ПРЕВОД:

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

Прочитај

Одговор Весни Југовић - ЕТИКА ЈЕ ДЕО КУЛТУРЕ (и нови подаци о проневери буџета)

Прочитај

Нови подаци о проневери буџета у Дому културе - ИЗАБЕРИТЕ ПРАВУ РЕЧ!

Прочитај

Есеј

Драгослав Бокан - КНЕЗ МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ КАО ИДЕАЛНИ ВЛАДАР И УЗДАНИЦА РУСИЈЕ НА БАЛКАНУ

Млади српски историчар Данко Леовац (1986), докторирао је 2014. године на београдском Филозофском факултету (где је сада већ доцент) са т...

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

Овај текст намењен је у првом реду студентима са Катедре за општу књижевност и теорију књижевности, а потом и свим осталим студентима и з...

Драган Стојановић - НА МЕСТУ УГРОЖЕНОСТИ И СПАСА - „Газ и појило на Лиму” Борислава Радовића

Искуство бескућништва је једно од најтежих. Имати свој дом не значи бити заштићен од сваке опасности, јер угроженост има много лица и прети

Улица Николе Тесле у Осојану и однос прибојских школа према ћирилици

Овај текст пишем подстакнут разговорима са неколико ђака прибојских основних школа током протекле године. Наиме, од деце трећег и четврто...

Бринимо о нашем народу на
Косову и Метохији

уМеТнОсТ

Изложба слика МАРИЈЕ ШЉУКЕ - Штрека 2020

Никола Страјнић - ТРАНССЕМИОТИЧКЕ КОМУНИКАЦИЈЕ НА КОЛАЖИМА ДРАГАНЕ ЛАЛОВИЋ

Александар Јерков - ОБЈЕКТИ ИЗ ЦИКЛУСА „СРБИЈА“ ДРАГАНА НЕШИЋА

Виолина Николе Страјнића у уметничкој интуицији Драгане Лаловић

Дом пољопривреде, лом културе и остала прибојска посла

Одговор Весни Југовић - ЕТИКА ЈЕ ДЕО КУЛТУРЕ (и нови подаци о проневери буџета)

На фејсбук страници Priboj-Прибој, очигледно јединој прибојској страници која није под шапом локалне власти, испод текста Нови подаци о п...

Прочитај

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

Према подацима за 2019. годину, у Прибоју се за културу издваја 38.842.360 динара, односно 2,86% општинског буџета. Овај проценат не треб...

Прочитај

Одговор незаконитом члану УО Дома културе Сари Бојанић

На фејсбук профилу аутора овог текста, као коментар на текст Прибој – град културе. Истакнути стручњаци и познаваоци културе за које нист...

Прочитај

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

„Док год има мрака, биће и сванућа!“ (Иво Андрић, Проклета авлија) Када сам, сада већ давнe 2005. године, отишао на студије у Београд, ис...

Прочитај

Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #4

Једна од непријатних особина малог града јесте то што особе које не желите да сретнете срећете готово свакодневно.

Прочитај

Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #2

Пише: Радослав Докмановић Да ли су Градска библиотека и Дом некултуре у Прибоју прославили или бар обележили Дан словенске писмености, ин...

Прочитај

Нови подаци о проневери буџета у Дому културе - ИЗАБЕРИТЕ ПРАВУ РЕЧ!

Путем приватне комуникације, сазнали смо да чланови жирија за Лимске вечери дечје поезије добијају хонорар од 20.000 динара, као и то да ...

Прочитај

О плаћеним изложбама у Прибоју и одговор директору Завичајног музеја

Док је у току припрема текста о неопеваном безакоњу и пљачки грађана Прибоја од стране носилаца општинске власти и њихових пољопривредних...

Прочитај

Прибој – град културе. Истакнути стручњаци и познаваоци културе за које нисте знали!

Можда сте се питали: како Прибој овако успешно негује и развија културу у овом култури ненаклоњеном времену? Откуда то да наша деца имају...

Прочитај

ЛУДОСТ тЕЛЕВИЗИЈЕ пРИБОЈ

Крајем маја ове године ТВ Прибој је снимила емисију у којој је гостовао наш уметник Владе Петровић. У 23. минуту уследили су питање и одг...

Прочитај

Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #3

Давне 2012. године постане данашњи заменик председника општине део власти и председник скупштине општине Прибој. Каже на ТВ...

Прочитај

Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #1

Пише: Радослав Докмановић Чија је одговорност што особа која је завршила пољопривреду води установу која би требало да буде дом културе? ...

Прочитај

ИНТЕРВЈУ

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

Најчитаније

1894

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

Прочитај

1234

Одговор незаконитом члану УО Дома културе Сари Бојанић

Прочитај

1211

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

Прочитај

1165

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

Прочитај

1150

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

Прочитај

1068

Нови подаци о проневери буџета у Дому културе - ИЗАБЕРИТЕ ПРАВУ РЕЧ!

Прочитај

969

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

Прочитај

783

О плаћеним изложбама у Прибоју и одговор директору Завичајног музеја

Прочитај

773

Прибој – град културе. Истакнути стручњаци и познаваоци културе за које нисте знали!

Прочитај

549

ЛУДОСТ тЕЛЕВИЗИЈЕ пРИБОЈ

Прочитај

ФотографијА

Анђела Дробњаковић - Напуштени дом

ПРоЗА

Птице

Бојан
Тарабић

Сасвим је извесно да небом које виси понад мог краљевства свакодневно прокрстаре читава јата птица. Моји цењени кљунови и ја имамо неку врсту прећутног договора при којем ми они, на тешко докучивом језику птица, препричавају доживљаје са безбројних путовања, које мој ум претвара у живописне пејзаже, а затим похрањује. Као што пипета...

Continue

најновије

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

Иако нешто овакво као што је превод дела Светога Саве не подразумева само усредсређеност на централни ток српске културе него и огроман т...

Прочитај више

Нови подаци о проневери буџета у Дому културе - ИЗАБЕРИТЕ ПРАВУ РЕЧ!

Путем приватне комуникације, сазнали смо да чланови жирија за Лимске вечери дечје поезије добијају хонорар од 20.000 динара, као и то да се на тај износ уплаћује порез од око 40%. То значи да је буџетски утрошак на трочлани жири за овај фестивал 3 х 28.000 = 84.000 динара. Године 2019., чији смо буџет анализирали у претходном тексту, гост на овој манифестацији је био Миња Субота. А његов се хонорар можда такође може подвести под „услуге по уговору“ (ако је неки уговор уопште потписиван). Како јавни буџет показује, „услуге по уговору“ износе 270.000. То би значило - пошто нам на основу сајта Општине нису познате неке друге могуће личности које би потписивале уговор о делу и добиле хонорар - да је Миња Субота добио 186.000 динара за свој наступ. Ми, наравно, нисмо луди да верујемо у то, а читаоцима остављамо да сами закључе колико је реално да било који гост-уметник, па и Миња Субота, добије толики хонорар (преко 1.500 евра) за свој кратки наступ у Дому културе. Ако Миња Субота није добио толики хонорар, то онда значи да се ради о проневери новца од стране Дома културе. Подсећамо грађане на то да је укупан буџет за овај фестивал био 700.000 динара. Дакле, поред „услуга по уговору“, на „специјализоване услуге“ и на „материјал“ је, према сајту Општине, утрошено 430.000 динара. Да ли има ико трезан а да може да поверује у то? Сви трошкови изван уговора о делу са члановима жирија и гостом-уметником, могу се односити само на шест финалиста (шесторо деце узраста основне школе). Желимо да чујемо како се на њих потроши 430.000 динара нашег новца. У супротном, ми изражавамо оправдану сумњу у то да су они који воде Дом културе „Пиво Караматијевић“ проневерили наш новац. Они су дужни да нам сваки динар који су потрошили јавно представе, а ако су поштено радили сигурно ће нас удостојити јавног одговора и детаљног приказа трошкова. Ако то не ураде и ако нас и даље буду игнорисали као што су и досада (осим редовним читањем наших текстова и уличним позивима на приватни разговор), ми их морамо сумњичити као крадљивце и преступнике закона. Погледајмо шта табеле из општинског буџета за 2011. и 2019. годину: Шта ми овде видимо? Да је 2011. укупан износ свих услуга по уговору за све манифестације те године био 184.670 дин., а да се 2019. само за једну манифестацију даје 300.000, односно за исте четири манифестације које су и тада одржаване чак 920.000 динара! А сазнали смо директно од једног члана жирија да су трошкови за жири 28.000 динара по члану. Како је то могуће? Да ли имамо 30 чланова жирија? Не. Па о чему се онда ради? Да ли је потребно да завршимо агроекономију да бисмо разумели? Подсетимо се да је укупан годишњи буџет за четири фестивала - ЛВП, ЛВДП, МСДДС и смотру рецитатора - 2011. године (пре доласка агроекономисте Борке Пузовић на чело Дома културе) износио је 658.320 дин, а 2019. године укупан буџет за исте четири манифестације је 2.365.000 динара. Дакле, разлика је 1.706.680 динара, а обим ових догађаја је остао исти, осим што је чак број финалиста на поетским фестивалима смањен са десет на шест. Ми стога износимо сумњу да је тих 1.706.680 ( = 14.222 евра) опљачкано, украдено или проневерено. Некадашња општинска функционерка Весна Југовић упутила је примедбу на нашу употребу речи ПЉАЧКА, КРАЂА и ПРОНЕВЕРА поводом ових радњи у Дому културе и ми смо стога потражили помоћ у речнику синонима: ПЉАЧКА, КРАЂА, ОТИМАЧИНА, ГРАБЕЖ, ЛОПОВЛУК, ЈАГМА, ГУСАРСТВО, ЛОПОВШТИНА, ПИРАТСТВО, ХАЈДУЧИЈА, ПОХАРА, ПОРОБ, ПОКРАДА, МУЉАЖА, ПОТКРАЂА, УТАЈА, ПРОНЕВЕРА, МАЖЊАВАЊЕ, ЗАПЛЕНА, РАЗБОЈНИШТВО, КЛЕПТОМАНИЈА, ЛЕВА-РУКА-ДЕСНИ-ЏЕП, БОРКИНА-РУКА-ЛАЗОВ-ЏЕП, КРИВИЧНО ДЕЛО. Пошто нисмо сигурни која је реч права, молимо госпођу Весну Југовић и остале читаоце да предложе бољу реч у ФБ-коментарима. Радослав Докмановић

