Саветујте своје рођаке и пријатеље да читају овај портал.

Најновије

Најчитаније

4498

НОСОРОГИТИС Вучићевог посланика Крста Јањушевића и шта Црква каже о еколошком питању

3807

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

3511

Како је млада чекала сватове због еколошког протеста на Бистрици

2687

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

2662

Прибојска просвета и друштво - ЂУБРИШТЕ ИСТОРИЈЕ (плус додатак о вртићу НЕВЕН)

2545

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

2421

Музичка школа у Прибоју – огледало пропасти Прибоја и етике Васа Дечанског и Средњоевропског

2306

Преносимо из суседства: Телепортовање или криминал у руђанској народној библиотеци?

2148

Љубиша Голе: Одговор Радославу – У школама је место Митру Мирићу, а не секташима Бетовену и Баху

2016

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - Исидора Деспић, студент у Москви

Наталија Клисура: Бездан

19. април 2022.

Image-empty-state.png

Бездан је крај самог краја, То заиста није ни место. То је све сем лепог Раја, Долазе патње одатле често. Нема мисли, нема живота Само...

Наталија Клисура: Зелена и црна грана

22. март 2022.

Image-empty-state.png

Огледам се у плавим бисерима Које видим када те погледам. Једино тада мој одраз постаје леп Ваљда зато што је део тебе. Чезнем да зароним...

Наталија Клисура: Балада о крају

5. април 2022.

Image-empty-state.png

Уздах тихо се чује ноћи , Када туга у снове ми крочи. Ми смо живели сами у самоћи, Ми смо заједно били свемоћни. Често мешам Рај и крај,...

Текст за 8. седницу СО Прибој

28. децембар 2021.

Image-empty-state.png

Поштовани грађани СО Прибој, пред вама је текст који ће на 8. седници СО Прибој прочитати одборник Милан Кашерић, а који пишем као члан...

Витомир Радовић – За и против Мехмед-паше Соколовића као ктитора цркве у Поблаћу

Витомир Радовић – За и против Мехмед-паше Соколовића као ктитора цркве у Поблаћу

Владика бачки Иринеј: Још о „родној равноправности”, дискриминацији и законима који се на њих односе

Владика бачки Иринеј: Још о „родној равноправности”, дискриминацији и законима који се на њих односе

Драгослав Бокан - Кнез Михаило Обреновић као Идеални владар и узданица Русије на Балкану

Драгослав Бокан - Кнез Михаило Обреновић као Идеални владар и узданица Русије на Балкану

Улица Николе Тесле у Осојану и однос прибојских школа према ћирилици

Улица Николе Тесле у Осојану и однос прибојских школа према ћирилици

Ненад Илић – Јован или Салома (о вредностима на Истоку и Западу)

Ненад Илић – Јован или Салома (о вредностима на Истоку и Западу)

Патријарх Порфирије – Каква не треба, а каква треба да буде Црквена реч

Патријарх Порфирије – Каква не треба, а каква треба да буде Црквена реч

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

ЦАРЕВО НОВО ОДЕЛО - Андерсенова бајка, хришћански мотив и немачки филм

ЦАРЕВО НОВО ОДЕЛО - Андерсенова бајка, хришћански мотив и немачки филм

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

Драган Стојановић - НА МЕСТУ УГРОЖЕНОСТИ И СПАСА - „Газ и појило на Лиму” Борислава Радовића

Драган Стојановић - НА МЕСТУ УГРОЖЕНОСТИ И СПАСА - „Газ и појило на Лиму” Борислава Радовића

Бринимо о нашем народу на
Косову и Метохији 

НАТАША БОЈАНИЋ: Керамика је мој живот, не посао

НАТАША БОЈАНИЋ: Керамика је мој живот, не посао

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

Вељко Симовић - Интервју са чика Ршумом

Вељко Симовић - Интервју са чика Ршумом

Обзири и мудрост Ива Андрића – једна анегдота коју је испричао Раша Попов

Обзири и мудрост Ива Андрића – једна анегдота коју је испричао Раша Попов

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - Исидора Деспић, студент у Москви

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - Исидора Деспић, студент у Москви

Наталија Клисура: Бездан

Наталија Клисура: Бездан

Наталија Клисура: Балада о крају

Наталија Клисура: Балада о крају

Наталија Клисура: Зелена и црна грана

Наталија Клисура: Зелена и црна грана

Велики конкурс за прибојске ученике: КОСОВО И МЕТОХИЈА – СИМБОЛ ЖИВОТА

Велики конкурс за прибојске ученике: КОСОВО И МЕТОХИЈА – СИМБОЛ ЖИВОТА

Текст за 8. седницу СО Прибој

28. децембар 2021.

Текст за 8. седницу СО Прибој

Поштовани грађани СО Прибој, пред вама је текст који ће на 8. седници СО Прибој прочитати одборник Милан Кашерић, а који пишем као члан...

Шта Канцеларија за младе у Прибоју има против уметничког конкурса за ученике?

22. новембар 2021.

Шта Канцеларија за младе у Прибоју има против уметничког конкурса за ученике?

ХО „Српска солидарност”, уз подршку „Светосавског звонца”, организује у Прибоју уметнички конкурс под називом КОСОВО И МЕТОХИЈА – СИМБОЛ...

Љубиша Голе: Одговор Радославу – У школама је место Митру Мирићу, а не секташима Бетовену и Баху

19. септембар 2021.

Љубиша Голе: Одговор Радославу – У школама је место Митру Мирићу, а не секташима Бетовену и Баху

Наш велики уметник и мислилац с краја 20. и почетка 21. века, Љубиша Голе Љушко, још је жив, а помало као да је скрајнут и заборављен. То...

Музичка школа у Прибоју – огледало пропасти Прибоја и етике Васа Дечанског и Средњоевропског

15. септембар 2021.

Музичка школа у Прибоју – огледало пропасти Прибоја и етике Васа Дечанског и Средњоевропског

СРЕДЊА ЕВРОПА Данас сам водио свог сестрића Сергеја на пријемни испит за музичку школу у средњоевропском Прибоју. Прво сам видео ово (у...

Текст за 5. седницу СО Прибој

16. јун 2021.

Текст за 5. седницу СО Прибој

Милану Кашерићу, председнику одборничке групе Здрава Србија, на чији предлог сам изабран за члана Одбора за просвету, културу и...

Одржан протест бикова и крава у Калафатима (извештава Драган Љељен)

11. јун 2021.

Одржан протест бикова и крава у Калафатима (извештава Драган Љељен)

Специјално за Реч Прибоја, Драган Љељен. Данас је у подневним часовима на пашњаку у Калафатима, селу познатом по добрим и сиромашним...

Извештај са прве седнице Одбора за просвету, културу и информисање Општине Прибој и предлог за другу

23. март 2021.

Извештај са прве седнице Одбора за просвету, културу и информисање Општине Прибој и предлог за другу

У складу са 3. начелом Етичког кодекса функционера локалне самоуправе, који је Скупштина општине Прибој усвојила 26. 12. 2019. године,...

Зашто прибојске школе и установе културе нису обележиле Национални дан књиге?

3. март 2021.

Зашто прибојске школе и установе културе нису обележиле Национални дан књиге?

Од 2013. године 28. фебруар, дан оснивања Народне библиотеке Србије, усвојен је као Национални дан књиге. Од тада се овај дан на...

Радослав Докмановић - Захтев Основној школи „Вук Караџић“ против друштвене екскомуникације

10. фебруар 2021.

Радослав Докмановић - Захтев Основној школи „Вук Караџић“ против друштвене екскомуникације

Моја рођена школа „Вук Караџић“ блокирала ме је на својој фејсбук страници. Зато што сам написао један дводелни критички текст о њеном...

Часопис „Вуковац“ – огледало дубоке кризе прибојске просвете. Први део – НЕПИСМЕНОСТ

2. фебруар 2021.

Часопис „Вуковац“ – огледало дубоке кризе прибојске просвете. Први део – НЕПИСМЕНОСТ

УВОД Од старе грчке речи КРИНЕИН, која значи „одвајати, разлучивати, расуђивати, цепати, расецати“, изведене су три наше речи:...

НОСОРОГИТИС Вучићевог посланика Крста Јањушевића и шта Црква каже о еколошком питању

6. децембар 2021.

НОСОРОГИТИС Вучићевог посланика Крста Јањушевића и шта Црква каже о еколошком питању

Јуче је Милан Кашерић, опозициони одборник из Прибоја и учесник еколошког протеста на Бистрици, на свом фејсбук профилу написао следеће:...

Часопис „Вуковац” или Критика је неопходна!

7. октобар 2021.

Часопис „Вуковац” или Критика је неопходна!

Када сам у фебруару ове године написао дводелни текст о часопису „Вуковац”, први о неписмености и други о непримереном садржају, био сам...

Прибојска просвета и друштво - ЂУБРИШТЕ ИСТОРИЈЕ (плус додатак о вртићу НЕВЕН)

17. септембар 2021.

Прибојска просвета и друштво - ЂУБРИШТЕ ИСТОРИЈЕ (плус додатак о вртићу НЕВЕН)

У чланку од пре два дана изнели смо запањујуће слике основне музичке школе у Прибоју. То је један од најчитанијих текстова на нашем...

Зашто нова реч сме да буде само из страног језика? О речима сплаварење, свеучилиште и крилата књига

18. јул 2021.

Зашто нова реч сме да буде само из страног језика? О речима сплаварење, свеучилиште и крилата књига

КАКО СЕ КАЖЕ ПРИБОЈ НА ЕНГЛЕСКОМ? Лета 2010. или 2011. седео сам са другом поред Лима и разговарао о новом догађају који се тих дана...

Прибојски журналиста: Хлеба и Аце Лукаса

12. јун 2021.

Прибојски журналиста: Хлеба и Аце Лукаса

Тренутно се најављује спектакуларни Лукасов концерт у Прибоју. Уз Лукаса приде иде и учесница Задруге Кија, презимена Коцкар. Тако буду...

Неусклађеност Статута Дома културе „Пиво Караматијевић“ са Законом о култури

24. март 2021.

Неусклађеност Статута Дома културе „Пиво Караматијевић“ са Законом о култури

Овај текст је наставак претходног текста Извештај са прве седнице Одбора за просвету, културу и информисање Општине Прибој и предлог за...

Нездрава Србија – семафор опозиција

17. март 2021.

Нездрава Србија – семафор опозиција

Ако је неко помислио да се наслов овог текста односи на недавну промену светла у политици странке Здрава Србија према носиоцима...

УШИ „ВИКИЈА КАРАЏИЋА“. Одговор нашој учитељици Гордани Петаковић Петровић и нашим колегама

12. фебруар 2021.

УШИ „ВИКИЈА КАРАЏИЋА“. Одговор нашој учитељици Гордани Петаковић Петровић и нашим колегама

Поштована и драга учитељице, Грађанска и професионална дужност, а не само лично уверење да је то потребно, обавезује ме да Вам одговорим...

Часопис „Вуковац“ – огледало дубоке кризе прибојске просвете. Други део – ПОМОЗИ НАМ, СВЕТИ САВО

7. фебруар 2021.

Часопис „Вуковац“ – огледало дубоке кризе прибојске просвете. Други део – ПОМОЗИ НАМ, СВЕТИ САВО

ТИРАЖ, БУЏЕТ И ДИСТРИБУТЕР ЕНГЛЕСКИХ ПСЕУДОМИТОЛОШКИХ ПАПАЗЈАНИЈА БИТНИЈИ СУ ОД ЂАЧКЕ ПОЕЗИЈЕ И СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ У првом делу...

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

18. јануар 2021.

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

На недавно одржаној Трећој седници Скупштине општине Прибој прибојски перијеци могли су да чују једну радосну новост: противзаконити...

НАТАША БОЈАНИЋ: Керамика је мој живот, не посао

НАТАША БОЈАНИЋ: Керамика је мој живот, не посао

Вељко Симовић - Интервју са чика Ршумом

Вељко Симовић - Интервју са чика Ршумом

Обзири и мудрост Ива Андрића – једна анегдота коју је испричао Раша Попов

Обзири и мудрост Ива Андрића – једна анегдота коју је испричао Раша Попов

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - Исидора Деспић, студент у Москви

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - Исидора Деспић, студент у Москви

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

Најчитаније

4498

НОСОРОГИТИС Вучићевог посланика Крста Јањушевића и шта Црква каже о еколошком питању

3807

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

3511

Како је млада чекала сватове због еколошког протеста на Бистрици

2687

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

2662

Прибојска просвета и друштво - ЂУБРИШТЕ ИСТОРИЈЕ (плус додатак о вртићу НЕВЕН)

2545

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

2421

Музичка школа у Прибоју – огледало пропасти Прибоја и етике Васа Дечанског и Средњоевропског

2306

Преносимо из суседства: Телепортовање или криминал у руђанској народној библиотеци?

2148

Љубиша Голе: Одговор Радославу – У школама је место Митру Мирићу, а не секташима Бетовену и Баху

2016

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - Исидора Деспић, студент у Москви

Анђела Дробњаковић - Напуштени дом

Анђела Дробњаковић - Напуштени дом

3. јул 2020.

ПРоЗА

Птице

Бојан
Тарабић

Бојан Тарабић - Птице

       Сасвим је извесно да небом које виси понад мог краљевства свакодневно прокрстаре читава јата птица. Моји цењени кљунови и ја имамо неку врсту прећутног договора при којем ми они, на тешко докучивом језику птица, препричавају доживљаје са безбројних путовања, које мој ум претвара у живописне пејзаже, а затим похрањује. Као што пипета...

најновије

Наталија Клисура: Бездан

уторак, 19. април 2022.

Бездан је крај самог краја, То заиста није ни место. То је све сем лепог Раја, Долазе патње одатле често. Нема мисли, нема живота Само црњина и нема голгота. Некако као да није пролазан, Мислим да је и време стало. Бездан некако вуче на доле, На доле где патњи никад није мало. Оно најгоре место , Где не иду добри људи. Већ они што лажу, краду Они што воле своје блуди. Ћутим када га неко спомене, Јер и помисао ме вуче у њега. То није лепо, то није лаж Тамо си далеко од свега. Живота нема да лепо цвета, Јер тамо су само патње и боли. Ватра куца стално на врата Тамо те једино патња воли. И грли и шиба сваког часа, Јер сам си пресудио себи. Тамо је душа велика маса, Дела твоја су судила теби. Заиста све је мрачно, Осим ватре у којој гориш. Нема даха да га узмеш, Зато се џабе бориш. Нема одатле излаза Који би могао помоћи теби. Јер понављам ово опет Сам си пресудио себи.

