Саветујте своје рођаке и пријатеље да читају овај портал.

Најновије

Најчитаније

4302

ЏАЛЕ, ДАЈ МИ ФИСКАЛНИ РАЧУН! Грађани, тражите фискалне рачуне! Од њих се граде болнице и путеви

3612

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

2380

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

2232

Преносимо из суседства: Телепортовање или криминал у руђанској народној библиотеци?

2062

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

1827

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - ИСИДОРА ДЕСПИЋ, СТУДЕНТ У МОСКВИ

1370

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

1312

Одговор незаконитом члану УО Дома културе Сари Бојанић

1297

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

1248

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

Зашто прибојске школе и установе културе нису обележиле Национални дан књиге?

Од 2013. године 28. фебруар, дан оснивања Народне библиотеке Србије, усвојен је као Национални дан књиге. Од тада се овај дан на различите начине обележава широм Србије, али не и у Прибоју. Тако је било и ове године. Наводимо пример српске школе у Косовској Каменици и библиотеке у Пријепољу. Установе у Прибоју не поштују ни Закон о службеној употреби језика и писма, као ни Закон о култури и Закон о библиотечко-информационој делатности: Школа се претворила у продужени вртић, а установе културе у (...). Радослав Докмановић

Од 2013. године 28. фебруар, дан оснивања Народне библиотеке Србије, усвојен је као Национални дан књиге. Од тада се овај дан на различит...

Патријарх Порфирије – Каква не треба, а каква треба да буде Црквена реч

То што најчешће унутар Цркве не можемо да разменимо мисли и да водимо дијалог у Истини, него је наша стварност простор паралелних монолога, јесте последица одсуства бриге за ближњега чак и онда када учествујемо у истој евхаристијској заједници. То што се храним истим Телом и истом Крвљу са својим братом, али ме не погађа чињеница што с њим не разговарам и не смета ми што сам мучим своју муку, без могућности да је са било ким поделим, није ништа друго до егоцентризам, индивидуализам и самољубље. Слика савременог света, којем се Црква обраћа веома је комплеkсна и конфузна. Религијски, национални, социјални, економски, политички, културни и многи други разлози деле људе и стварају препреке које ометају ширење речи и поруке Цркве и чине изузетно тешким дијалог Цркве са светом. Криза кроз коју пролази савремени човек: и као појединац и као заједницa, изгледа да се све више продубљује. Многобројни проблеми и дилеме које се сусрећу нарочито на пољу биологије, биотехнологије, генетике и екологије изгледа да прете и самом човековом животу и постојању. Уз то дух секуларизма, који се све више развија, паралелно са буђењем религиозности и трагањем за црквеним и духовним животом, формира двоструки изазов на који Црква својим пастирским деловањем мора да да одговор и сведочење. Који је смер овог сведочења? Оци Цркве тврде да Христос жели да се тајна његовог оваплоћења врши непрестано и свугде, тако што ће се Он рађати у срцима свих људи. То значи да догађај оваплоћења Сина Божијег, који се пре двадесет векова десио једном за свагда, парадоксално, јесте и процес који мистично наставља да се одвија кроз сву историју. Да би спасао свет и човека Христос је узео људску природу, живео је у конкретном времену и простору и говорио је језик својих савременика. Христос, међутим, данас, као и тада остаје неразумљив и несхватљив без свога тела, без своје Цркве. Црква је продужено оваплоћење Логоса у историји. Она не преставља секту или херметички затворену и одвојену групу људи, која је незаинтересована за остали свет, него се открива као радионица у којој свет може да се преображава у тело Христово. Уосталом, када је Бог створио свет и човека, Он је створио Цркву. Црква је свет божији и постоји да би преобразила и пресаздала цео свет у Цркву. Свети Максим Исповедник наглашава да се Црква састоји из видљивих и невидљивих суштина. Из оваквог виђења света следи закључак да не постоји никаква граница између сакралног и профаног, јер све може да се улије у Цркву и постане Црква. Границе између хришћанског и нехришћанског света нису увек јасне. Ово није само због тога што су хришћани утицали на свет, него и због тога што је свет утицао на хришћане. Стога је Црква позвана да упути своју реч и сведочење, с једне стране разбијеном и разломљеном хришћанском свету, и с друге стране, широј друштвеној заједници. Свети Сава је, у своме времену, као пастир и Епископ имао многе изазове и искушења. Суочавао се са тешкоћама, које по интезитету и обиму нису биле ни мање, ни једноставније од данашњих. Напротив, требало је знати и хтети, при том имати и неизмерну љубав према Богу и ближњем, како би се од једног недефинисаног, али Бога жедног народа, какав је био српски, створио народ са јасним Христовим и црквеним печатом и усмерењем. Свети Сава је свој и наш народ, уз помоћ Божију увео у живот, увео у Цркву, учинио га хришћанским и православним. Стога, он нам је пример за углед, он нам је покровитељ пред престолом Господа, покровитељ и надахнуће. Шта нам његов живот, његова дела и речи говоре: каква наша реч, реч Цркве данас не треба и не сме да буде, а каква треба да буде, да би била светосавсака, православна, црквена... Често чујемо проповеди у којима се ређају библијске и светоотачке изреке, а да при том оно што се изговара звучи монотоно и немоћно да пренесе дух Светога Писма и Отаца Цркве. Ту постоји опасност потпуног отуђења од виталности истине јеванђеља и стварања анахроног музеолошког амбијента. Речи Светога Писма и ставови Светих Отаца треба да нађу своје место и продужетак у савременој црквеној речи, и то не као стерилно понављање одређених цитата, него пре свега кроз прилагођавање увек актуелног и увек новог духа захтевима и посебностима нашега доба. Живот и дело Светога Саве нам говоре да црквена реч не сме да буде парцијална, не сме да изражава само делове, него треба да буде саборна (католичанска) и васељенска. Предање Цркве повезује саборност (католичанство) и васељенскост, а да их, притом не поистовећује. Саборност има пре свега теолошки смисао. Не тиче се само васељенскости и универзалности Цркве, него изражава и целовитост догматског учења, и односи се на све људе без изузетка и на пуноћу освећујућег и харизматског деловања Цркве. Живот и дело Светога Саве нам говоре да Црква, као саборна, није само васељенска, то јест, није само она која покрива цео свет, која се налази свуда, него је и дијахронска - која постоји свагда, увек. Свети Јован Златоусти примећује да саборна - католичанска Црква, није само „по свој васељени“, него се „протеже кроз сва времена“. Постојање Цркве у свим временима није само пуко историјско трајање, које се тиче прошлости него реалност која превазилази време. Живот и дело Светога Саве нам говоре да реч Цркве не сме да буде индивидуалистичка, него мора да изражава заједницу и заједничарење у којем учествује сваки члан. Јер, ако се чланови Цркве хране истом Храном, коју примају од истог Хранитеља, онда се исти идентитет посматра и изражава као учешће у заједници која претендује да прожме целокупни живот, сваку мисао, свако дело и реч, свих чланова заједнице. То што најчешће унутар Цркве не можемо да разменимо мисли и да водимо дијалог у Истини, него је наша стварност простор паралелних монолога, јесте последица одсуства бриге за ближњега чак и онда када учествујемо у истој евхаристијској заједници. То што се храним истим Телом и истом Крвљу са својим братом, али ме не погађа чињеница што с њим не разговарам и не смета ми што сам мучим своју муку, без могућности да је са било ким поделим, није ништа друго до егоцентризам, индивидуализам и самољубље. Живот и дело Светога Саве нам говоре да су Црква и њена теологија дужни да се баве свим областима човековог живота - не само такозваним духовним, него и материјалним, јер човек је јединствена психосоматска целина. Тако Црква, на пример, може и мора да да одговоре на проблеме биоетике и биотехнологије, на проблеме који су везани за човекову животну средину и екологију и слично... Реч Цркве, међутим, увек мора да буде црквена и теолошка. Будући црквена, мора да извире из искуства Цркве и будући теолошка не сме да превиђа теолошке изворе. Живот и дело Светога Саве нам говоре да Реч Цркве не сме да буде самодопадљиво и самољубиво критизерска, реч која је нарцисоидна и која осуђује; не сме да буде популистичка. Црквено слово задржава своју озбиљност и црквеност када не ставља под лупу човеков живот вребајући га у грешкама, да би га предала „истражном судском поступку“ на осуду, него трпељиво и с болом, саосећајући ублажава проблеме и тешкоће. Разуме се, реч Цркве не релативизује слабости човекове, али не одбија, угледајући се на доброг Самарићанина да учини милост онима који на различите начине страдају у искушењима модерног доба. Имајући ауторитет и аутентичност јевађелске и светоотачке речи, не приличи Цркви „да чеше уши“ својих слушалаца, али с друге стране не сме да ставља со на ране оних који болују. Реч Цркве дужна је с расуђивањем и љубављу да буде мелем за ране и савести. Живот и дело Светога Саве нам говоре да реч Цркве не сме да буде заглушујућа и наметљива. Не сме да врши насиље над слободом човека, нити да ствара буку и тренутна одушевљења. Често заборављамо да реч Цркве треба да сведочи „вешчеј истини“ (истину ствари). Реч Цркве уопште, али и проповед која бива у храму, назива се божанском речју. Тако се зове јер треба да саопшти реч Божију, реч јеванђелску. Када проповед не открива јеванђеље, него идеје проповедника или неког другог човека, тада то није божанска проповед него самоприказивање или самопромоција. Дело проповедника треба да буде тумачење поруке јеванђеља, тако да слушаоци могу с лакоћом да га разумеју. Морамо признати да данас код проповедника речи Божије, недостаје лични доживљај онога што се говори или пише. Недостаје силина пророчке речи и апостолског сведочења. Недостаје јасноћа „онога што смо чули, што смо видјели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше“, по речи апостола Јована, недостаје и оно отачко: „ми проповедамо слово практично (λογον εμπρακτον) и праксу словесну (πραξιν ελογιμον)“. Живот и дело Светога Саве нам говоре да реч Цркве не сме да буде нечовекољубива. Прво и основно сведочанство које Православна Црква треба да пружи савременом разбијеном, и унутар себе подељеном и сукобљеном свету, јесте сведочење љубави. Говорећи, међутим, о љубави, ми говоримо о Богу, јер по светоме Јовану Богослову „Бог је љубав“. Ако се само по себи разуме да ово сведочење јесте дужност целога Хришћанства, треба нагласити да се исправно слављење Бога не може постићи без исправног и аутентичног поимања љубави. Аутентична љубав која се изражава у јединству личности Свете Тројице, несебична је. Свака личност Свете Тројице јесте савршени Бог. Према томе заједница љубави личности Свете Тројице не може се схватити као тежња за себичним узимањем, него као израз пуноће и некористољубиве заједнице. С друге стране, сваки покрет Божији ка споља, као слободна пројава заједничке енергије личности Свете тројице, има карактер несебичног даривања и снисхођења. Ово учење које су формулисали васељенски сабори и велики оци Цркве, Црква је сачувала уз велике жртве до данас, не због тога што је то Богу потребно и што је Бог долазио у опасност, него зaто што oд ове истине зависи спасење човеково. Живот и дело Светога Саве нам говоре да Црквена реч не сме да буде својеврсно препродавање, то јест речи Светога Писма и Светих Отаца не смеју да се користе само као цитати који покривају недостатке савременог, стваралачког богословља. Често чујемо проповеди у којима се ређају библијске и светоотачке изреке, а да при том оно што се изговара звучи монотоно и немоћно да пренесе дух Светога Писма и Отаца Цркве. Ту постоји опасност потпуног отуђења од виталности истине јеванђеља и стварања анахроног музеолошког амбијента. Речи Светога Писма и ставови Светих Отаца треба да нађу своје место и продужетак у савременој црквеној речи, и то не као стерилно понављање одређених цитата, него пре свега кроз прилагођавање увек актуелног и увек новог духа захтевима и посебностима нашега доба. Живот и дело Светога Саве нам говоре да Црквена реч не сме да буде лажна. Ако хоћемо да реч Цркве буде истинита, морамо захтевати и унутрашњу доследност. Само тада наша реч може бити непосредна, жива и истинита, када се не мења под утицајем наше личне несавршености и себичности. Јер ако реч нашега унутрашњег бића није истинита, ми нећемо бити способни да аутентично протумачимо реч Божију. Реч Цркве ће тада у великој мери остати страна и пролазна не само онима којима је упућена, него и онима који је изговарају и другима упућују. Црквена реч може и мора да превазилази људске немоћи и да буде спасоносна за свет само онда када бива реч Божија и реч истине. Тада постаје „оштрија од свакога двосјеклога мача и природе све до раздиобе душе и духа, зглобова и сржи и суди намјере и помисли срца“. Тако може да дејствује пре свега у онима који је произносе, а потом и у онима који је примају. Та реч тражи читаво срце човеково и она одсеца сваку клицу психопатолошких структура или болесних циљева. Стога је неопходно да сви ми идемо путем странствовања - (деканики) странствовања у односу на разне идеологије и психолошке самообмане. Потребно је да идемо путем филокалијског трезвеноумља, то јест да будемо непрестано духовно будни, што ће нам помоћи да искоренимо своју индивидуалну саморелигију и да принесемо своју слободну вољу Духу Утешитељу. Заиста, то није лак подвиг. То је, међутим, једини пут који даје могућност нама и нашој црквеној речи да створи визију; једину визију на коју имамо право као хришћани, визију да заједно са Светим Јованом Богословом, једним устима и једним срцем кличемо: „да дођи Господе Исусе“. Епископ др Порфирије Перић, Светосавска беседа 2008. године Свим који желе да се упознају са духовничким сјајем нашег новог Патријарха, препоручујемо да послушају предавање „Исповест и покајање“, које је Патријарх Порфирије, тада као владика јегарски, одржао у новосадској гимназији „Јован Јовановић Змај“.