Прочитај више

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

Према подацима за 2019. годину, у Прибоју се за културу издваја 38.842.360 динара, односно 2,86% општинског буџета. Овај проценат не треба поредити са републичким (0,74%) па помислити да се прибојска власт за културу брине више него републичка – у питању су само различити економски параметри. У целој Србији, као и у Европи, уобичајено је да локални буџет за културу у процентима буде неколико пута већи од државног. (Како носиоци власти у Прибоју схватају место културе у буџету боље показује то што су за спорт исте године издвојили 5,53% буџета, скоро дупло више. То не значи ништа друго него да су по њима за нас Реал и Барселона дупло битнији од Достојевског и Андрића, стадиони и спортске дворане од Милешеве и Хиландара, а локалне спортске утакмице од позоришних представа и концерата уметничке музике.) Но, и тако мала издвајања ипак представљају новац са којим се, ако се смислено користи, може нешто постићи. У Прибоју је, нажалост, много већи проблем употреба тог буџетског дела него само место културе у укупном буџету општине, а у тексту ћемо видети да та употреба углавном подразумева безочну пљачку грађана Прибоја, и то у два вида: директном крађом новчаних средстава која су намењена културним манифестацијама, а под ставкама „услуге по уговору“, „специјализоване услуге“ и „материјал“, и бацањем новца на плате противзаконито запослених у културним установама и оних који тамо својим радом не оправдавају новац који им дајемо. Пре него што пређемо на милионе динара који се краду преко организовања културних догађаја, потребно је да се упознамо са самим актерима те пљачке. 1. ПРОТИВЗАКОНИТО ПОСТАВЉЕНИ ДИРЕКТОРИ На плате запосленима и трошкове који су везани за њих у прибојским установама културе годишње дајемо 7.519.273 дин. (Дом културе), 4.958.435 (Завичајни музеј) и 6.884.900 (Градска библиотека). Наравно, нису сва радна места иста, па одговорност за културни рад ових установа свакако не може сносити техничко особље, већ само директори и они радници који су задужени за тај део посла, као и чланови управних и надзорних одбора, односно они који су те чланове поставили. Градска библиотека Актуелни директор Градске библиотеке је Селма Кулоглија, која је завршила пољопривредни факултет, смер: заштита биља. Она је прво 2012. године постављена за в. д. директора, да би затим 2013. и 2017. била бирана и именована на четворогодишњи директорски мандат. Оба пута противзаконито. Закон о библиотечко-информационој делатности, који је на снази од 24. 1. 2012. године, у члану 17. прописује следећу тачку: (6) За директора библиотеке именује се лице које има високо образовање и најмање три године радног искуства у култури и које испуњава друге услове утврђене статутом библиотеке. Статут Народне библиотеке Ужице, матичне библиотеке према којој Градска библиотека Прибој у потпуности усаглашава свој рад, у члану 30. (услови за кандидата за директора) захтева: (2) „високо образовање из научне односно стручне области у оквиру образовно-научног поља друштвено-хуманистичких наука и уметности“. У Закон о култури, који је надређен осталим законима о ужим областима, тек је 16. 2. 2016. унет став који прецизира да в. д. директора мора да испуњава исте услове за избор као и директор. Та допуна је унета како би се убудуће избегле злоупотребе недоречености члана који се тицао избора в. д. директора, који се, иначе, поставља без конкурса и на највише годину дана. Дакле, 2012. године инжењер заштите биља Селма Кулоглија је злоупотребом недоречености Закона о култури именована за в. д. директора. Наредне године је, међутим, на место директора противзаконито изабрана од стране УО и потом противзаконито именована од стране Скупштине општине и директора НБУ. Ниједан од два горе наведена законска услова – три године рада у култури и диплому из поља друштвено-хуманистичких наука и уметности – није испуњавала. Треба додати још и то да су и тадашњи чланови УО Градске библиотеке били постављени противзаконито, јер су по струци били виши металург и саобраћајни техничар. Закон о култури је и тада, као и сада, јасно прописивао да се чланови УО именују „из реда истакнутих стручњака и познавалаца културе“. Ево једног куриозитета са гласања за избор директора 2013. године. На конкурс су се пријавила три кандидата – дипломирани библиотекар-информатичар (иначе, тадашњи члан ДС), дипломирани новинар (такође тадашњи члан ДС) и пољопривредни инжењер заштите биља (члан СДА). Саобраћајни техничар (члан НС) гласао је првобитно за кандидата који је завршио библиотекарство. То је председника УО, по струци вишег металурга (члана ДС), која је добила упутства да гласа за пољопривредног инжењера, навело да напусти седницу и обави телефонски позив. Затим је и саобраћајни техничар морао да напусти седницу. По повратку су обоје гласали за пољопривредног инжењера. Друга два кандидата су након тога напустила Демократску странку, а председница УО је добила посао у општинској канцеларији (где су ваљда планирали да се баве металургијом). Да чорба буде зачињенија, тај састанак УО је коштао грађане Прибоја 9.000 динара. Ко су чланови управних одбора, можете прочитати у тексту Прибој – град културе. Истакнути стручњаци и познаваоци културе за које нисте знали! . Дакле, шема изгледа овако: прво носиоци локалне власти незаконито изаберу чланове управног одбора, који потом незаконито изаберу и предложе кандидата, кога онда носиоци власти незаконито именују за директора, а директор матичне НБУ на крају незаконито потврди избор. Четири прекршаја закона да би се поставио пољопривредни инжењер и партијски кадар за директора библиотеке. Све то, наравно, може да функционише само ако грађани не пружају никакав грађански отпор. Да је рад такве библиотеке сведен на чисто технички ниво постојања излишно је помињати. Институција градске библиотеке дословно функционише само као један шалтер и једно складиште књига, као простор у који средњошколци свраћају само када беже са часа и када је напољу хладно а немају за кафу. Не да читају, него да се испричају. Директор те установе осам сати дневно, 365 дана у години, буквално не ради ништа. А шта би са својим компетенцијама и могао ту да ради? Сваки динар који дајемо на плату таквог директора је бацање новца. Скоро смо имали прилику да прочитамо текст нашег суграђанина Данка Леовца (1986), професора на Катедри за историју у Београду, који је хтео да поклони књиге својој завичајној библиотеци и био одбијен, са речима да „не примају они тамо баш свашта“ и да им он, ако баш хоће нешто да поклони, напише званичан и-мејл са тачним подацима о тим књигама, па ће они одлучити да ли ће их прихватити. Он је чак и то учинио, али одговор није добио. Прибојски ђаци, рецимо, уче из историје о кнезу Михаилу, а не знају да је научну биографију о њему написао баш њихов суграђанин. Уместо да га зову и организују годишње бар један сусрет ђака са њим (сусрет са универзитетским професорима у Прибоју је заиста реткост), они му чак ни књигу нису прихватили као поклон, а камоли нешто више – да је представе и популаризују. Данко Леовац је само један од аутора из Прибоја чије књиге никад нису представљене и популарисане у њиховом родном граду. Ивана Палибрк (1987), на пример, докторирала је на теорији књижевности у Мадриду, на теми рецепције књижевности Данила Киша. Била је најбољи ђак у генерацији у прибојској гимназији. Филолошки факултет је завршила са просеком 9,90. Никада је нико није ни поменуо у прибојским установама културе, никада јој се нико од њих није обратио, и тако 99% Прибојаца данас не зна за њу и њен рад. Данило Киш је, као што је свима познато, део школске лектире и била би то ретка привилегија прибојских ђака да их са њим упозна неко ко је докторирао на његовом делу. Навешћемо још и овај репрезентативни случај. Од прошле године Дан словенске писмености је постао и званични државни празник. Међутим, Градска библиотека и Дом културе не само да ове године нису прославили тај дан, да га нису недељама припремали и укључили ученике, наставнике, уметнике и друге суграђане у припрему тог празника, да нису организовали изложбе и концерте у част првих словенских описмењивача Ћирила и Методија, него тај дан уопште нису ни поменули. Јер њима, преварантима, тај дан је као и сваки други. И док ми дајемо новац за њихове плате да би наша деца добила тај ћириловско-методијевски печат у срцу, директори по осам сати дневно пију кафу а деца играју игрице на телефону. Могли смо, узгред буди речено, видети како је лепо тај празник припремљен и прослављен у суседној Бајиној Башти. Дом културе Када је у питању постављање директора, случај Дома културе је мало замршенији, мада се у принципу ради о идентичној превари. Проблем је што јавности није доступан Статут ове установе који је важио до 2016. године, када су у њега унете неке измене. Актуелни директор Борка Пузовић такође је завршила пољопривредни факултет, само други смер – агроекономију. Највећи допринос култури је дала као оригинални тумач Дон Кихота. (Више о томе у тексту Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #1.) Године 2012. је, у пакету са колегиницом са пољопривредних студија, злоупотребом недоречености закона постала в.д. директора. За разлику од Закона о библиотечкој делатности, Закон о култури је све до 2016. године прописивао само то да кандидат за директора мора имати високо образовање, без икаквих додатних појединости. Међутим, како нам је у личном разговору рекао један од претходних директора ове установе, претходни Статут Дома културе је у том погледу прописивао исти услов који прописује и Статут НБУ: „високо образовање из научне односно стручне области у оквиру образовно-научног поља друштвено-хуманистичких наука и уметности“. Тај законски акт је прекршен 2013. године када је агроекономиста добила први директорски мандат на четири године. Чланови УО су били правник, наставник руског језика и троје чланова са средњим образовањем, дакле нико од њих није испуњавао услове из Закона – да буду изабрани из реда истакнутих стручњака и познавалаца културе. Изборни састанак УО нас је коштао 14.000 динара (толико кошта једна квалитетна класична гитара). 2016. године долази до измене Закона о култури и Статута установе. Закон прописује да кандидат за директора мора имати „најмање пет година радног искуства у струци“. Ситнопреварантски управни одбор у новом Статуту овај став мења у „пет година радног искуства на радним местима у области културе“. Пошто је струка предвиђеног доживотног директора агроекономија, изгледало им је неуклопљиво тумачење Закона тако да неко ко има радно искуство у својој струци конкурише за вођење установе која са том струком нема никакве везе. И тако су онда – иако то нису смели – изменили речи „у струци“ речима „на радним местима у области културе“, у намери да се тада држе буквалног а не јединог смисленог значења чак и такве формулације. Јер, приликом новог избора 2017. године, агроекономиста Борка Пузовић ће имати таквих пет година „радног искуства“, као што таквих пет година имају и домар и чистачица у Дому културе, јер и они имају радно искуство „на радним местима у области културе“. Међутим, таква формулација у Статуту не мења одговорност директора пред Законом: њен нови избор 2017. године је противзаконит. Ево тог члана из Закона о култури: Члан 36.

