависности од степена образовања које кандидат има (средње, више или високо). Тај исти испит су дужни да полажу сви који раде у библиотеци, било да су завршили филозофски, филолошки или неки други релевантан факултет, па чак и магистри и доктори наука у области библиотекарства уколико раде у некој библиотеци.

ШТА ЈЕ СЕЛМА ХТЕЛА ДА НАМ КАЖЕ? То да је она прекршила овај закон и по још једном члану, а то је: Члан 47.
став 2.

Запосленом из става 1. овог члана који у року од три године рада у библиотеци не положи стручни испит престаје радни однос у библиотеци даном истека тог рока. Дакле, заштитник биља Селма Кулоглија, је прекршила овај рок за четири месеца и морала је бити и због тога бити смењена. Јер, она је на место в. д. директора постављена 27. 7. 2012. године. Подсетимо се чланова и законских аката које је Селма Кулоглија још прекршила: Члан 17.
став 6.

За директора библиотеке именује се лице које има високо образовање и најмање три године радног искуства у култури и које испуњава друге услове утврђене статутом библиотеке. Где је радила наша Селма? У СЗТР „КИКО“. Статут Народне библиотеке Ужице, матичне библиотеке према којој Градска библиотека Прибој у потпуности усаглашава свој рад, у члану 30. (услови за кандидата за директора) захтева: Члан 30.
став 2.

високо образовање из научне односно стручне области у оквиру образовно-научног поља друштвено-хуманистичких наука и уметности. ШТА СЛЕДИ ИЗ ОВИХ ЗАКОНСКИХ ПРОПИСА? То да је Селма Кулоглија противзаконито постављена за директора, јер нема високо образовање из научне односно стручне области у оквиру образовно-научног поља друштвено-хуманистичких наука и уметности. То што има положен стручни испит и звање дипломираног библиотекара нема никакве везе са 30. чланом Статута Библиотеке у којем се тражи завршен факултет из наведених поља. Положен стручни испит значи само то да она може бити запослена на радном месту библиотекара, а никако не значи да она може бити директор библиотеке. Никако се не сме превидети и заобићи веома битан законски чинилац у избору директора библиотека, а то је састав управног одбора, који по члану 41. Закона о култури гласи: Члан 41.
став 3.

Чланове управног одбора именује и разрешава оснивач, из реда истакнутих стручњака и познавалаца културе. Ко су актуелни и претходни чланови УО Градске библиотеке, чија је улога да расписују конкурс и бирају кандидата на конкурсу: 2020: 1. председник: Душица Раковић – дипломирани географ; 2. Амина Мишореп – средња школа (студент); 3. Љиљана Гудурић – (непознато). 2016: 1. председник: Бојана Дробњаковић – виши металург; 2. Дарко Ичагић – средња школа (саобраћајни техничар); 3. Љиљана Гудурић – (непознато). 2012., јул: 1. председник: Бојана Дробњаковић – виши металург; 2. Дарко Ичагић – средња школа (саобраћајни техничар); 3. Весна Лаптошевић – средња школа. Дакле, не могу металурзи, географи, студенти и саобраћајни техничари да буду чланови УО, нити да бирају кандидата за директора једне библиотеке. Битно је напоменути и то да ни они који су завршили неки релевантан факултет, али нису истакнути стручњаци и познаваоци културе, једнако не могу бити чланови УО! Дакле, шема изгледа овако: прво носиоци локалне власти противзаконито изаберу чланове управног одбора, који потом противзаконито изаберу и предложе кандидата, кога онда носиоци власти противзаконито именују за директора, а директор матичне НБУ на крају противзаконито потврди избор. Четири прекршаја закона да би се поставио пољопривредни инжењер и партијски кадар за директора библиотеке. Све ово дало нам је повод да се обратимо Селми Кулоглији и поставимо јој неколико питања, на која нам је она љубазно одговорила. - Поштована дипл. библ. Селма, како бисте прокоментарисали Ваше недавно обраћање у Скупштини општине Прибој?
- Заиста сам узбуђена. Дуго сам чекала прилику да свим перијецима нашег града саопштим да сам положила стручни испит из библиотекарства. Још од оних непријатности са мојом колегиницом Борком.

- Како сте то тада доживели? - Било ми је мало смешно то са Борком на улици и то што се она стиди пољопривредног факултета... Разумем је донекле, јер ипак код ње доле некад дође и неко из света културе, па она воли да каже да је економиста. Али мислим да је она мало и искомплексирана. Знате, као у Андрићевој Покондиреној директорки. Ја сам зато нагласила у свом обраћању да се својим факултетом поносим.

- Не сматрате да су примедбе које су јој упућене умесне? - Мислим, њу нападају чак и за то да није прочитала Дон Кихота. Па, ево, нисам ни ја! И шта с тим? Ја не сумњам да је Дон Кихот писао добре романе, али тај криминалистички жанр ми просто не годи. Шта некога уопште брига ко је директор неке установе. Ми смо ту просто да примимо плату и то је то. - Шта Вама замерају?
- Замерају ми, на пример, то што сам у библиотеку први пут ушла када сам постала директор. А то у пракси уопште није проблем, јер наша библиотека уопште нема пуно просторија, а и налази се у центру града. - Нисте се забринули због јавности? - Не, Хајро ми је одмах рекао да јавност није битна. Људи неколико дана причају, али онда све прихватају. Мени се, напротив, чини да је онај младић који је писао о нама претрпео последице у јавности, јер њега се у јавности сад многи стиде и избегавају да покажу било какву везу са њим, родбина, пријатељи, познаници... - Да ли сте чули за Вашу колегиницу у Рудом?
- Да, наравно... Шта да кажем, јако ми је драго што се овај тренд шири и ван наше општине. Чула сам и за њене моћи телепортовања. 
 
- Да ли и Ви имате такве моћи? - Ах, не. Зато још нисам завршила други факултет. Мада ми он тренутно код нас није ни потребан. И Лазо и Васо Дечански се слажу с тим. - Кад смо код факултета, не можемо да не поменемо и Вашу слику са Томиславом Николићем која је скоро изашла у јавност. -  Знате, он је прави шармер, поред тога што је војвода. Замолила сам га за фотографију и одмах је пристао. Мало смо попричали и заиста сам доста од њега научила, а ето за тако кратко време. Дао ми је неке савете за будућност... Суљо јесте доктор, али Тома је Диплома.

- Шта је онда тачно значило Ваше саопштење на Трећој седници?
-  Значило је да сам положила стручни испит из библиотекарства, и то у Народној библиотеци у Београду, где и сви остали полажу. - Какво је било то искуство?
- Дуго сам се припремала за тај испит. Рекли ми у Општини да отаљам то и онда сам једног хладног децембарског дана спаковала кофер и кренула на железничку станицу. - Је ли кофер био тежак?
- Оно што се носи са љубављу, није тешко. - Шта сте носили? - Хербаријум са студија и нешто новца. Убацио ми Хајро, каже: нек се нађе, ако извучеш тешко питање, никад се не зна. Вратићеш ми од плате. - Да ли сте се нагињали кроз прозор када сте путовали? - Јесам, јер сматрам да човек треба првенствено да буде образован.

- Како је било на испиту?
- Било је заиста тешко. Јако тешка питања: шта је ћирилица, шта је латиница... Али то сам некако и натукла. Најтеже је било питање о етичком кодексу у библиотекарству, које уопште нисам могла да разумем, па сам тражила да ми објасне. Када су ми објаснили, ја сам написала да је Хајро расподелио десет крава у Калафатима и добио место директора Градске библиотеке за СДА. Пошто је он мени ујак, ја сам постала директор. - И?
- Да, било је густо, али... - За Вас се прича да гајите посебну љубав према теорији књижевности и ликовним уметностима... Да ли је то тачно?
- Морам бити нескромна и признати да је то истина. Радила сам две године у СЗТР „Кико“. Тако смо решили да се књиге из тих области не смеју вадити из полица и читати. Ево, ја сам девету годину директор и тврдим вам јавно да те полице нису отваране осим кад је требало очистити прашину. Књиге су заштићене и нетакнуте! У Вашем импозантном програму за 2021. годину чули смо заиста много. Ипак, привукла нам је пажњу најава (цитираћу Вас): „књижевних сусрета, трибина, предавања и слично“. Опростите ако грешим.
- Не грешите. - Откуда то? Досад смо имали туристичке посете библиотеци, кићење јелке, састанке пчелара... Не мислите ли да би могли избити немири у граду, неки инцидент? 
- Да, потпуно разумем Ваше питање и забринутост. Не бојте се, ми то само тако кажемо, не могу изаћи за говорницу и ћутати... - На Ваш рачун је упућена примедба и да нисте поштовали закон и обележили државни празник Дан словенске писмености? - Људи упорно не разумеју да смисао није у закону него у нашем примању плата. Ја сам директор зато што је директорска плата добра, а и зато што ништа не морам да радим да бих је зарадила. А словенска писменост и сл. - па питају ли се ти критичари има ли код нас ико запослен ко уопште зна шта је то? Зар мислите да се на једном стручном испиту тако нешто може научити?!