То што најчешће унутар Цркве не можемо да разменимо мисли и да водимо дијалог у Истини, него је наша стварност простор паралелних монолог...

Владимир Ајдачић – АЈНШТАЈНОВ ПАРАДОКС БЛИЗАНАЦА

За наше најмлађе читаоце, објављиваћемо најзанимљивије приче из књиге Наука као бајка Владимира Ајдачића. Почињемо овом која се налази под бројем 74, а која на жанровски јединствен начин спаја науку, бајку и дидактичку причу. АЈНШТАЈНОВ ПАРАДОКС БЛИЗАНАЦА Прелиставајући Гамовљеву књигу Од један, два, три... до бесконачности, на 101. страни Гале и Рале откривају популарно излагање проблема Ајнштајнове теорије релативности, познатог под именом „парадокс близанаца”. И ту су Гале и Рале озбиљно застали. „Па зар није наша ствар да проверимо Ајнштајна баш на овом парадоксу”, озарено говори Гале Ралету, свом брату близанцу, који толико личи на њега да нико, осим родитеља, не може да их разликује. Али, Рале се као прави научник удубио у теорију, све саме формуле и бројеве... И, гле чуда: уместо да по ливади јуре за лоптом, они већ сатима проучавају Специјалну теорију релативности, од које се, иначе, многима коса диже на глави. „Случај, Рале”, прекида рад Гале, „мани се теорије и рачуна, већ дај да ми то уживо проверимо!” „Па добро, Гале. Слажем се. Имам и план! Види — теорија каже да ће време у систему који се креће тећи спорије него у систему који мирује. И, ево ти експеримента! Ти ћеш полако да ходаш, а ја ћу да трчим колико ме ноге носе, па ако неко после извесног времена уочи разлику између нас — Ајнштајн је у праву!” „У реду!”, одговара Гале. „Полазим у шетњу, а ти трчи као да те гепард јури!” Ходали су и трчали цело пре подне, али када су стали пред огледало, једино што су могли да запазе било је то да је Рале био сав у зноју и изнемогао од напора, а Гале одморан као да је тек из кревета устао. „Нешто ту није у реду, него — пређимо на брже средство. Ја ћу и даље шетати ливадом, а ти, Рале, седи у трамвај и вози се у круг до вечери.” Тако и би. Међутим, од разлике опет — ни корова! Закључише да је дан „старији” од ноћи и да је зато боље да проблем „преспава”. Сутрадан, рано изјутра, Гале шаље Ралета на оближњи аеродром, а он седа на клупу испред куће. Рале је летео, летео, и када му се све завртело у глави, вратио се на земљу и потражио брата у хладу. Пошто су стално сумњали у моћ свог запажања, позивају друга Јову да их он „осмотри”. „Аман, браћо, личите ко јаје на јаје! Уопште не могу да кажем ко је од вас ко. Мора да је тај Ајнштајн нешто погрешио”, закључује Јова вртећи сумњичаво главом. Али наши близанци не одступају од свог наума, већ се поново прихватају књиге — као што би то учинили прави научници. Врцали су бројеви и формуле, све некакви квадратни корени и степени, искакале су брзине тела, те брзина светлости, масе у кретању и мировању и — не знам шта још! Најзад, Рале као „теоретичар” тријумфално закључује да морају прићи одлучујућем експерименту. „Ти, Гале, седи у фотељу и никуда не мичи, а ја ћу право у фотонску ракету која лети скоро брзином светлости!” „Добро”, одговара Гале и заваљује се у фотељу с књигом у руци. Рале се упутио на космодром и укрцао се у тек довршену фотонску ракету која је убрзо фијукнула правцем звезде „Сиријус”. Није Рале дуго путовао — таман толико да доручкује и спреми се за ручак, кад стиже до „Сиријуса”. Ту ракета прави заокрет и упућује се ка Земљи. На Земљу се вратио тачно за вечеру. Пожурује Рале с космодрома кући, кад тамо — има шта да види: Гале, са дугим брковима и брадом, наочарима на носу, седи у фотељи и дрема, а књига Од један, два, три... до бесконачности само што му није испала из крила! „Гале, Гале! Пробуди се! То сам ја! Ја, твој брат Рале.” „Ух, ух... ”, уморно ће Гале. „Па где си, Рале!? Већ 18 година чекам да се вратиш!” „Па, како је то могуће? Ја сам у ракети провео само један дан! Нисам стигао ни да вечерам.” „Да, да, брате, остарио сам чекајући те, али сам при том нешто и научио. Ајнштајн је у праву! Ето, то сада и сам видиш. 'Парадокс близанаца' није плод маште, већ стварност. Сваки физички систем има своје време. У оном који мирује време тече друкчије него у систему који се креће. Док си ти у фотонској ракети провео само пола дана, ја сам их у овој фотељи одбројао 6.571! И остарио, брате, остарио... Сада, заиста, верујем да Ајнштајн није погрешио када је тврдио да сви процеси, па и старење, зависе од брзине система који се креће и да сваки од њих, моја фотеља као и твоја ракета, имају свој ход времена.” Ралету би жао брата. „Опрости ми, брате, други пут ћу мање сумњати и боље рачунати. Никада више нећу направити такву грешку... Како је тај Ајнштајн само све то тачно предвидео!” „Е, Рале, да си ти као ја 18 година седео у фотељи и читао Ајнштајнова дела, тек би тада видео како је он био велики физичар и мислилац! Него, сад, дођи у фотељу, а ја ћу да скокнем до ракете — да некако изједначимо наше године.” „Добро, учинићу тако, али ми је жао што ће нам се Јова и другови због тога смејати!” „Е, тако ти је, брате — незнање се скупо плаћа!” Извор: dr Vladimir Ajdačić, Nauka kao bajka, Beograd: Златна књига, 1998. Проф. др Владимир Ајдачић, нуклеарни физичар, рођен је 1933. године у Београду. Студирао је на Универзитету у Београду и Торонту. Уједно са научним радом, годинама се бавио популаризацијом науке.