Кандидати за директоре установа морају имати високо образовање и најмање пет година радног искуства у струци. Остали услови за избор кандидата за директора установе утврђују се статутом установе.
Кандидат за директора дужан је да предложи програм рада и развоја установе, као саставни део конкурсне документације. Дакле, Статутом не може да се мења први став овога члана, него само да се додатно утврде остали услови. То значи да је Статут у тој тачки, као неусаглашен са надређеним законским актом, неважећи. Поразно је за српско право то што је тадашњи председник УО био управо правник, као и председник општине Лазар Рвовић и председник скупштине општине Борис Мрдовић. Међутим, и у том новом Статуту, у којем нажалост не знамо шта је све измењено и избачено у односу на претходни, остала је једна тачка која не дозвољава актуелном директору да буде на тој позицији (члан 29, конкурсна документација): 4) „биографија кандидата која мора да садржи елементе који доказују стручност из делокруга“. Не знамо да ли је баш овако гласила, али је свакако морала постојати оваква тачка и у претходној верзији Статута, што додатно доказује да је и 2013., а не само 2017. године, Борка Пузовић за директора Дома културе изабрана и постављена противзаконито. Делатности Дома културе су наведене у члану 19. Статута и то су: књижевност, музика, ликовне уметности, извођачке и сценске уметности, приказивање филмова, издавачке делатности и сл. Није наведено вршење директорске, односно управљачке функције, нити било шта што има икакве везе са дотадашњом каријером агроекономисте Борке Пузовић. Овим путем Селму Кулоглију и Борку Пузовић опет јавно позивамо на подношење моменталне оставке на место директора, јер су на тим функцијама већ седам година противно законима Републике Србије! Радник који сноси велику одговорност за рад Дома културе јесте „организатор уметничких дешавања“, дипл. инжењер сточарства Мирослав Вуковић. Он је такође био директор Дома културе, у периоду 2004-2008, а са колегиницом Пузовић се, поред студентских дана, зна и са заједничког чланства у УО локалног Фонда за развој пољопривреде. У граду је познат као судоку-мајстор, али и по својој реченици да је „неко ко је завршио један факултет тиме постао универзално стручан“: као што је магистар психологије Борис Тадић, објашњава он, био министар телекомуникација, спорта и одбране, тако и он као инжењер сточарства може да буде директор дома културе и потом организатор уметничких догађаја. Како му на радном месту најтеже пада убијање времена, он свакодневно сатима попуњава укрштене речи и осталу енигматику. После вишегодишње упорне вежбе стекао је заиста ретку рутину у решавању судоку квадрата и отуда добио и титулу мајстора. Тако и ово, мада тако звучи, није шала: агроекономиста Борка Пузовић је 2012. изабрана за члана трочланог Организационог одбора за обележавање Века ослобођења од Турака. У питању је управо та универзална стручност: дипломирани агроекономиста се разуме и у пољопривреду, и у историју и у тумачење књига које није прочитала. А видећемо да се одлично разуме и у финансијске послове установе коју води. Поред двоје пољоприведних инжењера, јединих са факултетском дипломом, у Дому културе збринуто је и неколико радника са средњошколским образовањем. Од свих њих заједно, само један запослени се бави културним радом – позоришном режијом. Међутим, иако прима 12 плата годишње, он за тај период спреми само једну представу за децу од 25-30 минута, и на сваких неколико година и представу за старији аматерски ансамбл. Позориште функционише као једна приватизована дружина, а од 1500 прибојских ученика ту је свега њих пет-шест, дакле 0,3%. Нема сумње да би бар стотинак прибојских ученика желело да учествује у позоришном раду, али редитељ се понаша као слободни и самовољни уметник а не као јавни радник, кога плаћају управо родитељи деце којој није омогућено да се укључе у позоришно стваралаштво. Он прима само ону децу коју он хоће и када хоће. Позориште је веома сложена уметност и садржи више различитих облика рада – глуму, сценарио, костимографију, шминку, сценографију, музику, плес... Све те ствари би деца могла да уче и потом и сама да раде. Радно време је осам сати, а редитељ од тога у просеку годишње ради 15 минута дневно. Све остало време је утрошено на гледање кроз прозор, ћаскање, чачкање телефона, чашицу и друге приватне занимације. Биоскоп у Прибоју прикаже од пет до осам филмова годишње, а никад у историји филма није било лакше пројектовати филм на платно. Уместо да се сваке седмице пројектује неколико филмова, да се редовно праве тематски циклуси старих филмова, да се биоскоп у пуном смислу користи и као образовно средство, где ће ђаци моћи да гледају образовне филмове који прате школско градиво, пољопривредни инжењери су биоскопски рад свели на неколико савремених филмова, углавном ш категорије. Деца која данас тамо долазе немају никакву биоскопску културу – понесу пуне кесе грицкалица и причају током целе пројекције. Генерације и генерације младих одрастају поред биоскопа не упознавши се, ни у најмањој мери, са стваралаштвом Кшиштофа Кјешловског, Чарлија Чаплина, Ингмара Бергмана... Тиме је постојање биоскопа у потпуности обесмишљено. Црквено-градски хор „Свети кнез Лазар“, који је 2013. године био на таквом нивоу да је снимио свој це-де, ове године је престао да постоји, а црквено-градски КУД „Дабар“, који је 2013. године имао преко 150 чланова, данас је на последњем степенику пред нестанак. Дом културе ни у једном случају није предузео ништа. Завичајни музеј Када је у питању Завичајни музеј, ту имамо неколико запослених са релевантним дипломама, међутим са једнаким нерадом и бесплодношћу као и у претходним случајевима. Довољно је само поменути то да је скорашњу изложбу за обележавање 30-годишњице Музеја самоиницијативно организовала једна волонтерка, а не неко од запослених, као и то да тамо изложбу никад нису имали водећи прибојски уметници – Сенад Алић, доцент на ликовној академији у Амстердаму, Драган Нешић, који је имао десетине изложби широм Србије и у иностранству, Драгана Лаловић, која је излагала у централним националним галеријама у Београду, Новом Саду, Нишу, и којима су изложбе отварали професори таквог ранга као што су Александар Јерков или Никола Страјнић. Уметница млађе генерације Наташа Бојанић је, поред неколико самосталних изложби у Србији, прошле године излагала уметничку керамику на најпрестижнијем светском бијеналу керамике у Јужној Кореји, али када је послала и-мејл свом завичајном музеју, са жељом да у свом граду има изложбу, није удостојена ни одговора. Слика Завичајног музеја се може комплетирати када се у обзир узме следеће: Прибој међу незапосленима има дипломираног конзерватора и рестауратора Јакова Нешића, дипломираног ликовног уметника црквене уметности Марију Шекуларац, неколико историчара, од којих нико никакву прилику за рад или излагање није добио у Музеју. Али је зато ту однедавно запослен фотокопир-мајстор, рођени брат председника општине. Иако држи фотографску радњу ФОТО ЈУЈЕ, са којом Општина склапа безбројне послове, решио је, наравно без икаквих стручних квалификација, да прима плату и у Музеју, поред толико незапослених и образованих младих људи. Ретко су где у Србији дипломци са Академије Српске Православне Цркве потребни као у нашем крају, где су старе цркве нерестауриране а нове неосликане, где деца и млади никада нису имали прилику да се уче у црквеној уметности. И ретко где постоји толики презир према култури од стране културних установа као у Прибоју. 2. КУЛТУРНЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ КАО СРЕДСТВО ЗА ПЉАЧКУ СОПСТВЕНОГ НАРОДА У претходном делу текста видели смо да је мање-више сав новац који дајемо на плате запосленима у културним установама бачен. У наставку ћемо се упознати са директнијим видом пљачке грађана. Управни и надзорни одбори Према одлуци усвојеној 22. 7. 2013. у Скупштини општине, нето дневница за председника управног одбора јавне установе износи 5% од просечне бруто плате у Србији према последњем податку, док члан прима 3%. У јуну 2020. године просечна бруто плата у Србији била је 82.572 динара. Дакле, 5% од тог износа је 4.128 дин., а 3% је 2.477 дин. За једну одржану седницу управног одбора Дома културе из нашег буџета се издваја 14.036 дин. (једна квалитетна класична гитара), а за једну такву седницу у Музеју или Библиотеци по 9.082. Укупно се за по једну седницу у ове три установе издваја 32.200 динара (једна квалитетна школска флаута). Јавности није познато колико седница се годишње одржи. Имамо једино речи које кажу да се оне одржавају „редовно“. Шта значи то „редовно“, то нама – који их плаћамо – није познато, јер број и учесталост седница нису прописани. У извештају Дома културе за 2018., једином који је доступан, пише да је на примања чланова УО дато 31.756 дин., дакле одржане су две седнице. То, ваљда, значи „редовно“. Ако је исто тако и у остале две установе, годишње на те фиктивне или бесмислене седнице управних одбора бацимо три флауте или шест гитара. Ако томе додамо и седнице надзорних одбора, које такође чине потпуно нестручни чланови, видећемо да у току једног четворогодишњег мандата само на то бацимо инстументе за цео један оркестар. Телефонски рачун Исте године на телефонске трошкове у Дому културе утрошено је 54.976 дин. (= 4.581 дин. месечно!). Такав трошак је несхватљив када се у обзир узме то да је за интернет потрошено још 25.657 дин. Данас се мање-више сва комуникација одржава преко интернета: и-мејлова, Фејсбука, Вајбера. Уз то, сви фиксни претплатници имају бар 150 бесплатних минута месечно. Кога то зову и са ким толико причају радници у Дому културе када праве толике рачуне? Ако би укинули фиксни телефон, за четири године би могли да купе одлично виолончело. Прибој, за оне који не знају, никад није имао виолончело. А ко није слушао виолончело уживо, Баха или Шостаковича, тај не зна шта је класична музика. Општинска смотра рецитатора Према јавним општинским подацима о буџету за 2019. годину, општинска смотра рецитатора коштала је грађане 60.000 динара – 50.000 за „услуге по уговору“ и 10.000 за „материјал“. Шта подразумева ова „смотра“? То да двадесетак ученика прибојских основних и средњих школа дођу једног дана у салу Дома културе, где ће пред празном салом и једночланим жиријем рецитовати стихове које су спремили. Жири ће потом, свакако једногласно, донети одлуку ко ће од њих проћи на окружну „смотру“. (Или ће то пре бити такмичење, јер то је нешто као општинско и окружно такмичење из неког школског предмета, а не смотра. Смотра подразумева јавни догађај и публику.) Једночлани жири је, према избору стручног колегијума Дома културе, годинама уназад драмски уметник Милорад Дамјановић. За оне који не знају, он је познат по томе што се у „Лајању на звезде“ појавио у три кадра, два пута дигао два прста и једанпут нешто изговорио. Можда је имао још великих успеха у каријери, али они нису познати. Данас ради у Београдском драмском позоришту. Студије глуме је завршио на приватној академији Браће Карић, а студирање му је финансирао Дом културе, то јест грађани Прибоја. Колико је то новца било, то знају он и они који су му наш новац дистрибуирали. Како је наш стипендиста решио да се одужи свом граду? Тако што ће за сат времена жирирања узети 50.000 динара! Добро сте прочитали: 50.000 динара. Звучи вам шведски? Швајцарски? Луксембуршки? Не! Ни тамо дневнице, а камоли сатнице не износе преко 400 евра. Прибој – град мецена! Нова Фиренца! Борка де Медичи! Град финансијске подршке београдским глумцима! Остаје тајна који се то „материјал“ користи за смотру рецитатора и за шта се то потроши 10.000 динара. На фотографијама видимо само шесторо награђених и са скромним књигама као наградама. У питању су збирке победника Лимских вечери поезије, чији је издавач Дом културе, а не неке купљене књиге. Без икакве намере да потценимо те збирке, напротив, са обзирним разумевањем за њих, морамо да кажемо да уз њих ђацима треба да се поклањају и класична дела српске и светске књижевности. И то не само победницима „смотре“, него свим учесницима без разлике. За 10.000 динара би могло да се купи 20 књига по 500 динара, књига које се читају цео живот. Али то они који су затворили врата за предавања о Његошу и Шекспиру не могу разумети. Ако би се уместо нашег захвалног глумца, сходно здравом разуму и рационалним потребама наше културе, у жири изабрало неколико лица из самог града, која то своје жирирање не би наплаћивала, за један четворогодишњи мандат бисмо могли да купимо још једно одлично виолончело. Два виолончела, то је већ озбиљан звук. Међурепубличка смотра дечјег драмског стваралаштва Буџет – 585.000 динара! Прво да кажемо неколико речи о томе о чему се ту заправо ради. Када неко чује ово „међурепубличка“ помислиће да овде долазе позоришта из Мађарске, Италије итд. У питању је једна дечја трупа из Бијелог Поља, а остале су из Пријепоља, Чајетине итд. То што смо ми данас силом непријатељских страних фактора подељени у две републике не треба да уводимо у поље културе, јер култура те ствари просто пориче. Ко још у Прибоју доживљава позориште из Бијелог Поља као неко позориште из 'друге републике'? Тако да ову смотру треба назвати просто окружном смотром, што она и јесте. Друго, како изгледа та смотра? У њој