Бездан је крај самог краја, То заиста није ни место. То је све сем лепог Раја, Долазе патње одатле често. Нема мисли, нема живота Само...

Наталија Клисура: Зелена и црна грана

уторак, 22. март 2022.

Огледам се у плавим бисерима Које видим када те погледам. Једино тада мој одраз постаје леп Ваљда зато што је део тебе. Чезнем да зароним у дубоко плаветнило Док својом руком пролазим кроз њега. Још желим да љубим смарагде Које носиш са собом, јер једино тада Знам да сам далеко од свега. Замишљам како се твоја са мојој граном склапа, Јер моја је превише зелена а твоја превише стара. Једино тако налазим хармонију Док се ти губиш у магли. Јер ја када сам дошла на овај свет Ти си већ био овде, Увек си био испред мене А сада не желим да одем. Само желим да милујем Власи твоје плаве косе, Док се чедно будим са тобом И мирисом свануле росе. Сваким кораком којим си даљи од мене Постаје ми све теже и мука. Јер моја је грана тако зелена А твоја само што није пукла.

Огледам се у плавим бисерима Које видим када те погледам. Једино тада мој одраз постаје леп Ваљда зато што је део тебе. Чезнем да зароним...

Изложба слика (14. 12. у 18 ч.) – УЈЕДИЊЕНЕ БОЈЕ ДИВАНХАНЕ

понедељак, 13. децембар 2021.

Лепша страна Прибоја – новогодишња акција за нашу децу на Косову и Метохији

четвртак, 9. децембар 2021.

Новогодишња акција „Српске солидарности” у Прибоју традиционално је прошла у лепом духу и с изузетним одазивом основних и средњих школа. Без жеље да издвајамо било кога, посебно бисмо похвалили наставнике и ученике ОШ „Благоје Полић” из Кратова, који су ове године први пут учествовали у акцији и припремили поклоне са највећом срдачношћу. Захваљујемо се школама на срдачном пријему, Давиду, Џенису, Мартини и другим вредним ученицима Гимназије који су пристали чак на то да одсуствују с часова како би пружили помоћ у преносу слаткиша, Ани, Наталији и Ољи, које су потом све поклоне спаковале за превоз, и свим грађанима. Јединствено охрабрење пружио нам је наш Миралем Авдовић Биги, који је најнесебичније пружио своју помоћ. Свеукупно смо скупили преко 70 џакова и пакета слаткиша и играчака, који ће обрадовати хиљаде наших малишана у најугроженијим метохијским и косовским местима. Живела наша земља!

Новогодишња акција „Српске солидарности” у Прибоју традиционално је прошла у лепом духу и с изузетним одазивом основних и средњих школа....

Како је млада чекала сватове због еколошког протеста на Бистрици

субота, 4. децембар 2021.

Данас су се протесту против еколошког и правног разарања наше земље придружили и грађани Прибоја, Нове Вароши и Пријепоља и на сат времена блокирали магистрални пут на Бистрици. Домаћини протеста били су новинари, полицајци у цивилу и државно-приватни упосленици, којих је, у духу слободарске традиције ових крајева, било више него протестаната. После десетак минута на протест су стигли и сватови. Окитили се пешкирима, српском заставом и црним маскама и кренули по младу. Пошто су заборавили младожењу, свечана одела, а и да је у току божићни пост, протестанти су решили да их не пропусте. Стари сват је убеђивао протестанте да је млада нестрпљива и да би, да није Вучића, Прибој и Пријепоље били депоније а не најздравије животне средине у Србији: Убрзо су притрчали и остали сватови и у духу српског парламентаризма скандирали: „ЂИЛАСЕ, ЛОПОВЕ!” Били су, међутим, изненађени када су на то добили аплауз и рефренску подршку протестаната: Неки нежни сватови су посебно хтели да искажу своју радост: На крају, остаје нам само да се упознамо са мапом истраживања литијума у Србији: Радослав Докмановић

Данас су се протесту против еколошког и правног разарања наше земље придружили и грађани Прибоја, Нове Вароши и Пријепоља и на сат...

ПРИБОЈСКИ ЖУРНАЛИСТА: Просечна прибојска седмица

среда, 1. децембар 2021.

Прибојска друштвена дешавања су скромнија и мирнија за разлику од дешавања у динамичнијим градовима. За то да Прибој не буде динамичан град су се побринули неки "паметнији" људи.
Претходну седмицу у Прибоју је обележило неколико догађаја. Док становници новог дела града на телевизији гледају грандиозни пројекат Београда на води и слушају председника државе како ће тај пројекат донети корист сваком грађанину Србије, истовремено огуглали на тезге са ФАП-овог трга, медији су писали управо о реконструкцији тог трга. Нису штедели хвалоспеве за идејне нацрте, па се тако одушевљени питају да ли ће Прибој после реконструкције центра града личити на Лас Вегас. Што би рекла омладина, Београде на води спаваш ли мирно? У прибојском селу Грабовици пси луталице су домаћинима заклали 20 оваца док су више њих повредили. Бранитељи права паса луталица рекоше да пси не уједају док не буду угрожени. Овце нису знале за тај кодекс понашања па прођоше како прођоше. Домаћини штетоваше, немају коме да се обрате, а нико одговоран није. Псе штити закон, за човека кога још брига. Док не дође време наплате пореза, дажбина и гласања. Прибој је посетила председница странке „Заветници” и том приликом отворила Општински одбор. Како се финансирају одбори странака које никад нису биле парламентарне мало кога интересује, мада то не би ни Архимед знао прорачунати. Прибојски „напредњаци” су били на излету у београдској Арени, и том приликом поново показали лојалност и дали подршку њиховом предводнику. Исти дан су биле блокаде путева, али напредњачки аутобуси су их успешно ескивирали и стигли до одредишта. Али нису били аутобуси којима су до сада путовали, „Јањушевић” је одбио сарадњу и препустио превоз „Ес турсу”. Да ли због тога што је „Ес турсу” додељен локални превоз, ко зна, тек Пријепољске и Нововарошке чланове СНС-а је превозио „Јањушевић”.
Упркос анти-ковид мерама, митинг је одржан. Преко двадесет хиљада људи је стигло само да би аплаудирало једном човеку. Међутим то вероватно није проблем, али већ одлазак на кафу или прослава дечијег рођендана ће се третирати као бахатлук и безобразлук.
Или има вируса и мере се поштују, или нема и мере нису потребне ни за кога. Барем у тим ситуацијама друштво не треба да се дели на повлашћене и неповлашћене, партијске и непартијске.

Прибојска друштвена дешавања су скромнија и мирнија за разлику од дешавања у динамичнијим градовима. За то да Прибој не буде динамичан...

Витомир Радовић – За и против Мехмед-паше Соколовића као ктитора цркве у Поблаћу

недеља, 21. новембар 2021.

Ове године из штампе је изашла књига Храм у Поблаћу – Крајчиновићи, од Немањића до данас Витомира Радовића. Овде доносимо њено закључно поглавље, у којем аутор говори о досадашњим сазнањима о ктитору храма. Витомир Радовић је аутор и шестотомне књиге Радовићи – порекло, људи, догађаји, а тренутно пише књигу о историји нашег града – Прибој на Лиму са околином од 1416–2021.

Ове године из штампе је изашла књига Храм у Поблаћу – Крајчиновићи, од Немањића до данас Витомира Радовића. Овде доносимо њено закључно...

Велики конкурс за прибојске ученике: КОСОВО И МЕТОХИЈА – СИМБОЛ ЖИВОТА

уторак, 9. новембар 2021.

У оквиру овогодишње акције прикупљања новогодишњих поклона за нашу децу на Косову и Метохији, ХО Српска солидарност, уз подршку Светосавског звонца, организује конкурс за ученике прибојских школа, под називом КОСОВО И МЕТОХИЈА – СИМБОЛ ЖИВОТА. Конкурс обухвата следеће категорије: литерарни радови – песме и приче; ликовни радови; музичке композиције; стрип; филмови кратке форме (видео-клипови). ГЛАВНА НАГРАДА: учествовање на кампу „Стопама наших предака” у августу 2022. године. Овај камп подразумева двонедељно путовање на Крф у организацији Школског центра „Звонце”, под покровитељством Српске патријаршије. До сада је организован девет пута и у њему сваке године учествују истакнути ученици основних и средњих школа Србије, Републике Српске и Црне Горе. Путовање је потпуно бесплатно, а укључује обилазак знаменитости из Првог светског рата, уређивање гробља српских војника, полагање венца у плаву гробницу, предавања из историје, радионице калиграфије и грчког језика, купање и друге активности. Ову награду ће добити неколико најбољих учесника конкурса, а могу је добити ученици који имају најмање 12 година у тренутку поласка на камп. Фотографије са овогодишњег путовања: Поред главне биће и других награда. ПРАВИЛА КОНКУРСА: На конкурсу могу учествовати сви ученици основних и средњих школа у Прибоју. Један ученик може учествовати на конкурсу са више радова. Сви радови ће бити оцењивани и рангирани заједно, а не појединачно према категоријама. У обзир ће бити узет узраст ученика. Радове оцењује стручни жири. По свршетку конкурса, пристигли радови ће бити изложени у Галерији „Спирала” и објављени на порталу Реч Прибоја. Радове не објављивати пре тога. Изложба ће имати добротворни карактер и сав новац од купљених радова биће употребљен за помоћ нашем народу на Косову и Метохији. Назив конкурса је оквирна, идејна тема, а сами радови могу имати уже и разнородне теме и другачије наслове. Ученик, на пример, као тему може узети неки конкретан догађај из историје, или једну фреску, или стих из народне песме, а може и измаштати неку своју причу, итд. Битно је да садржај радова својом идејом одговара на тему конкурса. У избору начина да одговори на тему ученик има пуну слободу. Радови морају бити написани и потписани ћирилицом. Уз рад, потребно је навести име и презиме ученика, датум рођења, одељење и школу, и наслов рада. Уколико у једном раду има више аутора (видео-клипови), потребно је податке навести о сваком понаособ. Радови се пријављују на адресу recpriboja@gmail.com и потом, према договору, достављају лично. Конкурс траје до 10. децембра, а сама акција прикупљања поклона је планирана за другу седмицу децембра. У складу са епидемиолошким приликама и евентуалним изменама школског календара, термини могу бити промењени, о чему ће обавештење бити благовремено дато на нашем порталу. Додатна упутства: Стрип може бити рађен ручно или уз помоћ одговарајућег програма на рачунару. Стрип не треба да буде краћи од две странице и дужи од десет. Видео-клип (кратки филм) може бити сниман и монтиран на телефону, таблету или рачунару, није неопходно користити камеру високог квалитета. Видео-клип не треба да траје краће од једног и дуже од пет минута. Видео-клип може имати играни садржај (глуму) и документарни (монтирање садржаја из већ постојећих видео-снимака разних врста – филмова, емисија, предавања итд.). Како могу да изгледају ученички кратки филмови можете видети на: https://www.youtube.com/results?search_query=kidikem. Ту можете наћи десетине видео-клипова које су претходних година ученици из Србије слали на конкурсе Дечјег културног центра Београд. За сва додатна питања, слободно нам се обратите путем и-мејла или на страницама Речи Прибоја на Фејсбуку и Инстаграму. Будите слободни, маштовити и јединствени. Немојте стварати онако како мислите да се од вас очекује, него онако како ви мислите да треба. Овим путем позивамо да нам се јаве млади који желе да помогну у акцији скупљања новогодишњих поклона.

У оквиру овогодишње акције прикупљања новогодишњих поклона за нашу децу на Косову и Метохији, ХО Српска солидарност, уз подршку...

ПРИБОЈСКИ ЖУРНАЛИСТА: Локална промоција светских корпорација

недеља, 31. октобар 2021.

Потпредседница Владе и министарка рударства и енергетике Зорана Михајловић прошле седмице посетила је Прибој. Повод је био отварање нове топлане на биомасу. Нова топлана, иако доста скуп пројекат, за сад по речима корисника делује као добар потез, иако је званично још у пробном режиму рада.
Међутим, гледајући како су државни медији пренели, фокус њеног боравка у Прибоју био је промоција и „прање” пројекта „Јадар” који је оспораван од независних стручњака као опасност по регију западне Србије. Научници су образложили своје ставове и документовали какву штету ће Рио Тинто донети у Србију ако се тај пројекат и реализује. Познато је да Рио Тинто где год је био само штету је иза себе оставио. Литијума има и у другим европским земљама, у већим количинама има га и у Немачкој, али ту је забрањен приступ Рио Тинту.

Ми, као маргинализовани део државе, треба да упитамо те залутале државне функционере, да ли знају којим поводом су дошли у Прибој? Јер обично у Прибој залутају, а причом у току посете одлутају из Прибоја.
У току је реализација изградње брзе пруге Београд - Будимпешта, купљен је и нови воз „на спрат”, популарни дабл декер који ће саобраћати том пругом брзином од 200 км/ч.
Једног просечног Прибојца, на пример, више од Рио Тинта занима кад ће бити реконструисана пруга Београд - Бар јер је та пруга својевремено Прибој повезала са осталим делом државе, а сада је пруга високог ризика којом се све мање људи усуђује путовати. Била је од изуезетне важности за привреду државе јер је била главна и директна веза са једном морском луком.
Просечног Прибојца такође занима кад ће бити ванстраначког запошљавања, да га немање партијске чланске картице не чини инфериорнијим у односу на човека који је члан партије.
Такође, прибојског предузетника (или онога ко би имао жељу да покрене сопствени посао) занима како да дође до повластица и субвенција које држава дели страним инвеститорима.
Прибојске пољопривреднике занима „ни по бабу ни по стричевима” подела подстицајних средстава за пољопривредну производњу и пласман робе на тржиште.
Такође, а вероватно пре свега, просечног Прибојца занима ко може да спречи изградњу хидроцентрала и тровање еколошког система Прибоја и Полимља, јер држава се не обазире превише на то.
И још штошта просечног Прибојца занима пре поменутог „Јадра”.