- А шта Ви онда радите на послу? - Лично, највише волим да пијем кафу и пушим испред библиотеке кад је лепо време. Не брините се, ја нити пијем алкохол нити попуњавам судоку. Углавном сам на телефону... Имам добар мобилни, Самсунг, нови модел. - Да ли понекад читате нешто од књига? - Да, наравно. Прочитам бар две књиге годишње.

- Да ли бисте нашим читаоцима препоручили неки роман?
- Свакако. Нека то буде књига наше суграђанке Семенке Кошпић: Избор: живот или животарење. - О чему се ради у том роману?
- Јунаци тог романа шетају по природи и беру плодове са дрвећа. Најбитнија је порука књиге: живети, то значи јести само сирово воће и поврће! Човек такорећи треба да се врати у време пре него што је открио ватру. Ми смо много размазили наш желудац куваном храном и потребно је да га опет васпитамо. Кувани кромпир, грашак, пасуљ, то је већ животарење. - Јесте ли можда читали Јонеска?
- Нисам. - А Јованово Откривење?
- Не разумем. - Да ли за крај желите нешто да поручите суграђанима?
- Да, свакако: - Хвала Вам на Вашем времену издвојеном за наше читаоце.
- Хвала и вама на прилици, било ми је задовољство! Редовно читам Реч Прибоја. Радослав Докмановић

На недавно одржаној Трећој седници Скупштине општине Прибој прибојски перијеци могли су да чују једну радосну новост: противзаконити...

Преносимо из суседства: Телепортовање или криминал у руђанској народној библиотеци?

субота, 9. јануар 2021.

Пише: Вања Шуњић Предраг Остојић је хисторичар, бивши директор ЈУ Народна библиотека Просвјета Рудо, у чијем мандату је библиотека добила награду Ђорђе Пејановић за најбољу у Републици Српској у 2017. години. Објавио је осам књига. Бави се научно-истраживачким и публицистичким радом. У вријеме његовог мандата библиотека у овом малом мјесту на истоку БиХ је добила интернет-читаоницу, урађена је дигитализација књига, покренут сајт и фејсбук страница библиотеке, организовани научни скупови, предавања на различите теме, промоције књига, покренута издавачка цјелина Моја прва књига, као помоћ пјесницима и младим истраживачима у објављивању прве књиге и др. ПОСТАВЉЕНА БЕЗ ОБРАЗЛОЖЕЊА Међутим, проблеми Предрага Остојића, нестраначког човјека иза којег не стоји нити једна партија, почињу у новембру 2019., по истеку мандата, када је Министарство просвјете и културе РС објавило конкурс за директора библиотеке. Остојић о конкурсу није обавијештен, а будући да му је мандат истицао за све је сазнао из Службеног гласника. Након пријаве на конкурс позив за интервју у Министарству је добио само дан раније, иако је Рудо од Бањалуке удаљено 360 километара. Шта се спрема било му је јасно када је видио да је осим њега кандидат на интервјуу и Ивана Спасојевић, из Уједињене Српске Ненада Стевандића, која је на остварила исти број бодова као и Остојић. Све је резултирало тиме да је на мјесто директора постављена Спасојевић, иако је, како тврде Остојић и његова кћерка, доставила фалсификовану потврду о радном искуству те нема потребне компетенције за ову функцију. Иначе, дјевер Иване Спасојевић је Предраг Спасојевић, Стевандићев човјек од повјерења, док је министарка просвјете и културе Наталија Тривић такође чланица Уједињене Српске. Колико је ово заправо очекивано свједочи и modus operandi по којем се постављају кадрови ове странке; наиме, у Фочи је за директора библиотеке УС поставила – дефектолога! „Конкурс за избор и именовање директора у народним библиотекама РС расписује се најмање два мјесеца прије истека мандата, те је стога обавеза библиотека да о истеку мандата директора обавијесте Министарство просвјете и културе, а не да о томе Министарство обавјештава библиотеку“, одговорили су из Министарства просвјете и културе на питања Инфорадара. Остојић, пак, то демантује, позивајући се на Закон о библиотечко-информационој дјелатности и Закон о министарским, владиним и другим именовањима и каже да није био у обавези да их обавијести. Јер ако о постављењу одлучује Министарство, како он може, као неко о коме се одлучује, да покреће иницијативу или да их обавјештава. Каже да се ту ради о пребацивању одговорности и покушају Министарства да га дискредитује. РАДИЛА ИСТОВРЕМЕНО НА ДВА МЈЕСТА Иначе, услови на конкурсу су били доста шире постављени у односу на услове из Статута Библиотеке, на које је то исто Министарство дало сагласност. Након обраћања омбудсмену поводом „незаконитости конкурса“, омбудсмен, налазећи да постоје незаконитости на које је Остојић указао, доноси Препоруку Министарству да поништи конкурс, распише нови и обавијести их о предузетим корацима у року од 30 дана. Међутим, ништа по том питању није предузето. Из Мистарства просвјете даље појашњавају да, када је ријеч о условима наведеним у Статуту Јавне установе Народна библиотека Просвјета Рудо, они се односе на чињеницу „да кандидат треба да има организационе и менаџерске способности, и да не постоји сукоб интереса“ „Напомињемо да су кандидати, према оспореном конкурсу, били дужни су доставити потписану и овјерену од надлежног органа изјаву о испуњавању услова из тачка ИИИ подт. 4, 5 и 6 јавног конкурса. На које су управо споменути услови искључујући ситуације у којима је предложена особа у сукобу интереса. Министарство просвјете и културе није могло тражити од кандидата да предају посебно документ којим се доказују организационе и менаџерске способности. Процјена ових способности је провела Комисија, која је обавила интервју са кандидатима и на тај начин утврдила да ли кандидат посједује организационе и менаџерске вјештине. Комисија је за првопласирану кандидаткињу предложила Ивану Спасојевић“, закључују из Министарства. Остојић пак појашњава да се нигдје у конкурсу није помињала потврда о компетенцијама, већ се само тражило да нису на функцији у политичкој странци, или на функцији у законодавној, извршној и судској власти. Он је увјерен да су у Министарству све ово осмислили за потребу одговора на упит нашег портала. Као што смо већ навели, позив на интервју у Бањалуку Остојићу стиже дан раније, иако је Бањалука од Рудог удаљена 360 км. Након интервјуа, без икаквог образложења у записнику се констатује да је примљена Ивана Спасојевић (дјевојачки Медовић). Као један од услова конкурс прописује радно искуство у области културе и просвјете у трајању од најмање три године. Но, Ивана Спасојевић је доставила фалсификовану потврду о радном искуству, коју јој је издало СКПД Просвјета Пале. Временски период у којем је наводно радила у том друштву, организујући међународне фестивале, промоције и предавања се поклапа са временским периодом у којем је Ивана Спасојевић радила у хотелу Комсар Рудо као рецепционерка. Остојић је поднио кривичну пријаву против Иване Спасојевић и Александре Срдановић (која је у име СКПД Просвјета Пале потписала потврду), но предмет је већ годину у Окружном тужилаштву у Источном Сарајеву. Поднио је и тужбу Окружном суду у Бањалуци против Министарства просвјете и културе. Остојић је након свега претрпио тежак мождани удар, од кога се опоравља. Његово здравствено стање је било одлично прије тога, а мишљење љекара Универзитетске болнице Фоча јесте да је главни узрочник стрес. Након ступања на функцију, директорка Ивана Спасојевић обрисала је фејсбук страницу, сајт библиотеке, прекинула све активности које је библиотека до тада спроводила, те потпуно обезвриједила и избрисала претходни рад Предрага Остојића. Текст је преузет са: https://inforadar.ba/drzavne-biblioteke-stevandiceva-us-namjestila-poziciju-direktora-osobi-bliskoj-stranci-bivsi-direktor-pretrpio-mozdani-udar/ 

Наслов и поазбучење: Радослав Докмановић

Пише: Вања Шуњић Предраг Остојић је хисторичар, бивши директор ЈУ Народна библиотека Просвјета Рудо, у чијем мандату је библиотека добила...

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

четвртак, 3. децембар 2020.