учествује пет дечјих позоришних ансамбала, један наш из Прибоја и четири из оближњих општина. Траје три дана: сваког дана се у преподневним часовима одиграју две представице од 20-30 минута, а основне школе доводе најмлађе разреде да гледају по једну или две представе. Гостујући ансамбли, дакле, долазе у различите дане и проведу у Прибоју неколико сати. Ту је и један селектор, који бира победничку представу и најбоље улоге – Драган Јовичић Јовић. Он долази из Београда и проводи три дана у Прибоју. Тај тродневни догађај, односно тај три-пута-по-сат-времена догађај, кошта грађане Прибоја 585.000 динара: 300.000 за „услуге по уговору“, 150.000 за „специјализоване услуге“ и 135.000 за „материјал“. Видимо овде да Милорад Дамјановић и не зарађује баш нешто. Драган Ј. Ј. има два презимена, па по сату изгледа добија два пута више. За три дана тешког одлучивања и саветовања са самим собом - према подацима са општинског сајта - заради поштених 300.000. Шта тачно спада у „специјализоване услуге“, то нам није познато. Обавештени смо да нас оне коштају 150.000. Знамо да сваки гостујући ансамбл сам себи плаћа трошкове превоза. Свеукупно ту не буде више од 30-40 учесника. Деци свакако треба узети сок и сендвич, али то не може да кошта више од 3.000-4.000 динара. У овај тип услуга спада и додатни програм – гостујући музичари, песници и сл., али на овој смотри таквих гостију нема. За „материјал“ – и то не знамо који и за шта – дајемо 135.000 динара! Ту се иштампа пар плаката, награђеним учеснiцима се да нека симболична награда и то је то. Наравно, ми не верујемо да је Драган Ј. Ј. плаћен 300.000 динара, јер зашто би они били толико неразумни да му дају толико, кад могу себи тај новац да узму? Он сигурно добија неки добар део од тога, чим преваљује толики пут, али колико – то треба сам да нам одговори. Ако би и овде био састављен бесплатан жири од Прибојаца, уштедели бисмо око 550.000 динара, а и госте бисмо лепо наградили. За четири године једног мандата, то је 2.200.000, односно један одличан полуконцертни клавир. Прибој, драги читаоци, нема ни клавир. Ма колико то звучи невероватно. Када би се код нас у гостима случајно затекао неки велики пијаниста, он не би имао на чему да нам одржи концерт. Стручни колегијум Дома културе је 2018. одлучио да за 70.000 купи један „дигитални клавир“. А шта је то? То је заправо синтисајзер, са имитацијом клавирских дирки и дрвеним постољем. Свакако да је то практичан инструмент и да га није лоше имати. Али, свако ко има елементарну музичку свест зна да је разлика између акустичног (природног) инструмента и дигиталног (електричног) непремостива. Сваки акустични инструмент на свету је јединствен, има своју душу, има неку своју специфичност и хиљаду пута лепши и пунији тон. Дати било коме, у овом случају Драгану Јовичићу Јовићу 300.000 динара за једно жирирање, а за најосновнији музички инструмент који треба да траје деценијама 70.000 – то могу само агроекономисти. Лимске вечери поезије и Лимске вечери дечје поезије Ова два фестивала заједно плаћамо 1.720.000 дин. (1.020.000 и 700.000). Мада пише да ЛВП трају три дана, оне трају две вечери и један школски час, на следећи начин: прве вечери се у библиотеци Машинско-електротехничке школе представе песме неког аутора, углавном из Прибоја; сутрадан се ђацима у сали Гимназије представља књига прошлогодишњег победника фестивала, а увече се одржава финално вече у Дому културе. Трећег дана финалисти обилазе Завичајни музеј и потом иду кући. Бесмислено је „обилазак“ музеја третирати као један фестивалски дан и говорити да нешто што траје два дана траје три. Овде, као и у случају са оним „међурепубличким“ атрибутом, видимо ту потребу пољопривредних стручњака да скромним догађајима дају лажне веће димензије. На ЛВП долази шест финалиста (пре 2012. г. било их је десет). Поред њих, увек дође и један представник трочланог жирија, затим традиционални гост Петар В. Арбутина, као рецензент збирке прошлогодишњег лауреата, и неки глумац, песник, певач или музички састав, који наступа у забавном програму финалне вечере. То је све. За шта се ту потроши 1.020.000 динара? За „услуге по уговору“ 300.000, за „специјализоване услуге“ 500.000 и за „материјал“ 220.000 динара. „Услуге по уговору“ подразумевају услуге жирирања. Да видимо ко сачињава легендарни жири Лимских вечери поезије: председник Јасмина Ахметагић, и чланови Светлана Калезић Радоњић и Бојана Стојановић Росић. Зашто кажемо легендарни? Зато што је тај жири најмање десет година у истом саставу, а колико тачно, не знамо јер немамо јавни увид у то. Бојана Стојановић Росић је по позиву „саветница за дојење у Удружењу родитеља“ (то је једино што се о њој може наћи на интернету) и њене стручне компетенције немају никакве везе са књижевношћу. Она је само некада, као средњошколац, победила на ЛВП и једино то јој је дало ту привилегију да за жирирање (= читање 40 циклуса по пет песмица и гласање за најбоље) од нас добија 100.000 динара. Осим те своје средњошколске збиркице песама, она никада није објавила ниједан једини есеј или било какав текст у животу. Само пољопривредни колегијум Дома културе може некога са таквим стручним квалификацијама да постави у књижевни жири. Али ако читалац послуша њене речи о родитељству на Јутјубу, увериће се да су оне заиста лепе и биће му драго што имамо добре и брижне саветнике у тој тако битној области. Посебно стога је молимо да следеће наше речи не схвати погрешно: тражимо од ње да поднесе оставку на место члана жирија Лимских вечери поезије. Светлана Калезић Радоњић је такође једна од победница ЛВП у својој младости. Она је, за разлику од претходног члана, наставила да се бави књижевношћу и чак и докторирала на Универзитету Црне Горе, где и ради као доцент. Јавна база података о свим књигама штампаним на српском језику, међутим, не зна ни за једну њену штампану књигу. Одбранила је магистарску тезу „Umjetnost riječi Ivane Brlić-Mažuranić“ (2006) и докторску „Tipologija crnogorskog romana za djecu i omladinu 1953-1978“ (2009). Уз то, имамо попис још неколико есеја и чланака, углавном о истој тематици. Дакле, исти пољопривредни колегијум који је одбио да угости проф. Мила Ломпара и приреди предавање о српској културној политици – а поводом књиге у којој је подробно анализирано фалсификовање српске књижевности у Црној Гори као „црногорске“ – поставља за члана жирија некога ко измишља постојање „црногорског романа“ од 1953-1978. Увид у њена гостовања у емисијама и на трибинама доступна на Јутјубу читаоца може лако уверити да се не ради ни о каквом познаваоцу српског језика и књижевности који би завредио ту част да процењује вредност нечије поезије. Њен допринос српској култури је непостојећи – што већ видимо по њеном избору тема и издавача – и стога и од ње тражимо да поднесе оставку на место члана жирија Лимских вечери поезије. Нема сумње у то да је по својој стручности и доприносу српској култури Јасмина Ахметагић добар избор: иза ње стоји већ десет књига озбиљне књижевне есејистике. Како се то омакло нашим пољопривредним стручњацима, остаје питање. Ваљда као што народ каже: и ћорава кока зрно убоде. У свом раду Јасмина Ахметагић се бави проблемима приповедања, психологијом, постмодернизмом, православном духовношћу, класичним писцима – Достојевским, Андрићем, Његошем, Пекићем, Кишом... Била је универзитетски професор, а данас ради на Институту за српску културу Приштина/Лепосавић. Част нам је што је њен глас један од оних који одлучује победника ЛВП, али морамо да јој јавно поставимо неколико питања. 1) Да ли она заиста добија 100.000 динара за своје учешће у жирију? Ако не добија толико, колико добија? У питању је наш новац, јавни буџет, и тај податак мора да буде јаван. На сајту Општине Прибој ми смо обавештени само толико да њих три у жирију за своје једно жирирање добију укупно 300.000 динара. Како њено име не би било повезивано са тајним уговорима и финансијским малверзацијама, да не кажемо још пре времена: бруталном крађом, сматрамо да је од велике и правне и етичке важности да нам она јавно одговори на ово питање. 2) Да ли би прихватила – због рационалних потреба културе у Прибоју – да убудуће жирира бесплатно, али тако што ће новац који по уговору добије поклонити за неку конкретну помоћ за развој културе у Прибоју? 3) Да ли би прихватила да сваке године када долази у Прибој одржи и једно или два предавања у прибојској гимназији? Та би предавања свесрдно организовао потписник овога текста, исто онако као што је то учинио и приликом гостовања проф. Мила Ломпара и проф. Зорице Бечановић Николић. Једно од предавања би било у вези са неком од њених књига, дакле истовремено и промоција, а друго би било директно намењено ђацима. Као што смо већ рекли, прибојски ученици веома ретко имају прилику да чују предавање неког високог стручњака. Није ли права штета што досада сваки пут када је била ту није одржавала таква предавања? Она би била забележена на Јутјубу и имали бисмо цео један албум предавања о делима из школске лектире. Да напоменемо и то да су поменути професори, као и проф. Александар Јерков, у Прибоју и прибојској гимназији гостовали без икакве новчане надокнаде и из чисте љубави према књижевности и образовању. Уз то су још доносили и ђацима поклањали своје књиге. Када смо у речи, поменимо и то да су гостовања проф. Јеркова, иако не директно и варварски одбијена као она професора Мила Ломпара и Зорице Бечановић Николић, увек била у потпуности игнорисана од прибојског Дома културе. Одговор Јасмине Ахметагић – уколико будемо удостојени одговора – објавићемо на нашем порталу Реч Прибоја. Наша адреса је: recpriboja@gmail.com. Такође, радо ћемо објавити и евентуалне реакције или демантије осталих личности које се овде помињу. Да резимирамо буџет за Лимске вечери поезије. Од 1.020.000 динара колико је пријављено да се потроши, верујемо да је бар 800.000-850.000 проневерено. Зашто тако верујемо? Па буџет за исти догађај 2011. године, дакле пре ступања у Дом културе актуелног противзаконитог директора Борке Пузовић, износио је око 150.000-200.000 динара. Једина промена која је у организацији фестивала наступила јесте смањење броја финалиста, што значи да би трошкови сада требало да буду и мањи него 2011. године. На догађају имамо укупно једног госта уметника, о чијем хонорару немамо никакве прецизне податке. Знамо да је некад Добрица Ерић тражио 700 евра да би гостовао на фестивалу где је добио прву награду у животу, али да је био одбијен и да му је понуђено 400 евра. Знамо да је репер „Вуду Попај“ пре седам-осам година добио 200 евра за две и по песме које је отпевао на плеј-бек и да му је током треће песме тонац тражио да напусти бину јер је публика напуштала салу. А било је у тим гостовањима и таквих сцена: Горан Султановић је пре неколико година био гост и рецитовао је песму „Наши дани“. Дакле, он који добија ангажман и новац од оних које песма назива „подмуклима, проклетима и малима“, „шљамом“, „идиотима“, „лоповима“ и „мрачним душама“, њима који га ангажују то рецитује у лице и сви они који седе у првом реду – челници општине и челници Дома културе – одушевљено му аплаудирају на то. Потом заједно пију, тапшу се по раменима... Јонеско. Лимске вечери дечје поезије коштају нас нешто мање, свега 700.000, и све функционише по истом принципу. Жири у саставу Тоде Николетић, Наташа Ивановић и Јадранка Ђерковић – према јавним подацима Општине – примају за једно жирирање 270.000 динара, дакле по 90.000. Такође их позивамо да се слободно огласе и демантују ове податке уколико нису тачни. Њих, као и Јасмину Ахметагић, позивамо да самере своје учешће према рационалним потребама грађана у нашем граду и да хонорар од жирирања дају на наше конкретне потребе. Уместо укупних 1.720.000 динара, ова два догађаја се могу организовати пет пута боље и богатије за укупно 100.000 динара. Ако пољопривредни колегијум не зна како, нека аутора овог текста слободно позову да то уради за свој град. Дакле, на губитку смо око 1.600.000 динара, што је за један четворогодишњи мандат 6.400.000 динара! Од тога могу да се купе три кларинета, две обое, два фагота, четири француске хорне, три тромбона, три трубе, и двадесетак виолина и виола од 1000 евра. Па чак и енглески рог. Зависи шта се нађе по којој цени. Када узмемо у обзир и непознату суму новца који се прокријумчари у организацији Дана Данила Лазовића, чији је буџет 1.120.000 динара, чистом математиком долазимо до закључка: за само један четворогодишњи мандат агроекономисте Борке Пузовић, са Лазаром Рвовићем и осталима на челу Општине, ми бацимо цео један инструментаријум за симфонијски оркестар!!! А она је ту већ осам година! Ако сада у обзир узмемо и то да у Дому културе уместо радника са средњом школом и пољопривредних инжењера раде дипломци са музичке академије, морамо доћи до једноставног закључка: када би се Дом културе, и у тако сиромашном Прибоју, водио како треба, Прибој би добио симфонијски оркестар! А онда замислимо да је исти случај и у Библиотеци и Музеју – не би ли Прибој, за само четири године, постао истински центар културе и уметничког стваралаштва у Србији? Надамо се да ће медији у Србији пренети бар делове овог текста, а волели бисмо и да надлежни судски органи предузму своју дужност. Радослав Докмановић,
аутор песме Завет Светом Николи (Моје Косово, чуваћу те ја!)