Наравно, нису Прибојци саможиви, њих занимају и проблеми људи из Мачванског и Колубарског округа. А они, обични људи из тих крајева Мaчве и Колубаре, виде Рио Тинто као изузетну опасност по свој народ и земљу, па и по државу. Министаркино „прање” уништитељског Рио Тинта у Прибоју је у најмању руку неукусно и непримерено.
Рио Тинто је данас у Подрињу, а знају Прибојци да сутра може неки „Јадар” осванути и у Полимљу.

Потпредседница Владе и министарка рударства и енергетике Зорана Михајловић прошле седмице посетила је Прибој. Повод је био отварање нове...

ПРИБОЈСКИ ЖУРНАЛИСТА: Прибојска дипломатија

недеља, 10. октобар 2021.

Када се узме у обзир однос броја становника и народних посланика, Прибој је општина са највише посланика у Народној скупштини Србије. Четири посланика заступају интересе (или би барем тако требало да буде) својих суграђана и општине из које долазе. Међутим, питање је колико стварно раде у интересу свог града. Посланик предводник неретко је одсутан са скупштинских заседања, фокусиран на позицију регионалног партијског координатора и задатке које тај посао носи са собом. Иначе, позицију регионалног координатора је успешно изградио и учврстио учешћем у разбијању протеста радика ФАП-а и пријепољских малинара. Што се тиче личног ангажмана везаног за конкретне друштвено-корисне ствари, залагао се и најављивао реконструкцију пута Кокин Брод - Бања. Међутим упркос обећањима то је остало празна прича све до доласка инвеститора у некадашњи хотел „Прибој“ а сада „Терме 36.6“ који се одрекао значајних новчаних средстава у корист изградње поменутог пута. Тек након тога је почела рекоснтрукција поменуте деонице. Други прибојски посланици владајуће странке су фокусирани на партијске задатке пљувања по опозиционим активистима. Ђилас, Шолак, Бошкић, жуто тајкунско предузеће, малверзације, фашисти, Маурицијус су само неки од често коришћених термина, иако о свему томе имају поуздане податке и знају једнако као Чворовићева Даница о Мадагаскару у чувеном филму „Балкански шпијун“. Каткад се укључе у расправу о актуелној теми заседања, а то је обично тема која се тиче републичког нивоа.
Локала се најчешће дотакну приликом изношења хвалоспева на рачун појединих министара и високих функционера, а све везано за посете и ангажман на решавању неких од питања битних по грађане Прибоја и околине. Посланик предводник је дуже време замајавао становнике Прибоја причом о доласку финског СИСУ-а, модернизацији производње ФАП-а и економском препороду Прибоја, позивајући се на председника државе као на гаранта целе те приче. Међутим, тај пројекат је био само шаргарепа на штапу за запослене у фабрици и за становнике Прибоја.
Након свих бајки ФАП-у је додељена симболична улога ремонта војних камиона. Чињеница је да је данас бити посланик питање личног материјалног профита, док је интерес становништа места из ког долазе остављен по страни.
То је и питање трговине слободом, јер партија појединцима да материјалне добити али заузврат тражи личну слободу говора, па тако трампа слободе зарад материјалних бенефита се приказује као образац нормалног и моралног поступања и понашања.
Колико год преовладавала жеђ за материјалним, треба се потрудити и потиснути је правим вредностима које ће и другима послужити као покретач или водич ка истинским, људскијим вредности.
Све буде и прође, али част и брука живе довека.

Када се узме у обзир однос броја становника и народних посланика, Прибој је општина са највише посланика у Народној скупштини Србије....

Источна пруга и „Ћирин“ долазак међу Прибојце

субота, 2. октобар 2021.

Пише: Прибојски Журналиста

Пре 115 година, тачније 4. јула 1906. године, у саобраћај је пуштена пруга уског колосека Сарајево - Увац. Пруга је (уз крак Међеђа - Вардиште) постала позната као „Источна пруга“, а имала је изузетан стратешки, војни и привредни значај. Пошто је траса пруге била на врло неприступачном терену, изградња је захтевала велика финансијска средства. Схватајући важност пруге, Аустроугарска је издала наређење да се пруга мора изградити по сваку цену. Рачунајући плате радника, изградњу тунела, мостова, станица, окретница и другог, цена једног метра пруге износила је један килограм злата. Била је најскупља пруга на свету тог времена. Пруга је од Сарајева до Увца била дугачка 161,5 км и пролазила је кроз 99 тунела и преко 118 мостова. 1. јануара 1929. године у рад је пуштен и део пруге од Увца ка Прибоју, и тиме је био олакшан промет путника и робе. Прибојци су напокон дочекали задимљеног Ћиру, а Прибој је добио савремену везу са западним делом државе. Било је планирано да се настави са градњом пруге до Пријепоља, али су рат и касније планови за изградњу нормалног колосека на релацији Београд - Јужни Јадран, омели реализацију тог плана. Позната је и анегдота са отварања пруге у Прибоју. Наиме, пругу је отворио тадашњи министар саобраћаја Андра Станић, а када је након отварања најавио наставак градње ка Пријепољу, један старији мештанин је добацио да му презиме министра не улива поверење да ће се то и реализовати. И било је тако, пруга уског колосека до Пријепоља није изграђена. Изградњом пруге нормалног колосека Београд - Бар обустављен је саобраћај на овој прузи. Срушена је и стара железничка станица и изграђена постојећа. Остале су фотографије из тог доба да сведоче о том грандиозном пројекту, о златним метрима пруге и сребрним надничарски платама. А не треба заборавити ни приче старијих генерација како се уз печено пиле путовало на вашаре, села, код лекара, родбине, момака и девојака.

Пише: Прибојски Журналиста Пре 115 година, тачније 4. јула 1906. године, у саобраћај је пуштена пруга уског колосека Сарајево - Увац....

ПРИБОЈСКИ ЖУРНАЛИСТА: Слобода говора на одмору или на робији

уторак, 21. септембар 2021.

Мале средине већ одавно имају проблем са одсуством слободе говора и избора. Тај тренд није заобишао ни Прибој. Сада већ деценијама, Прибојци немају слободу говора и избора. Некако се из народа издигне талог који обмане људе и запоседне руководећа места општине и после већ све шаблонски функционише. Власти се мењају али систем функционисања остаје исти. Прво оружје власти у придобијању подршке људи је награђивање или аванзовање појединца, па тако дође до куповине подршке локалног новинара који за награду буде постављен за помоћника председника општине за пољопривреду, иако са пољопривредом има додирних тачака само преко осредњих ТВ репортажа по прибојским селима и никакве квалификације за тај посао. Сличних примера има још, али прича се не врти само око њих. Код непоткупљивих или материјално скромније стојећих људи власт прибегава уценама, па тако да би човек задржао посао, или био запослен у приватној фирми за минималац, бива принуђен да на изборима да подршку владајућој партији. Неретко, уз потенцирање партијског активисте, радник је принуђен да обећа и гласове својих чланова породице. Из застрашености, људи не смеју да изневере то изнуђено обећање гласа дато локалном страначком каубоју. Тек нешто наивнији гласачи буду придобијени за обећања асфалта, струје, воде... Врло мали проценат гласа из убеђења, то су људи који се информацијама искључиво напајају са ТВ канала Пинка и Хепија. Доказ одсуства слободе говора и избора су и друштвене мреже, па тако локалне фејсбук странице (тренутно и даље најпопуларнија друштвена мрежа) готово се и не баве битним темама за грађане Прибоја или, ако се баве, то је селективно. Објављују се слике сваког лимског камичка, панорама Прибоја са Пање Главе по N-ти пут, цветови јапанске трешње, изгубљени кључеви, удомљавање паса луталица... Али где су суштинска питања која се тичу становништва? Притом, непожељни коментари који су критички упућени људима из власти буду обрисани, а корисници неретко и блокирани. Када је нека тема која је битна за становнике Прибоја (али непожељна од стране власти) на некој независној страници активна, иако подржавају ту причу или иницијативу, људи не смеју јавно да дају подршку јер се прибојавају да не буду санкционисани. О цензури локалне телевизије, која треба да буде бастион слободе говора, већ је испричана прича. Народ треба да схвати да има право избора и говора, и да му ту слободу не може узети никаква овоземаљска власт. Јер, ћутањем чините медвеђу услугу својој деци. Данас вам је добро јер вас нико не дира и примате плату, али ваше функционисање по том принципу се може вратити сутра вашој деци тако што ће њима на наплату доћи ваше ћутање. Прибојски журналиста

Мале средине већ одавно имају проблем са одсуством слободе говора и избора. Тај тренд није заобишао ни Прибој. Сада већ деценијама,...

Прибојска просвета и друштво - ЂУБРИШТЕ ИСТОРИЈЕ (плус додатак о вртићу НЕВЕН)

петак, 17. септембар 2021.

У чланку од пре два дана изнели смо запањујуће слике основне музичке школе у Прибоју. То је један од најчитанијих текстова на нашем порталу – има безмало 2000 посета за мање од два дана. Само је још текст о Селми Кулоглији – која је после девет година противзаконитог рада изабрана и за нови четворогодишњи мандат директора Градске библиотеке – имао такву читаност. Једино би особа без имало срама и моралних скрупула после таквог текста остала на тој позицији. И, каква је корист од те читаности и упознатости Прибојаца са стањем у музичкој школи? НИЈЕДАН ЈЕДИНИ ПРОСВЕТНИ РАДНИК У ПРИБОЈУ НИЈЕ ДИГАО СВОЈ ГЛАС! НИЈЕДАН ЈЕДИНИ РОДИТЕЉ ДЕЦЕ КОЈА ИДУ У МУЗИЧКУ ШКОЛУ НИЈЕ ДИГАО СВОЈ ГЛАС! А свеукупно је било 50-60 јавних реакција (лајкова) на текст. Дакле, када имамо неки пејзаж, онда има 500 реакција, а када имамо слику нехигијенских услова у једној школи, онда апсолутна већина само чита и ћути. Па шта смо то постали? Јесмо ли ми људи или пацови? Како је могуће да десетине родитеља годинама доводе своју децу у онај пачварник и помирљиво то посматрају?! У прошлом тексту смо апострофирали једног родитеља, али зато што је он пуних девет година на највишој позицији у власти и у року од седам дана може да реши тај проблем. То говори о њему као о општинском службенику, али ништа више о њему као родитељу то не говори него о било ком другом родитељу чија деца тамо иду. Зар смо баш свако достојанство изгубили? Каква је то поремећеност самодостојанства кад родитељ доводи децу у онај простор и не реагује? Па да ли постоји ико ко не зна како мора да изгледа једна школа? Вероватно је баш сваки родитељ чије дете иде у музичку школу прочитао тај текст, али ниједан једини није дигао свој глас, није јавно нешто рекао. Шта очекују наши данашњи родитељи – да се ствари саме од себе поправе, да им с дрвета падају плодови, а они само да седе и да гледају? Не, то се неће десити. А наша просвета – каква је то тек брука и срамота! Прибој има преко стотину учитеља, наставника, професора, а ко је од њих реаговао? Шта је школа за њих? Искључиво средство да на крају месеца оду до банкомата и подигну плату? Музичка школа користи део зграде која припада ОШ „Бранко Радичевић“. Директорка музичке школе каже да се више пута обраћала директору „Бранка Радичевића“ Бранку Цинцовићу и да се он ноншалантно оглушује о то. Зашто се директорка није обратила јавности, преко телевизије и интернета, зашто није скупила своје запослене и родитеље и одржала протест у граду, тако да се цео град о томе обавести, то је питање за њу. На спрату изнад учионица за часове музике држе се часови веронауке – то значи да наши вероучитељи упорно и свакодневно пролазе поред оног ходника као поред оног човека кога су разбојници свукли и израњавили и оставили га полумртва на путу од Јерусалима ка Јерихону. Чему ће они да уче ђаке? Сваки наставник и све помоћно особље „Бранка Радичевића“ мора знати за то како им изгледа део школе, па ако неки чак и нису ушли унутра, морају бар споља сваки дан видети оне разбијене и прљаве прозоре. Али, они то виде и најнормалније настављају са својим радом. Шта рећи о Биљани Комарици, наставници српског језика и књижевности у „Бранку“, која је од 2016. године председник Одбора за просвету, културу и информисање Општине Прибој и која не само да ништа није урадила по овом питању, а она дакле има двоструку професионалну и плаћену одговорност (и као наставник у „Бранку“ и као председник Одбора), него је одбила да сазове иједну више седницу Одбора откако сам ја ове године постао његов члан, а само зато што је мој једини и искључиви циљ да се управо овакви проблеми као што је стање у музичкој школи реше. Чланови Одбора поред нас двоје су и Јасмина Хусовић, наставник у Машинско-електротехничкој школи, и Марко Јањушевић, општински службеник који никакве везе нема са областима за које је овај одбор надлежан (он је по струци информатичар, а никад није имао радног искуства ни у једној од три наведене области). Уз њих ту је и Алма Бећировић, али она се није појавила на конститутивној седници и није познато да ли је уопште у Прибоју и да ли је потврдила своје чланство након скупштинског избора. 