ИСТИНА Био је скоро у Прибоју овакав случај. Једна породица са четворо деце, после година живота у тешким материјалним условима, дошла је до ситуације када више није могла да се издржава: мајка се разболела и отац је морао да напусти посао како би био са децом. Ни то мало новца од ког су преживљавали више нису имали. Њихови сродници, суседи и пријатељи организовали су се испрва тако да им обезбеде новац и основне намирнице за наредни период, а потом су покренули и акцију прикупљања новца за куповину куће, јер је кућа у којој су дотад живели била у очајном стању и није била њихова. Кроз свега месец дана Прибојци су скупили новац за нову кућу и, судећи уз то и по јавним реакцијама на друштвеним мрежама, јасно је да велики број људи не само да није показао бездушност или равнодушност према невољи својих суграђана, него је исказао искрено саосећање и помогао. ЕТИКА НАШИХ РАДНИКА У ГОЛУБОВИЋЕВОЈ УМЕТНИЧКОЈ МАШТИ У филму „Отац“ Срдана Голубовића, који се дешава управо у Прибоју, једна породица се нашла у сличној невољи. Отац Никола Стојковић, мајка и двоје деце месецима већ гладују јер Николи не исплаћују плату коју је зарадио. Живе без струје и воде. Једног дана мајка са децом и флашом бензина долази у фабрику свог мужа и очајна говори радницима да такав живот више не могу да издрже. Прети да ће ту пред њима запалити децу и себе ако им не помогну. На те њене речи нико ништа не предузима нити говори. Мајка онда мало полије ћерку, а затим остатак посипа по себи. Радници и даље само гледају. И кад мајка извади упаљач, сви само гледају. Тек када се запалила, похитали су да је спасе и угасе ватру. ТРГОВИНА ДЕЦОМ КАО ЈАВНА ТАЈНА У ЈЕДНОЈ МАЛОЈ ОПШТИНИ Потом следе сцене у центру за социјални рад. Директор центра у свакој објашњава Николи зашто су им одузели децу и то чини са отвореном бездушношћу и преварантском подлошћу. Никола на такав однос реагује наивно и несразмерно мирно – као да је у питању, рецимо, одузимање аутомобила или кућних љубимаца а не рођене деце, и као да су у питању лепо и непрозирно упаковане а не нескривено пакосне речи. Од радника обезбеђења Никола сазнаје да директор сиромашним родитељима одузима децу и шаље их у једно село неким „хранитељским породицама“, чији нам послови нису разјашњени и чији су мотиви за усвајање, вероватно, само финансијски; од тога директор има процентуалну зараду, а одузете деце је тамо, на том селу, концентрисано већ 30-40. У тим мучним разговорима директора са оцем деце учествује још двоје радника социјалног центра, мушкарац и жена средњих година. Њих двоје добро знају шта се ту дешава, тј. са којим циљем се деца одузимају, и у томе нормално учествују. Истина, са једном разликом: жена тако што ћути, што упућује на какав-такав притисак савести код ње, а мушкарац тако што се активно прикључује директоровим подлим приговорима и бесмисленим закључцима. ФОРМА РОУД МУВИ Никола је кренуо пешке до Београда, да се лично обрати министру, и тако поред радника у социјалном центру и фабрици упознајемо и друге представнике данашњег српског друштва – полицију, лекаре, превознике, новинаре, владине службенике… ДА СУ ПИСАЛИ КАЗНУ, НЕ БИ ЛИ ПУБЛИКА У БЕРЛИНУ БИЛА ЈОШ ЗАДОВОЉНИЈА? Два полицајца приведу Николу због тога што иде пешке по аутопуту, а кад чују од њега куда је и зашто кренуо, одустају од писања казне и изводе га са аутопута да се врати у село одакле је кренуо. Не понуде му, рецимо, бар новац за аутобуску карту и храну, а камоли коју већу помоћ. ЛЕКАРИ И САВЕТИ СТАРИЈИХ У СРБИЈИ Када од глади и умора Никола на путу колабира, завршава у болници. Тамо са њим лекар води неки технички празан и морално необавезан разговор. Један од старих болесника из собе, чувши проблем главног јунака, говори му чак то да је децу боље немати него имати. ЗАР СЕ МОЖЕ СРЕСТИ ИСТИНСКИ ХРИШЋАНИН У СРБИЈИ? На путу Никола среће двојицу превозника: један кријумчари мигранте и вара их тако што их довезе на место 100 км удаљено од договореног места, други је карикирани хришћанин којем око главе у кабини камиона виси шест крстића, док у касети испред седишта сувозача држи стотину пластифицираних иконица. У одговору на оно што чују, први Николи нуди да му прокријумчари децу преко границе у Босну и Херцеговину, а други га сирово пита верује ли у Бога и тражи му, готово наредбодавно, да за помоћ узме иконицу Богородице, да би онда бахато залупио поклопац касете. ДА ЛИ РЕДИТЕЉ КРИЈЕ СЕБЕ ДА БИ ДАО СТВАРНУ СЛИКУ? Новинари се Николи обраћају за време његовог протестовања испред зграде министарства. Он је њима битан само као јунак њихових вести, а не као жив човек који је у проблему и ту пред њима гладује. Редитељ у једном интервјуу каже како је идеју за филм добио управо тако што је на телевизији видео једног човека (Ђорђа Јоксимовића) који због одузимања деце штрајкује испред министарства и кога је потом посетио тамо и разговарао са њим. Гледаоцу се намеће питање да ли је и сам редитељ Голубовић тог човека третирао као предмет за своју филмску причу или му је купио да једе и уопште са њим успоставио људски однос. Ако јесте ово друго, зашто такав један однос изостаје у филму? Ако није, онда следи то да је и он сам она „слика Србије, нимало ружнија него што јесте“, како је у интервјуу описао свет свог филма. У филму имамо једино сцену у којој се увече неки непознати људи у аутомобилу зауставе поред Николе, дају му кесу са храном и одлазе. У ФИЛМУ СУ ЛОКАЛНИ ДИРЕКТОРИ МОЋНИЈИ ОД МИНИСТАРА, А МИНИСТРИ СУ УВИЂАВНИЈИ ОД СВИХ ОСТАЛИХ ПРЕДСТАВНИКА ДРУШТВА Службеници у министарству имају један бирократски ноншалантан однос према Николи. Када он ипак успе да дође до заменика министра, овај зове социјални центар у Прибоју и даје препоруку да се Николи врате деца. Та препорука је само препорука и није обавезујућа (директор прибојског социјалног центра неће је послушати). Уз то, заменик министра Николи даје неколико хиљада динара и тражи му да се фотографишу за Твитер. Овде је, уз ове сатиричне мотиве, битно увидети и то да само министарство нема везе са криминалним радњама општинског социјалног центра. АНТОЛОГИЈСКА ЛАЖНА СЛИКА-РУГОБА О СВОМ НАРОДУ У СРПСКОЈ КИНЕМАТОГРАФИЈИ Сва ова стварна слика Србије свој највиши степен добија на крају филма, у ликовима мештана села Граб, Николиним суседима. Село са тим именом у Прибоју не постоји, а од оних са сличним именом постоји једино село Грабовица. Реч Граб је као име вероватно изабрана због свог значења на немачком језику: das Grab - гроб. Никола се враћа са свог пута у Београд након седам дана и затиче проваљен и опустошен дом – из куће је покраден готово сав инвентар, од кухињског стола до посуђа и плишаних играчака за децу. Он потом иде од једне до друге комшијске куће и узима своје ствари натраг: у једној кући затиче суседе за ручком и узима им сто за ручавање, у другој узима шерпу у којој се налази чорба, у трећој телевизор, у четвртој из руку комшијске деце узима играчке своје деце… Берлинска публика је у екстази: награда иде Срдану Голубовићу! ДА ЛИ ГЛЕДАОЦИ ИЗ СРБИЈЕ ТРЕБА ДА ВЕРУЈУ ФИЛМУ ИЛИ СВОМ ИСКУСТВУ? Филм Отац нам, дакле, представља „стварност“ једног малог српског града у којем троје социјалних радника хладнокрвно и бездушно одузимају децу сиромашним родитељима, а све зато да би један од њих, директор, од тога добијао новац од усвајача. Ту се претпостављају следеће ствари: 1) да у томе – криминалном одузимању деце и трговини децом – не учествује само једна особа, што би значило неку индивидуалну извитопереност која не зависи од места и времена и која постоји одувек и свуда, него учествују, на мање директан начин, и остали радници социјалне службе и сви који знају за то, чиме се осликава извесна друштвена укорењеност и прихватљивост таквог злочињења; 2) да је Србија земља у којој је могуће да постоји неко село где се криминално одводе и сабирају одузета деца, а да то притом није нека посебна тајна, јер за њу зна и припадник обезбеђења у центру за социјални рад. Такве ствари се чак, да будемо тачни, уопште не претпостављају – редитељ је изјавио да је у филму дао „стварност“ и „слику Србије, не ружнију него што она јесте“. Ако је то тако, не би ли једино смислено било да је редитељ отишао у такво једно концентрационо село са одузетом децом и направио документарни филм о томе или, пре свега, да је просто отишао тамо са камером и обавестио јавност за почетак? Ипак је то 30-40 деце и јавност би се сигурно одмах покренула да се та деца ослободе. Ако такво место не постоји, зашто га редитељ измишља и назива „стварношћу“ Србије? СРПСКО ДРУШТВО ЈЕСТЕ РАЗОРЕНО У МНОГИМ СФЕРАМА, АЛИ ЈЕ ДЕТЕ У ЊЕМУ И ДАЉЕ СВЕТИЊА! Србија данас јесте земља у којој министри јавно краду дипломе и чине стотине других правних преступа без правних последица. У Прибоју су, да подсетимо читаоце, већ осам година директори Градске библиотеке и Дома културе противзаконито постављене особе са дипломом пољопривредног факултета и то осим огорчења код грађана не изазива другу реакцију. Ниво друштвене свести и самопоштовања у том погледу у Србији јесте превише низак. Али, да ли је тако и када су у питању деца, њихово одузимање и трговина? Која би то заједница у Србији немо гледала на тако нешто у својој близини? ШТА КАЖЕ СЛУЧАЈ КОЈИ ЈЕ РЕДИТЕЉА ИНСПИРИСАО, А ШТА ФИЛМ? Случај Ђорђа Јоксимовића нам даје следеће податке. 1. Социјална служба му је одузела децу након пријаве комшија да је мајка покушала да их удави у речици. Жена је Јоксимовићу рекла да комшија лаже и да је децу извела на игралиште. У социјалној служби су рекли и то да су децу затекли мокру, а и да су раније проверавали пријаве комшија и затицали децу саму код куће. Дакле, сцена са радницима који посматрају мајку деце која хоће да се запали са децом је редитељева уметничка интерполација. 2. Када су из полиције и социјалне службе дошли да узму децу, мајка је доживела нервни слом. Тада је хоспитализована и до данас се налази у психијатријској установи. Ђорђе и она су се развели у међувремену. У филму је мајка, након два месеца гладовања и немања струје и воде, покушала да се убије и доживела нервни слом након такве конкретне мотивације случаја. Она је током филма, а у питању је време од свега седам дана, након Николиних оптимистичких речи повратила присебност. 