Прочитај више

О плаћеним изложбама у Прибоју и одговор директору Завичајног музеја

Док је у току припрема текста о неопеваном безакоњу и пљачки грађана Прибоја од стране носилаца општинске власти и њихових пољопривредних намештеника у установама културе, осврнућемо се овде кратко на актуелне и недавне ликовне изложбе и бесмислице и неистине које су поводом њих изречене. „Штрека“ На порталу Pribojski.rs у тексту Nekada je voz „ćira“ od Priboja do Sarajeva prolazio štrekom: Danas umesto starog voza ovde svoja dela izlažu talentovani slikari, објављене су следеће речи незаконитог директора Дома културе „Пиво Караматијевић“: Cilj ove izložbe je da podstaknemo slikare amatere da svoje radove prikažu široj publici. Onim koji pokažu svoje bogato stvaralaštvo, mi im vec sledeće godine organizujemo samostalnu izložbu u Domu kulture, jer kao što je već poznato, i Dom kulture i Zavičajni muzej u Priboju su otvoreni za izložbe svih slikara i amatera i akademskih. Ovim putem pozivam sve one koji imaju svoje radove i žele da izlažu, neka se jave mi smo tu, raspoloženi za svaki vid saradnje. Прво, бесмислено је да агроекономисти, инжењеру сточарства и осталим запосленима у Дому културе, који немају високо образовање, неко показује „своје богато стваралаштво“: да се не учи можда историја уметности на пољопривредном факултету? Друго, мање-више сваки уметник своје радове објављује на интернету, на Фејсбуку или свом сајту. То значи да њихово стваралаштво не види само неко ко неће да га види. Треће, чиста је лаж да „је већ познато“ да су „и Дом културе и Завичајни музеј у Прибоју отворени за изложбе свих сликара и аматера и академских“. Познато је, напротив, то да, на пример, академски сликар Драгана Лаловић никад није имала изложбу у Прибоју, као и то да јој је 2014. године Општина забранила да бесплатно учи децу и младе да сликају у Омладинском центру, и то после месец дана успешног рада и константног раста броја полазника (након месец дана било их више од десет). На тражење правног образложења поводом тог кршење дечјих и грађанских права, она и потписник овог текста лично су од Бориса Мрдовића, данашњег председника Скупштине општине Прибој, у његовој канцеларији у Општини, после пола сата разговора добили следећи закључни одговор: „Немојте више да се правите луди. Нема ту никаквог права и шта више да вам објашњавам. Председник општине се за све пита, он је рекао да не можете тамо имати часове и то је готова прича! Ја лично с тим немам ништа и само преносим. Ако вам он да, дао вам је.“ На тим часовима један од полазника је био и своје прве сликарске упуте добио осмогодишњи Филип Докмановић, који је прошле године имао изложбу управо у оквиру програма „Штрека“. Четврто. Ту долазимо до закључних лицемерних речи: треба њима - Дому културе и Завичајном музеју - неко да се јави ако жели да излаже. Али, ни Филип Докмановић, ни Марија Шљука, ни Владе Петровић („Штрека 2017.“) нису се сами јављали, него су их установе директно позивале. Зашто? Не зато што им је стало и до каквог сликарства - јер звали би онда ваљда и Драгана Нешића, Сенада Алића и остале озбиљне сликаре. Нити им је стало до подршке деци - јер исти Филип Докмановић и Марија Шљука током две године похађања школе гитаре ниједном нису имали прилику да наступе у Дому културе, нити су имали било какав вид подршке од њих. (Напротив, морали су да плаћају кирију и остале режијске трошкове у једном приватном локалу да би могли да уче да свирају.) Овим установама је стало само до једног: да одрже илузију да нешто раде. Пошто немају никакав вид комуникације са многим прибојским ствараоцима и пошто сами уопште ништа не развијају - а и како агроекономисти и инжењери сточарства да развијају културу - они су сваке године у великом проблему: шта да радимо? Коме сад да организујемо изложбу кад са пола Прибоја не говоримо? Има ли неко од деце да нешто црта? Мали, колико ти цртежа имаш? Пет? Ајде нацртај још једно пет-шест за десетак дана и ми ћемо ти направити самосталну изложбу! И онда ћемо још да кажемо како подржавамо уметност, младима остварујемо снове... Као што видимо, чиста је лаж да су они отворени за „сваки вид сарадње“. Али то није суштина овог проблема. Нису локалне установе културе ту да само нешто технички спроведу, да буду ту за неку „сарадњу“, него да директно подстичу, развијају и негују културу. Шта то значи? То да они треба да отворе ликовне, музичке и остале уметничке секције, које ће да функционишу 365 дана годишње, и да онда овакве изложбе буду само један чин манифестације тог институционалног рада. Ни Марија, ни Филип о сликању ништа нису научили у општинским институцијама којима ми новац дајемо управо за то. Оно уза шта деца у Прибоју расту јесте лаж да је смисао једне културне установе у томе да по свом прохтеву некад некоме, ко се сам и без додира са њом развијао, постави слике на десетак штафелаја, или их закачи на ограду, иштампа неписмен плакат и неколико разгледница; деца ће због те лажи и несвести чак осећати и захвалност, а заправо се ради о томе да би она двадесет или педесет пута боље сликала и више се културно развила да те институције раде свој посао. Можда би Филип и Марија, као несумњиви таленти, данас стварно сликали као велики мајстори да уместо сточарског инжењера, агроекономисте и осталих тамо ради неки академски сликар, који би их годинама учио и развијао. Па ниједан једини велики уметник није био самоук. Деца су им захвална, а заправо су на чистом губитку због њих. То је као да неки ђак учи све сам, без иједног јединог часа у школи, и онда на крају године дође наставник који га први пут види у животу, похвали му знање, похвали притом и себе и каже како је отворен за сарадњу и са другима. А тај наставник целе године прима плату да би учио тог ђака. Сарадња може да се одвија са неким из другог града или са неком другом локалном установом, али не са онима који треба да буду најдиректнији корисници културне установе. Рећи да је нека локална установа отворена за сарадњу са својим грађанима, који је финансирају и којима до задње цигле припада, исто је што и рећи да је градски парк или стаза поред Лима отворена за све грађане. Па наравно да је отворена и то нема шта уопште да се помиње! Не само да свака даска и сваки метар у општинској установи припада грађанима, него и рад запослених у њој припада грађанима. Сваку пару од 90.000 динара плате директора Дома културе плаћамо ми - грађани - и нама је дужна да полаже рачуне за то! У бесмисленој изјави „уредника програма у Дому културе“, поред припитих асоцијација са Николом Теслом, чујемо да је „жеља организатора да преко 'Штреке' младим уметницима остваре сан и трасирају пут у истинско стваралаштво“. Дакле, тиме што некоме негде физички окаче слике, Дом културе и Завичајни музеј му остварују младалачке уметничке снове и трасирају пут у истинско стваралаштво? Може ли то трезан човек да разуме? А ево која је формула у питању: с једне стране једначине, у културној установи ће бити сточарски инжењери, агроекономисти и неколико њих са средњом школом, а са друге ће они који их плаћају - грађани - куповати својој деци боје, платна, књиге, плаћати приватне часове или просто пустити децу да се сама уче колико могу. Ко год је био на некој иоле озбиљнијој ликовној изложби, могао је о изложеним радовима да прочита краћи текст, који пише неко стручно лице. Наравно да ни тога у овом случају нема. Разумемо да писмењаковићи из Дома некултуре то просто не могу, јер они не само да немају компас кад се нађу пред неком сликом, него не знају ни текст на плакату да саставе како доликује (рецимо, пишу „изложба слика Шљука Марије“, уместо „Марије Шљуке“, као да кажу „изложба Пикасо Пабла“). Али у Музеју, поред новозапосленог брата председника општине и чувеног стручњака за бледе фотокопије ФОТО ЈУЈЕ, плату од нас прима и један дипломирани историчар уметности. Најмање што један историчар уметности може да уради, да оправда бар двадесети део своје плате тог месеца, јесте да напише приказ изложбе, анализира неколико слика, упути и самог аутора и госте на нека релевантна питања која се ту сусрећу. 30 година Завичајног музеја Није тај немар случај само са „Штреком“, него и иначе. Изложба која је у јуну ове године обележила 30 година од оснивања Музеја била је понижавајуће организована. Пре свега, иницијатор изложбе била је Гала Шалипур, која није запослена у Музеју и која је то што је могла урадила волонтерски и из личног ентузијазма. Њен труд, као и труд других волонтера у тој организацији, за сваку је похвалу и не подлеже никаквој критици која следи. Дакле, прво они који су плаћени не раде оно за шта су плаћени. Друго. На изложби која обележава 30 година градског музеја учествовало је свега седам аутора и то са по једном сликом, осим у случају Наташе Бојанић, која је изложила неколико вајарских радова. Треће. Изложба је представљена као изложба младих прибојских уметника, а један од учесника је имао 41 годину, док је више њих одавно завршило студије. Та неумесна интерполација је убачена тек касније, да би се оправдало то што изложба изгледа неозбиљно. Четврто. Изложба није имала каталог, већ један флајер, изразито лоше штампе, са неуједначеним и недовољним подацима о учесницима. Пето. На том флајеру, као и на плакату, назив изложбе је „EXPO 2020“, што никакве везе нема са изложбом. Непримерено је давати страна имена изложбама које се одржавају у Србији, а камоли оним које се односе на 30-годишњицу једног завичајног музеја. Шесто. Уз окачене слике нису стајали њихови називи, што је недопустиво за слике које имају назив. Седмо. Изложбу је отворио директор Музеја, речима које никакве везе немају са изложеним радовима. Говорио је у свом карактеристичном маниру самозаљубљеног гиздавца и слаткоречивца, који мисли да је његово празнословље другима битно само зато што је његово. Увек пун вештачких осмеха, површних и ласкавих речи, као слика и прилика малограђанског понашања, он је наводећи имена учесника изложбе намерно погрешно изговорио име Драгане Лаловић, читајући га притом као са папира и немајући као појма ко је то (то је ваљда требало да буде неки касаблијски штос?). Тако је тај сујетник отворио изложбу на којој је била изложена и слика „Ацо Раковић“, као духовна слика свега оног супротног њему и бесрамној дружини око њега. Годину дана након смрти Аца Раковића, на постхумној изложби приређеној баш у тој галерији у децембру 2003. године, исти директор је кратко говорио на отварању, али у својству Ацовог „пријатеља“, и рекао лажним патетичним гласом: „Ацо и ја смо се много расправљали, а једно од питања поводом ког се никако нисмо слагали била је љубав: Ацо је држао да је љубав бесконачна, да нема граница, а ја сам држао да љубав, као и све друго, има своје границе. Сада, када га нема, ја схватам да је он био у праву и да је љубав безгранична.“ То да је он као због смрти Аца Раковића било шта схватио, не треба коментарисати. Али бити у том истом простору где на један посебан начин - управо онај најлепши који уметност са људским ликом може да омогући - ту дође човек који ту није био 18 година и не обазрети се на то, не рећи ниједну реч, и притом се још понашати као да си васпитање заборавио у флаши ракије - то заслужује овакав коментар. Дванаест година након смрти Аца Раковића двоје његових ученика и млађих пријатеља покрећу под његовим именом бесплатну школу сликања и гитаре у просторијама Омладинског центра. Општина је након месец дана тај рад тамо забранила, али остала је ова слика. Наставник Ацо се појавио извирујући из другог живота миран и здрав, а осветљеност његовог лица и руку открива нам светлост света из ког долази. Он разгрће границу између нас као позоришну завесу, која својом фином нијансом плаве дочарава дубоку ведрину васкрслог живота. И сам Ацо је одевен у исту ведро-дубоку плаву. Изванредни, каравађовски јасан контраст који је ту добијен заправо представља јединство двобојног исијавања света из ког нам се јавља, а не супротстављеност и драму. Позоришна инсценација призива нам у свест Ивана Карамазова и питамо се: не видимо ли овде једну реч на његов антитеизам и враћање улазнице? Ивана свест о страдању деце доводи до супротстављања Богу и вечном животу и он у чувеном разговору са Аљошом каже: за ту позоришну представу, која ће после смрти да оправда страдање деце на овом свету, ја унапред враћам улазницу. А Ацо се овде појављује са бојама и четкицом (уместо цигарете) у устима и подстиче на рад. Не само да улазницу не треба вратити, него треба сликати и стварати. Његово лице састављено је од делова различитих туђих лица штампаних у новинама. Искуство живота са смрћу вољене личности, описано врло слично и у стиху Матије Бећковића: „свака жена носи њену главу, али ниједна целу“, добило је у колажној техници свој природан и најадекватнији израз. Ацо гледа на две стране и његово десно око нам не да да му лице сагледамо у јединству и сливености уклопљених делова. Оно расклапа слику и наглашава његов поглед, а црно-бела штампа даје том погледу документарни карактер истине. Својом сугестивношћу оно тражи од нас да у њему сагледамо цело лице које не видимо и које су покрили остали делови сећања. Тако је стварна динамика наше успомене и садашњости пренета на слику. Осмо. Већ 30-40 минута након отварања изложбе, галерија је без икаквог смисленог разлога била затворена и закључана, а светла у њој погашена. Гости који су пристизали касније, нису ни видели изложбу, а они упорнији су морали да траже од радника да им отвори галерију. Када човек има у виду да је једна учесница чак из Београда доносила керамичке радове да би их ту изложила и да су се према таквом гесту тако понели, види са каквим људима има посла. Девето. Представа која је потом одржана у полупразном малом амфитеатру била је пуна псовки и вулгарности. Срећом па нико није повео дете са собом. То у шта се претворило данашње позориште посебна је тема. Али током представе, одмах ту у првом реду седи поред директора Музеја и противзаконита директорка Дом културе. Хајде сад то што је она противзаконито директор, што узурпира културни рад у граду и што учествује у пљачки грађана, о чему ће бити речи у следећем тексту - ипак је у питању жена у годинама, па и директор неке установе, и она седи ту и на метар-два од себе слуша и гледа такве скаредности... Вероватно је и њој било непријатно, али није смела то да покаже. А колега поред ње само хи-хи-ха-ха... И то је слика достојанства те две наше установе! Десето. У изјави за ТВ Прибој директор Музеја је поводом тог догађаја рекао: „Прибој има један поприличан проблем. Када нема културних дешавања у Прибоју, сви кукају, на улици, кућама: 'Ма шта се ово ништа не дешава у Прибоју, па шта ово ништа нема!' Међутим, кад направе се програми, онда ретко ко дође. Зашто? То заиста не могу да... немам објашњења.“ Да објаснимо директору. У нашој школи гитаре „Дуци“ ученици су уз часове гитаре добијали и часове из основне теорије музике и културе. На њима су у оквиру тематске јединице о појму културе учили баш оно што ето један вредни директор музеја не зна, а свакако ни остали директори и одговорни радници у трима културним установама у Прибоју. Да су пратили наш рад, бар на интернету, могли су лако да се поуче. Ово су била четири од сто питања за испит, са одговорима. 4. Шта значи реч КУЛТУРА? (објављено на фејсбук страници школе 10. јула 2015.) Реч КУЛТУРА на латинском језику значи „гајење“, „оно што се гаји“. Тако биљне врсте које гајимо називамо БИЉНИМ КУЛТУРАМА. То значи да КУЛТУРА подразумева наш разуман, селективан и активан однос према ономе што желимо да порасте и живи. У вези са човековом духовношћу први је употребио реч КУЛТУРА римски филозоф Цицерон, говорећи да човек треба да узгаја своју филозофску душу тако да се она што више развије. Дакле, појам КУЛТУРА нам је дошао из ботанике и то значи да наш племенит однос према природи и биљним културама треба да нам буде узоран за однос према сопственој души и друштву. Ако смо непажљиви према природи, то значи да смо непажљиви и према самима себи. 5. Како установе одговорне за КУЛТУРУ треба да се односе према људима? (објављено на фејсбук страници школе 10. јула 2015.) Установе које су одговорне за КУЛТУРУ, а то су школе, домови културе, музеји, библиотеке, омладински центри, треба према људима да се односе као према цвећу у башти. Један цвет је музички ансамбл, други цвет је књижевни часопис, трећи цвет је школа сликања, четврти цвет је вртларство, пети цвет позориште... 6. Шта то значи да КУЛТУРА подразумева ДУГОВРЕМЕНО гајење? Објаснити на примерима. (објављено на фејсбук страници школе 10. јула 2015.) Ако било који цвет залијемо само једном или два пута, он ће се осушити. Тако КУЛТУРА подразумева стално заливање, стални, упорни и дуговремени рад да би неки цвет порастао. Данас људи који не схватају шта је КУЛТУРА или који желе да оправдају своју лењост мисле да је КУЛТУРА то да се организује нешто краткорочно, нека манифестација – позоришна представа, пројекција филма, музички концерт, поетско вече, школска приредба итд. А то са КУЛТУРОМ нема везе. КУЛТУРА значи да се нешто ради и гаји дуговремено. Да би, на пример, у нашем граду постојала ПОЗОРИШНА КУЛТУРА, требало би да бар педесетак деце и одраслих учествује у позоришним представама, да се као глумци, редитељи, сценографи, кореографи, композитори непосредно упознају са позориштем, а не само као гледаоци. У сваком тренутку требало би да се спремају по две-три различите представе. Неко је даровит за глуму, неко за дизајнирање костима, неко за шивење, неко за дизајнирање сцене, неко за прављење сценских реквизита од дрвета и картона, неко за компоновање музике, неко за писање стихова, и сви заједно треба да стварамо неку позоришну представу. Када би се деца питала, зар не би свака школа имала своју позоришну дружину? Избор драма, како нам каже сама реч КУЛТУРА, треба да буде заснован на оним делима која су се гајила више векова и миленијума – да се играју старе античке трагедије и комедије, Шекспир, Молијер, Шилер. Драме треба да буду племените, на висини духа, а не као представе које млади и одрасли играју у нашем граду, представе које су оличење ругла, бесмисла, необразовања и некултуре. Заинтересована деца би тако током одрастања упознала двадесетак великих дела, живела годинама са толико великих стихова и јунака и сутра могла и сама да стварају велика драмска дела и нови свет. Књижевност коју читају у школској лектири била би им неупоредиво ближа и јаснија. А када би тако функционисале и остале уметничке дружине, наш град би постао права БАШТА КУЛТУРЕ.