Шта је тако бесрамно код Биљане Комарице? Она је некада довела два своја дечака код мене, да их учим да свирају. Били су прихваћени одмах и срдачно, као и сви други ђаци. Часове су, као и сви други, добијали бесплатно. Биљана Комарица је, дакле, добро и из прве руке упозната са мојим радом и мотивима и резултатима које су моји ђаци постигли. Како се, као председник Одбора, потом поставила према мени? Тако што користи своју позицију председника да узурпира рад Одбора, то јест да не заказује седнице, а које би резултирале нашом заједничком борбом и законитим појављивањем у Скупштини, којој смо дужни да поднесемо извештај и укажемо на проблеме, и тако што ми на вајбер групи Одбора, на моје захтеве да се закаже седница, одговара цинично и лицемерно. Обраћа ми се у трећем лицу, назива ме „неки“ итд. Уз то не пропушта прилику да похвали Бориса Мрдовића, који је у народу, с разлогом, познат као Крдовић. (Страшно је што народ свога председника Скупштине општине назива таквим именима.) Њен циљ је само један – да, колико може, спречи сваки покушај да се нешто добро учини. Дакле, то је родитељ чију сам децу годину дана бесплатно учио да свирају и који ми се још у лице руга. То што је она завршила српски језик и књижевност, то нажалост, као и у случају Владимира Ћировића и Гојка Станишића и њиховог факултета из Лукавице, не значи ништа. Као што њима естетско богатство, лепота и смисао музике Перголезија, Корелија, Пахелбела, Глука, Баха, Моцарта, Бетовена, Шуберта, Менделсона, Листа, Шопена, Дворжака, Чајковског, Римског-Корсакова, Стравинског, Шостаковича, Мокрањца, Христића не значи ништа, па уживају у некаквим верицама-шерифовић и митрима-мирићима и то смеће, као прст за повраћање, нуде у друштвеном саобраћању, тако ни Биљани Комарици етика и смислотворна књижевност Светог Саве, Теодосија, Стефана Лазаревића, Доситеја, Филипа Вишњића, Његоша, Вука, Бранка Радичевића, Стерије, Лазе Костића, Змаја, Ракића, Црњанског, Андрића, Селимовића, Миљковића, Ивана Лалића, Бећковића не значи ништа, па она привилегује латинично писмо и труди се да просветне и културне установе –  за које су се наши песници изборили мастилом као крвљу – сроза до њиховог егзистенцијалног обесмишљења. Само тако је могуће – кад сви ћуте и допуштају све што им се ради, а зарад неког личног себичног интереса – да једна школа има такав простор. За разлику од Прибојаца, једна стара госпођа из Београда и љубитељ класичне музике, иначе архитекта и идејни пројектант крипте у Храму Светог Саве, након прочитаног текста рекла је да ће га проследити Министарству просвете, да се упознају са случајем. Само, додала је, ако и среде саму школу, кадар у њој ће остати исти. Поставља се питање: зашто „Вук Караџић“ или Гимназија не понуде своје учионице за рад музичке школе? Ове две школе имају вишка учионица и пристојан простор. Постали смо као народ превише лоши. Омладински центар и Туристичка организација Прибој промовишу јогу, Црква и Исламска заједница у Прибоју на то ћуте. У музичкој школи раде људи који свирају по шатрама и дискотекама. Библиотеку и Дом културе воде крајње нестручни и противзаконито постављени директори. Директорка вртића „Невен“ Јасна Којадиновић сама је себе стимулисала да боље ради тако што је себи подизала плату колико јој се прохте (и тај вишак највероватније делила са својим шефом Мрдовићем или му у целини прослеђивала), због тога била на суду у Краљеву и нагодила се са судом да тај новац врати – што значи да је у питању била КРАЂА – и бесрамно наставила да води ту установу. ТВ Прибој већ две скупштинске седнице за редом сече у директном преносу говор одборника Ненада Анђића у којем он износи јавности податке о том криминалу (овим путем тражимо од Ненада Анђића да јавности предочи податке, изјаве или документа која има, да их достави нашем порталу или да лично сними своје обраћање и објави га на интернету, јер нико још није могао да чује оно што је он рекао на скупштинским седницама). Дакле, ТВ Прибој, то јест њени радници и њен власник, активно учествују у криминалу. Вест је на сајту Блица и даље активна:

https://www.blic.rs/vesti/hronika/policija-na-nogama-pali-lekar-iz-zabele-i-celnik-fudbaleskog-kluba-prevaranti/ybhzsnc Радослав Докмановић

У чланку од пре два дана изнели смо запањујуће слике основне музичке школе у Прибоју. То је један од најчитанијих текстова на нашем...

Пријемни испит за нижу музичку школу у Прибоју

недеља, 12. септембар 2021.

Музичка школа Пријепоље, одељење у Прибоју, уписује нове ученике. Пријављивање и провера музичких способности одржаће се у среду, 15. септембра, од 11.30 од 14.30 у школи у Прибоју. Више информација можете добити на телефон: 033/712-860.

Доведите дете, пружите му прилику да заволи класичну музику.

Музичка школа Пријепоље, одељење у Прибоју, уписује нове ученике. Пријављивање и провера музичких способности одржаће се у среду, 15....

Вељко Симовић: Предрасуде свуда око нас

четвртак, 2. септембар 2021.

Предрасуде се дефинишу као специфичне врсте ставова кроз које се изражава релативно трајни субјективан (позитиван или негативан) однос према одређеним објектима (групама, народима, појединцима, институцијама..) Предрасуде се налазе свуда око нас. Било да смо ми ти који имамо предрасуде према некоме или нечему, било да ми носимо терет предрасуда. Колико су предрасуде и стереотипи дубоко усађени у нас, најбоље говори изрека чувеног физичара Алберта Ајнштајна, која гласи: ,,Живимо у свету у коме је лакше разбити атоме него предрасуде“. Са предрасудама се, као и са дискриминацијом, почиње јако рано. Деца постављају питања својим родитељима и уколико су одговори на та питања предрасуде, деца одмах прихватају те предрасуде као своје. Када прихвате те предрасуде, аутоматски их и пласирају и одређују свој идентитет у друштву према ономе што не воле, а не према ономе што воле. У том тренутку деца не знају ни шта је емпатија нити шта је политичка корекност нити било шта томе слично, већ само пласирају без икаквих филтера оно што чују у својим домовима. Предрасуде никада не настају саме по себи, већ произилазе из стереотипа. А шта су стереотипи? У основи стереотипа налази се погрешна и неоправдано широка генерализација, уверење које се заснива на минималном познавању групе о којој се говори и претпоставци да сви припадници те групе имају одређене особине које су само њима својствене и по којима се разликују од других. Стереотипи негирају индивидуалност особе. На пример један лекар једне болнице нам се не допада и стереотип се ствара тако што касније читаву болницу посматрамо кроз једног лекара. Предрасуде и стереотипи су постали научни облици мишљења које се преносе кроз институције система Да би уврдили кораке превазилажења предрасуда и стереотипа, морамо јасно установити и ствари које то изазивају. Научници разликују две групе фактора да се створе предрасуде и стереотипи: 1. Друштвено-економски фактори Да би се оправдала експлоатација неке групе она се описује као мање вриједна. 2. Психолошки фактори у вези са личности Одређене људске карактеристике помажу да се објасни настајање предрасуде а.) Везаност за групу б.) Склоност ка генерализацијама ц.) Агресивност као природна реакција на незадовољење потреба и мотива Сада када смо јасно установили услове за појаву предрасуда и стереотипа, како их онда превазићи? Један од начина је информисање, односно тражење реалних, објективних аргумената, доказа да подрже одређени став. Особе спремне на критички приступ појавама у друштву и животу, формираће своје мишљење на основу објективних показатеља и сопствене процене. Други начин је разумевање међусобних разлика и њихово прихватање, неговање емпатије. Ово се најбоље постиже: 1.       Када не судите унапред 2.       Када сте флексибилни (крут начин размишљања спречава да видите какви су други) 3.       Када сте радознали, јер ћете тако отворити многа врата која сте несвесно затворили 4.       када се повежите са особама другачијих интересовања и проверите своју способност прихватања различитих мишљења, јер многе предрасуде нестају када схватимо шта можемо да научимо од других Само један од ових корака натераће онога који је ушао у предрасуде да добро размисли о ономе у чему је, а онда-онда иде други корак... Путуј, читај, упознавај, слушај и излази из еко комора у које си сам себе сместио и тако буди занимљивији и себи и другима!

Предрасуде се дефинишу као специфичне врсте ставова кроз које се изражава релативно трајни субјективан (позитиван или негативан) однос...

НОВО, ВЕОМА ПРИЈАТНО ПОЗНАНСТВО - Чехов за децу у преводу Нађе Парандиловић

петак, 13. август 2021.

У новом броју Политикиног Забавника можете прочитати Чеховљеву причу Ново, веома пријатно познанство у преводу Нађе Парандиловић.

У новом броју Политикиног Забавника можете прочитати Чеховљеву причу Ново, веома пријатно познанство у преводу Нађе Парандиловић.

СЛИКЕ ИЗ СВЕТА: Немачка - Срећни без деце (или: Срећом без деце)

уторак, 3. август 2021.

Филм (без превода) можете погледати овде: https://www.youtube.com/watch?v=1zku2SqDkBI У питању је документарни филм о три немачка брачна пара без деце, али који децу немају својом вољом, да би били срећни. Све је уредно, лепо, естетизовано. Добри послови, путовања по свету и слободно време пуно садржаја и активности. Десетине хиљада наших људи годишње одлази тамо да живи. Један наш песник, Саладин Бурџовић, Бјелопољац који живи у Франкфурту, има о томе стих: „Увенути у изобиљу!“ А 2002. године је написао песму „Јужни Словен пјева кроз Офенбах“, која се завршава строфом: Те године било је хит отуђити се
(свих 365 дана),
имали смо малог пса и безуспјешно, преко огласа,
покушавали да га замијенимо
за било какво дијете... РД

Филм (без превода) можете погледати овде: https://www.youtube.com/watch?v=1zku2SqDkBI У питању је документарни филм о три немачка брачна...

ЦАРЕВО НОВО ОДЕЛО - Андерсенова бајка, хришћански мотив и немачки филм

петак, 30. јул 2021.

Из наше преводилачке радионице управо је изашао филм Царево ново одело. У питању је дело немачке националне телевизијске продукције из 2010. године и један од наслова из дугогодишњег низа филмованих бајки под називом У једном маху (Auf einen Streich). У овој серији, од 2008. г. до сада, снимљено је преко 20 филмова, углавном по мотивима из Гримових бајки. Прича о царевом невидљивом оделу сеже још у среди век, када ју је записао шпански племић Дон Хуан Мануел (1282-1348) у збирци кратких поучних прича под називом Кнез Луканор. У његовој причи, под називом Шта се догодило једноме краљу са тројицом пробисвета који су му ткали тканину, појављују се код једног маварског краља тројица варалица који се представљају као ткачи и нуде да му саткају одело које ће бити видљиво само оним племићима који су законити синови својих очева, док ће онима који то нису бити невидљиво. Краљу се то јако допадне, будући да у Мавара човек не баштини ништа од своје очевине ако није законити син. Као уверење да га неће преварити и побећи, јер одело шију од злата и најскупоценијег блага, варалице траже да све време буду закључани у једној соби и у тајности ткају краљево одело. Краљ пошаље једног, па другог свог изасланика да виде како се одвија рад, а они се потом, у страху пред сазнањем да нису синови оних којих су мислили да јесу, краљу враћају са лажним описима одела. Онда и сам краљ оде: варалице показују одело, указују на посебне везове и зашарке, као да је све ту, док он сам не види ништа. Затим шаље још двојицу својих најближих службеника на двору, са највишим звањима, и они све исто понављају. Коначно, краљ облачи своје чаробно одело за један празник и јаше на коњу. Приповедач додаје коментар да је краљ „имао среће јер је било лето“. Сви гледају краља и диве се новом оделу, док један црнац, „који ништа није имао да изгуби“, не рече краљу да је го. Тада и сви остали то признаше. Међутим, пошто су извршили свој посао, лажни ткачи су били откључани и већ су побегли. Прича се завршава поуком: Ко ти тражи штогод да од ближњих скриваш,
знај, превару кује, већу но што сниваш. Ханс Кристијан Андерсен мотив невидљивог одела користи са другачијим смислом. Један цар троши сав новац и време само на своја одела. Не занима га ни његова војска, ни позориште, нити изласци у природу. Једнога дана у његов град дођу двојица варалица који се издају за ткаче и кажу да умеју исткати најлепше рухо које се да замислити, и то такво да буде невидљиво свима који су неопростиво глупи или за своје звање нису способни. Предлог се цару свиди и варалице добијају поруџбину. Током ткања, цар шаље једног за другим двојицу високих дворских службеника да развиде како напредује рад и они се враћају са речима највеће хвале. Када је одело било готово, у пратњи читаве гомиле дворилаца, и сам цар одлази да га види. Оделу се диве сви, па и сам цар, који прихвата предлог да га обуче о новој светковини која је на прагу. На светковини не само да се сви диве царевој одежди, него високи двориоци у ваздуху држе њене скуте. Сам свршетак бајке, у преводу Станислава Винавера, изгледа овако: „Ама, он нема ништа на себи!“, рече најзад неко мало дете.
„Чујте глас невиности!“, рече детињи отац, те један другоме дошаптаваше шта је дете казало.
„Ама, он нема ништа на себи“, повика најзад цео народ.
Ово се јако коснуло цара, јер му се чинило да је народ у праву. Али он помисли у себи: „Сад или никад ваља истрајати.“
А коморници иђаху и ношаху му скуте којих уопште није било. Андерсенова бајка, дакле, садржи измене које је пресудно чине новим делом. У њој је у средиште радње постављен у раскоши комично огрезли цар, а основни нагласак приче је на психолошком профилу владара и његових удворица, чије нам се мисли откривају у форми унутрашњег монолога. Тај психолошки аспект, који причи даје озбиљан сатирични и критички смисао, закључно наглашава свршетак приче одступањем од жанровског канона бајке. У Андерсеновој измени мотивације приповедног света, поред наведеног, битно место припада идентитету онога који се усуђује да цару каже истину: док код Дон Хуана Мануела (а вероватно и у усменој арапској причи за коју се претпоставља да је постојала) то говори један „црнац, који није имао ништа да изгуби“, код Андерсена је у питању једно дете. У првом случају се, дакле, вероватно ради о неком робу, у сваком случају некоме ко нема никакав друштвени статус, и ко због тога што нема шта да изгуби говори истину. У другом случају је у питању дете, за чијим речима следе речи његовог оца: „Господе Боже, чуј глас невиности!“ Ове очеве речи, које овде наводимо према преводу са данског оригинала („Herre Gud, hør den Uskyldiges Røst!“), читаоца (а и присутни народ, дворске службенике и цара) јасно упућују на Христове речи и њихов хришћански контекст је недвосмислен. У српским преводима, међутим, овај очев позив доживљавао је различите неаутентичне облике. (Наведене преводе ове реченице дајемо према студији „Андерсен - превод, прерада, адаптација“ Зорице Манчић, Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. 55, 2007, свеска 1.) 