За наше најмлађе читаоце, објављиваћемо најзанимљивије приче из књиге Наука као бајка Владимира Ајдачића. Почињемо овом која се налази по...

Ана Аврамовић и Анеса Рустемовић Бранку Миљковићу

УПРКОС СМРТИ


Упркос крви рањени песник пева о јутру
Које свануло није, у ноћи која може бити
Слутња о самоћи, чије назнаке крије.

У бескрај сновиђења и варљивих слика
Сном својим ходи, далеко од терета илузија,
Ка сунцу и води.

Далеко од свести што смрт мишљу роди,
Пределом вечности корача, гробница камена
Не може светлост очију да надјача

У инат тами и земљи што чека,
У инат неоспоривом усуду човека,
И обећаној земљи са супротне стране

Клања се звезди што сија из далека
И мирису цвета крај ноге, кад стане.

Ана Аврамовић ДУГОВАЊЕ


Давних јаука људи моји су дани пуни
И детињство се распало цело
На сведено бело одело
Мисли прстима шетају
А нигде питког сока
Да отвори два ока
Горе се клоне хуку гласа
А таласи ведро сеју жар стаса
Дрхте руке за босим небом
Покорене зебњом

Расле су вечности у телу
Да их се земља налије
Расле су ноћне море и снови
Да млада душа заболи
Расле су нове речи и дела
С покапаних сена
А није било лепше слободе
До оне кад су се године збрале
И све јабуке пале
У врту где више није било цвећа

Да су бар птице певале човеку
На дан кад се време укроти
На дан кад се чежња утопи
А сузе низ лице старцу падају
Што сам мање од живота волео

Анеса Рустемовић Поводом шездесетогодишњице од смрти песника, под покровитељством Нишког културног центра, почев од 12. 02. 2021. године отворен је конкурс за најлепшу песму инспирисану Миљковићевим делом под називом „Бранкова похвала свету”. Конкурс траје двадесет седам дана. На конкурс сви заинтересовани могу пријавити једну своју ауторску песму. Регистровани посетиоци сајта ће бити у прилици да гласају за пет песама по сопственом избору. Гласовима посетилаца сајта формираће се ужи избор у који улази двадесет седам песама, док ће три најбоље песме изабрати стручни жири који чине Драган Хамовић, Војислав Карановић и Горан Станковић. Нишки културни центар је ауторима три најбоље песме обезбедио награде. Победници конкурса биће објављени 21. марта на светски дан поезије. Уколико желите да гласате за ове две песме, можете то учинити на следећим линковима: Упркос смрти и Дуговање. Претходно се морате регистровати.

УПРКОС СМРТИ Упркос крви рањени песник пева о јутру Које свануло није, у ноћи која може бити Слутња о самоћи, чије назнаке крије. У бе...

Патријарх Порфирије – Каква не треба, а каква треба да буде Црквена реч

То што најчешће унутар Цркве не можемо да разменимо мисли и да водимо дијалог у Истини, него је наша стварност простор паралелних монолог...

Патријарх Порфирије – Каква не треба, а каква треба да буде Црквена реч

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

ИСТИНА Био је скоро у Прибоју овакав случај. Једна породица са четворо деце, после година живота у тешким материјалним условима, дошла је...

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

Драгослав Бокан - КНЕЗ МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ КАО ИДЕАЛНИ ВЛАДАР И УЗДАНИЦА РУСИЈЕ НА БАЛКАНУ

Млади српски историчар Данко Леовац (1986), докторирао је 2014. године на београдском Филозофском факултету (где је сада већ доцент) са т...

Драгослав Бокан - КНЕЗ МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ КАО ИДЕАЛНИ ВЛАДАР И УЗДАНИЦА РУСИЈЕ НА БАЛКАНУ

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

Овај текст намењен је у првом реду студентима са Катедре за општу књижевност и теорију књижевности, а потом и свим осталим студентима и з...

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

Бринимо о нашем народу на
Косову и Метохији 

Свети Сава од семенки и у стиху - одељење III-1 ОШ „Вук Караџић“

Свети Сава од семенки и у стиху - одељење III-1 ОШ „Вук Караџић“

Нови циклус Драгане Лаловић - Илустрације за поезију Николе Страјнића

Нови циклус Драгане Лаловић - Илустрације за поезију Николе Страјнића

Изложба слика МАРИЈЕ ШЉУКЕ - Штрека 2020

Изложба слика МАРИЈЕ ШЉУКЕ - Штрека 2020

Никола Страјнић - ТРАНССЕМИОТИЧКЕ КОМУНИКАЦИЈЕ НА КОЛАЖИМА ДРАГАНЕ ЛАЛОВИЋ

Никола Страјнић - ТРАНССЕМИОТИЧКЕ КОМУНИКАЦИЈЕ НА КОЛАЖИМА ДРАГАНЕ ЛАЛОВИЋ

Зашто прибојске школе и установе културе нису обележиле Национални дан књиге?

Од 2013. године 28. фебруар, дан оснивања Народне библиотеке Србије, усвојен је као Национални дан књиге. Од тада се овај дан на различит...

УШИ „ВИКИЈА КАРАЏИЋА“. Одговор нашој учитељици Гордани Петаковић Петровић и нашим колегама

Поштована и драга учитељице, Грађанска и професионална дужност, а не само лично уверење да је то потребно, обавезује ме да Вам одговорим ...

Часопис „Вуковац“ – огледало дубоке кризе прибојске просвете. Други део – ПОМОЗИ НАМ, СВЕТИ САВО

ТИРАЖ, БУЏЕТ И ДИСТРИБУТЕР ЕНГЛЕСКИХ ПСЕУДОМИТОЛОШКИХ ПАПАЗЈАНИЈА БИТНИЈИ СУ ОД ЂАЧКЕ ПОЕЗИЈЕ И СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ У првом делу ов...

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

На недавно одржаној Трећој седници Скупштине општине Прибој прибојски перијеци могли су да чују једну радосну новост: противзаконити дире...

Нови подаци о проневери буџета у Дому културе - ИЗАБЕРИТЕ ПРАВУ РЕЧ!

Путем приватне комуникације, сазнали смо да чланови жирија за Лимске вечери дечје поезије добијају хонорар од 20.000 динара, као и то да ...

О плаћеним изложбама у Прибоју и одговор директору Завичајног музеја

Док је у току припрема текста о неопеваном безакоњу и пљачки грађана Прибоја од стране носилаца општинске власти и њихових пољопривредних...

Прибој – град културе. Истакнути стручњаци и познаваоци културе за које нисте знали!

Можда сте се питали: како Прибој овако успешно негује и развија културу у овом култури ненаклоњеном времену? Откуда то да наша деца имају...

ЛУДОСТ тЕЛЕВИЗИЈЕ пРИБОЈ

Крајем маја ове године ТВ Прибој је снимила емисију у којој је гостовао наш уметник Владе Петровић. У 23. минуту уследили су питање и одг...

Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #3

Давне 2012. године постане данашњи заменик председника општине део власти и председник скупштине општине Прибој. Каже на ТВ...

Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #1

Пише: Радослав Докмановић Чија је одговорност што особа која је завршила пољопривреду води установу која би требало да буде дом културе? ...

ЏАЛЕ, ДАЈ МИ ФИСКАЛНИ РАЧУН! Грађани, тражите фискалне рачуне! Од њих се граде болнице и путеви

Наша суграђанка Мирјана Обућина јавно је посведочила да у пекари „Баш добар бурек“ у Прибоју није добила фискални рачун. Послушајте њене ...

Радослав Докмановић - Захтев Основној школи „Вук Караџић“ против друштвене екскомуникације

Моја рођена школа „Вук Караџић“ блокирала ме је на својој фејсбук страници. Зато што сам написао један дводелни критички текст о њеном ра...

Часопис „Вуковац“ – огледало дубоке кризе прибојске просвете. Први део – НЕПИСМЕНОСТ

УВОД Од старе грчке речи КРИНЕИН, која значи „одвајати, разлучивати, расуђивати, цепати, расецати“, изведене су три наше речи: КРИТЕРИЈУМ...

Одговор Весни Југовић - ЕТИКА ЈЕ ДЕО КУЛТУРЕ (и нови подаци о проневери буџета)

На фејсбук страници Priboj-Прибој, очигледно јединој прибојској страници која није под шапом локалне власти, испод текста Нови подаци о п...

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

Према подацима за 2019. годину, у Прибоју се за културу издваја 38.842.360 динара, односно 2,86% општинског буџета. Овај проценат не треб...

Одговор незаконитом члану УО Дома културе Сари Бојанић

На фејсбук профилу аутора овог текста, као коментар на текст Прибој – град културе. Истакнути стручњаци и познаваоци културе за које нист...

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

„Док год има мрака, биће и сванућа!“ (Иво Андрић, Проклета авлија) Када сам, сада већ давнe 2005. године, отишао на студије у Београд, ис...

Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #4

Једна од непријатних особина малог града јесте то што особе које не желите да сретнете срећете готово свакодневно.

Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #2

Пише: Радослав Докмановић Да ли су Градска библиотека и Дом некултуре у Прибоју прославили или бар обележили Дан словенске писмености, ин...