7. Шта то значи да КУЛТУРА подразумева СЕЛЕКТИВНО гајење, ИЗБОР ОНОГА ШТО ГРАДИ ХУМАНУ БУДУЋНОСТ? Објаснити на примерима. (објављено на фејсбук страници школе 10. јула 2015.) Веома је битно разумети да КУЛТУРА подразумева селекцију, избор онога што хоћемо да гајимо да бисмо стварали наш и будући свет. Тако када кажемо ГРЧКА КУЛТУРА, ХРИШЋАНСКА КУЛТУРА, ИСЛАМСКА КУЛТУРА или НЕМАЧКА КУЛТУРА, то значи да се разумно и селективно односимо према свему томе што би могло да се доведе са Старим Грцима, хришћанством, исламом или немачким народима. На пример, пуних 100 година се у Немачкој развијао нацизам, а то је политика према којој су Немци виша раса, а Словени, Јевреји, Роми и црнци нижа раса коју треба уништити и освојити простор на којем они живе. Након Првог светског рата нацизам је био званична државна политика Немачке и масовно прихваћена, 90% Немаца – композитора, писаца, лекара, радника, професора – подржавало је Хитлера и убијање преко 30.000.000 Словена и 6.000.000 Јевреја. Томас Ман, највећи немачки писац 20. века, међутим, побегао је тада из Немачке и на питање како ће живети без немачке културе одговорио је: „Немачка култура је тамо где сам ја.“ Томас Ман је био један од ретких Немаца који је тада наставио да гаји Моцарта, Бетовена, Гетеа, Шилера. Хитлер и његови пратиоци су били окренути против КУЛТУРЕ, против људи и живота, и они никад не могу бити НЕМАЧКА КУЛТУРА. Свака НАЦИОНАЛНА КУЛТУРА јесте КУЛТУРА само онолико колико може да буде универзална и да припада целом човечанству и сваком човеку. Гитара је инструмент који води порекло из Грчке, а највише место је добила као део ШПАНСКЕ КУЛТУРЕ. Уметници који су највише допринели развоју гитарске музике – Франциско Тарега, Андрес Сеговија, Хоакин Родриго – јесу Шпанци. Али они су развијали КУЛТУРУ тако да она припада и свима нама који нисмо Шпанци. Њихови сународници су, вековима пре, убијали милионе староседелаца Јужне Америке, које ми зовемо Индијанцима, уништавали њихову КУЛТУРУ, доводили их у Европу као робље, и то никад не може бити ШПАНСКА КУЛТУРА, јер не може да припада и америчким староседеоцима једнако као и Шпанцима, док гитара може. Стари Грци су били једнаки по људским правима само међусобно као Грци. Платон и Аристотел су имали сопствене робове и за њих је робовласнички однос био нормалан. Ми данас од Платона учимо само оно што може да гради добру будућност за човека и осуђујуће гледамо на то што је он имао робове. Дакле, КУЛТУРА значи да бирамо и гајимо најбоље из света у ком живимо, а не да гајимо све што нас окружује или да не гајимо ништа. Када културне установе буду радиле 365 дана годишње, разумно, активно, дуготрајно, када буду неговале само високу културу, када буду подстакле и укључиле у рад стотине и хиљаде грађана, тада ће бити стотине културних дешавања и свако ће врвети од посећености. Ако директор није способан да разуме ове лекције за децу, нека слободно напусти своје радно место, јер немамо новца за бацање на његову плату. На крају, опет позивамо противазаконите директоре Дома културе и Градске библиотеке, да заједно са противзаконитим члановима управних одбора, дају оставку. Што пре то боље, за све нас. Није срамота погрешити него истрајавати у грешењу. Радослав Докмановић

Прочитај више

Алекса Чолаковић - 2ofhearts - „Stuck“ ft. Revvo

Пре четири дана група 2ofhearts објавила је своју прву песму Stuck, чији је аутор наш суграђанин Алекса Чолаковић. Алекса завршава продук...

Прочитај више

Прибој – град културе. Истакнути стручњаци и познаваоци културе за које нисте знали!

Можда сте се питали: како Прибој овако успешно негује и развија културу у овом култури ненаклоњеном времену? Откуда то да наша деца имају толико ваннаставних културних активности да нам цела Србија завиди? Позориште препуно деце и представа, редовни концерти градског оркестра, на улици се свакодневно чују флауте, чела, гитаре, градско фолклорно друштво и хор шире свој репертоар и достижу рекордан број чланова и наступа, прибојски сликари који излажу широм Србије поносе се сарадњом са градским установама културе и њиховом подршком, библиотека врви од младих толико да раднице не стижу да играју пасијанс и заштите биље, а у новој згради Дома културе нема – као у некој дистопији – бурегџиница, ролетнарница, теретана и кафића, него се опремање велике сцене, градске галерије и сале за музичке пробе, које је започето још пре 40 година, коначно приводи крају. Питате се: како је Прибој тако успешан? Како гласи та тајна формула? Овај текст даје једноставан одговор: стручност и правни поредак! Прибој има велики број истакнутих стручњака и познавалаца културе за које уопште нисте знали, а уз њих има и власт која поштује законе своје земље. Иако изгледа парадоксално да је неко истовремено и истакнут и непознат, не дозволимо да нас то збуни: сигурно је у питању само њихова врлина скромности. Ипак, у неким изузетним ситуацијама, скромност може бити и мана, када је рецимо узрок сумњи злонамерних критичара културних установа, па их овим путем молимо да нам представе свој рад који их је тако истакао у нашој општини. Ко су наши истакнути стручњаци и познаваоци културе? Пише нам у Закону о култури (Члан 41, став 3): Чланове управног одбора именује и разрешава оснивач, из реда истакнутих стручњака и познавалаца културе. Када су у питању наш Дом културе, Градска библиотека и Завичајни музеј, оснивач је наша локална самоуправа, односно Скупштина општине Прибој. У Службеном листу (чији су бројеви од 2009. доступни у на сајту Општине) имамо имена тих истакнутих стручњака и познавалаца културе које је прибојска скупштина одлично препознавала и именовала у управне одборе. Да видимо ко су наши исктакнути стручњаци и познаваоци културе. На седницама Скупштине општине одржаним 5. 3. 2020., 25. 2. 2016., 19. 7. 2012. и 27. 2. 2012. именовани су следећи чланови управних одбора (подвучени су они које је предложила локална самоуправа; остали чланови су – према Закону – из реда запослених): Дом културе 2020: 1. председник: Бранка Бандовић – економиста; 2. Сара Бојанић – завршила факултет, вероватно србистику; 3. Нада Ровчанин – наставник руског језика; 4. Мирослав Вуковић – инжењер сточарства; 5. Ибрахим Хасанагић – средња школа. 2016: 1. председник: Миломир Љујић – правник; 2. Сара Газдић – средња школа или факултет - није познато када је дипломирала; 3. Нада Ровчанин – наставник руског језика; 4. Мирослав Вуковић – инжењер сточарства; 5. Ибрахим Хасанагић – средња школа. 2012., јул: 1. председник: Миломир Љујић – правник; 2. Сара Газдић – средња школа; 3. Нада Ровчанин – наставник руског језика; 4. Ума Бајровић – средња школа; 5. Ибрахим Хасанагић – средња школа. 2012., фебруар: 1. председник: Драго Јањушевић – средња школа (економски техничар); 2. Драгана Грујичић – проф. разредне наставе (учитељ); 3. Велибор Павловић – проф. руског језика и књижевности; 4. Ума Бајровић – средња школа; 5. Ибрахим Хасанагић – средња школа. Завичајни музеј 2020: 1. председник: Јелена Трипковић Којадиновић – проф. информатике; 2. Дина Сарачевић – (непознато); 3. Слободанка Клачар – историчар уметности. 2016: 1. предесдник: Зоран Станић – машински инжењер; 2. Захид Зековић – (непознато); 3. Биљана Павловић – (непознато). 2012., јул: 1. предесдник: Зоран Станић – машински инжењер; 2. Сањин Каскатиновић – висока пословна школа, смер: порез и царина; 3. Слободанка Клачар – историчар уметности. 2012., фебруар: 1. председник: Саша Бабић – средња школа (шумарски техничар); 2. Џенан Мемић – средња стручна спрема; 3. Слободанка Клачар – историчар уметности; Градска библиотека 2020: 1. председник: Душица Раковић – дипломирани географ; 2. Амина Мишореп – средња школа (студент); 3. Љиљана Гудурић – (непознато). 2016: 1. председник: Бојана Дробњаковић – виши металург; 2. Дарко Ичагић – средња школа (саобраћајни техничар); 3. Љиљана Гудурић – (непознато). 2012., јул: 1. председник: Бојана Дробњаковић – виши металург; 2. Дарко Ичагић – средња школа (саобраћајни техничар); 3. Весна Лаптошевић – средња школа. 2012., фебруар: 1. председник: Милош Диздар – наставник физичког васпитања; 2. Милојко Бељкаш – наставник општетехничког образовања; 3. Весна Лаптошевић – средња школа. Дакле, то су стручњаци који су расписивали конкурс и бирали кандидате за директоре, које је потом именовала скупштина општине. Позивамо јавно актуелне чланове управних одбора културних установа који су предложени од стране локалне самоуправе – Бранку Бандовић, Сару Бојанић, Наду Ровчанин, Јелену Трипковић Којадиновић, Дину Сарачевић, Душицу Раковић и Амину Мишореп – да нама, својим суграђанима, укажу на своју стручност коју Закон о култури налаже. Они од нас примају новчану накнаду за тај свој стручни рад и имају, према Закону, дужност да раде за наш, јавни интерес. (Колика је та накнада? О томе и о безумном бацању новца биће речи у наредном тексту.) Потребно је да видимо слике које су они насликали, изложбе које су имали, књиге које су написали, музику коју су компоновали, представе које су режирали, критике које су писали или на свој рад добили, дакле све оно што их чини истакнутим стручњацима и познаваоцима културе. Нека не буду скромни, нека се слободно похвале. Сви ми који волимо уметност и боримо се културу од свег срца се радујемо када откријемо неког стручног познаваоца културе у нашој средини. У супротном, тражимо њихову моменталну оставку на своје чланство у управном одбору. Члан 44а Закона о култури: Престанак дужности члана управног одбора
Члан 44а Дужност члана управног одбора установе престаје истеком мандата и
разрешењем.
Оснивач установе разрешиће члана управног одбора пре истека мандата:
1) на лични захтев;
2) ако обавља дужност супротно одредбама закона;
3) ако је против њега покренут кривични поступак за дело које га чини недостојним
за обављање дужности члана управног одбора, односно ако је правноснажном
судском одлуком осуђен за кривично дело које га чини недостојним за обављање
дужности члана управног одбора установе;
4) из других разлога утврђених законом или статутом установе. Дакле, уколико дужност обављају супротно одредбама закона, а оснивач неће због тога да их разреши дужности, они могу поднети лични захтев за своје разрешење. Јавна одговорност чланова је велика. На то нас упућује Члан 44: Надлежности управног одбора установе
Члан 44. Управни одбор установе:
1) доноси статут;
2) доноси друге опште акте установе, предвиђене законом и статутом;
3) утврђује пословну и развојну политику;
4) одлучује о пословању установе;
5) доноси програме рада установе, на предлог директора;
6) доноси годишњи финансијски план;
7) усваја годишњи обрачун;
8) усваја годишњи извештај о раду и пословању;
9) даје предлог о статусним променама, у складу са законом;
10) даје предлог оснивачу о кандидату за директора;
11) закључује уговор о раду са директором, на одређено време, до истека рока на
који је изабран, односно до његовог разрешења, а када је за директора именовано
лице које је већ запослено у истој установи културе на неодређено време, закључује
анекс уговора о раду, у складу са законом о раду;
12) одлучује о другим питањима утврђеним законом и статутом. Чланови управних одбора имају директну моралну одговорност за опште негативно кретање и цивилизацијско назадовање у прибојској култури. Противзаконито су изабрани и противзаконито су изабрали пољопривредне инежењере за директоре културних установа. Градски хор практично више не постоји. КУД „Дабар“ је на задњем степенику пред нестанак. Прибој нема ниједан уметнички музички оркестар, а одељење основне музичке школе, које нуди само хармонику и клавир, искључено је из сваког друштвеног вида постојања. Док је Дом за незбринуте пољопривреднике дошао дотле да организује самосталне изложбе и ђацима основцима који имају пет цртежа, само како би они одржавали илузију да се тамо нешто ради, академски сликар Драгана Лаловић – која је самосталне изложбе имала по националним галеријама у Београду, Новом Саду, Нишу итд. – никад није позвана ни на разговор у неку локалну културну установу, а камоли имала изложбу у свом граду. Драган Нешић, чије су слике и радови обишли Србију уздуж и попреко, такође никад не би имао изложбу у свом граду да није основао своју галерију у Гимназији, у којој је, иначе, представио више сликара него Дом културе и Музеј заједно за последњих 30 година, и за шта – за разлику од њих – није плаћен! Завичајни музеј постоји 30 година, а 99% свих нас који смо за тих 30 година расли и формирали се у Прибоју, никад ништа о свом завичају нисмо научили од Музеја, дакле од оних чији је то први радни смисао и који за то примају плату 365 дана годишње. Апсолутна већина грађана никад у животу није ни ушла у Музеј, а камоли да зна нешто о историји свог града да каже! Какви су то лезилебовићи пластично показује то што је последњу изложбу у Музеју, посвећену његовом 30-годишњем јубилеју, организовала једна волонтерка, на своју иницијативу и из личног ентузијазма, а не неко од запослених. Градска библиотека је од културне институције сведена на простор у ком се налазе књиге и у који ђаци долазе само да раде домаћи или кад је напољу хладно а немају новца за кафу. У таквој сведености те институције, директор дословно 365 дана не ради ништа ни један једини минут! Ко год да је из Прибоја нешто постигао на пољу културе и образовања, постигао је то не само без икакве везе са локалним установама културе, него и упркос њима. Биоскопски репертоар не постоји. Иако никад у филмској историји није било лакше пројектовати филм у биоскопу, у Прибоју можемо да гледамо један филм месечно, и то углавном ш категорије. Позориште постоји као једна приватна дружина. Иако је редитељ јавни радник а не слободни уметник, он прима децу и ради представе према приватном нахођењу. Плаћен је 12 месеци, а прави једну полусатну представу за децу годишње. Од 1500 деце из прибојских основних школа, у прибојском градском позоришту за децу учествује свега њих пет-шест. То је мање од 1%. А радно време траје осам сати. У периоду кад се спрема представа - одрже се две једносатне пробе седмично. Осталих 38 сати радне седмице резервисано је за доколицу и приватне занимације. А најмање педесеторо деце, од чијих родитеља редитељ прима плату, хтело би да своје слободно време проводи у позоришним активностима. Шта остаје нашој деци друго него да по цео дан држе телефоне и таблете у рукама? После породичне репресије, најопаснија репресија за дете је репресија досаде. То је прва последица недостатка здравог културног и друштвеног живота. Друга последица је свођење живота на нагонске односе. Трећа последица је отуђење од свог природног и културног бића, дакле естетског, слободарског, националног, стваралачког. Затим следи равнодушност према људима око себе, према свом народу, одавање наркотицима и разним другим беговима у вештачке рајеве и преваре себе и других. Шта могу сутра да постигну они којима није омогућено да се развијају онда када то једино могу? Недостатак здравог културног живота нужно води човеково биће у варваризам, који гледамо око нас све више и више. И зато су сви чланови у управним одборима дужни да поднесу моменталну оставку! Ако уместо вас на тим местима буду они које и закон и здрав разум предвиђају, онда нестручни и неодговорни људи неће моћи да узурпирају радна места у установама чији је циљ да развијају културу и оплемењују друштво, а не да служе као извор новца за похлепнике и уточиште за сујетнике, лењивце и преваранте. Радослав Докмановић Ранији текстови:

Прочитај више

Помозимо породици Кадрић да живи у здравим и достојанственим условима

Породицу Кадрић чини шест чланова: отац Аднан, мајка Ерна и четворо мале деце, Амил, Емил, Шехерзада и Елиф. Пошто немају своје имовине, ...

Прочитај више

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

„Док год има мрака, биће и сванућа!“ (Иво Андрић, Проклета авлија) Када сам, сада већ давнe 2005. године, отишао на студије у Београд, искрено сам мислио да се по завршетку факултета вратим у родни град. Волео сам Прибој, долазио викендима током студентских дана. Међутим, како то често бива, мој живот је кренуо неким потпуно другим стазама. Када погледам садашње стање у Прибоју, нимало се не кајем због одлуке да живот наставим тамо где сам се остварио на готово свим пољима. На жалост! Једино ме, све чешће, мучи питање да ли сам нешто могао да променим у граду из ког сам потекао. Будно сам пратио шта се дешава са мојим градом и питао се да ли и када ће се исправити грешке из прошлости, да ли ће се нешто променити? Сада се више и не питам! Схватио сам да је врло тешко променити неке дубоко укорењене навике, да је врло тешко променити систем, да је врло тешко да људи искрено поделе своје мишљење са другима, а све из страха за сопствену егзистенцију. Један градић као што је Прибој је очигледан пример вртоглавог суноврата, бахатости, уништавања и потпуног нестанка вере у неко боље сутра. Због тога сам се често питао да ли је мој родни град пример изреке Џорџа Бернарда Шоа да је „демократија процес који нам гарантује да се нама неће владати боље него што заслужујемо“. Не желим да верујем у то! Моји Прибојци заслужују боље, заслужују да имају пристојан живот, да родитељи не размишљају да ли ће им и где деца сутрадан отићи „трбухом за крухом“. Прибој из године у годину бележи константан пад броја становника, одлазе млади, одлазе сви који имају где да оду. Зашто? Већина нажалост не види никакав помак, никакав трачак наде да ће се нешто променити у догледној будућности. Многи ће рећи да је цео Прибој, цела савремена историја Прибоја повезана са развојем и падом ФАП-а. Има истине у томе. Од када је нестало некадашњег гиганта, нестало је и оних насмејаних људи, оног насмејаног Прибоја. Међутим, шта је заиста уништило Прибој? Уништили су га људи који не знају да воде град, људи који су променили више „страначких боја“, људи који очигледно гледају само своју, а самим тим и страначку корист. Док се многи хвале отварањем „слободне зоне“ и „нових фабричких погона“, нико се не пита како људи заиста живе, колике су зараде, како може да се преживи у Прибоју? Већина људи у Прибоју ради за лични доходак који је испод минималне прописане зараде. Уговори о ПП пословима су постали свакодневица. Када сам 2017. године у једној трафици видео друга из средње школе, у необавезном разговору сам сазнао да ради за 12.000 динара. Вероватно видевши мој зачуђени поглед, без питања је рекао: „Ћути! Боље и ово него да немам ништа па да морам да узимам од татине и мамине пензије која је једва и њима довољна!!!“. Како би Андрић написао: „Мир и спокојство, једина су добра и највеће достојанство скромних и безимених људи“. На срећу много је скромних и достојанствених људи у Прибоју, али – на нашу несрећу – ко то данас цени? Шта онда да чека децу у Прибоју? Велике су предности одрастања деце у малом граду. Та деца знају (или су знала) шта је права игра, шта је другарство. И данас се са сетом сећам дружења у мојој улици, око зграде, у парку око вртића „Невен“. Нисмо размишљали које играчке желимо, већ само да се дружимо и играмо. Кроз игру смо стварали оно што ћемо постати, креирали смо наше личности полако, али сигурно. Давно су то прохујала времена! Данас се одраста у једном сасвим другачијем времену, када се више гледа ко има бољи телефон или таблет, а не ко је бољи другар. Упркос једном новом времену, новом „детињству“ морамо се запитати какву будућност могу да очекују деца у Прибоју? Да ли могу да остваре своје снове у Прибоју? Са тугом могу да кажем: Изузетно тешко! Нећу се бавити ситуацијом у образовању, које је ионако доведено на врло низак ниво, довољно је да погледамо стање у култури. У том погледу стање у општини Прибој је више него трагично и жалосно. Култура је дефинитивно на умору! На званичном сајту општине Прибој (www.priboj.rs) могу се пронаћи подаци о кадровима који воде културу. Директорка дома културе „Пиво Караматијевић“ је од 2012. године госпођа – дипломирани агроекономиста. Које су њене квалификације за поменуто радно место? Из сувопарне биографије са интернет сајта општине сазнајемо да је најпре радила у ЗЗ (Земљорадничкој задрузи) „Пољопромет“ на пословима комерцијалисте, а затим и као руководилац економско-рачуноводствене службе. Од 1998. до 2004. године радила је у ФАП „Лим“ д.о.о. на пословима шефа рачуноводства, а од 2004. до 2011. године као руководилац економског сектора Агенције „Божис“. Од 2011. до 2012. вршила је дужност директора Туристичке организације Прибој. Тешко је не запитати се како један агроекономиста, са наведеним радним искуствима, има било какве везе са пословима из области културе! Жалосно! Један Дом културе са заиста богатом традицијом је спао на најнижи могући ниво, уништено је све што се може уништити. Некада надалеко познате културне манифестације сведене су на ниво састанака у једном задружном дому. Нема више ни оне латинске изреке „Panem et circenses“ („Хлеба и игара“), прошли смо Дантеово „Чистилиште“ и све кругове пакла. Од некадашње институције која је чак имала и своје аматерско позориште, које је освајало највећа републичка и међународна признања, остала је само сенка. И та сенка је данас у потпуности избледела! Други пример је „случај“ Градске библиотеке, која би требало треба да буде важан део културног живота Прибоја. Директорка је дипломирани инжењер пољопривреде. Њено једино, претходно радно искуство је у СЗТР „КИКО“, у два наврата, од 2009. до 2010. године и од 2011. до 2012. године. Од 2012. постављена је на место директора Градске библиотеке Прибој. Наравно, свако са мало памети и здравог разума ће се запитати како је могуће да неко, тог образовног профила и са таквим претходним радним искуством има квалификацију да ради у култури, а посебно да буде постављен на место директора установе каква је градска библиотека. На сајту општине Прибој можемо видети две велике похвалне фотографије рада библиотеке, пано поводом Светског дана књиге и пано поводом Дана државности Републике Србије! Шта је друго библиотека урадила и радила у претходном периоду тешко је утврдити. Ако два паноа осликавају рад једне културне институције да ли нам уопште има помоћи? Када сам 2015. године покушао да ступим у контакт са надлежним у библиотеци, са намером да им доставим одређени број наслова научних и популарних књига, одговор је био да морам званично да се консултујем са директорком, са тачним списком књига које нудимо уз коментар да „њима не треба све и свашта“! Остао сам затечен, благо речено „без текста“! Па шта једна директорка са искуством у СЗТР може да зна о водећим насловима из области књижевности, језика, културе, историје! Да ли је икада, осим у средњој школи, чула за Ива Андрића, Мешу Селимовића, Исидору Секулић, Десанку Максимовић, да не набрајам даље у страху да можда неко име види први пут. Остаје да се запитамо да ли ове две врсне директорке најважнијих културних институција Прибоја уопште и знају нпр. ко је био Првослав Пиво Караматијевић, по коме једна од наведених институција и носи име. Да није жалосно било би смешно! Два поменута примера су нажалост слика и прилика стања у култури у општини Прибој, а нама остаје да се запитамо да ли ће данашње генерације, поред таквих „предводника“ моћи да осете неки здрав и нов културни импулс? Судећи по садашњем стању, врло тешко. Остаје нам само да се подсетимо чувене Селимовићеве реченице: „Све ће проћи. Али каква је то утјеха? Проћи ће и радост, проћи ће и љубав, проћи ће и живот. Зар је нада у томе да све прође?“ Надам се да неће проћи, да ће се макар нешто променити! проф. др Данко Леовац ванредни професор на Катедри за историју
Филозофског факултета Универзитета у Београду

Прочитај више

Никола Страјнић - ТРАНССЕМИОТИЧКЕ КОМУНИКАЦИЈЕ НА КОЛАЖИМА ДРАГАНЕ ЛАЛОВИЋ

1. Све ствари ( τὰ ὄντα ) овога света – као што каже Аристотел у V књизи Метафизике ( Мет. Е 1, 1025 b 25 sq ) – или су φύσει ὄντα или τέ...