У прва два превода, из 1947. године, једном Винаверовом и другом непотписаном из једне сликовнице, очево обраћање није упућено Богу, него директно цару и народу: „Чујте глас невиности“, односно: „Ах, чујте шта каже невино дете!“. У преводу из 1967, који потписује Југана Стојановић, стоји: „Саслушајте глас искрености!“ Тек се у преводу Петра Вујичића, из 1980. године, први пут помиње Бог, али ствар изгледа овако: „Господе боже! То је глас недужна детета!“ Овде видимо следеће изневеравање оригинала: прво, реч бог је написана малим словом (што је свакако без смисла када стоји уз реч Господ, пошто она јасно упућује на хришћанског Бога, који се увек пише великим словом јер нема значење заједничке, него властите именице); друго, уместо обраћања Богу имамо само један узвик. У поменутој студији, међутим, можемо сазнати то да је Јосип Табак у свом преводу, објављеном у загребачкој Младости, а прво издање је изашло 1957, дао: „Боже, чуј глас невиности“. У преводу који се данас налази у читанци за други разред основне школе издавача Клет, очева реченица гласи овако: „Ах, боже мој, чуј недужни гласић!“ (Уџбеници осталих издавача нам тренутно нису доступни.) Ово је чудно решење, јер се убацује уздах на почетку, бог је написан малим словом, избачена је реч Господ и имамо умањеницу гласић. Ком богу се обраћа отац - Аполону, Зевсу, Перуну? Када се узме у обзир колико је јасна и проста Андерсенова реченица, не може се имати разумевања за било какве импровизаторске преводилачке интервенције. Поготово је неприхватљиво да један такав превод буде у уџбенику 2021. године, дакле 14 година након објављивања студије Зорице Манчић, и то у часопису највишег националног значаја. Овде није лако рећи колико је у овим случајевима изневеравања изворног текста посреди цензура због уподобљавања тадашњим идеолошким кретањима, а колико то што бајка није превођена са данског оригинала, него посредством превода са других језика (немачког, руског, енглеског). У неким преводима ове бајке на тим језицима такође можемо наићи на сличне нетачне преводе ове реченице. Било да је реч о идеолошкој рестрикцији од стране наших преводилаца или о неверности страних, чије су грешке наши пренели, у оба случаја се посредује један самозаборав, који се огледа у мишљењу, нашироко увреженом, да је невиност детета као вредност и носилац истине општа и самодана културна константа, а не вредност која је, бар по пореклу и утемељењу, специфично хришћанска. У античким, дохришћанским културама деца су имала подређен друштвени статус и третирана као „недовршена у постајању одраслом особом, телесно слаба и без умног капацитета, да би тек са развојем хришћанства постала доживљавана у другачијем и позитивном светлу и то још као она на која одрасли треба да се угледају“ (цитат је из уводног, сумирајућег текста Ратлиџовог зборника научних радова Children in Antiquity. Perspectives and Experiences of Childhood in the Ancient Mediterranean, edited by Lesley A. Beaumont, Matthew Dillon and Nicola Harrington, Routledge, London-New York, 2021; књига се може преузети овде). Свезаност пуноправности детета са хришћанском вером најбоље се може увидети помоћу упоредног сагледавања јеванђељског односа према деци и правног и културолошког статуса који су деца имала у античким паганским културама (староисточним, грчкој, римској), као и у потоњим културама које су постојале упоредо са хришћански инспирисаним (индијска, османска), или у оним које су постојале у оквиру хришћанске цивилизације (викторијанска Британија и капиталистичка друштва уопште), и најзад у новим културним обрасцима, у којима се - услед одрицања од хришћанског наслеђа - право детета на одрастање по образу природних породичних односа подређује праву двоје хомосексуалаца да усвоје дете. Да је хришћански однос према деци био нешто ново и другачије, упућују места из Новог завета у којима се Христос обраћа првосвештеницима и својим ученицима, говорећи им да греше у свом односу према деци. У коментарисаном издању Андерсенове бајке (овде) дететове речи пропраћене су упућивањем на 8. Давидов псалам и Јеванђеље по Матеју. Када се првосвештеници и књижевници расрде због речи деце која препознају и славе Исуса као Сина Давидовог, Исус их упућује на речи из 8. Давидовог псалма (Мт. 21, 16): Из уста дјеце и одојчади начинио си себи хвалу. Ми бисмо овде поменули и Христово благосиљање деце и речи ученицима који су бранили родитељима да му их доводе (Мк. 10, 14): Пустите децу нека долазе к мени, и не браните им; јер је таквих Царство Божије. Следи коментар из књиге: Јоанис Д. Каравидопулос, Јеванђеље по Марку: тумачење, превела Лада Јагушт Акад, редактор превода Епископ далматински Фотије, Истина, Београд-Шибеник, 2007. Овим призором (...) јеванђелист најављује позитиван став хришћанства према деци, за разлику од, по том питању познате, строгости античког света. Очигледно делећи схватања свога времена, да поуку не смеју прекидати личности мале важности као што су деца, ученици спречавају и прекоревају мајке које доводе своју децу пре Исуса да их благослови. (...) Из основе мењајући схватање онога времена када се на дете гледало само као на „потенцијалног“ будућег зрелог човека, Исус у детету види праобраз према коме треба да се уподоби сваки човек како би ушао у нову стварности Царства Божијег: Заиста вам кажем: Који не прими Царства Божијега као дете, неће ући у њега (15. стих). Познато је да се дете, као нејако, не ослања на своју снагу, него има неограничено поверење у старије од себе. Црквени Оци, било приликом тумачења овог стиха, или поводом других места из Светога Писма где се говори о деци, истичу следеће карактеристичне особине детета: непритворност, бестрашће и смерност (свети Златоуст), поверење, незлобивост и незлопамћење (Теофилакт), одсуство сујете и жеље за првенством и надмености (Зигавин), одсуство жалости (Ориген), одсуство покрета душе према насладама (Дидим Александријски) и др. Свим тим дечијим особинама заједнички садржалац је смирење, то јест свест о сопственој слабости и безгранично поверење у старије. (...) Теофилакт коментарише овако: „Гледај, није рекао, ових је Царство, него таквих, то јест оних који по подвигу поседују незлобивост коју деца имају по природи.“ (Наведена књига Ј. Д. Каравидопулоса јединствена је у литератури те врсте на српском језику и најусрдније је препоручујемо. У питању су коментари који обједињују богословски и научни, филолошки приступ, обухватајући у својим разматрањима и закључцима сва досадашња богословска тумачења Јеванђеља по Марку, како православних, тако и католичких и протестантских тумача.) Христов однос према деци био је једна од новина које су темељно измениле тадашњу и утицале на потоњу културу целог људског рода, а којих најчешће нисмо свесни. Ми такве етичке и правне привилегије као што је неприкосновено право детета данас подразумевано уживамо, али неретко у забораву порекла тог права и извора тог нашег не-античког и не-инструменталистичког односа према деци. Богоборци који подразумевају неприкосновеност дечјих права и дечји живот као највишу вредност живота својим богоборством заправо секу грану на којој седе. У борби за дечју пуноправност - историја каже - само једна икона може да стоји: Христова. Андерсен је прецизно адресирао речи дететовог оца и за сам свет бајке то је важно. Очево обраћање Богу подразумева следеће: очев усамљенички вапај, јер у гомили која учествује у општем лицемерју и свесном самообмањивању нема никоме другом да се обрати да га чује (што је потпуно супротно обраћању народу и цару, како дају наши преводи); призивање ауторитета који дететовим речима треба да да значење које им је Христос дао; тек након очевог повика ка Богу, са јасним упућивањем на Христове речи из јеванђеља, наступа шапутање међу људима, а затим долази и до понављања исте дететове реченице од стране народа; такав редослед у развоју ситуације - 1. дететове речи, 2. очево позивање Бога и подсећање свих на Христове речи, 3. народ понавља исту дететову реченицу - мора се поштовати ако уопште хоћемо да поштујемо текст; истрајавање цара, чији је царски ауторитет у хришћанским монархијама био директно довођен у везу са Црквом и Божјим ауторитетом, као и његових службеника, у апсурдном понашању - где је цар го, али где су и сви они међусобно раскривени као лицемери и варалице - знатно добија на тежини, јер се они сад у свему томе свесно супротстављају и самом Христовом ауторитету; у својој таштини и лицемерју цар и његова свита остају индиферентни не само на речи свог народа, него и на речи Божје. То је оно што овој причи даје озбиљну слојевитост и условљеност мотива на дубљем плану и то је оно што се губи када се преводом кривотвори изворни текст. Нажалост, ни савремена немачка телевизијска продукција у том погледу није боље поступила од српских преводилаца. У филму је та очева реплика потпуно изостављена и то видимо као једино слабо место у овом иначе дивном филму за децу. У филму је то једнако велико огрешење,  јер док се у бајци цар одлучује да истраје у својој таштини и издржи бруку без промене, у филму имамо промену: цар се кратко након дететових речи духовно сасвим преобразио. Узрок тог преображаја је само то што је цар увидео колико је био глуп. Питање је: зашто би се тај увид одразио и на његов морални однос према доброчинству и људима у целини? Управо ту би најефектније решење било то да је, као код Андерсена, отац детета повикао ка Богу, а да се онда цар - кад су се аутори већ одлучили за канонски свршетак бајке - и сам сетио Бога и покајао због дотадашњег живота. На његовој круни се налази крст и то би, дакле, било у складу и са конкретним друштвеним приликама у које је смештен филм. Остали чиниоци овог филма само се могу похвалити. Његова драмска адаптација може да послужи као уџбенички пример добре драматизације једне кратке приче: уведено је неколико ликова, сам лик варалице Јакоба у радњи је добио исти значај као и лик цара а да притом суштина Андерсенове бајке није изневерена. Остали ликови су грађени према типским ликовима из осталих бајки. Мотив трошења новца за скупоцена одела у филму је развијен тако што су приказане његове социјалне последице, па је тако постао и један од мотива самог заплета радње и доласка лажног ткача на двор. Дијалози су живи и фино хуморизовани, а ликови психолошки нијансирани и нимало груби. Тумачење улога, посебно у случају цара Фридхелма којег игра Матијас Брант, за највишу је оцену. Андерсенова бајка је у пуном смислу само обогаћена. Бајка Царево ново одело део је лектире у другом разреду основне школе и овај филм ће нашим ђацима и учитељима убудуће бити на услузи као квалитетан и занимљив допунски садржај. Радослав Докмановић

Из наше преводилачке радионице управо је изашао филм Царево ново одело. У питању је дело немачке националне телевизијске продукције из...

Срећан Курбан Бајрам!

уторак, 20. јул 2021.