3. Ђорђе Јоксимовић каже да му највећу снагу да издржи у својој борби даје један пријатељ који има децу, као и то да му подршку и ветар у леђа дају сестра и сестрићи и људи из његовог окружења. Сродника и таквих пријатеља у филму нема. 4. Ђорђе Јоксимовић се на пут за Београд упутио из протеста и ишао је протестно чак четири пута пешке од Крагујевца до Београда. Главни јунак филма, Никола, на пут не креће из протеста, него зато што не жели да чека бирократску процедуру. Никола жели што пре да врати децу и лично министру да преда свој захтев.. Он испред зграде министарства седи зато што нема где друго да преспава, а не би се задржавао ниједно вече да је захтев могао да преда чим је дошао. Ђорђе Јоксимовић, супротно од тога, сва четири пута је по неколико дана протестовао испред зграде Владе. 5. Никола Стојковић до Београда иде пешке не зато што тако хоће да искаже протест, него зато што нема новца за превоз. Отуда сцена из Јоксимовићевог живота са полицијом која га одводи са аутопута назад у Крагујевац има другачију мотивацију у филму. 6. У једном другом случају везаном за додељивање детета старатељима, видимо да су се радници социјалног центра побунили и пријавили нерегуларности у том случају. Дакле, истинска слика наших социјалних радника никако није монолитна, као што је Голубовић даје, нити они који се нељудски односе према породицама и деци представљају репрезентативну групу. ШТА ЈЕ РЕДИТЕЉ МОГАО ДА ИСПИТА И ПРЕДСТАВИ А НИЈЕ? Ми последњих година заиста сведочимо учесталим вестима о одузимању деце сиромашним родитељима у Србији и филмска обрада те теме је више него потребна. Њој се може прићи из више углова. Један угао је то ново схватање по ком су материјални услови за живот детета битнији од духовних (заједнички живот са родитељима). Други угао је то што иста држава која је на себе узела право да се брине о материјалном статусу деце одбацила од себе обавезу да њиховим родитељима обезбеди могућност да раде. Овај угао је донекле дат у филму, али није наглашен и проблематизован. Трећи угао је расно или национално селективан однос према деци: толико ромске деце живи у незамисливо тешким условима, свакодневно просе на улици (што је законом забрањено) и социјалне службе их не одузимају. Четврти угао је политика западних сила у погледу биолошке породице и закон који омогућава да странци усвајају нашу децу, о чему говори универзитетски професор права Зоран Чворовић. Шта је нама дао редитељ? Директора који због свог личног материјалног интереса одузима децу, хранитељску породицу која ту децу у криминалном договору са њим усваја, податак да је по истом принципу већ 30-40 деце одузето и да се она налазе на неком селу, то да сви радници социјалног центра гледају на то са одобравањем. Наиме, како нам објашњава сам редитељ у једном интервјуу, постоји један апсурд у српској социјалној политици: хранитељска породица која усвоји троје деце добија месечно око 100.000 динара помоћи од државе, а сиромашна породица која има троје деце добија 16.000. То је заиста запањујућ податак, али је он и индикативан, управо у контексту политике разбијања биолошке породице. Тај проблем, међутим, редитељ уопште није обрадио у филму у политичком контексту (а чим је у питању закон значи да је у питању политика који тај закон доноси), него нам је дао неког среброљубивог директора центра и друштво које на то гледа без обзира и саосећања. У филму се имплицира и то да усвајачи усвајају децу само због државне новчане помоћи, за коју су, да би је добили, спремни директору да дају месечни проценат. Какав етички однос таквих старатеља према деци може бити и шта такви старатељи уопште раде са децом, то у филму такође није обрађено, иако је судбина криминално усвојене деце знатно битнија тема од „митског путовања“ унесрећеног оца до Београда. РЕДИТЕЉ ЈЕДНО ГОВОРИ О ФИЛМУ, А ДРУГО ПРЕДСТАВЉА У ФИЛМУ Срдан Голубовић је више пута истакао да је у филму представио спој бирократије и корупције, али какве везе са тим имају радници који немо посматрају жену која хоће да се спали са децом или мештани једног села који не само да су безобзирни према сиромаштву и муци у којој се налази једна комшијска породица, него им још покраду покућство, све са дечјим играчкама? Када отац затражи од првог суседа да се прикачи на његову струју само један дан када из центра треба да дођу и провере да ли је он обезбедио услове за живот деци, сусед му бездушно одговара да се може прикачити само на посебно бројило и да ће за то имати да му плати или одради онолико киловата колико буде потрошио. Нема ту никаквих питања за невољу у којој се задесио, како су му жена и деца, је ли гладан, нема никакве емоције, ништа, само један бездушни и преки поглед српског сељака. ПОШТО ЈЕ ЈУГОСЛАВИЈА РАСТУРЕНА, СРБИ СУ ПОСТАЛИ ПОКВАРЕНИ И БЕЗДУШНИ Редитељ и у интервјуима и у филму контекст радње одређује као постсоцијалистички. У филму се то види у избору Прибоја као места дешавања, јер Прибој је некад имао фабрику од 7000 радника а данас је међу економски најпропалијим општинама у Србији, као и у мотиву комунистичког споменика који се појављује у једној сцени, а који у Прибоју иначе не постоји, нити је постојао. Споменик представља радника са чекићем, а у филму је окружен бувљим пијачним тезгама и представља само мртви траг прошлог времена. Тачно је то да су са распадом Југославије и уништењем наше економије највише страдала места у унутрашњости Србије, како каже аутор филма, међутим, поставља се питање: како је то уништење економије он повезао са уништењем основног људског морала и осећаја за другог човека? Какве везе има безочни однос мештана села Граб према својим сиромашним комшијама са тим што је земља у којој живе економски пропала? Исто важи и за раднике у фабрици који немо посматрају жену која хоће да се спали са децом пред њима. Све су то људи који су рођени и формирали се у социјалистичком периоду (то закључујемо на основу њихове старости) и логично је да су нешто од тога задржали у себи. Или су наши сељаци и радници одувек били тако покварени и безобзирни? КАКО РЕДИТЕЉ НЕ ЗНА ЗА ОВУ СТВАРНОСТ СВОЈЕ ЗЕМЉЕ? Ове године смо сви сведоци људскости и пожртвованости наших здравствених раднике, а ево једног скорашњег искуства са нашим лекарима, у којем се квалитет нашег здравства доводи у директну везу са остацима социјалистичког система: НИКОЛА Наравно, оно што редитељ потпуно заобилази јесте специфично хришћански основ морала нашег народа. У филму у кући Стојковића видимо икону светог Николе на зиду. То би требало да значи да Стојковићи славе Светог Николу, а и то да је сам Никола од својих родитеља добио име по породичном светитељу. То даље наводи на закључак да је Никола васпитан као неко ко има бар основну хришћанску перцепцију света. Николу упознајемо као једног врло кротког и простог добродушног Србина са села, који је притом и претерано наиван. Међутим, када га превозник пита: „Верујеш ли у Бога?“, Никола га само гледа и промућурно ћути, а затим одбија па једва прихвата да узме иконицу Богородице. Колико је психолошки уверљиво да један тако кротак и поверљив човек, који слави Светог Николу, буде тако наиван када га директор са отвореном подлошћу лаже и истовремено тако дистанциран од вере у Бога и од иконе Богородице? Није ли то само покушај редитеља да људску природност и неисквареност представи као оно са чим вера у Бога нема везе? Редитељ каже да је то име за главног јунака одабрао због тога што је свети Никола заштитник путника. Тај мотив у самом филму није наведен (као што је случај са славском иконом), а тешко да може бити подразумеван, јер у српском културном контексту свети Никола није неко ко се доживљава у симболичко-митском смислу - као заштитник путника, већ пре свега као један Христов свештеник, као врхунски узор вере у Бога, светитељ који сабира цео наш народ. Та секуларистичка симболичка мотивација коју редитељ наводи само је још један пример неаутентичне мотивације јунака и радње овог филма. ШКОЛСКИ РАД Наративна мотивација овог филма је на нивоу студентског рада. Сви његови елементи су као директно примењене школске лекције. Потребан је један невини јунак који се сукобљава са светом и тај свет треба начинити што негативнијим да би контраст био већи и тај јунак изразитији. Затим треба увести низ мањих мотива које ће бити веома економични и сведени, али ће се кроз њих у филму као укрштати велике теме и давати му слојевитост. То су, на пример, дијалог о вери у Бога са превозником (као то отвара дубински слој филма), сцена са мигрантима (то као даје причи актуелни светски контекст), преузети мотиви из дневника Вернера Херцога или филма редитељевог оца Предрага Голубовића (то као даје филму интертекстуални, специфично уметнички контекст), министар који се слика за Твитер (то је као критика власти) итд. Ем је тај поступак обичан клише, ем су мотиви очигледно тенденциозни и неоригинални. У добром филму све израста само из себе и гледалац осећа да редитеља нема. У лошем филму иза сваке сцене се види редитељ како размишља шта да ради и даје упутства камери и глумцима. ДОБРА СТРАНА ФИЛМА Иако у свему неаутентичан и слаб - поред лажне слике света одликују га и слаб сценарио, глума и режија, овај филм вреди и похвалити због једног не мање битног чиниоца: у њему нема вулгарности и промоције хомосексуализма, што је нажалост постало све присутније и у српској кинематографији. ЗАКЉУЧАК У филму „Отац“ играју двојица Прибојаца, Саша Бјелић (лекар) и Мухарем Хамзић (син), а осим због њих и локалитета где је сниман, овај филм никакве везе са Прибојем нема. Сценарио за филм су писали Срдан Голубовић, који је одрастао и живи на Новом Београду, и Огњен Свиличић, који је рођен у Сплиту и живи у Загребу. Зашто су поред Београда и Загреба узели да пишу о местима која не познају и зашто су креирали вештачку и тако негативну слику о српском народу, на њима је да кажу. Прибој и Србија јесу места где су институције уништене и где се друштво све више урушава, али је основни људски морал и осећај за другог човека оно што и даље представља светлост наше земље. Лаж овог филма је у томе што наш народ представља као бездушан, а конкретан проблем одузимања деце, сиромаштва и смрти институција у нас не повезује са стварним политичким аспектима: колонијалним властима и невладиним сектором и идеологијама које долазе оданде где се лаж награђује. Радослав Докмановић