Прочитај више

ЛУДОСТ тЕЛЕВИЗИЈЕ пРИБОЈ

Крајем маја ове године ТВ Прибој је снимила емисију у којој је гостовао наш уметник Владе Петровић. У 23. минуту уследили су питање и одговор који можете чути и прочитати: - Реците ми, да ли пратите ситуацију код нас, у окружењу, има ли по Вашем мишљењу неких младих људи који завређују пажњу и који би можда могли да се исто посвете овој врсти, ако не посла, онда хобија? - (...) Па право да Вам кажем, оплићали смо доста што се тиче културе, у сваком смислу, овде у нашем граду. Овом приликом чак и апелујем на уметнике да се мало потруде, не само сликаре, него и песнике, и музичаре и уметнике свих категорија. Могли би се /РЕЗ/ мало потрудити... /РЕЗ/ Има ту нечега, али, рецимо, кад сте задњи пут чули за неко песничко вече да је било у нашем граду, кад сте чули за неки битан музички догађај, да људи знају да свирају неке инструменте па дајте да се покажу... Било која врста музике, неважно је. Шта је то тако страшно и неприлично рекао гост да би се у монтажи морало трошити додатно време на резове и пристати на овако лоше лепљење кадрова и рогобатан спој полуреченица? Да није опсовао нешто? Да није можда поменуо пољопривредне стручњаке из Дома културе и Градске библиотеке? Или амнезију коју изазивају лепо васпитање и ракија у Завичајном музеју? Како нам изрезани делови траке по сећању сведоче, гост је рекао отприлике ово: Ево, да дам један пример. Ми смо овде имали Бата Докмановића који је водио школу гитаре пре неколико година. То је била дивна школа, било је доста деце тамо и стварно су лепо учила и свирала. Али, он је отишао у Београд и сад нема ништа, с децом не ради нико. Школа гитаре „Дуци“, о којој је реч, трајала је непуне две године. По свом концепту је била јединствена у Србији, а поред незаборавног дружења на часовима, живих дечјих дискусија о Моцарту и Бетовену, гледања филмова, њен резултат су представљали и наступи и награде које су ученици добијали. За нас, као једну аматерску школу, велико је достигнуће било учење и извођење чувеног Шостаковичевог валцера, за дечји узраст једне тешке и сложене композиције. Тај смо валцер спремали за приредбу ОШ „Вук Караџић“, која је, међутим, била отказана. Зашто? Подстакнуте недостојним такмичарским нагонима, као да су приватне фирме, прибојске основне школе праве одвојене годишње приредбе, па је тада због мањка учесника приредба отказана. Дакле, боље да се приредба и не одржи, него да се ученици различитих школа удруже и учествују заједно. Подразумева се да Дом за незбринуте пољопривреднике не би тако нешто својом иницијативом организовао, нити би - што сведочи и лудост која је повод за овај текст - тамо некад, неком другом приликом, могло бити места за прибојске ученике гитаре. (Да не буде забуне - ми њих, као и ТВ Прибој, потпуно разумемо, јер то је сасвим логично: какве везе имају нездрав однос основних школа, квартет гитара и Дмитриј Шостакович са агроекономијом и сточарством?) На нашу велику срећу баш тада када је приредба отказана, били смо позвани да наступимо на филмском фестивалу, који је организовала Црква, и на сајму књига, који је организовала галерија „Спирала“. Ову горњу ноту било је потребно записати да би се лакше разумела природа лудости Телевизије Прибој. Јер, као ни у пољопривредном дому за незбринуте, наша школа гитаре никад није гостовала ни на нашој телевизији. Иако је приватна, ТВ ПБ значајна новчана средства добија из општинског буџета, дакле од свих грађана, па и од родитеља ученика школе гитаре. Сродност ТВ ПБ и Дома за НП исказана нам је још давно, приликом гостовања професора Београдског универзитета. Док су, с једне стране, оригинални тумач Дон Кихота и судоку мајстор одбили да учестувују у организацији предавања, они са телевизије су, с друге, одбили да та предавања сниме, то јест тражили су ми 18.000 динара за то. На моје објашњење да у питању није моја приватна игранка него предавање за цео град, нешто од општег интереса и значаја, а уз то и ретко квалитетан садржај који ће моћи да сниме и емитују више пута, одговорили су да једино могу да ми, дакле мени, спусте цену на 12.000. Тако сам предавања морао да снимим ја сам, аматерском камером, због чега су само два од четири предавања, она која су била снимана по дневној светлости, могла бити забележена квалитетно и потом објављена. Два врхунска предавања, дакле, остала су недоступна свима који нису били присутни на њима. Посебно је поразно за нашу културу то што су радници ТВ ПБ били на вечерњим предавањима, са опремом, од почетка до краја, али су камере упалили тек по завршетку предавања како би од учесника узели кратке изјаве и направили прилог за Хронику. Али, нису то једини чиниоци те лудости. Године 2013., убрзо након ових предавања, био сам позван да хонорарно радим за ТВ Прибој као аутор емисије посвећене младима. Успели смо да реализујемо једну епизоду - о проблемима образовња. Наставили бисмо и даље, али понуђена ми је плата од 2.000 динара по епизоди! Само повратна карта до Београда кошта 1.500, а где је све остало... Речено ми је да не радим интервјуе са истакнутим националним личностима и трошим новац на пут, него да интервјуишем раднике у Дому за НП, Музеју и сл. „Да“, рекао сам, „али Ви хоћете емисије о култури а не о утицају доколице на развој индолентности и алкохолизма у јавној служби?“ Радио сам тада интервјуе са Дуцијем Симоновићем, дечјим психијатром Светомиром Бојанином, писцем Рашом Поповом, пијанистом Александром Сердаром, глумцем и редитељем Небојшом Дугалићем. И 80% тог материјала је остало неискоришћено и необјављено. Раша Попов приповеда о једном свом изванредном и поучном разговору са Ивом Андрићем, Небојша Дугалић рецитује и тумачи Међу јавом и мед сном... Све је то остало само на касетицама. (Када будем имао техничке могућности, прегледаћу то и објавити.) Но, поента овог пасуса је у томе да смо били колеге, упознали се и лепо сарађивали, те да су они као телевизијска кућа цензурисали име свом некадашњем раднику. Ипак, најупитнији је степен лудости на ком једна локална телевизијска кућа, чији програм не гледа никакав критичан број људи, поготово не емисију о уметности, дође до тога да цензурише једну тако безазлену реченицу само због тога што се у њој помиње нечије име. Притом име наставника гитаре, професора књижевности, свог колеге. Због чега? Због тога што је он баш те седмице када је емисија снимљена и емитована написао на Фејсбуку текст „Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју“. Уместо да ме као свог суграђанина и аутора текста позову да и на телевизији нешто о томе кажем онима који не користе друштвене мреже, они падају на тај ниво да цензуришу речи свог госта са којим праве интервју. Уместо поштовања слободе говора, као и сопственог медијског учествовања у решавању правних прекршаја и проблема у култури, што им све налаже професионална етика, они као заптије посежу за праксом из најмрачнијих титоистичких година када се ни нешто толико безазлено није смело чути у јавности уколико не чешка уши партијских похлепника. Потребно је приметити да је за овај тип цензуре, поред њене крајње баналности, карактеристично и то да нису цензурисане и друге речи Влада Петровића изговорене у истом одговору, премда се у њима врло негативно оцењује стање у граду. То прецизно означава дух овог времена: нису битне речи, битна је само личност. Телевизија Прибој је претходне две године веома лепо и бираним речима пропратила сакупљање божићних поклона за нашу децу на Косову и Метохији. Надамо се да овај говор слободе неће утицати на то да се тај лепи обичај не настави и даље. Радослав Докмановић

ПРЕВОД:

Лудвиг ван Бетовен у сећањима савременика #1 - Детињство (1770-1785)

ИНТЕРВЈУ: Владета Јанковић

И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

Одговор Весни Југовић - ЕТИКА ЈЕ ДЕО КУЛТУРЕ (и нови подаци о проневери буџета)

Нови подаци о проневери буџета у Дому културе - ИЗАБЕРИТЕ ПРАВУ РЕЧ!

Есеј

Драгослав Бокан - КНЕЗ МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ КАО ИДЕАЛНИ ВЛАДАР И УЗДАНИЦА РУСИЈЕ НА БАЛКАНУ

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

Драган Стојановић - НА МЕСТУ УГРОЖЕНОСТИ И СПАСА - „Газ и појило на Лиму” Борислава Радовића

Улица Николе Тесле у Осојану и однос прибојских школа према ћирилици

уМеТнОсТ

Изложба слика МАРИЈЕ ШЉУКЕ - Штрека 2020

Никола Страјнић - ТРАНССЕМИОТИЧКЕ КОМУНИКАЦИЈЕ НА КОЛАЖИМА ДРАГАНЕ ЛАЛОВИЋ

Александар Јерков - ОБЈЕКТИ ИЗ ЦИКЛУСА „СРБИЈА“ ДРАГАНА НЕШИЋА

Виолина Николе Страјнића у уметничкој интуицији Драгане Лаловић

Дом пољопривреде, лом културе и остала прибојска посла

Одговор Весни Југовић - ЕТИКА ЈЕ ДЕО КУЛТУРЕ (и нови подаци о проневери буџета)

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

Одговор незаконитом члану УО Дома културе Сари Бојанић

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #4

Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #2

Нови подаци о проневери буџета у Дому културе - ИЗАБЕРИТЕ ПРАВУ РЕЧ!

О плаћеним изложбама у Прибоју и одговор директору Завичајног музеја

Прибој – град културе. Истакнути стручњаци и познаваоци културе за које нисте знали!

ЛУДОСТ тЕЛЕВИЗИЈЕ пРИБОЈ

Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #3

Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #1

ИНТЕРВЈУ

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

Најчитаније

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

Одговор незаконитом члану УО Дома културе Сари Бојанић

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

Нови подаци о проневери буџета у Дому културе - ИЗАБЕРИТЕ ПРАВУ РЕЧ!

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

О плаћеним изложбама у Прибоју и одговор директору Завичајног музеја

Прибој – град културе. Истакнути стручњаци и познаваоци културе за које нисте знали!

ЛУДОСТ тЕЛЕВИЗИЈЕ пРИБОЈ

ФотографијА

Анђела Дробњаковић - Напуштени дом

​

ПРоЗА

Птице

најновије

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

Нови подаци о проневери буџета у Дому културе - ИЗАБЕРИТЕ ПРАВУ РЕЧ!

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

О плаћеним изложбама у Прибоју и одговор директору Завичајног музеја

Алекса Чолаковић - 2ofhearts - „Stuck“ ft. Revvo

Прибој – град културе. Истакнути стручњаци и познаваоци културе за које нисте знали!

Помозимо породици Кадрић да живи у здравим и достојанственим условима

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

Никола Страјнић - ТРАНССЕМИОТИЧКЕ КОМУНИКАЦИЈЕ НА КОЛАЖИМА ДРАГАНЕ ЛАЛОВИЋ

ЛУДОСТ тЕЛЕВИЗИЈЕ пРИБОЈ

ИНТЕРВЈУ:
Владета Јанковић