Као мали прилог прослави данашњег празника Курбан Бајрама, доносимо неколико прекуцаних извода из текстова Владете Јанковића о исламу. (из поглавља „Мухамедово учење“) Наредни низ куранских изрека може да, бар у главним цртама, покаже на каквим се моралним начелима заснива Мухамедово учење: Алах захтијева да се свачије право поштује, добро чини, и да се ближњему удељује, а разврат и све што је одвратно и насиље забрањује. Не поводи се за оним што не знаш! И слух, и вид, и разум, за све то ће се заиста одговарати. Не ходи по земљи надмено, јер земљу не можеш пробити ни брда у висини достићи. О верници, нека се мушкарци једни другима не ругају, можда су други бољи од њих, а ни жене другим женама. И не кудите једни друге и не зовите једни друге ружним надимцима! (...) Клоните се многих сумњичења, нека сумњичења су заиста гријех. И не уходите једни друге, и не оговарајте једни друге! Има ту још налога: да се буде доследан и поносан, а да се клони лицемерја, да се држи реч, да се поштује ритуал молитве, па све до Алаховог наређења верницима да при одласку у џамију облаче најлепше одело. Али је врло занимљиво и то што је (сасвим као у хришћанству) Бог спреман да опрости ономе ко учини рђаво дјело и згријеши, па се искрено покаје. При томе је, наравно, битно да покајање буде заиста искрено. Иначе, Мухамедова вера, према „Курану“, у Најтеже преступе убраја још убиство и самоубиство, проституцију, прељубу, чедоморство, лажно оптуживање, крађу, зеленашење и прорицање будућности. Има и неких других забрана и препорука: Забрањује вам се стрвина, и крв, и свињско месо, и месо животиње која је заклана у нечије друго а не у Алахово име, и која је удављена и убијена, и која је стрмоглављена, и рогом убијена, и од звијери начета. А ономе ко буде приморан, кад хара глад, без намере да учини гријех, Алах ће опростити и самилостан бити. Занимљиво је и важно што „Куран“ на бар педесет места инсистира на томе да се ислам не сме наметати силом, а доследно заступа идеју верске толеранције. Супротно старим европским, па и нашим, предрасудама, чињеница је да за време дуге историје муслиманских освајања Арапи, Турци и остали нису по сваку вену приморавали покорене народе да приме ислам: њима је било важнинје да редовно и без тешкоћа убирају харач, и да тога ради организују ефикасну државну управу, него да било коме намећу своју веру. Треба бити само логичан, па схватити да је управо вера – у сопственим и туђим очима – чинила муслимане повлашћенијима: зашто би они желели да ту своју ривилиегију с неким поделе? Мухамед је чак изричито наредио да се верски живот покорених народа не сме ометати, забранио је рушење цркава и свештенике ослободио намета и пореза. Ипак, како се ово може помирити са злогласном исламском идејом о светом рату – џихаду? Муслиманске књиге то овако објашњавају: Арапска реч џихад има више значења: рат против неверника у одбрану вере и отаџбине, борба против друштвеног зла и неваљалства, борба против себе самог, својих страсти и рђавих нагона. Одредбе у Курану које се тичу Џихада у смислу рата односе се искључиво на незнабошце и идолопоклонике, а не на Јевреје и хришћане који (ма како да то, по схватању муслимана, погрешно чине) ипак верују у Бога. Што се тиче трговине робљем, за њу се каже да се развила тек у каснијим вековима, односно да у муслиманском свету није постојала за време Мухамеда и прве четворице његових наследника. Објашњење гласи: Тенденција исламског законодавства била је да се ропство што пре искорени. Што су ову институцију, као и многе друге, поједини исламски самодршци, уз благослов служеног свештенства, временом злоупотребили, нису криви ни Мухамед ни Куран – као што нико паметан неће судити о Христу и јеванђељима по делима неких папа или феудалних зулумћара. (из поглавља „Мухамед у Медини“) Некако у исто време, Мухамед је закључио како је потребно наћи неки устаљени начин да се правоверни обавештавају о времену богослужења. Јевреју су у ту сврху употребљавали рог, хришћани звоно, а муслимани се определише за људски глас. Ослука је пала да убудуће, кад год је време молитве, један муслиман јавно и гласно позове вернике да се поклоне Алаху, изговарајући ову формулу: Бог је велики! Ја сведочим да је Бог један, а Мухамед његов посланик. Правоверни! Дођите на молитву, дођите на спас! Бог је један и једини! То је, наравно, и данас значење онога што са џамија извикују мујезини свуда у свету. Мухамед је то позивање поверио једном ослобођеном робу по имену Билал, који је имао необично снажан и продоран глас: тако је Билал постао први мујезин, а његово име синоним за професију. (из поглавља „Шта је то ислам?“) Да би читава слика била потпунија, наведимо неколико података из којих ће се видети каква је била исламска цивилизација и шта је она, на пољу науке и уметности, донела свету. За време муслиманске власти, на пример, шпански град Кордова имао је, око 1000-те године, пола милиона становника, којима је стајало на располагању 700 џамија, 900 јавних купатила и – ма како то невероватно звучало – чак 70 библиотека. У XIII веку, у Гранад је подигнута славна тврђава и дворац Алхамбра, којом се Шпанија и данас дичи. Муслимани су у Европу из Кине пренели вештину производње хартије, што је од XII века огромно унапредило развој писмености и науке. ЊИховим посредством је из Индије у Европу дошла игра шах, а Европљани нису знали за шећер све док муслимани нису почели са узгајањем шећерне трске у Шпанији. Ремек-дела исламске архитектуре расута су широм света, нарочито у виду џамија и гробница. Најславнији такав надгробни споменик је свакако Таџ Махал, у Агри у Индији, који је 1629. године подигао један владар за своју жену. Исламска књижевност је оставила мноштво сјајних дела, али нису мање чувени муслиманска керамика и теписи, који су – узгред речено – у Европи почели да улазе у употребу тек у XIV веку. Када је о науци реч, исламски допринос није мање значајан и дуговечан. Крајем XV  века, када је португалски истраживач Васко да Гама опловио Африку, његов арапски навигатор Ахмед ибн Маџид одвео га је све до Индије помоћу мапа и инструмената за које Европљани нису знали. Међу Арапима постоји предање да је Ахмед пристао да покаже тај тајни пут само зато што су га Португалци напили. Муслимани су дали свету нумерички систем који се данас користимо, а нарочито су нас задужили цифром нула, за коју се пре њих није знало. Они су такође измислили алгебру, за коју је, што ја мање познато, један од чувених стручњака био персијски песник Омар Хајам. Славни муслимански мислилац и лекар Авицена, који је живео око 1000-те године, написао је медицинску енциклопедију од око милион речи, а многа његова открића из хемије, физике, астрономије или математике важе и данас. Изводи су преузети из књиге: Владета Јанковић, Митови и легенде. Јудаизам, хришћанство, ислам, СКЗ, Београд, 1996. За Реч Прибоја приредио Радослав Докмановић.

Као мали прилог прослави данашњег празника Курбан Бајрама, доносимо неколико прекуцаних извода из текстова Владете Јанковића о исламу....

Драган Нешић - „Простори и жива бића“ 1980-2021

понедељак, 12. јул 2021.

Изложба изабраних слика Драгана Нешића, насталих у периоду од 1980. до 2021. године, под насловом „Простори и жива бића“, отворена је 15. јуна, а трајаће до 1. септембра. Галерија „Спирала“.

Изложба изабраних слика Драгана Нешића, насталих у периоду од 1980. до 2021. године, под насловом „Простори и жива бића“, отворена је 15....

Вељко Симовић: Прихватање твојих особина нека буде моја врлина!

петак, 18. јун 2021.

Живимо у времену када свугде можемо видети говор мржње и дискриминацију, а да се о превазилажењу и решењима тог проблема најмање говори... Свако ко чита ово, може се сетити неког тренутка у животу када је био дискриминисан. У школи, на послу, или у земљи и месту у ком се налази. Нажалост, са дискриминацијом се многи често сусрећу јако рано, још у првим разредима школе. Материјално стање, оцене, боја коже, дружељубивост први наилазе на мерила тих наизглед безазлених глава. Meђутим, ту није крај. То је тек почетак за обе стране, и дискриминисане, а и дискриминаторе. Дискриминатор ће увек бити „у праву“,  док ће дискриминисани увек осећати да га неко гледа очима осуде. Како то превазићи? Сматрам да се дискриминација превазилази само емпатијом, али не емпатијом коју ћемо ми показати угроженом, већ емпатијом унутар себе. Међутим, емпатије нема без идентификације. Морамо пронаћи себе у невољи другога, макар се она свела на оно: „Шта би било кад би било?” Шта би било када би ми били у групи људи коју нико не воли?  Шта би било када би се нама ругали и понижавали нас? Шта ако мој члан породице, пријатељ трпи дискриминацију и угрожавање? Тек тад видимо да то није лепо. Свако, али апсолутно свако има право на свој живот! Право на музику коју слуша, одећу коју носу, на фазон који живи. Ако неко није урадио корак који ти јеси и због тог твог корака те дискриминише и угрожава, не мисли он да је тај корак лош, него он нема храбрости да га направи. Људи који дискриминишу су често јако конзервативни људи, људи који су то понели из својих домова и ако ниси по њиховом укусу, одмах узимају камен осуде и без размишљања бацају на тебе.  Сматрам да данас интернет такође може направити конзервативну особу затворену за дијалог. Користећи друштвене мреже, платформе за видео и сл. те мреже ће нам следећи пут понудити нешто што је блиско нама на основу претходних претраживања и самим тим ми добијамо потврду свог става и стварање непробојног круга око нас и уколико се неко појави у нашем окружењу са другачијим ставовима и моралним уверењима, одмах се активирају одбрамбени апарати који су много јачи него иначе и који заправо не бране своју страну, већ нападају туђу. Тако долазимо до тога да је неко са друге стране планете, који је сличан нама, мени ближи од комшије који је другачији од мене. Борба против дискриминације мора бити јако опрезна, како не би искористила оно против чега се бори, већ мора да спроводи оно што она очекује од самих дискриминатора, а то је толеранција и и покушај разумевања. Дискриминисани мора имати бунт у себи. Мора да се бори за своја права, јер ако се он не бори, његов проблем неће бити видљив другом, који има исти проблем и тако му се неће придружити у његовој борби. У школи, професори, учитељи, наставници су ти који могу доста да ураде када су у питању рањиве групе деце. Тако што ће их подстаћи да се не стиде онога што јесу, напомињући да смо сви различити, али ипак исти. Реагуј када видиш дискриминацију! Стани у одбрану оштећеног и никада се нећеш покајати! Прихватање твојих особина нека буде моја врлина, поступи и ти као и ја и живећемо један са другим, а не један до другог!

Живимо у времену када свугде можемо видети говор мржње и дискриминацију, а да се о превазилажењу и решењима тог проблема најмање...

Владика бачки Иринеј: Још о „родној равноправности”, дискриминацији и законима који се на њих односе

уторак, 15. јун 2021.