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - ИСИДОРА ДЕСПИЋ, СТУДЕНТ У МОСКВИ

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - ИСИДОРА ДЕСПИЋ, СТУДЕНТ У МОСКВИ

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

Најчитаније

4302

ЏАЛЕ, ДАЈ МИ ФИСКАЛНИ РАЧУН! Грађани, тражите фискалне рачуне! Од њих се граде болнице и путеви

3612

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

2380

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

2232

Преносимо из суседства: Телепортовање или криминал у руђанској народној библиотеци?

2062

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

1827

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - ИСИДОРА ДЕСПИЋ, СТУДЕНТ У МОСКВИ

1370

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

1312

Одговор незаконитом члану УО Дома културе Сари Бојанић

1297

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

1248

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

Анђела Дробњаковић - Напуштени дом

Анђела Дробњаковић - Напуштени дом

ПРоЗА

Птице

Бојан
Тарабић

Бојан Тарабић - Птице

       Сасвим је извесно да небом које виси понад мог краљевства свакодневно прокрстаре читава јата птица. Моји цењени кљунови и ја имамо неку врсту прећутног договора при којем ми они, на тешко докучивом језику птица, препричавају доживљаје са безбројних путовања, које мој ум претвара у живописне пејзаже, а затим похрањује. Као што пипета...

најновије

Зашто прибојске школе и установе културе нису обележиле Национални дан књиге?

Од 2013. године 28. фебруар, дан оснивања Народне библиотеке Србије, усвојен је као Национални дан књиге. Од тада се овај дан на различите начине обележава широм Србије, али не и у Прибоју. Тако је било и ове године. Наводимо пример српске школе у Косовској Каменици и библиотеке у Пријепољу. Установе у Прибоју не поштују ни Закон о службеној употреби језика и писма, као ни Закон о култури и Закон о библиотечко-информационој делатности: Школа се претворила у продужени вртић, а установе културе у (...). Радослав Докмановић

Од 2013. године 28. фебруар, дан оснивања Народне библиотеке Србије, усвојен је као Национални дан књиге. Од тада се овај дан на различит...

Патријарх Порфирије – Каква не треба, а каква треба да буде Црквена реч

То што најчешће унутар Цркве не можемо да разменимо мисли и да водимо дијалог у Истини, него је наша стварност простор паралелних монолога, јесте последица одсуства бриге за ближњега чак и онда када учествујемо у истој евхаристијској заједници. То што се храним истим Телом и истом Крвљу са својим братом, али ме не погађа чињеница што с њим не разговарам и не смета ми што сам мучим своју муку, без могућности да је са било ким поделим, није ништа друго до егоцентризам, индивидуализам и самољубље. Слика савременог света, којем се Црква обраћа веома је комплеkсна и конфузна. Религијски, национални, социјални, економски, политички, културни и многи други разлози деле људе и стварају препреке које ометају ширење речи и поруке Цркве и чине изузетно тешким дијалог Цркве са светом. Криза кроз коју пролази савремени човек: и као појединац и као заједницa, изгледа да се све више продубљује. Многобројни проблеми и дилеме које се сусрећу нарочито на пољу биологије, биотехнологије, генетике и екологије изгледа да прете и самом човековом животу и постојању. Уз то дух секуларизма, који се све више развија, паралелно са буђењем религиозности и трагањем за црквеним и духовним животом, формира двоструки изазов на који Црква својим пастирским деловањем мора да да одговор и сведочење. Који је смер овог сведочења? Оци Цркве тврде да Христос жели да се тајна његовог оваплоћења врши непрестано и свугде, тако што ће се Он рађати у срцима свих људи. То значи да догађај оваплоћења Сина Божијег, који се пре двадесет векова десио једном за свагда, парадоксално, јесте и процес који мистично наставља да се одвија кроз сву историју. Да би спасао свет и човека Христос је узео људску природу, живео је у конкретном времену и простору и говорио је језик својих савременика. Христос, међутим, данас, као и тада остаје неразумљив и несхватљив без свога тела, без своје Цркве. Црква је продужено оваплоћење Логоса у историји. Она не преставља секту или херметички затворену и одвојену групу људи, која је незаинтересована за остали свет, него се открива као радионица у којој свет може да се преображава у тело Христово. Уосталом, када је Бог створио свет и човека, Он је створио Цркву. Црква је свет божији и постоји да би преобразила и пресаздала цео свет у Цркву. Свети Максим Исповедник наглашава да се Црква састоји из видљивих и невидљивих суштина. Из оваквог виђења света следи закључак да не постоји никаква граница између сакралног и профаног, јер све може да се улије у Цркву и постане Црква. Границе између хришћанског и нехришћанског света нису увек јасне. Ово није само због тога што су хришћани утицали на свет, него и због тога што је свет утицао на хришћане. Стога је Црква позвана да упути своју реч и сведочење, с једне стране разбијеном и разломљеном хришћанском свету, и с друге стране, широј друштвеној заједници. Свети Сава је, у своме времену, као пастир и Епископ имао многе изазове и искушења. Суочавао се са тешкоћама, које по интезитету и обиму нису биле ни мање, ни једноставније од данашњих. Напротив, требало је знати и хтети, при том имати и неизмерну љубав према Богу и ближњем, како би се од једног недефинисаног, али Бога жедног народа, какав је био српски, створио народ са јасним Христовим и црквеним печатом и усмерењем. Свети Сава је свој и наш народ, уз помоћ Божију увео у живот, увео у Цркву, учинио га хришћанским и православним. Стога, он нам је пример за углед, он нам је покровитељ пред престолом Господа, покровитељ и надахнуће. Шта нам његов живот, његова дела и речи говоре: каква наша реч, реч Цркве данас не треба и не сме да буде, а каква треба да буде, да би била светосавсака, православна, црквена... Често чујемо проповеди у којима се ређају библијске и светоотачке изреке, а да при том оно што се изговара звучи монотоно и немоћно да пренесе дух Светога Писма и Отаца Цркве. Ту постоји опасност потпуног отуђења од виталности истине јеванђеља и стварања анахроног музеолошког амбијента. Речи Светога Писма и ставови Светих Отаца треба да нађу своје место и продужетак у савременој црквеној речи, и то не као стерилно понављање одређених цитата, него пре свега кроз прилагођавање увек актуелног и увек новог духа захтевима и посебностима нашега доба. Живот и дело Светога Саве нам говоре да црквена реч не сме да буде парцијална, не сме да изражава само делове, него треба да буде саборна (католичанска) и васељенска. Предање Цркве повезује саборност (католичанство) и васељенскост, а да их, притом не поистовећује. Саборност има пре свега теолошки смисао. Не тиче се само васељенскости и универзалности Цркве, него изражава и целовитост догматског учења, и односи се на све људе без изузетка и на пуноћу освећујућег и харизматског деловања Цркве. Живот и дело Светога Саве нам говоре да Црква, као саборна, није само васељенска, то јест, није само она која покрива цео свет, која се налази свуда, него је и дијахронска - која постоји свагда, увек. Свети Јован Златоусти примећује да саборна - католичанска Црква, није само „по свој васељени“, него се „протеже кроз сва времена“. Постојање Цркве у свим временима није само пуко историјско трајање, које се тиче прошлости него реалност која превазилази време. Живот и дело Светога Саве нам говоре да реч Цркве не сме да буде индивидуалистичка, него мора да изражава заједницу и заједничарење у којем учествује сваки члан. Јер, ако се чланови Цркве хране истом Храном, коју примају од истог Хранитеља, онда се исти идентитет посматра и изражава као учешће у заједници која претендује да прожме целокупни живот, сваку мисао, свако дело и реч, свих чланова заједнице. То што најчешће унутар Цркве не можемо да разменимо мисли и да водимо дијалог у Истини, него је наша стварност простор паралелних монолога, јесте последица одсуства бриге за ближњега чак и онда када учествујемо у истој евхаристијској заједници. То што се храним истим Телом и истом Крвљу са својим братом, али ме не погађа чињеница што с њим не разговарам и не смета ми што сам мучим своју муку, без могућности да је са било ким поделим, није ништа друго до егоцентризам, индивидуализам и самољубље. Живот и дело Светога Саве нам говоре да су Црква и њена теологија дужни да се баве свим областима човековог живота - не само такозваним духовним, него и материјалним, јер човек је јединствена психосоматска целина. Тако Црква, на пример, може и мора да да одговоре на проблеме биоетике и биотехнологије, на проблеме који су везани за човекову животну средину и екологију и слично... Реч Цркве, међутим, увек мора да буде црквена и теолошка. Будући црквена, мора да извире из искуства Цркве и будући теолошка не сме да превиђа теолошке изворе. Живот и дело Светога Саве нам говоре да Реч Цркве не сме да буде самодопадљиво и самољубиво критизерска, реч која је нарцисоидна и која осуђује; не сме да буде популистичка. Црквено слово задржава своју озбиљност и црквеност када не ставља под лупу човеков живот вребајући га у грешкама, да би га предала „истражном судском поступку“ на осуду, него трпељиво и с болом, саосећајући ублажава проблеме и тешкоће. Разуме се, реч Цркве не релативизује слабости човекове, али не одбија, угледајући се на доброг Самарићанина да учини милост онима који на различите начине страдају у искушењима модерног доба. Имајући ауторитет и аутентичност јевађелске и светоотачке речи, не приличи Цркви „да чеше уши“ својих слушалаца, али с друге стране не сме да ставља со на ране оних који болују. Реч Цркве дужна је с расуђивањем и љубављу да буде мелем за ране и савести. Живот и дело Светога Саве нам говоре да реч Цркве не сме да буде заглушујућа и наметљива. Не сме да врши насиље над слободом човека, нити да ствара буку и тренутна одушевљења. Често заборављамо да реч Цркве треба да сведочи „вешчеј истини“ (истину ствари). Реч Цркве уопште, али и проповед која бива у храму, назива се божанском речју. Тако се зове јер треба да саопшти реч Божију, реч јеванђелску. Када проповед не открива јеванђеље, него идеје проповедника или неког другог човека, тада то није божанска проповед него самоприказивање или самопромоција. Дело проповедника треба да буде тумачење поруке јеванђеља, тако да слушаоци могу с лакоћом да га разумеју. Морамо признати да данас код проповедника речи Божије, недостаје лични доживљај онога што се говори или пише. Недостаје силина пророчке речи и апостолског сведочења. Недостаје јасноћа „онога што смо чули, што смо видјели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше“, по речи апостола Јована, недостаје и оно отачко: „ми проповедамо слово практично (λογον εμπρακτον) и праксу словесну (πραξιν ελογιμον)“. Живот и дело Светога Саве нам говоре да реч Цркве не сме да буде нечовекољубива. Прво и основно сведочанство које Православна Црква треба да пружи савременом разбијеном, и унутар себе подељеном и сукобљеном свету, јесте сведочење љубави. Говорећи, међутим, о љубави, ми говоримо о Богу, јер по светоме Јовану Богослову „Бог је љубав“. Ако се само по себи разуме да ово сведочење јесте дужност целога Хришћанства, треба нагласити да се исправно слављење Бога не може постићи без исправног и аутентичног поимања љубави. Аутентична љубав која се изражава у јединству личности Свете Тројице, несебична је. Свака личност Свете Тројице јесте савршени Бог. Према томе заједница љубави личности Свете Тројице не може се схватити као тежња за себичним узимањем, него као израз пуноће и некористољубиве заједнице. С друге стране, сваки покрет Божији ка споља, као слободна пројава заједничке енергије личности Свете тројице, има карактер несебичног даривања и снисхођења. Ово учење које су формулисали васељенски сабори и велики оци Цркве, Црква је сачувала уз велике жртве до данас, не због тога што је то Богу потребно и што је Бог долазио у опасност, него зaто што oд ове истине зависи спасење човеково. Живот и дело Светога Саве нам говоре да Црквена реч не сме да буде својеврсно препродавање, то јест речи Светога Писма и Светих Отаца не смеју да се користе само као цитати који покривају недостатке савременог, стваралачког богословља. Често чујемо проповеди у којима се ређају библијске и светоотачке изреке, а да при том оно што се изговара звучи монотоно и немоћно да пренесе дух Светога Писма и Отаца Цркве. Ту постоји опасност потпуног отуђења од виталности истине јеванђеља и стварања анахроног музеолошког амбијента. Речи Светога Писма и ставови Светих Отаца треба да нађу своје место и продужетак у савременој црквеној речи, и то не као стерилно понављање одређених цитата, него пре свега кроз прилагођавање увек актуелног и увек новог духа захтевима и посебностима нашега доба. Живот и дело Светога Саве нам говоре да Црквена реч не сме да буде лажна. Ако хоћемо да реч Цркве буде истинита, морамо захтевати и унутрашњу доследност. Само тада наша реч може бити непосредна, жива и истинита, када се не мења под утицајем наше личне несавршености и себичности. Јер ако реч нашега унутрашњег бића није истинита, ми нећемо бити способни да аутентично протумачимо реч Божију. Реч Цркве ће тада у великој мери остати страна и пролазна не само онима којима је упућена, него и онима који је изговарају и другима упућују. Црквена реч може и мора да превазилази људске немоћи и да буде спасоносна за свет само онда када бива реч Божија и реч истине. Тада постаје „оштрија од свакога двосјеклога мача и природе све до раздиобе душе и духа, зглобова и сржи и суди намјере и помисли срца“. Тако може да дејствује пре свега у онима који је произносе, а потом и у онима који је примају. Та реч тражи читаво срце човеково и она одсеца сваку клицу психопатолошких структура или болесних циљева. Стога је неопходно да сви ми идемо путем странствовања - (деканики) странствовања у односу на разне идеологије и психолошке самообмане. Потребно је да идемо путем филокалијског трезвеноумља, то јест да будемо непрестано духовно будни, што ће нам помоћи да искоренимо своју индивидуалну саморелигију и да принесемо своју слободну вољу Духу Утешитељу. Заиста, то није лак подвиг. То је, међутим, једини пут који даје могућност нама и нашој црквеној речи да створи визију; једину визију на коју имамо право као хришћани, визију да заједно са Светим Јованом Богословом, једним устима и једним срцем кличемо: „да дођи Господе Исусе“. Епископ др Порфирије Перић, Светосавска беседа 2008. године Свим који желе да се упознају са духовничким сјајем нашег новог Патријарха, препоручујемо да послушају предавање „Исповест и покајање“, које је Патријарх Порфирије, тада као владика јегарски, одржао у новосадској гимназији „Јован Јовановић Змај“.