ИСТИНА Био је скоро у Прибоју овакав случај. Једна породица са четворо деце, после година живота у тешким материјалним условима, дошла је...

Учење историје у контексту: зашто један сат има 60 минута?

четвртак, 19. новембар 2020.

За ђаке петаке, али и све остале, издвајамо једну кратку занимљивост из историје: зашто је сат подељен баш на 60 минута, а минут на 60 секунди? Закључак: древни Сумери су математику и временске категорије образовали тражећи меру између човека и Бога и њихове јединице мере трају ево пећ 5.000 година и прихватио их је цео свет. Ако се и ми по истој мери будемо односили једни према другима и према Косову и Метохији, неће ли и наше јединице мере трајати бар толико и неће ли их прихватити цео свет?

За ђаке петаке, али и све остале, издвајамо једну кратку занимљивост из историје: зашто је сат подељен баш на 60 минута, а минут на 60...

Једно ђачко сећање на професора Жарка Ракоњца

четвртак, 29. октобар 2020.

На фејсбук страници која негује сећање на стари Прибој и времена која су прошла објављена је фотографија некадашњег гимназијског професора филозофије и психологије Жарка Ракоњца, познатог међу ученицима и под надимцима Битак или Биџи. Као неко ко се бави културом и образовањем, желим да подсећање на овог старог узорног професора употпуним својим ђачким сећањем, које ме увек подстиче на размишљање о самом образовању и просвети и променама које су се десиле у међувремену. Опште је искуство да ђаци највише воле особене и иновативне наставнике, који одступају од правила и уобичајене педагогије, и да, с друге стране, не воле оне утврђене на старим принципима образовања. У нашем времену, времену 'транзиције', то јест времену прилагођавања отвореној колонизацији наше земље, чији је први знак тенденциозно урушавање културе и просвете, дошло је до једног парадокса: особено и аутентично постаје свако понашање које је утемељено на традиционалним, конзервативним правилима, које одступа од савремених 'реформи' и иновација. Ако је некад професор који је инсистирао на знању и чврстом етичком кодексу био уобичајен и неинспиративан, данас је он, тамо где још се још може затећи, права реткост и изузетна појава и, као такав, истински изазов за ђаке. Наравно, оне ђаке којима је стало до знања и правде. То је управо био случај са Жарком Ракоњцем. Пре него што се моја генерација сусрела са њим, о њему је постојала слика као о широко образованом човеку и строгом професору старог кова. Рецимо, као директор школе је отишао у диспанзер да провери сва лекарска оправдања која су ученици доносили. Када је установио да је десетина лекара давала ђацима оправдања за изостанке и када нису били болесни, саставио је списак тих лекара и поставио на огласну таблу, са обавештењем да се убудуће никаква оправдања тих лекара неће прихватати. Ко данас може да замисли тако одговорног директора? Како сам током прве године гимназије увидео да она не прати смисао образовања, већ напротив, у много чему стаје на пут развоју правдољубља и слободарском духу код ученика, решио сам да је бојкотујем тиме што нећу куповати и имати уџбенике, нећу одговарати за оцену, спаваћу на часу итд. Након два-три часа из психологије код професора Ракоњца, међутим, купио сам уџбеник из психологије, јер сам пожелео да пратим то што он говори. Уз Читанку и Филозофију, био је то једини уџбеник који сам имао до краја средње школе. Када је видео да сам заинтересован за једну тему на часу, дао ми је из своје библиотеке да прочитам Градиву Вилхелма Јенсена и Фројдову анализу те новеле, и да онда излажем то на часу. За мене је то био први подухват такве врсте. Касније ћу видети да је тако озбиљан приступ у гимназији био изузетак. Данас 80% гимназијалаца завршава са четворком или петицом без читања најосновније лектире, а тада је један професор давао додатних 200 страна веома озбиљног текста, при чему се подразумевало да ђак неће добити никакву награду за то (оцену или неки плус) осим знања. Био је један од оних професора чије се успутне речи доживљавају као битне, јер код њих важи оно правило: „није битно шта се каже, него ко каже“. Када нам је поменуо филм Рашомон и Куросаву као великог редитеља, неки од нас су тај филм одмах нашли и погледали. Ако нам је он рекао да је Куросава велики редитељ, то је одмах значило да свој филмски укус треба да равнамо према томе. Једном се у поређењу накратко осврнуо на стихове Бранка Радичевића и тада сам први пут Бранкову поезију доживео не као неки део школског програма, него као речи о животу. Наша народна лирика - ком средњошколцу је она блиска? - почела је да нам се отвара пред очима када је он рецитовао У Милице дуге трепавице. „Данас се девојке стиде здравља и природе, па стављају шминку на образе, избељују руменило - то је потпуно несхватљиво.“ Памтим једну његову анегдоту о сујеверју. „Када сам био студент, једном приликом сам у мензи чуо две девојке иза мене како причају и исповедају се једна другој. Оне мене нису приметиле. Десило се онда да сам са једном од њих пио кафу и рекао јој да знам да гатам у кафу. И тако се нашалим са њом и све јој погодим. Она није могла да верује. Потом је позвала баш ту другарицу са којом је онда разговарала да и њој гатам. И ја и њој све погодим. Касније сам испред собе имао цео ред девојака са кафом и једва сам их убедио да сам варао... Ето, а све су то, дакле, били људи који се школују на универзитету, високо образовани.“ На једном часу смо имали дебату о смртној казни. Он је рекао да хришћанству замера то што је против смртне казне и да подржава закон који важи у Кини. Ако неко зна да неће бити кажњен смрћу, говорио је, онда је тиме охрабрен да учини злочин. Ту се нисмо слагали, ни тада ни сада. На крају године, када је закључивао оцене, онима којима је давао двојке тражио је да му обећају да се никад неће бавити политиком, јер ће се он осећати одговорним што их је пустио да заврше средњу школу. Након пада СПС-а са власти и у Прибоју, био је постављен за председника Управног одбора Градске библиотеке. Било је тада, без смисла и искључиво страначки, понуђено и мом оцу да буде члан тог управног одбора, што је он одбио. На питање зашто, добио сам одговор: „Па замисли да дођем на неки састанак тог одбора и ту седим са Жарком Ракоњцем, који је прочитао 5.000 књига, а ја ту само зато што сам члан странке. Да се брукам пред човеком. Не пада ми на памет!“ Који то данашњи професор у Прибоју има такву врсту ауторитета? Жарко Ракоњац је био пример старе педагогије, у којој су професори били ауторитети у друштву и ученици ученици, а не 'другари', педагогије која је ученика видела као члана заједнице у којој живимо и који треба да гради друштво, а не без икаквог интереса за то, као што је случај са данашњим школама у Прибоју. Позив: Уместо дужег коментара на Фејсбуку боље је написати краћи чланак, који ће бити прикладнији самој теми и доступнији читаоцима и касније. Тако је овај текст уједно и позив другима да своја сећања о некоме поделе са другима на нашем порталу. Радослав Докмановић