Ујдурма са „родним” новоговором и тобожњом законском  заштитом „родне равноправности” само је, по нама, „димна завеса” и камуфлажа. Порука је она осмомартовска: ево вам језичка играчка да се  забављате, а у реалном животу ће вам послодавац и убудуће говорити: „Бирај: или трудноћа или посао”... У последње време наши медији  су препуни тематике из наслова овога скромног пригодног текста, а у  јавном политичком дискурсу, од теоретских расправа до муњевитог доношења  законâ којима се, наводно праведно, демократски и у духу „европских  вредности”, уклања дискриминација женског пола, односно „рода”, и  обезбеђује „родна равноправност” међу половима, односно „родовима” или,  још новосрпскије, „џендерима”, и то на свим нивоима, укључујући и језичку норму. Последњим аспектом овог – по нама  вештачког и излишног – питања позабавићемо се у наставку, а за почетак  само констатујемо: после свих језичких реформи и интервенција у области  језика, од Вука Караџића до наших дана, у пракси се намеће и спроводи  нова радикална реформа и арбитрарна трансформација српског језика. Она није резултат спонтаног, природног језичког развоја него недомишљеног и  зато непромишљеног усвајања идеолошке матрице савремене западне, махом  дехристијанизоване или постхришћанске културе и цивилизације. Реч  је о новој идеологизацији језичког феномена, без којег не постоји човек  као логосно или словесно биће, а коју можемо означити као „џендеризацију” језика. Притом се она у свету врши више-мање насилно, па  тако и наш споменути закон, односно, са онтолошког и етичког  становишта, озакоњено безакоње, прети казнама и глобама оним грађанима  који одбију да се изражавају у складу са правилима џендерског  новоговора. Скупштинска гласачка машина није, разуме се, домислила да  тако „озакоњује” невиђену дискриминацију огромне већине наших грађана,  па и читаве једне националне заједнице у Србији, не марећи ни за наш  Устав, а камоли за многовековну језичку традицију, и уопште не схватајући  да је сваки језик својеврстан живи организам који се развија на основу  сопствених дубинских токова и унутрашњих законитости тако да је сваки  покушај утеривања језика у идеолошке и политичке калупе унапред осуђен  на неуспех. Дужан сам читаоцима да овде отворим мисаону заграду и  објасним шта хоћу да кажем када спомињем и дискриминацију читавог једног  етноса у нашој Отаџбини. Ту, наиме, мислим на наше суграђане мађарске  народности. У њиховој граматици и говорној пракси не постоји појам  мушког, женског и средњег граматичког рода. Следствено, Мађари, ма  колико били лојални грађани Србије, морају да крше фамозни закон и сви,  сваки дан, могу да буду кривично гоњени као преступници закона. Они, просто-напросто, не могу да уз именице „ловац”, „судија”, „социолог” и  друге на „-лог” направе и „родно коректне” именице „ловкиња”, „суткиња” или „судијка”, „социолошкиња” и друге „-олошкиње”, недавно измишљене.  Овде би неко могао да приговори како се закон односи само на грађане  који говоре српским језиком. Такав приговор, међутим, био би само лош и лукав изговор. Јер, у свакој нормалној и уређеној земљи сваки закон важи  за све њене грађане. Људи изнад закона и ван закона постоје једино у  недемократским и тоталитарним државама. Али да видимо шта је заправо садржај кључних речи овог дискурса! Прво: шта значи род илити модерни џендер? Традиционално, род и пол су синоними: имамо „мушки род” и „женски род”, тојест особе мушког пола и женског пола, уз напомену да реч род  има и друга, шира значења. Оба термина имају, међутим, веома  неодређено, флуидно значење у светском и домаћем новоговору: ту не  фигурирају само два пола и рода него их има сијасет, ваљда много више  него што има нијанси у дугиним бојама, да се изразимо фигуративно.  Друго: шта је у ствари дискриминација? То је изворно латинска реч и значи најпре разликовање, а онда раздвајање, из чега се затим изводи и  значење ускраћивање или ограничавање нечијих права. Као што се дâ запазити, примарно значење је позитивно, а тек оно  изведено, секундарно, јесте негативно. Другим речима, разликовати једно  од другог или у мислима одвајати једно од другог и није дискриминација у  смислу који јој се придаје данас, код нас и у свету. Неприхватљива је,  дакле, само она дискриминација којом се оправдава оспоравање другог и његових права у корист првог.  Овде долазимо до наизглед парадоксалног, али сасвим исправног закључка:  иако је разликовање и појмовно раздвајање људи, ствари и појава, према  одређеним мерилима, у моралном смислу адиафорон или неутрално,  раздвајање онога што је органски и суштински једно и јединствено, без  обзира на одређене посебности, ипак нас незадрживо води у праву,  негативну дискриминацију и укидање толико хваљене и жељене „родне” и  сваке друге равноправности, што ће рећи једнакости пред законом. Управо  је то случај са агресивним пропагирањем „родне идеологије” и  изгласавањем закона којим се тобоже штити равноправност и елиминише  дискриминација, а у ствари се, уместо могуће или пак реалне  неравноправности и дискриминације мањинских социјалних група од стране већинског друштвеног корпуса, на мала врата уводи неравноправност и дискриминација већине за рачун мањине или чак за рачун потпуно минорних  кругова, оних у статусу статистичке грешке. Писац ових редова је,  штавише, склон да мисли да нова, „џендерска” идеологија и пратећи закони  дискриминишу све одреда, и већину и мањину. Јер, и већину и мањину  приморава да се деле и отуђују једни од других и да говоре непостојећим  језиком. Већ „свети” 8. март као „празник женâ” био је небивали акт  дискриминације и понижавања „женског рода”, те благословене половине  или, можда, натполовичне већине у човечанству. Прећутана, али  подразумевана порука тога псеудопразника, барем по нашем мњењу, јесте  порука: ви жене имајте 8. март као милостињу или, ако тако више волите,  као утешну награду, а сви остали дани у години су и убудуће наши као што  су и досад били. Ову „удицу” је „женски род”, нажалост, мање-више  „прогутао”. Ујдурма са „родним” новоговором и тобожњом законском  заштитом „родне равноправности” само је, по нама, „димна завеса” и камуфлажа. Порука је она осмомартовска: ево вам језичка играчка да се  забављате, а у реалном животу ће вам послодавац и убудуће говорити: „Бирај: или трудноћа или посао”, да не набрајамо даље податке о положају  многих наших сестара или, ако хоћете, наше браће женског пола, оних што треба да имају илузију о свом све повољнијем положају, и то захваљујући
џендер-идеологији „врлог новог света” и законодавној генијалности посланикâ (и „посланицâ”, иако посланица значи писмо) у српском парламенту. Последње  што бисмо желели да постигнемо овим текстом јесте апологија некадашњег  патријархалног друштва или његових данашњих рудимената, рецидива и  трагова, да и не говоримо о отворено маскулиноцентричном концепту неких  заједница и друштава. Напомињемо: историјски је неистинито и  интелектуално непоштено приписивати патријархалном устројству друштва,  код нас и шире, утицај хришћанског, посебно православног, погледа на  свет и живот. Напротив! Савремена „родна” идеологија је неизлечиво  неправедна и назадна у поређењу са изворном библијском и хришћанском  антропологијом. Аутор ових редака види, штавише, у библијском учењу о  људском бићу као једном бићу у два издања, мушком и женском, једини  прави духовни лек против епидемије духовног вируса „џендер”. Будући да  данас ни наши верници, нажалост, не читају много Свето Писмо, а  „џендеровке” и „џендеровци” га читају још много мање, под претпоставком,  наравно, да га уопште и читају, нека нам буде допуштено да читаоце  укратко подсетимо на основне елементе библијског и црквеног поимања теме  којом се овде бавимо. На самом почетку прве библијске књиге,  Књиге постања, говори се и о стварању човека. Бог ствара човека „по  обличју својему” (Пост. 1, 26 – 27), али га ствара као „мушко и женско”  (1, 27), као „човека и човечицу” (2, 23), као човека и човековог „друга  (тачнији превод: помагача, сапутницу) према њему” (2, 18 и 20), при чему  израз према њему указује на природну једнакост  мушкарца и жене, како овај израз тумаче Прокопије из Газе, писац из 5. –  6. века, и наш познати теолог, епископ Атанасије (Јевтић, +2021).  Последица пак природне једнакости мушкарца и жене јесте упућеност једног  на друго, а из ње следи реалност брака и породице: човек ће се  „приљубити жени својој” и њих двоје ће се сјединити „у једно тело” (2,  24; ср. IКор. 6, 16 и Еф. 5, 30 – 31), тојест у једно двоједино биће, у  нераскидиву заједницу љубави. Другим речима, Бог је створио човека као  мушкарца и жену да би се они остварили као муж и жена. Овај став  старозаветног писца наводи, развија и аутентично тумачи Сâм Господ Исус  Христос: „Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио као мушко и  женско? Због тога ће оставити човек оца својега и мајку, и приљубиће се  жени својој, и биће двоје једно тело, тако да нису више двоје него  једно тело. А што је Бог саставио, човек да не раставља” (Мат. 19, 4 –  6; овде није згорег напоменути да је управо растављање једно од основних значења именице дискриминација).  Јединство мужа и жене не укида, наравно, њихову природну посебност и  личносну другост или различитост. И обрнуто: посебност, другост,  различитост, самосвојност, не само што није препрека јединству него је  његов предуслов. Јединство није јединцата датост једног и јединог већ  јединство између једног и другог. Према томе, муж и жена су истовремено и  у једнакој мери двоје и једно – двоје у узајамном личносном прожимању  (перихорези), а једно по природи и по природним даровима и  способностима. Ову јеванђелску истину на ненадмашан начин илуструје и  објашњава свети апостол Павле кад упоређује однос мужа и жене са односом  Христа и Цркве (види Еф. 5, 31 – 32), с разлогом зване и Невеста Христова  (види Откр. 21, 2 и 9). Христа и Цркву истовремено и у једнакој мери и  разликујемо и поистовећујемо. На то нас упућује и Павлова слика Христа  као Главе Цркве (Еф. 1, 22; 5, 23 и 30; Кол. 1, 18), а Цркве као Тела  Христовог (IКор. 12, 27; Еф. 1, 23; 5, 23 и 30). Главу и Тело  разликујемо, али смо притом свесни да их не можемо раздвојити (латински  discriminare) јер су онтолошки једно: глава без тела постаје  лобања, а тело без главе – леш. Све ово значи да ниједно посебно  својство, као што су национална припадност („нема Јудејина ни Јелина”,  „нема варварина и Скита”), социјални статус („нема роба ни слободнога”) и  биолошка разлика полова („нема рода мушког и женског”), не може да  наруши – акамоли да поништи – суштинско, егзистенцијално, органско,  нераздељиво јединство хришћана, па и људи уопште („јер сте сви ви један  човек у Христу Исусу”, односно Христос је „све и у свима” (Гал. 3, 28 и  Кол. 3, 10 – 11). Где, дакле, у оваквој визији човека и људске  заједнице остаје места за дискриминацију? Чему толико инсистирање на  различитости полова? Чему, уместо разликовања, упорно језичко и свако  друго раздвајање „родова”, да не кажемо баш „џендерâ”? Чему наметање  вештачког и извештаченог, боље рећи непостојећег и измишљеног, језика и  речника лажне родне равноправности? Зар су мушкарци и жене две засебне  биолошке врсте, а не два, по својој природи истоветна начина постојања  људских бића, уз уважавање биолошко-социјалних особености? Зар је нама,  јаднијем Србљима,  најпретежнији, најпречи и најпрешнији посао да јуримо  за сваким декадентним и, у крајњој анализи, не само антихришћанским већ  и античовечним западњачким „трендом” (на презреном, али незаменљивом  старинском – не застарелом – српском језику стремљењем)? Зар ресорна министарка (с обзиром на значење речи министарка у Нушићевој комедији „Госпођа министарка” боље би јој било да се назива хрватским квалификативом министрица,  пошто непостојано а постоји само у номинативу, а не у свим падежима)  није у стању да схвати да лансирање оваквог квазипроблема и аналогног  закона представља и дангубу, и луксуз, и пуцањ у празно, па и грех, у  времену у којем смо суочени са изазовима и искушењима каква смо ретко  кад у историји имали? Притом „од та посла нема ич”, како кажу наши добри  сељаци у неким деловима Србије. Декретима, забранама, противуставним  „решењима”, претњама и идеолошким „кетманима” неће бити покорен ни  програмиран живи језик једног још увек живог народа. Уз веру, културу и  историјско памћење, језик је један од важних елемената нашег идентитета.  Он ће надживети и овај „закон”, усмерен, вољно или невољно, против  српског народа, његове традиције и самосвести, а посебно против његовог  језика. Извор: www.spc.rs

Ујдурма са „родним” новоговором и тобожњом законском заштитом „родне равноправности” само је, по нама, „димна завеса” и камуфлажа....

Прибојски журналиста: Хлеба и Аце Лукаса

субота, 12. јун 2021.

Тренутно се најављује спектакуларни Лукасов концерт у Прибоју. Уз Лукаса приде иде и учесница Задруге Кија, презимена Коцкар. Тако буду награђени од власти људи који су део њихове политичке пропаганде, па и Лукас који је свако мало позиван у Хит твит иако су теме политичког, па чак и геополитичког карактера. Ако се питате шта ће ту један певач који нема додирних тачака са датим темама, одговор је прост. Он је ту да чека свој тренутак где ће да, невезано за тему емисије, пошаље салве хвалоспева на рачун власти или прецизније једног човека који је сам власт (мимо Устава наравно). Пошто неки људи имају образа и држе до свог достојанства и не пристају на такве циркуске улоге, тако је ТВ Пинк пикирао „сигурице“ и њих форсирао кад год је затребало да се чује штогод хвалоспевно са ТВ екрана, а, понављамо, све на рачун једног човека. Ти људи заузврат финансијски аванзују, буду ангажовани по ТВ емисијама, ТВ рекламама, приватним и партијским журкама (где се не штеди на бакшишу), а када почне сезона, организују им се и концерти где локалне самоуправе неретко морају да плате „уметника“ јер је тако неко наредио. Када је прошлог месеца у Прибој долазила министарка Михајловић, рекла је да је Прибој општина која се развија - осећа се енергија, рад и труд. То је рекла за општину у којој је ове године уписано у први разред 136 првака, чак 17 мање него претходне године. За општину у којој је у прва четири месеца ове године преминуло 213 људи а рођене су 33 бебе. За општину где људи на боловању добијају отказе код сурових приватника којима је држава дозволила робовласничко понашање, а све уз државне (народне) субвенције. За општину где, поред свих искушења, народ се трује спалионицама пластике и изградњом језера у граду, које ће служити у приватне сврхе и које ће појачати број магловитих дана којима Прибој већ не оскудева. И тако би се могло набрајати, али то Прибојци већ све знају, а партијаше ван Прибоја то не занима као лањски снег. Најпростије речено, то је рекла за Прибој који је налик изгладнелом бику који се усред орања „завалио“ у бразду и тако чека кад ће се неко смиловати и дати му мало жита да се окрепи и настави ринтати за свог газду. Израз „хлеба и циркуса“ потиче из другог века, а ево и у модерном добу је актуелнији више него икад.
Тако и Прибојци - мало ли је на данашњу скупоћу хлеба и игара (циркуса)? и Прибојски журналиста

Тренутно се најављује спектакуларни Лукасов концерт у Прибоју. Уз Лукаса приде иде и учесница Задруге Кија, презимена Коцкар. Тако буду...

Реч Прибоја.рс уз помоћ великог прилога грађанског заступника наставља са радом

четвртак, 10. јун 2021.

Портал Реч Прибоја.рс наставља са радом и у складу са етиком јавне одговорности објављујемо податке о његовом новчаном издржавању. Регистрација нашег портала на годину дана свеукупно износи 17.000 динара. Добротвор портала за наредних 12 месеци је Милан Кашерић, председник општинског одбора Здраве Србије, са 12.000 динара. Није хтео да му се спомиње име, али пошто је у питању неко ко је политички заступник грађана Прибоја, неопходно је да тај податак буде јаван. Одборници у општинској скупштини добијају месечну накнаду од 10.000 динара. Од тога, каже, он сваког месеца 6.000 издваја за трошкове страначке канцеларије. Тромесечним остатком од 4.000 одлучио је да помогне наш портал. Учинио је то потпуно самоиницијативно и без компромиса. Тај чин говори да је један грађански представник: а) свестан своје друштвене одговорности; б) вољан да учини нешто општекорисно, а да притом тражи да се то не објави; в) одлучан да подржи медиј на којем је, као грађански представник, био оштро критикован (и на којем ће и даље, као и свако други, бити критикован). За сам наш рад на порталу и култури ово је значајна морална подршка. Остатак износа за регистрацију сноси уредник портала. Да би наш портал био у правој мери садржајан и активан, потребно је да у његовом раду учествује више уредника и да грађани слободно шаљу своје текстове, прилоге, идеје... Позивамо да се јаве сви који желе да према својим интересовањима уређују и обогаћују рад и садржај Речи Прибоја. РД

Портал Реч Прибоја.рс наставља са радом и у складу са етиком јавне одговорности објављујемо податке о његовом новчаном издржавању....

Неусклађеност Статута Дома културе „Пиво Караматијевић“ са Законом о култури

среда, 24. март 2021.

Овај текст је наставак претходног текста Извештај са прве седнице Одбора за просвету, културу и информисање Општине Прибој и предлог за другу и представља образложење другог предлога за разматрање на седници Одбора за просвету, културу и информисање. 2. Разматрање усклађености Статута Дома културе са Законом о култури. На основу члана 81. Закона о култури, Статут Дома културе „Пиво Караматијевић“, као његов основни општи акт, мора да буде усклађен са одредбама Закона о култури: Овде можемо видети датуме доношења Закона о култури и датуме свих касније усвојених измена (фотографисано на сајту Службеног гласника): На седници Скупштине општине Прибој одржаној 28. 12. 2018. донета је Одлука о давању сагласности на Статут Дома културе: У складу са чланом 56. Пословника Скупштине општине Прибој, у којем се прописује надлежност Одбора за просвету, културу и информисање: износим примедбе на ову одлуку због непотпуне усклађености Статута Дома културе са Законом о култури. ОБРАЗЛОЖЕЊЕ а) Предлог управног одбора за избор директора У делу Закона о култури који се бави избором директора установе културе, члан 35. став 8. и став 9. гласи овако: У Статуту Дома културе чланови 25. и 26. гласе овако: Дакле, члана 25. став 3. и цео члан 26. Статута нису у складу са чланом 35. став 9. Закона, јер у Закону се каже да оснивач (у случају Дома културе то је Скупштина општине) добија од управног одбора предлог листе кандидата и именује кандидата са те листе, а у Статуту се каже да оснивач добија предлог само једног кандидата. Овде, по истом принципу, видимо и да сам члан 26. Статута није у складу са чланом 25. став 2. истог Статута. б) Услови за избор кандидата за директора Закон о култури: Статут Дома културе: Дакле, члан 28. став 1. тачка 2. Статута није у складу са чланом 36. став 1. Закона. Одредбе Закона морају да буду дословно пренесене у Статут, а не смеју се на било који начин релативизовати. Одређење „на радним местима у области култури“ није исто и не значи исто што и одређење „у култури“. Овде треба напоменути и то да је до 24. 1. 2020. овај члан Закона уместо одређења „у култури“ имао одређење „у струци“, што још јасније показује колико је поменута тачка Статута импровизовала одредбу Закона. в) Чланови управног одбора Закон о култури: Статут Дома културе: Дакле, члан 39. став 3. Статута није у складу са чланом 41. став 3. Закона, јер недостаје „из реда истакнутих стручњака и познавалаца културне делатности“. Овим изостављањем је суштински обесмишљен састав управног одбора који предвиђа Закон. Такође, у овом члану Статута недостаје цео 4. став из члана 41. Закона. г) Стручни савет Закон о култури: Статут Дома културе: Дакле: 1) члан 33. став 1. Статута није у складу са чланом 49. став 1. Закона, јер уместо речи „образује“ стоји „може да образује“. Одређење у Закону подразумева обавезност, а у Статуту произвољност; 2) члан 34. став 2. Статута није у складу са чланом 49. став 3. Закона, јер уместо „од високог уметничког и стручног интегритета и ауторитета“ стоји „из реда стручњака основне делатности Дома културе“. Законско одређење, опет наводимо, мора дословно да се унесе у Статут, а може да буде само допуњен и ближе уређен, као што подразумева став 4. овог члана Закона. Да ово поткрепимо, прилажемо изводе из Закона о изменама и допунама Закона о култури, који је усвојен 21. 2. 2016. и у којем се прецртаним речима означавају речи које су стајале у претходној верзији Закона, а великим словима речи које се уносе у нову верзију. Овде прилажемо образложење ове измене, која ју Закону о изменама и допунама била под бројем 22: Дакле, експлицитно је наглашена обавезност образовања стручног савета. У Статуту Дома културе постоје још неке одредбе које нису у потпуном складу са одредбама Закона о култури, али детаљну анализу и исправку треба да уради орган који је за то надлежан по закону. Мере унапређења рада Дома културе кроз додатно уређивање Статута могу се предложити тек након разрешења актуелних чланова УО Дома културе и именовања нових, према одредбама Закона. Радослав Докмановић

Овај текст је наставак претходног текста Извештај са прве седнице Одбора за просвету, културу и информисање Општине Прибој и предлог за...