То што најчешће унутар Цркве не можемо да разменимо мисли и да водимо дијалог у Истини, него је наша стварност простор паралелних монолог...

ОШ „Десанка Максимовић“ у Косовској Каменици – симбол српске државности!

Нигде се Дан државности Србије није тако прославио као у српској школи у Косовској Каменици. За толике наше наставнике и ђаке широм Србије, увелико успаване заборавом да је наше школство најдиректније повезано са српском државношћу и националном слободом, овај празник је само дан када се не ради и не иде у школу. За наше наставнике и ђаке на Косову и Метохији, међутим, ово је дан када се смисао овог празника оживљава у свој својој пуноћи. Као звезде, чији се сјај јасније види што је мрак око њих гушћи, тако благословени они Србији певају, док је други, отуђени од вредности које Дан српске државности представља, куну, отуђују и напуштају. Уз овај видео, цитиран из раја, додаћемо само још речи нашега јеванђелисте Јована: И свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе. СРЕЋАН ДАН ДРЖАВНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ! Редакција Речи Прибоја

Нигде се Дан државности Србије није тако прославио као у српској школи у Косовској Каменици. За толике наше наставнике и ђаке широм Србиј...

УШИ „ВИКИЈА КАРАЏИЋА“. Одговор нашој учитељици Гордани Петаковић Петровић и нашим колегама