На фејсбук страници која негује сећање на стари Прибој и времена која су прошла објављена је фотографија некадашњег гимназијског...

Одговор Весни Југовић - ЕТИКА ЈЕ ДЕО КУЛТУРЕ (и нови подаци о проневери буџета)

среда, 23. септембар 2020.

На фејсбук страници Priboj-Прибој, очигледно јединој прибојској страници која није под шапом локалне власти, испод текста Нови подаци о проневери буџета у Дому културе - ИЗАБЕРИТЕ ПРАВУ РЕЧ! наша суграђанка и бивша општинска функционерка Весна Југовић написала је следеће: Radoslave, pošto si me već prozvao, samo još ovaj put ću se oglasiti na ovoj stranici. Ti si vršnjak moje kćerke, to znači da bih te ja mogla roditi (po godinama), samim tim je i polemisanje s tobom neravnopravno. Kada se tome doda moje veliko iskustvo u smislu poznavanja budžeta, a i sam moj profil obrazovanja (Ekonomski fakultet), onda sam ja već u početnoj prednosti. Prvo, ne stavljam se u odbranu ove vlasti, naprotiv, niti sam ja njihov miljenik, niti su oni moji. Dečko, ne znam koje su ti pobude za ova pisanja, ali ne idi dalje, nemoj da srljaš. Ti analiziraš planirana sredstva, koja obuhvataju i druge izvore mimo opštinskih, a to su sredstva sa republičkog nivoa (resorna ministarstva), podrazumevajući da će proći na konkursu. Stoga su uvek utrošena sredstva mnogo manja (to se vidi u izveštajima). Ti izveštaji su razmatrani na upravnim odborima, Opštinskom Veću, Skupštini i prošli su Državnu reviziju u ustanovama koje ti napadaš. Osim toga, pojam "Usluge po ugovoru" podrazumeva i smeštaj gostiju i članova žirija, i štampanje knjige pobednika... Postoje i "Specijalizovane usluge", koje obuhvataju dnevnice, honorare, putne troškove itd. Na osnovu iskustva od ranije, a dugo sam u ovoj materiji, videla sam u izveštajima da su troškovi mnogo manji od onih koje ti navodiš. Sigurna sam da niko tebi kao pojedincu neće podnositi račune, a moj savet, bez obzira što ga omalovažavaš, je da, kad već pišeš, treba da budeš siguran da u javnost iznosiš istinu, jer šta će biti ako se dokaže da su iznosi koje objavljuješ mnogo manji? U tom slučaju ti se ne bi isplatilo da sve ovo ode na sud i da dobiješ krivičnu prijavu od njih (troškovi bi bili ogromni), jer si udario na čast nekih ljudi, a koliko vidim i bitnih umetničkih imena. Ponavljam, ako me opet prozoveš u bilo kom tonu NEĆU SE VIŠE OGLAŠAVATI PO OVOM PITANJU, jer je sve ovo ispod mog nivoa, baš me briga i za vlast i tvoje prepucavanje s njima. У овом реаговању срећемо неколико недостатака политичке културе, репрезентативних за наше друштво и за наш град, али и неких других, на које је такође битно одговорити. а) За нашу равноправну размену мишљења или полемику на пољу политике - и конкретно поводом питања гусарства и хајдучије у једној установи која би требало да развија културу - није од значаја старосна разлика између учесника у дијалогу. С тим да се подразумева да оба учесника имају потребну интелектуалну зрелост. Разуме се да искуство у свему може имати битан значај, али за уочавање несагласности чланова закона са њиховом применом и јавних буџетских износа са њиховим стварним утрошком довољно је да човек: 1) уме да чита и сабира; 2) буде спреман да уочи несагласности и морално се према њима постави. Рекли бисмо да Весни Југовић недостаје овај други услов, за који, очигледно и логично, искуство није ни од какве битности. Јер, то би значило да су искуство и поштење међусобно директно пропорционални, а појам „искусни преварант“ би био оксиморон. Напротив, сви ми знамо за многе искусне варалице. б) Шта нам потврђује да се ради баш о овом, моралном недостатку? Њено заобилажење јасно представљених чланова Закона о култури и Статута Дома културе које је агроекономиста Борка-Не-Треба-Ми-Школа-Да-Бих-Знала-Шта-Је-Добра-А-Шта-Лоша-Уметност-Пузовић прекршила када је постала директор. И не само заобилажење законских прописа, него и неучтивог и бахатог понашања наше преступнице о којем смо раније писали. в) Није политички културно некога од 33 године, и притом у његовим грађанским и културним прегорима, називати „дечком“. Ту је, иначе, циљ да се саговорник обезвреди на основу нечега што није етичке природе (старост), да би се етичка природа његовог текста занемарила. Отуда следе речи: „не знам које су ти побуде за ова писања“, јер се тако подразумевано искључују етички мотиви за писање о кршењу етике. Неко ко не доживљава политику као примењену етику и ко не разуме да је смисао политике управо етички, пројектује своја неетичка застрањења на друге и поставља бесмислена питања. Као да је за писање о вишеструком кршењу закона потребно имати неку другу побуду осим етичку. А ми - што на сваком кораку сведоче наши текстови - имамо и специфично културну побуду. г) Каже нам се 'са сигурношћу', као нешто оправдано, да нам „као појединцу нико неће подносити рачуне“. Шта овде видимо? Да један искусни општински службеник сматра да наш увид у пословања и рачуне јавних установа подразумевано треба да зависи од самовоље општинских службеника. Као да су ти рачуни нешто њихово приватно, о чему они могу и треба да одлучују хоће ли их или не показати нама који их плаћамо и који смо власници јавних установа и новца који се тамо троши. Овде именовање једног грађанина „појединцем“ подразумева две ствари:

1) деполитизацију права и мишљења једног човека, што је супротно основама демократског и грађанског друштва; 2) свођење једне опште и правне теме са њеног смисла на број људи који о њој говоре. Ако неко поред школе вози 100 на сат, а само се један наставник побуни и позове на закон, да ли је његов позив мање вредан и мање смислен само зато што је он један? И да ли треба можда петиција да се потписује да би општинска служба показала да ли и како потроши наш милион динара за Лимске вечери поезије? Овде се, наравно, тенденциозно заобилази чињеница да тај податак није доступан целој јавности, а не само ономе ко је поставио питање. д) Уместо да је радује политичка писменост и грађанска будност једног суграђанина, искусна општинска службеница прижељкује кривичну пријаву против њега, јер је „ударио на част неких људи“. Иако је искусна у политици, она не зна за овај законски члан, који смо и ми навели у Правилима портала: Изабран, постављен, односно именован носилац јавне и политичке функције дужан је да трпи изношење критичких мишљења, која се односе на резултате његовог рада, односно политику коју спроводи, а у вези је са обављањем његове функције без обзира на то да ли се осећа лично повређеним изношењем тих мишљења. А притом се не пита: да ли уопште имају част они који заврше пољопривредни факултет и преко партије - а не по закону и као стручњаци, што би подразумевало имање части - дођу на руководеће место у установи која са пољопривредом нема никакве везе? Какву част могу имати они који крше закон и као грамзивци и малодушници узурпирају радна места у култури, док је, ево, у исто време после десет година престао са радом наш градски хор, јер уместо да дајемо плату неком диригенту или другом зналцу са музичке академије, ми у Дому културе новац бацамо на сточарског инжењера и агроекономисту? И какво је то разумевање кривичног законика да се информисање са јавних буџетских табела, доношење закључака и изражавање сумњи разуме као кривично дело? За сваку грешку коју неко направи у том закључивању одговорни су искључиво они који те податке нису довољно транспарентно и прецизно објавили. ђ) Појам јавни или општински службеник значи то да је тај неко запослен да служи свима нама, да служи јавности и грађанима своје општине, а не да ради сам за себе и сматра свој посао и плату својим приватним добром. То значи да јавна критика јавних службеника не може да се третира као „препуцавање“, јер су они у служби онога који их критикује. То мора да разуме свако ко мисли добро свом граду и свом друштву. И то одлично показује колико једно искуство, ако није у складу са етиком, може да буде политички безвредно. е) На крају ћемо одговорити и на примедбе везане за сам буџет. 1) И за 2011. и за 2019. смо анализирали „планирана средства“, а не само за 2019. И уочили смо разлику од 1.706.680 динара. Из неког разлога се 2019. године планирао много већи трошак. Ми нисмо сигурни који је то разлог, али верујемо да суграђанин Дејан Бабић Бака тачно зна. А да ли је трошен или утајен новац из републичких ресурса или општинских, за нас и за закон је потпуно свеједно. На сајту Дома културе доступан је једино извештај за 2018. годину. Тако да не може бити наша кривица то што не знамо да ли су сва планирана средства из републичких извора за 2019. добијена. Али, када знамо да је 2019. године трошак по члану жирија био 28.000 динара, а да је за услуге по уговору 2011. планирано 184.000 дин. а 2019. 920.000, логично је да се онда питамо о каквим се то новим скромним плановима ради. Макар то били само „планови“. 2) Но, упоређивање планираног буџета са почетка 2018. и извештаја о буџету са краја 2018. године показује нам - потпуно супротно искуству Весне Југовић - да је за ставку „специјализоване услуге културе“ утрошено чак 232.785 динара више од планираних средстава за ту ставку. Дакле, не „много мање“, као што каже „искуство“, него много више. Била је изгледа гладна та 2018. година и апетити су током године порасли. Као што нам слике показују, планирано је за 1.610.000 а утрошено 1.842.785. Овде треба уочити и ставку „остале опште услуге (филм и музички програми)“, коју као тако издвојену немамо у општинском буџету, што значи да је она урачуната у неку другу ставку, а најлогичније и највероватније у ставку „специјализоване услуге културе“. Зашто то мислимо? Зато што су једини музички програми које су Прибојци 2018. године могли да виде у Дому културе били они који су се одржавали у склопу манифестација о којима смо говорили и чије буџете рачунамо, а ниједан једини музички програм није одржан као самосталан. У то нас лако уверава преглед годишњег програма Дома културе. Те године је приказано и 10 филмова, углавном најгоре категорије, тешко холивудско смеће без икакве културне и уметничке компоненте. (О прибојском биоскопу ћемо посебно писати.) Ми не знамо, а требало би да знамо колико Дом културе даје нашег новца за то смеће и урушавање укуса својих грађана. Пошто то не знамо, не знамо ни колико је од пријављеног расхода - 572.072 динара - дато на музички програм. А тај би износ такође требало додати на ону разлику од 232.785 дин. 3) Каже нам се да су ти извештаји разматрани на управним одборима, Општинском већу, Скупштини и да су прошли државну ревизију. Дакле, овде нам се као аргумент даје позив на поверење члановима ових тела! Као да сви они нису из истог партијског крчага... Баш јак аргумент. Одмах смо посумњали у своју интелигенцију кад смо га прочитали. 

А друго: државна ревизија се бави комплетним општинским буџетом, а не проверава то да ли је неки гост-уметник добио 30.000 или 150.000 динара. Ми знамо да су неки водитељи културних манифестација (мислимо на младе из Прибоја) добијали хонораре за то у ковертама, без икаквих уговора, икаквих потписа, печата... Како је то могуће? Водитељ добије 5.000 у коверти, а у рачунима незаконити директор Борка Пузовић може да напише износ који год пожели. Да је то ико проверавао, морао би уочити да наши млади водитељи никакве уговоре нису потписивали и да је у питању незаконита дистрибуција новца. 4) Весна Југовић нам каже да под „услуге по уговору“ спада и штампање књиге победника. Подаци из Извештаја за 2018. нам то поричу, јер тамо постоје посебне ставке „услуге штампања билтена“ (33.200 дин.) и „остале услуге штампања“ (171.650). А све и да штампање књиге победника ЛВП спада у трошкове услуга чији смо износ рачунали, ради се о трошку од можда 30.000 динара, јер те збирке су малог формата, меких корица и са око 50 страна, и њихов тираж је такође мали. А и трошкови за штампање књиге могу бити везани само за ЛВП, не и за остале манифестације, на којима нема никаквих књига за штампање. 5) Упућени смо у приговору на то да су у услуге по уговору или у специјализоване услуге урачунати и трошкови смештаја гостију, путни трошкови итд. Наравно да јесу, али исто као што су били урачунати и у буџету за 2011. годину. Или су можда 2011. гости спавали на станици и носили сендвиче од куће? Наше питање је јасно: како је могуће да буџетске разлике буду по 500.000 или 800.000 динара? Да ли су гости можда почели да долазе хеликоптером? Или је планирано да поједу пола ресторана за вечеру? Или је хотел „Лим“ са доласком штедљивог агроекономисте Борке Пузовић у Дом културе почео да наплаћује преноћиште као хотел „Хајат“? Додајмо и то да су нам две угледне особе које смо поменули у тексту ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе приватним путем, а поводом текста, рекле да им често путни трошкови нису плаћани. У хотелу „Лим“ нам је пре неколико година, такође, речено да им Општина често не исплаћује трошкове везане за госте културних манифестација. У питању је, дакле, једна хајдучија на свим странама. Радослав Докмановић

На фејсбук страници Priboj-Прибој, очигледно јединој прибојској страници која није под шапом локалне власти, испод текста Нови подаци о...

Исказ поштовања према Тоду Николетићу

понедељак, 21. септембар 2020.

У тексту ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе изнели смо, између осталог, и податке о потенцијалним примањима чланова жирија. Следећи пасус је код поменутих и очигледно поштених личности произвео бурну реакцију: Лимске вечери дечје поезије коштају нас нешто мање, свега 700.000, и све функционише по истом принципу. Жири у саставу Тоде Николетић, Наташа Ивановић и Јадранка Ђерковић – према јавним подацима Општине – примају за једно жирирање 270.000 динара, дакле по 90.000. Такође их позивамо да се слободно огласе и демантују ове податке уколико нису тачни. Њих, као и Јасмину Ахметагић, позивамо да самере своје учешће према рационалним потребама грађана у нашем граду и да хонорар од жирирања дају на наше конкретне потребе. Зато овим путем желимо да нагласимо да у претходном тексту ни на који начин нисмо желели да умањимо углед и повредимо част поменутих личности. Као ни других личности које се помињу у тексту - Драгана Јовичића Јовића и три чланице жирија Лимских вечери поезије. На основу логике и контекста целог текста јасно је да се не инсинуира њихово учествовање у потенцијалним проневерама новца, већ само то да су приказани износи у јавном буџету лажни. Дечји песник Тоде Николетић је неко ко је своје драмске текстове бесплатно давао прибојском позоришту, ко је прибојској деци поклањао књиге, возио их на фестивале, на различите начине био сусретљив и увек био наш драг гост. Отуда верујемо да нико од читалаца није ни помислио да је он поменут у негативном контексту и као евентуални саучесник у потенцијалним нечасним радњама Дома културе, нити верујемо да га је неко читајући текст сам тако доживео. Он нам је приватним путем рекао да је хонорар чланова жирија Лимских вечери дечје поезије 20.000 динара, а то је далеко испод 90.000, износа који је као потенцијални хонорар поменут у нашем тексту. Да бисмо боље доживели душу нашег песника и његов допринос српској култури, прочитајмо његову антологијску песму: Радослав Докмановић

У тексту ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе изнели смо, између осталог, и...