Поштована и драга учитељице, Грађанска и професионална дужност, а не само лично уверење да је то потребно, обавезује ме да Вам одговорим на овакав начин – јавно и транспарентно. Зато ћу се, пре свега, осврнути на Ваше речи које се односе на питање јавности. Мада се овде обраћам Вама, мој одговор је заправо намењен свим колегама из прибојске просвете и стога ће бити исцрпнији него што би био да одговарам само Вама. Мислим да није претенциозно у мото овог одговора ставити речи Светог Апостола Павла: Јер ће доћи вријеме када здраве науке неће подносити, 
него ће по својим жељама окупити себи учитеље
да их чешу по ушима;
И одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама. ЈАВНОСТ а) Школа је јавна установа и њен рад је јаван. Сав њен наставни програм и садржај тог програма су јавни. Њен интерес је јавни интерес и њена одговорност је јавна одговорност. Србија је по уставном уређењу република, а на латинском овај појам значи „јавна ствар“ (RES + PUBLICA). (Овде је потребно да ове речи не схватите као неку моју ароганцију и поучавање, већ само као неопходно подсећање и Вас и јавности на основне чињенице које су битне за разумевање проблема.) До јавности као друштвене вредности у развоју човечанства дошло је 1) да би се онемогућила приватна злоупотреба јавног добра и 2) да би се човек духовно обогатио као друштвено биће. То значи да је оно што се ради у школи не само потребно јавно разматрати, него је јавни однос према школи једини смислен. Ваши предлози – да сам могао да дођем у школу и разговарам са ауторима часописа и да могу у школи да разговарам са Вама – отуда нису оправдани. Јер, моји текстови не говоре о некој изгредној, случајној ствари, некој грешци која није у вези са смислом образовања, него о друштвеном проблему који се огледа у преступима које сам анализовао. б) Да је и сам Ваш позив једна не појединачна, него друштвена слика, говоре претходна два позива које сам добио са јавних позиција: 2013. од председника општине, да проблеме у раду Канцеларије за младе не треба да износим јавно него њему приватно, и 2020., од противзаконите директорке Дома пољопривреде, када ме је зауставила на улици и питала што се њој нисам приватно обратио, баш као да је узурпација културне установе нечији приватни, а не проблем целога града. Сва три позива – то је веома битно нагласити – уследила су након јавног указивања на одређен проблем, а не као иницијатива која би предухитрила неки проблем. Овде је битно уочити и разлику: Ваш позив је јаван, док је код њих и позив приватан. ИНИЦИЈАТИВА а) Тиме да је требало ја да дођем у школу и потражим ауторе часописа, Ви подразумевате једну наглавачке изврнуту перспективу институционалног рада. Иницијативу за рад и сарадњу треба да предузимају они који су за то плаћени. Школски часопис настаје као део плаћеног рада, рада који ми грађани плаћамо. Тај обогаћени једносменски рад плаћамо око 90.000 динара месечно и то је новац који они који воде различите секције и 'радионице' распоређују међу собом и додају на своју основну плату. Пошто то није транспарентан податак, ми не знамо колико тачно новца дајемо за овај часопис, али колико год новца да је у питању, тај новац додатно обавезује онога коме га дајемо да буде иницијатор неопходне сарадње са релевантним чиниоцима. б) Кажем додатно обавезује, јер свако од нас, без обзира на материјални контекст, обавезан је да доприноси развоју своје заједнице према својим талентима и налозима савести и одговорности. Отуда је тужна чињеница то да је овај часопис настао тек као део неког плаћеног „пројекта“, а не као резултат љубави према култури и природних склоности просветних радника. Колико Прибој има наставника српског језика, учитеља, наставника разних других предмета чији би рад подразумевано био саставни део једног школског часописа? И свима њима никад није пало на памет да својим ђацима омогуће такав вид културног развоја и међусобне комуникације! Један часопис у Прибоју, поновићу то, никад не може бити смислен и добар док не буде обухватао све школе и повезивао их онако како се два одељења једне школе повезују на одморима између часова или на екскурзијама. в) Иницијативу за покретање културног часописа, који би управо укључивао све прибојске ученике, ја сам још давно предложио тадашњем и садашњем носиоцу власти, као и поменутој противзаконитој директорки, и писао сам јавно о томе. г) А пре годину дана, у фебруару прошле године, долазио сам баш у школу да се распитам о том обогаћеном једносменском раду и могућностима ваннаставног рада са ученицима уопште, а и на основу разговора које сам претходно у Београду имао у патријаршијском школском центру „Звонце“. Актуелни директор школе је показао једну незаинтересованост и безвољност, да не кажем и непријатност што сам се уопште појавио у његовој канцеларији. Тај разговор је трајао око једног минута. Видевши након 15 секунди да ту немам шта да тражим, питао сам га још да ли би „Вук Караџић“ сарађивао са Милешевском епархијом, уколико би испред Епархије био организован неки ваннаставни културни рад са децом, на шта је одговорио само то да би морао да зна о чему се тачно ради. Након тога сам написао писмо нашем Владици Атанасију, у којем сам представио неке проблеме у Прибоју и предложио да организујемо овде културни рад са децом, међутим одговор нисам добио. Тада сам, иначе, био позван да као један од педагога водим најбоље ученике Србије на Крф, две седмице преко лета, и неколико деце из Прибоја да поведем, али о томе са директором „Вука“ нисам ни стигао ни да проговорим. Путовање је због епидемије на крају било отказано. ОДГОВОРНОСТ СВИХ а) Наравно да је у питању одговорност свих. Нису сви одговорни на исти начин и у истој мери, али сви имају неку одговорност. Разуме се да наставник биологије неће бити одговоран за писменост часописа, али хоће за онај део часописа за који јесте референтан. Исто тако, за однос према конкретној критици која је упућена и екскомуникацији која је уследила, одговорни су једнако сви, а не само уредништво часописа и администрација на Фејсбуку. Уредништво часописа и ФБ-администрација представља школу, а не сами себе. Ако школски часопис Вашим ученицима, конкретно Вашем одељењу, пропагира кока-колу, Тик-ток и други антикултурни садржај, а не Бетовена, браћу Дарден, Арсена Диклића итд., онда сте Ви одговорни за то. Не за то што је такав садржај изашао у јавност, него што, након Вашег читања, у школи то није проблематизовано и часопис није повучен. Ако неко вози сто на сат или продаје дрогу поред школе, хоће ли бити одговоран наставник који није позвао полицију или не? б) Овде је битно рећи и то да нису сви наставници одговорни само за рад своје школе, него су они одговорни и за образовно стање у граду у којем живе, јер ту живе и њихови ученици. Ако две за школу централне општинске установе – а то су дом културе и градска библиотека – јесу такве да у њима ђак не може да добије допуну знања и могућност да своје школско знање повеже са животом изван школе и реализује га у пракси, онда, уз носиоце власти, највећу одговорност за то сносе управо просветни радници. Шта ми имамо у конкретној пракси? Такво стање да готово ниједан једини просветни радник у Прибоју неће јавно да подржи борбу за успостављање правног поретка у културним установама и борбу за развој културе, од чега искључиво сви могу имати само користи, а ученици највећу! Прибојска деца – то одговорно тврдим – постала су прототип најтемељније необразованости и некултивисаности! Не нека већина, него 99% прибојских ученика нема никакво образовање из сфере уметности, и не само што нема никакву представу него је толико затровано да уопште не жели да зна шта је то Есхил, шта је Апостол Павле, шта је Бетовен, шта је Менделсон, шта је флаута, шта је симфонија, шта је Бергман, шта је Кјешловски... У прибојском биоскопу се годишње прикаже укупно 10 филмова, од чега девет без икакве вредности. Ко је за то крив? Само инжењер сточарства? Или и просвета коју је брига за то шта њихови ученици раде после школе? в) Општа досада код деце и младих, такозвано „смарање“, заправо је једно репресивно стање. Тако велики развој меланхолије, малодушности, депресије код младих данас најдиректније је везан за нездраве друштвене односе и општи недостатак садржаја који мора да прати развој личности. Шта је то кад видите, као што сам ја недавно видео, да једно дете у Прибоју од 11-12 година, са свим петицама, пошаље другарици поруку у којој 700 пута пише „I'm bored“? Ово 700 није хипербола. Ту репресију над децом и младима врше управо они који примају плату да би им обогатили живот здравим друштвеним и културним активностима, а не раде ништа, било због тога што неће, било због тога што не умеју. в) Ђаци од својих наставника, често више него од самог наставног садржаја, уче посредно какав човек треба бити, па према томе и како се према самом предаваном садржају односити. Када ђак примети да је наставник неправедан или неодговоран, онда он губи поверење у њега, а самим тим и сам наставни садржај самерава према тој недоследности и почиње да га релативизује. Какав пример одговорности и правдоумности нуди прибојска просвета ђацима? Ђак одраста са тим, губи поштовање према школи, а када заврши школу, само гледа да оде негде и сналази се без икакве везе са школом где је провео 12 или 16 година! АЗБУКА Избор азбуке на рачунару је могућ бар једно 20 година, јер та могућност зависи од оперативног система, а не од старости рачунара. (Није ваљда рачунар био стар све док ја не написах текст?) Питање ћирилице је питање оријентације у времену и простору. О томе сам доста већ писао и нема потребе да се понављам. У самом тексту о часопису, то питање је доведено у посредну везу са односом према другим питањима – помињањем Метохије, англоцентричним садржајем, односом према правопису, према државним законима, Холокаусту итд. Овде ћу у прилог само додати слику на којој се види да су у грб на ком се налази човек који је саставио азбуку слова првобитно уписана латиницом, па је тек онда четврто слово пребачено у писмо које је он саставио. Тако уместо А Б В Г имамо А В С Д, што значи да је било уписано A B C D, а онда је D, кад је купљен нов рачунар, пребачено у Д. Ипак, тај нови рачунар још није обавештен о томе где се пишу српски уводници. ДРУГАРИ И ДЕЦА Врло сам подробно објаснио то питање. Говорио сам о језику који користи једна државна установа, заправо три, а не Ви лично. Приватни однос према језику је једно, културна и национална одговорност је друго. Увек је битан контекст. Ви кажете да су сва деца деца, међутим у часопису и на страници Ваше школе се каже „наша деца“ за ученике „Вука“, а никад то „наша“ није употребљено за децу којима су намењени поклони. Документовао сам фотографијама и показао да у питању није један случај, него именовање које се понавља, и то код све три школе. Дакле, не може бити у питању нечији индивидуални осећај за језик, него тенденциозна институционална редакција језика. Часопис, притом, није намењен само ученицима првог разреда, него и онима из осмог разреда, а и јавности. Зар неки прибојски осмак да осмака у Осојану назива „другаром“? То је питање, такође, доведено у везу са осталим садржајем часописа и односом школе према култури. Да је гетоизованој српској и ромској деци на Косову и Метохији посвећена једва-две странице, да је то био неки садржајан и осећајан текст, да су такве биле и објаве на страницама школе, свакако да сама употреба речи „другар“ тада не би имала боју и значење које има када њима није посвећено више од једне реченице, док су чак и у тој једној реченици у првом плану не они, него прибојски ученици. Када је сама акција у питању, она је пролазила изванредно и сваке године ме је по свом завршетку охрабривала и давала ми осећај да смо као народ још живи. То тако свесрдно учешће ученика и родитеља и великог броја наставника, међутим, тај прекршај известилаца на Фејсбуку и у часопису управо чини тежим, јер је у питању тенденциозно преусмеравање пажње и преформулација њиховог труда. Заиста, без жеље да икога издвајам или не поменем, морам да кажем да се Ваш рад, као и у много чему другом, и у том погледу посебно истицао и светлео над помрачењем нашег друштва. То је тако било сваке године, па и ове у околностима епидемије, што значи да није у питању случајност. А шта нам у ствари онда говори тај часопис када не прикаже тај рад, када не обавести јавност о његовој суштини, а помиње нам имена девет глумаца у неком холивудском спектаклу и гомилу крајње бесмислених података? „ПОКАЖИ ШТА ЗНАШ“ а) Ја јесам учествовао на школској приредби (када ју је организовао Ацо Раковић, који никад не би допустио ово што се сада са школом дешава), али сам учествовао са знањем које нисам добио у школи, него изван школе и упркос њој. Предавала ми је три године музичку културу наставница (не знам чега). Када ме је једном прозвала да одговарам, ја сам рекао да нећу, него да она прво наброји само три дела Јохана Себастијана Баха, само да их наброји, а он их је компоновао преко хиљаду, и ја ћу онда одговарати. Није ме више прозивала. б) Шта се уопште може показати на тој приредби? Свирање, певање, играње, глума, рецитовање. Колико деце учи да свира неки инструмент у Прибоју? Имамо свега једно одељење пријепољске ниже музичке школе, у које се годишње прима око 10 ученика, пет на клавир, пет на хармонику (у општини од преко 20.000 становника). По правилу, сваке године се пријави двоструко више ученика на клавир, међутим „вишак“ бива одбијен. Често су одбијена врло талентована деца, што потврђују моји најбољи ученици гитаре, који су тамо претходно били одбијени као „неталентовани“. Та музичка школа у Прибоју функционише готово као нека тајна организација, јер се ученици једва једном годишње појаве негде на наступу, што значи да функционише без икакве намере да буде друштвени и културни фактор у граду. Половина деце напусти ту школу током школовања. Шта су прибојске основне школе и њихови наставници предузели по том питању? Ништа. Колико деце учи да пева у Прибоју? Нула. Колико деце учи да игра? Учи све мањи број, јер је однос Општине према фолклорном друштву разарајући. Колико деце учи да глуми у Прибоју? Шака. Колико деце учи да рецитује? Исто. Шта уопште основне школе од тога нуде ђацима? Ништа. Пред саму приредбу неколико учитеља спреми тачку са својом групом ученика и то је то. То је лепо, наравно, али то не сме да представља главни део приредбе. Те школске приредбе су изгледале тако што је 90% учесника показивало шта не зна, а не шта зна. Када су моје две ученице победиле некад, оне заправо нису имале никакву конкуренцију. То је гола истина. Наредне године, када је приредба отказана, то би већ стварно изгледало крајње нескладно: један гитарски квартет би изводио Шостаковичев валцер од четири минута, који је месецима учио и увежбавао, а други учесници би изводили тачке које једва да су неколико дана спремали и које више личе на тренутну импровизацију него на спремљену тачку. Да не помињем да је половина музике коју су деца певала била из репертоара турбо фолка или нечег на том нивоу. Да би неко нешто научио, мора то дуго, дуго, дуго да учи. Мора са децом дуго, дуго, дуго да се ради. Не смемо сводити озбиљност знања на празне речи. У Прибојским школама се још добро уче математика и природне науке. Остало – друштвене науке, књижевност, уметност – као да не постоји. Ако неки ђак нешто уради из тих области, то је по свом таленту и упркос школи и културним установама. Овај часопис је пластичан доказ за то. в) Наглашавате то да наставници никад нису приредбу спремали због новца. Па наравно, зар би то требало и могло уопште да им се плати? Наставник који не воли своје ђаке и свој посао, не треба да ради. Наставници имају краће радно време од других, имају летњи и зимски распуст, и подразумева се да раде бесплатно са децом ван уско школских обавеза. Нажалост, многи не раде тако, него су класични просветни профитери (израз Светомира Бојанина) и стотине евра месечно зарађују на приватним часовима. Ништа није бољи доказ пропасти школе него приватни часови. г) Наглашавате да једној државној школи општински дом културе никад није наплатио салу?! Па ту салу и плате тамо запосленима родитељи ученика већ плаћају. Тај дом културе и ту салу грађани и јесу направили да би могли и да је бесплатно користе. Једно је нека приватна и комерцијална организација, коју јавна установа може и треба да наплати, а друго школа! Сваки центиметар једног дома културе припада свим грађанима, па и свим ученицима. д) То што ТВ Прибој наплаћује школске приредбе говори о њима и то не може бити разлог неодржавања приредбе. Друго, ту треба тачно погледати законске прописе, јер ТВ ПБ, иако је приватни медиј, велики део сопственог буџета добија од Општине, то јест од нас. Треће, тај проблем треба изнети јавно. НИЈЕ МОЈ ПРОБЛЕМ, НЕГО ПРОБЛЕМ СВИХ НАС Јесени 2014. године позвали су ме родитељи деце која желе да уче гитару и питали за приватне часове. Рекао сам да приватне часове не дајем, него да они, ако хоће, нађу јавни простор, где ће сви моћи да дођу, а ја ћу часове држати бесплатно. Они су питали тадашњег директора „Вука“ и он је пристао. Када сам ја дошао потом к њему да се договоримо, он и његова заменица су јели торту. Нису ме питали да се представим или било шта да кажем о себи. - Знате, ми не можемо да Вам наплаћујемо те часове, јер ми смо државна установа и то закон не дозвољава. - Како мислите да мени наплатите часове? Па ја ћу часове држати бесплатно. - Да, знамо, али ми не можемо да Вам наплатимо часове. - Наравно, подразумева се, зашто бисте уопште наплаћивали и да можете? - Из којих школа су та деца коју ћете учити? - Не знам, још их нисам упознао. Само су ме родитељи звали телефоном. - Јесу ли само из „Вука“ или и из других школа? - Не знам заиста, а и није ми од значаја, не делим децу према томе у коју школу иду. - Кад сте Ви то мислили да им држите? - После подне, кад учионице буду слободне. - Којим данима? - Не знам још, мени је свеједно. Не знам кад тој деци одговара, која су смена... - Добро, то је то. Можете ићи. Претходно ми је један директор рекао: „Када те било који директор било које установе прима на разговор, знаћеш да ли си добродошао по томе да ли ти наручује кафу. То је непогрешив критеријум и ја сам тако радим.“ То ми је тада било у глави, али не само то. Одмах се по уласку у канцеларију осетила негативна енергија. Заваљеност у фотељу, тамно лице, одмеравање очима, потмули и лењи глас, једење торте, заменица која проговори једну реченицу („Да, ми не можемо да Вам наплаћујемо.“)... Три месеца након тога, по завршетку зимског распуста, било је већ десеторо ученика. Једна курирка ми каже да ме је директор звао да дођем на разговор, не зна због чега. Помислим, ево три месеца већ учимо, он ниједном није дошао да види како радимо, да нас поздрави. Ја ипак овде радим бесплатно, а он прима плату. Ако му стварно требам, доћи ће. После неколико дана, курирка ми опет преноси директоров позив и ја опет не одлазим. Трећи пут ме курирка ме буквално моли да одем. Каже ми да је био врло непријатан кад јој се обратио, а да јој је једном претходно скинуо проценат од плате. Дошао је човек и рекао јој да треба у једној учионици у приземљу да имају састанак пчелара и да је то директор лично дозволио. Она им је откључала, састанак је трајао сат времена и пчелари су отишли. Када је одмах за тим то сазнао, директор је био бесан на њу што њега прво није питала и послао је да тражи те пчеларе по граду, да му их доведе. Казнио ју је тако што јој одузео неки проценат од плате. Причала је то јако узбуђено и уплашено и десет пута ме замолила да одем к њему још сутрадан ујутру, што пре. И због те жене и одем. Знао сам да мора бити нешто лоше, само ме је занимало како ће да изгледа. Јео је рибу, а заменица је са стране седела за компјутером, нама окренута леђима. Дан, а нека замраченост унутра, као кад је облачно напољу. Пришао сам столу и стао: - Добар дан. Звали сте ме. Гледао је у моју десну руку, размишљајући да ли ћу му је први пружити да се рукујемо. Ја то нисам учинио јер је он седео заваљен, без намере да седне лепо и склони неуредни тањир са рибом који се налазио насред стола. - Седите. - Нема потребе. Дошао сам само јер сте ме позвали. - Па седите. - Добро, ево. - Када имате ви те вежбе? - Мислите на часове? - Да, то... - Понедељком, уторком и четвртком, од пет до седам. - Кога сте Ви питали да имате тада часове? - Молим? Па био сам онда код Вас овде и тако смо се договорили. - Нисмо се тако договорили. Ја сам Вам рекао да можете само једном седмично да имате. - Не, није тачно, уопште нисмо ни разговарали о томе. - Ви сте прекршили договор! - Свашта, па никаквог договора око тога није ни било, а и ваљда је то само за похвалу што више часова имамо? Сад има више ученика. - Немојте ми негирати! - Господине, немам ја Вама шта да негирам или не. О данима уопште нисмо разговарали. - Курирке су се жалиле на вас. - Молим?! Курирке се жалиле?! - Да, рекле су да правите велику буку и неред. - Па то је просто немогуће! Све смо увек уредно оставили, ма просто то не може бити тачно... Све курирке су јако пријатне са нама и баш никад ни најмањи проблем нисмо имали. Напротив, једна је баш хтела свог сина да доведе. - Оне тако кажу! - Која од њих тако каже? Дајте ево сад да је питамо. - Морате променити локацију! - Молим? - Не можете више часове имати овде! - Свако према својој савести. То сам рекао устајући, окренуо се и изашао. Заменица је све време куцкала компјутер, али се тада на крају окренула и као зачудила мојим речима. То је све што сам са тим директором имао. Знао сам да су ти кратки сусрети, као у Џојсовим причама, мрачни одблесци неке дубоке таме иза онога што ми је познато. Тај мрак по дану у тој канцеларији, то је оно што највише памтим из њих. Са поштовањем,
Радослав Докмановић