СВАКА РЕЧ ЈЕ СУВИШНА - Слика прибојске власти - живот у Калафатима, заселак Шумани

среда, 16. септембар 2020.

Изложба слика МАРИЈЕ ШЉУКЕ - Штрека 2020

недеља, 13. септембар 2020.

У оквиру ликовног програма „Штрека“, који организују Дом културе „Пиво Караматијевић“ и Завичајни музеј, у Прибоју је 10. и 11. септембра приређена изложба слика Марије Шљуке. Марија је ученица трећег разреда гимназије, а постигла је одличне успехе и као атлетичар и била један од најбољих ученика школе гитаре „Дуци“. У овом свом зачетку, њено сликарство одликује тематска разнородност, а свака тема - градски пејзаж, мотиви из природе, породица, саморефлексија - осведочује се кроз топлину погледа и усмереност ка конкретним лепотама живота. Увидети и истаћи тако нешто као темељну стваралачку вредност једнима може да делује подразумевано, а другима банално и незрело, међутим поглед на уметност у историји, а посебно на њене савремене странпутице и степен отуђености, показује нам да су ти и такви субјективни чиниоци неки од основних услова сваке плодотворне уметности, оне дакле чији се смисао не испуњава на њеном миметичком плану и техничком, ма колико савршеном, и психолошком, ма колико продубљеном, нивоу. Тако на слици „Заробљеник“, упркос њеном сугестивном називу и доминантној мрачној површини, средишњи доживљај изазивају простори ведрине, који се својом непосредношћу указују као истинска стварност слике и света, а не као описни мотиви теме заробљености. Истина свежег јесењег неба са фигурама тропских боја радује и надахњује посматрача и то је тренутак када уметност излази из себе и постаје стваралачки чинилац нашег живота. Изразито динамичан ритам зидних отвора, птице у живом покрету и њихове боје, метафоричка игра казаљки-птица, огледала-прозора, сатова-прозора и зидних слика-прозора, све то наглашава усмереност ове слике ка животу. Познато је да уметници увек носе са собом своје прве стваралачке мотиве. Зато са радошћу и нестрпљењем ишчекујемо Маријин будући рад. Радослав Докмановић

У оквиру ликовног програма „Штрека“, који организују Дом културе „Пиво Караматијевић“ и Завичајни музеј, у Прибоју је 10. и 11. септембра...

Одговор незаконитом члану УО Дома културе Сари Бојанић

петак, 28. август 2020.

На фејсбук профилу аутора овог текста, као коментар на текст Прибој – град културе. Истакнути стручњаци и познаваоци културе за које нисте знали!, незаконити члан управног одбора Дома за незбринуте пољопривреднике Сара Бојанић је написала: Postovani, posto svoje ime i prezime procitah u ovom kontekstu, najpre bih ocekivala javno izvinjenje za lazne informacije o mojim kvalifikacijama. Da ste se malo bolje informisali o mom zvanju, culi biste da imam zavrsen fakultet, a na mestu upravnog odbora sam jos od vremena svog studiranja. Zasto sam ja na tom polozaju? Iz nista manjih razloga i pobuda , zbog kojih se i vase ime nije moglo tu naci, uz svu podrsku i hvalu svim vasim doprinosima kulturi ovog grada . Sam izbor katedre, a potom i zavrsetak iste , dovoljan je povod da se mogu tu naci, i biti na mnogo boljim i vaznijim pozicijama vezanim za kulturu naseg grada nego sto je ova. O mojim kulturnim poduhvatima, uticajima, znacaju ce se tek znati. Za sada, ja sam ponosna majka dvoje malo dece , koja je imala kratke i neposredne uticaje na kulturu, pre svega radeci u prosveti u kratkim navratima . A to sto sam ja clan upravnog odbora ove institucije za vas treba da je ako ne jedina, a ono najveca potvrda da to sto vi radite ima smisla. Umesto sto ste me naveli pod laznim kvalifikacijama,verovatno lose informisani, bolje da ste pokusali bilo kakav interes i cilj da sprovedete uz moju pomoc ,mozda da me upoznate, popricate sa mnom? Одговор: Поштована госпођо Бојанић, Најпре Вам се јавно извињавам за нетачне информације које сам о Вашим квалификацијама навео у тексту. Али уз то имам да додам следеће: 1. То нисам учинио у покушају да Вас дискредитујем, већ из недостатка тачних података. Исто је и са Вашом колегиницом Надом Ровчанин, за коју сам написао да је професор руског језика, а потом сам сазнао да је она наставник. Оба податка ћу исправити, али ми прво морате написати које је Ваше тачно звање. 2. Ви сте на јавној функцији и све релевантне информације за ту функцију треба да буду јавне и лако доступне. Дакле, одговорност је Ваша и оних који су дужни да нам све те податке јавно предочавају, а то су уредник сајта Дома културе и уредник општинског сајта, односно Службеног листа. Њих на то обавезује и Закон и плата, а мене да се распитујем о Вашем звању не обавезује ништа, осим морална дужност да пишем истините податке. 3а. Ако је тачно да сте завршили србистику, дакле неки смер везан за српски језик и књижевност, онда Вам као својој колегиници упућујем прекор због неодговарајуће јавне употребе српског језика. Наиме, као што се учи још у првом разреду, српски језик има слова Ђ, Ж, Ћ, Ч, Џ и Ш. И као србиста и као члан одбора културне установе дужни сте да негујете српску језичку културу. 3б. У средњој школи, а посебно на факултету, могли сте научити да лепи стилски обзири српског језика не допуштају обраћање некоме без навођења његовог имена или неке друге именице. Дакле, уместо „Поштовани“ треба „Поштовани господине/колега/Радославе/Докмановићу“. 3в. Придев „исти“ не може да се употребљава у заменичкој функцији, већ искључиво као придев, односно атрибут. 4. „Iz nista manjih razloga i pobuda , zbog kojih se i vase ime nije moglo tu naci, uz svu podrsku i hvalu svim vasim doprinosima kulturi ovog grada .“ Да сад оставимо по страни синтаксичку мањкавост ове реченице, питам Вас: шта ово треба да значи? Ви сте у УО из истих разлога из којих ја нисам? А притом ме подржавате и хвалите мој допринос култури Прибоја. Дакле, управо зато што Ви нисте допринели нешто а ја јесам, Ви сте члан УО а ја нисам? Заиста и апсурдно и тачно. 5. Не само у мом тексту у ком сте пронашли своје име, него и у Закону о култури - који сте због своје функције дужни добро да познајете - можете пронаћи тачан и недвосмислен пропис избора чланова УО. Дакле, да Вас подсетим, тамо пише да се за чланове УО именују „истакнути стручњаци и познаваоци културе“. Ви сте већ сами рекли да ће се о Вашим „подухватима, утицајима и значају тек чути“, што значи да Ви нисте ИСТАКНУТ стручњак и познавалац, јер истакнути могу бити само они за чији се рад зна, и не само да се зна, него чији се рад истиче. Ви нас позивате на поверење у будућност, али то закон не прописује. Прво се мора изменити тај члан и став Закона о култури. Дакле, кршите Закон и лично сте одговорни! 6. Ви сте плаћени да мене и све остале културне прегаоце упознате, да ме позовете итд. А не ја Вас. 7. О Вашој етици говори и то што сте тек сад јавно реаговали на оно што пишем. То што сам већ писао (текстови „Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју“), односно оно што је писао Данко Леовац, није Вас побудило да се огласите. То што је Дом културе одбио да угости Вашег професора Ломпара - на то нисте имали ништа да кажете? Да ли знате да је (по објективном суду, уз Мила Ломпара интелектуално најјачи професор Филолошког факултета у Београду) проф. Александар Јерков преко десет пута боравио у Прибоју и да долази скоро сваке године, а да му се Дом културе никад није обратио, није га питао да одржи предавање, није било шта уопште покушао са њим? А то је ретка привилегија једног града у Србији да професора таквог формата има тако често у гостима. Ви сте, да Вас подсетим, од јула 2012. члан УО, а проф. Ломпар је гостовао у Прибоју 2013. Дакле, ни Ваши рођени професори Вас не занимају. Шта тек ја или неко други да очекује од Вас? 8. Имам још једну информацију за Вас: Закон о култури члановима УО дозвољава само два мандата. А Ви сте ушли у трећи. Тако да сте сада и по том основу члан УО противзаконито. И позивам Вас овде јавно да моментално дате оставку. Овај одговор ћу објавити и као чланак на Речи Прибоја. Са поштовањем, РД

На фејсбук профилу аутора овог текста, као коментар на текст Прибој – град културе. Истакнути стручњаци и познаваоци културе за које...

Лудвиг ван Бетовен у сећањима савременика #1 - Детињство (1770-1785)

уторак, 18. август 2020.