Поштована и драга учитељице, Грађанска и професионална дужност, а не само лично уверење да је то потребно, обавезује ме да Вам одговорим ...

Две песме ДИНА ЈЕЈНЕ

РАЊЕНИ ПЕСНИК


Поклања нам речи,
јер срце само знаде,
Кроз песму наглас рећи,
Све туге, бол и јаде.

Стихом нек зајечи,
Сваки рез оголи,
Када ране лечи,
Пише што га боли.

Док уморном руком,
Оду патњи пише,
Тескобно, са муком,
И горком мишљу дише.

Рањени је песник,
Свом парчету папира,
Озлоглашени весник,
Безнађа и немира. 

Старој хартији само уме,
Душом својом потпис ставити,
Она бол ће да разуме,
Неће рану раскрварити. БОЉЕ


Све докле сеже око моје,
Природа сва и њена лепота,
У недрима носи трагове боје
Своје душе, мисли свог живота.

Све докле сеже сунца зрак,
Врелина наде проструји кроз поре,
Кад црне слутње падну ко мрак,
Кроз срце бљесне наговештај зоре.

Све докле сеже неба свод,
Плаветнилом плови бескрајан мир,
Спокојан сав, на боји благој брод,
Оставља далеко, дубина мрачних вир.

Све докле сеже око моје,
Пратиће само светлости траг,
Гледаће само веселе боје,
Слушати глас топао, драг.

Уз мисли плаве, дубоке, мирне,
Терати ноћи црних сену,
Озарен сунцем, када јутром вирне,
Носићу боју, лепу, смерну. Дино Јејна

РАЊЕНИ ПЕСНИК Поклања нам речи, јер срце само знаде, Кроз песму наглас рећи, Све туге, бол и јаде. Стихом нек зајечи, Сваки рез оголи,...

Часопис „Вуковац“ – огледало дубоке кризе прибојске просвете. Први део – НЕПИСМЕНОСТ

УВОД Од старе грчке речи КРИНЕИН, која значи „одвајати, разлучивати, расуђивати, цепати, расецати“, изведене су три наше речи: КРИТЕРИЈУМ, КРИЗА и КРИТИКА. Ако значења ових речи разумевамо узимајући у обзир и њихов корен, што је најчешће врло делотворан пут у разумевању онога што оне означавају, увидећемо да критеријум подразумева мерило које одваја неке вредности, да до кризе долази тако што се претходно раздвојило нешто што се није смело раздвојити, а да критика подразумева расуђивање, а не осуду или пуко изношење мишљења. Како смисао интелектуалног развијања и образовања у првом реду подразумева подстицање и развијање мишљења које раздваја истину од лажи и добро од зла, односно подстицање и развијање критичког мишљења, јер оно у својој основи то и значи, једна образовна установа доспева у кризу онда када изгуби образовне критеријуме и када на промишљене критике које су јој упућене не гледа благонаклоно. Под овим последњим не мислимо на слагање са неком критиком или њено прихватање као готовог суда, него на позитиван однос према самом расуђивању, према будности и активности таквог мишљења, чији су циљ и резултат сами по себи општи и од заједничког добра. Позитиван однос, наравно, огледа се у дијалошком реаговању на критику, а не у њеном занемаривању, заобилажењу и обезвређивању, односно покушају њеног апстраховања. Ово уводно разјашњење мотивисано је досадашњим односом безмало целог прибојског друштва према критици рада наших јавних установа као нечему негативном и непожељном, нечему што не само да не треба подржати, него га треба тенденциозно игнорисати и, ако је могуће, спречити. Наглашавамо, дакле, да је смисао једне разложне критике саодређен заједничким интересом, па тако и ове која се бави часописом „Вуковац“, који издаје наша ОШ писмених „Вук Караџић“. Слободно се може рећи да су књижевни часописи мерило културног стања једног друштва. У то нас лако уверава поглед у нашу књижевну историју, као и у немачку, руску и друге. Данас на нашим киосцима имамо неколико десетина часописа разних врста, али ниједан једини књижевни. Постоје код нас књижевни часописи, и то веома садржајни и квалитетни, али се они могу пронаћи само у посебним књижарама и доспевају у руке само најупућенијих. Статус културе у српском друштву је, према томе, непостојећи, али постоје изванредни појединци, који су изузети и скрајнути, као да су преступници. По истом принципу, стање једне школе можемо сагледавати у огледалу њеног часописа. Како бисмо се боље упознали са стањем у којем се налази просвета у нашем граду, веома тешким стањем, права реч је заиста дубока криза, овде ћемо детаљно анализовати недавно објављени шести број „Вуковца“. ПРВИ ДЕО – О НЕПИСМЕНОСТИ ШТА ЈОШ МОЖЕ ДА СВЕДОЧИ ЈЕДНА ОСНОВНА ШКОЛА АКО НЕ МОЖЕ ОСНОВНУ ПИСМЕНОСТ? Пођимо од чисто језичких недостатака (правописних, синтаксичких, стилских итд.): 

уместо „откако“ имамо „од како“, уместо „код куће“ имамо „кући“, уместо „одећа Били Ајлиш“ имамо „Билина одећа“, уместо „своје“ имамо „њене“, уместо „Греми“ имамо „греми“, уместо „Пират“ имамо „пират“, уместо „момак“ имамо „Момак“, уместо „Аријана“ имамо „Ариана“, уместо „полубрат“ имамо „полу брат“, уместо „Ем-Ти-Ви“ имамо „МТВ“, уместо „њему својствен“ имамо „његов својствен“, уместо „хип-хоп“ имамо „хип хоп“, уместо „26. 6. 1993.“ имамо „26.6.1993.“, уместо: „робот“ (са наводницима), имамо само: робот (без наводника), уместо изводника горе имамо изводнике доле,
уместо уводника доле имамо уводнике горе,
уместо црте, која је од речи одвојена са две празнине и чија је улога синтаксичка, имамо цртицу, која од две речи прави полусложеницу: „Караџић-његово“... (Пошто имамо обзира према стрпљењу читалаца, нећемо набрајати грешке са свих страница овог броја, поготово не из осталих бројева.) Затим, бројна су места погрешне употребе запете: на неким местима она недостаје, а на неким се погрешно умеће. Даље, веома често имамо ненаглашене речи на погрешном синтаксичком месту. Основно синтаксичко правило српског језика гласи: ненаглашени, то јест скраћени облици заменица и помоћних глагола (мене - ме, мени - ми, себе - се, нама - нам, јесам - сам, јесте - је, хоће - ће...), не могу да стоје на наглашеном месту у реченици: на почетку реченице, после запете или веће групе речи или на неком по смислу наглашеном месту. То се решава или заменом места ненаглашене речи или употребом пуног, двосложног облика. На пример, уместо „јер у то време једину подршку су јој пружали“ треба „јер су јој у то време једину подршку пружали“. Имамо разне изразе који су непримерени књижевном изражавању, неприкладни српском језику, колоквијалне фразе, склопове без смисла: музика која се „врти по свету“, „везати се за надимак“, „полазити за руком“, „музички материјали“, „осигуравање елиминације“, „потрага за уништењем“... Склоп „као што су“ имамо чак три пута у једном истом пасусу. Шта ово значи? То да један школски часопис, за који се подразумева да мора бити беспрекоран у језичкој исправности, није прошао елементарну лектуру. Значи то да су његови уредници или крајње неодговорни или елементарно неписмени. Колико наставника српског језика и осталих филолога има ОШ „Вук Караџић“? Шта они раде? Да ли су они свесни шта се овим постиже? Постиже се не само то да они ученици који су овако неписмено саставили ове прилоге неће бити исправљени и неће надоградити своје језичко знање, што је један од неизоставних циљева школског часописа, него ће у свом незнању бити још и утврђени, док ће ученици који читају овај часопис бити изазвани да његове норме узму за образац писмености! Подразумева се да се језик учи читањем и да се његова правила усвајају читањем. И, наравно, подразумева се да су школа, њени натписи, њени плакати, њени часописи мера писмености. Овде се мора поставити питање: каква је одговорност школе пред завршним тестом из српског језика? ШТА ОВО ЈОШ ЗНАЧИ? Овде можемо видети да је комплетан садржај прилога о Мајклу Џексону из „Вуковца“ заправо преузет из Википедије. За оне који не знају, Википедија је једна енциклопедија чији је садржај произвољан и неауторизован. Било ко може било шта да напише и убаци у Википедију и она се ни случајно не сме користити као извор, иако може бити од користи у самом претраживању. Али само и искључиво у претраживању, јер се у њеним чланцима може пронаћи доста линкова за оригиналне изворе или података и референци које ђака могу одвести до неке књиге, лексикона или текста иза кога стоји нечије име и презиме. Садржај Википедије на српском је најчешће компјутерски преведен са енглеског оригинала, уз мала побољшања уредника. Тако добијамо оне бесмислене фразе и рогобатне реченичне конструкције. То што је састављач прилога за извор користио 'српскохрватску', латиничну верзију текста, коју је потом поазбучио, иако постоји и српска верзија, на азбуци, иначе за нијансу садржајнија и писменија, такође говори нешто о оријентисаности ученика у културном простору. Шта ово значи? То да је обогаћени ученик само прекопирао туђи текст. Или је то уместо њега учинио неки угледни наставник. Дакле, никаквог истраживања ту нема, никаквог труда, никаквог учења и обогаћивања, никаквог наставничког рада, само подваљивање: копирај и налепи. Тако је наша школа, након вишечасовног бурног заседања у зборници, решила да послуша Вуков захтев и да се својим по културном хаосу блиским установама прикључи у мењању свог назива: сада, поред Дома пољопривреде, Градске биљотеке, Алкохолног музеја, Канцеларије за јогу, Основне школе „Латинка Максимовић“, званично имамо и ОШ „Вики Караџић“: На крају, специјално за наше Викијевце: НАГРАДНА ИГРА „СВЕ КОСОВО СИЛА ПРИТИСНУЛА“ 

Наградна питања за наставнике „Викија Караџића“: 

- Ко је записао овај стих?
- Из које је песме?
- Да ли себе препознају под „свим Косовом“ или под „силом“ из овог стиха? У следећем делу текста сазнајте ко је тачно одговорио на питање и читајте о томе како се „Вуковац“ односи према поезији, Косову и Метохији, енглеској псеудомитологији, здравој исхрани, али и зашто се „Вики Караџић“ и „Латинка Максимовић“ међусобно тако воле. Радослав Докмановић

УВОД Од старе грчке речи КРИНЕИН, која значи „одвајати, разлучивати, расуђивати, цепати, расецати“, изведене су три наше речи: КРИТЕРИЈУМ...

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - ИСИДОРА ДЕСПИЋ, СТУДЕНТ У МОСКВИ