Наталија Клисура: Балада о крају

уторак, 5. април 2022.

Уздах тихо се чује ноћи  , Када туга у снове ми крочи. Ми смо живели сами у самоћи, Ми смо заједно били свемоћни. Често мешам Рај и крај, Често сањам један гај. Све је опет пало у воду Све лепе мисли на крају оду. Крај са крајем склапам сама Шта да радим кад нема те сада? Ти си отишао тихо и нежан сав Ти си дошао тамо сам. А ја сама без тебе сада И питам се када, када ћеш опет доћи Када ћеш истом улицом проћи ? Прошло је пуно од одласка твога Прошло је пуно од смрти срца мога. Истог су дана се десила оба Сада си сам испод небеског свода. Нисмо исте године ми били рођени, Али на истом путу смо били вођени. На истом путу ми смо се срели На истом том путу срећу смо хтели. Тако млади градили смо снове Тако млади сањали о томе. Али нисмо само сањали о сну том Ми смо у сновима имали дом. А сад си сам у том дому Јер дом је, баш као и ти сада, само сан.

Уздах тихо се чује ноћи , Када туга у снове ми крочи. Ми смо живели сами у самоћи, Ми смо заједно били свемоћни. Често мешам Рај и крај,...

Текст за 8. седницу СО Прибој

уторак, 28. децембар 2021.

Поштовани грађани СО Прибој, пред вама је текст који ће на 8. седници СО Прибој прочитати одборник Милан Кашерић, а који пишем као члан скупштинског тела, односно Одбора за просвету, културу и информисање. I БУЏЕТ ДОМА КУЛТУРЕ 1. Награде за запослене у Дому културе. Иако звучи као вест из Топ листе надреалиста, ово што следи је истина и стварност општине Прибој: за 2022. годину ви унапред планирате да наградите запослене у Дому културе и то са 950.000 динара! Чекајте, ко ће бити награђен? За шта? Знате ли ви колико је 950.000 динара?! У Дому културе нема запослен ниједан једини човек - пазите: ниједан једини! - који има завршен релевантан факултет. Укупно има двоје радника са факултетом - дипл. инж. сточарства Мирослав Вуковић и дипл. новинар Нада Милићевић, а колико је познато, наш дом културе се не бави ни сточарством ни новинарством. Остали су запослени са средњим образовањем. Једини који се макар мало бави уметношћу је Ибрахим Хасанагић, али он годишње направи једну представу за децу од 25 минута, а прими 12 месечних плата за то - да је Молијер, пуно је. У позоришној групи коју он води учествује мање од 0,1% прибојске деце. То је чиста математика. Ко ће од тих великих културних радника добити 950.000 динара награде? За електрични пијанино који је Дом културе купио пре пар година издвојено је 70.000 дин, а то је инструмент који треба годинама и деценијама да служи за јавне наступе у овој сали. И за тај инструмент сте дали 600 евра и купили нешто што је недостојно било каквог концерта, а 8.000 евра хоћете да дате за награде запосленима од којих ниједан везе нема са културом?! 2. Буџет за културне манифестације у Дому културе Планирано је 5.523.000 динара за културне манифестације - Лимске вечери поезије, Дане Данила Лазовића итд. Овај пут, за разлику од претходних година, нисте навели чак ни то колико појединачно новца иде за коју манифестацију. А шта значи то да се само напише нека бруто сума новца? Зар нама грађанима није потребно да знамо тачно колико се даје за сваку појединачну ставку, јер то је наш новац? Хоћемо тачно да знамо колико свака особа која учествује у манифестацијама добија, колики су хонорари, колико су ручкови, колико преноћишта, колико кошта превоз. Претходних година је за Лимске вечери поезије било издвајано 1.000.000 динара. Милион динара! За шта? Да ли су чланови жирија добијали по 200.000 динара, или сте изнајмљивали приватне хеликоптере за превоз гостију, или сте музичарима за тачку од 15 минута дали 5.000 евра, или млади песници поједу по 2.000 хамбургера за два дана, шта је од тога? Треба бити маштовит да би се толики новац потрошио на тако сиромашну манифестацију. Ми то морамо да знамо, јер то је наш новац. Ево, пре неко вече су одржане 49. ЛВП. Изгледале су блеђе него икад. Дошло је петоро финалиста, у публици је било око између 20 и 30 гледалаца, прочитане песме, подељене награде, одржан 15-минутни концерт и то је то. И то кошта милион динара? Али пазите ово: особа која је члан жирија и која је у име жирија уручила награду победнику је по позиву „саветница за дојење у Удружењу родитеља” и њене стручне компетенције немају никакве везе са књижевношћу. Извесна Бојана Стојановић Росић. Она је само некада, као средњошколац, победила на ЛВП и радници у Дому културе су је изабрали да већ 15 година буде члан жирија и бира победника. И то она не ради бесплатно, него од нас добија преко 30.000 динара за то - за то што прочита песме средњошколаца и да своје нестручно мишљење! Плус путни трошкови, смештај... Зар није јефтиније да Миралем Гогалић и Драган Љељен буду чланови жирија, јер и они су неки саветници и разумеју се у књижевну критику исто колико у све друго, само што њима не бисмо морали да плаћамо путне трошкове и смештај? 3. Запослени на одређено време у културним установама. У овом предлогу буџета је наведено да је у културним установама тренутно петоро запослених на одређено време. Ко су ти запослени? Како се зову? Када су расписани конкурси за њихово запослење? Када им истичу уговори? Морамо да знамо одговоре на ова питања, јер ми их плаћамо, а имамо стручне грађане који би се пријавили на те конкурсе. Пише, такође, да нека надзорна комисија треба да одобри плату за неког запосленог у Дому културе. Ко је тај запослени и ко је та комисија? Ово нису реторичка питања, него стварно тражимо одговор. Ко је та особа и зашто би за њену плату требало нека комисија да даје одобрење? II НАЦРТ РАЗВОЈА ОПШТИНЕ ПРИБОЈ Одбор за просвету, културу и информисање Питање за председника СО Бориса Мрдовића: зашто не заказујете седницу Одбора за просвету, културу и информисање, иако Вам је позив за то упућен више пута? Упућен Вам је најпре преко председнице Одбора Биљане Комарице још у марту ове године, потом неколико пута на порталу Реч Прибоја, а на крају и на јавном протесту испред Дома културе пре месец дана. - Који је смисао постојања једног одбора ако ће његов рад бити онемогућен? - Председница Одбора Биљана Комарица неће да сазове ниједну, а према Статуту Општине Прибој, ако то не учини она, онда то треба да учини председник Скупштине. - Који је смисао постојања тог Одбора ако се његово мишљење није могло чути поводом израде овог Нацрта за развој општине Прибој? - Како одборници уопште могу да се изјасне о предлозима везаним за просвету, културу и информисање ако не чују мишљење скупштинског тела које је добило задужење да им припреми извештај о тим питањима? СВАКО ПРАВЉЕЊЕ И УСВАЈАЊЕ БИЛО КАКВОГ НАЦРТА ЗА РАЗВОЈ ОПШТИНЕ У КОЈИ НИЈЕ УКЉУЧЕН РАД ОДБОРА ЗА ПРОСВЕТУ, КУЛТУРУ И ИНФОРМИСАЊЕ ПОДРАЗУМЕВА КРШЕЊЕ СТАТУТА ОПШТИНЕ И НЕ МОЖЕ БИТИ ПРИХВАТЉИВО. 2. Музичка школа у Прибоју Синоћ је у Дому културе одржан концерт музичке школе на којем је учествовало преко 30 ученика. Пре два месеца смо на порталу Реч Прибоја могли да видимо слике жалосног, катастрофалног стања те школе: прозори су разбијени и на неким местима попуњени картонима, зидови и радијатори прљави, врата и штокови изубијани и пропали од старости. Та школа се налази на само 50 метара од овог места где се одражава скупштина и 50 метара од зграде општине. Сви сте видели те слике, и Ви председниче СО, и заменик председника општине Саша Василић, чија деца су завршила ту школу. Како вас није срамота да ви говорите о некаквом развоју општине у којем једна школа тако изгледа, а ви сте већ 10-15 година на власти? Ви сте, председниче СО, некад свирали руске песме на хармоници. Знате ли да је наша музичка школа од родитеља ученика скупљала новац да би једну једину пристојну хармонику купила за рад и за наступе? То је пар хиљада евра. А како ви трошите новац? Дајете 950.000 динара за награду запосленима у Дому културе, дајете 1.000.000 динара за ЛВП. III ИМЕНОВАЊЕ ДИРЕКТОРА ДОМА КУЛТУРЕ 1. Директор Дома културе Светлан Милинковић Иако вам је на више начина указано на то да је конкурс за избор директора Дома културе противзаконит и да предложени Светлан Милинковић не испуњава законске услове за директора, ви остајете упорни и настављате са старом праксом уништавања културе и блаћења образа нашег града. Пре свега, чланови УО Дома културе - Нада Ровчанин и Сара Бојанић - јесу противзаконити чланови, јер крше два услова: - члан 41. став 3. Закона о култури, где се захтева да чланови УО установа културе буду истакнути стручњаци и познаваоци културе, а њих две то свакако нису. - члан 41. став 1. Статута Дома културе, у којем се каже да чланови УО могу бити именовани највише два пута, а оне су тренутно у свом трећем мандату. Актуелни председник УО је Марина Пријовић, која такође никакве везе са културом нема. Зашто то радите нашим грађанима? Зашто да се о управљању једне културне установе не питају стручни и законом предвиђени људи, него особе без стручности, а и без образа? На једној од претходних седница Борис Мрдовић каже: „То су даме и ми смо проценили да су оне најбољи избор за чланове УО.” Али шта ће нам онда Закон о култури и Статут Дома културе? Дакле, Мрдовић, Василић и Рвовић нешто процене - а проценили су да председник УО Дома културе треба да буде Марина Пријовић која се у културу разуме исто колико и Ћиро из Мажића - и то онда има снагу већу од републичког закона! Дакле, ова три члана спроводе конкурс и за директора бирају Светлана Милинковића, који је у Дом културе ушао први пут пре шест месеци кад је био изабран за в. д. директора. Милинковић је завршио политикологију, а политикологија има везе са културом исто колико и са сточарством. Делатности којима се бави Дом културе су јасно прописане у Статуту ове установе, али и у републичком Закону о култури, где се наводи чиме се може бавити једна културна установа, а тамо политикологије нема. Светлан Милинковић, прво, нема пет година рада у култури, што показује његова биографија коју је сам дао и која се може прочитати на сајту Општине, а то је услов из Закона о култури. Друго, нема биографију која показује његову стручност за културу, што је услов који захтева Статут Дома културе. Нема ниједне књиге коју је написао, ниједне слике коју је насликао, ниједне представе коју је режирао, ниједне композиције коју је компоновао, ниједне оцене коју је добио на свој културни рад. Шта ви, Милинковићу, Мрдовићу, Василићу, Рвовићу и остали одборници овим добијате? То да ваша деца неће имати оно што треба деца да имају, оно што ми грађани плаћамо да би она имала. Ако ви лично презирете културу и битно је вам је само да као лопови стављате себи новац у џеп и не радите ништа, знајте да ће и ваша деца испаштати због тога. Прибој је постао једно ругло од града. Прибој нема никакву уметничку активност за децу: - нема часове сликања, - нема часове вајања, уметничке керамике, дубореза, - нема часове стрипа, видео монтаже и сличних уметничких форми, - нема часове иконописања, - нема позоришну школу, где би се деца учила свему, од сценографије, костимографије, рецитације, режије, глуме... - нема никакав биоскопски живот; Прибој има биоскоп који годишње пусти десет филмова, углавном ш категорије, али нема биоскоп у оном смислу у којем га имају становници у другим градовима, који стално ради, који пројектује старе филмове, прави различите филмске и образовне циклусе, сарађује са школама, који је место где се деца образују у пуном смислу, - нема часове соло певања, кларинета, флауте, виолине, виолончела, гитаре, - нема хор, - нема књижевне секције и часопис, - нема преводилачке радионице у којима би деца удвостручила знање из језика које добијају у школи... Све то немају деца у нашем граду, и све то због грамзивости, халапљивости и неразумности вас који у томе учествујете и вас који то неразумно подржавате. Ваша деца су на губитку. Она ће одрасти глупа, необразована, фрустрирана, искомплексирана, по цео дан ће проводити на телефону и видео-игрицама, а узори ће им бити полусвет са Пинка. Ваша деца, Милинковићу, Мрдовићу и остали. Радослав Докмановић

Поштовани грађани СО Прибој, пред вама је текст који ће на 8. седници СО Прибој прочитати одборник Милан Кашерић, а који пишем као члан...

Вељко Симовић: Тастатура је оружје!

субота, 11. децембар 2021.

Тастатура је оружје 21. века! Наиме, највећи проблем овог оружја, и оно по чему је оно често опасније од других јесте то што до њега апсолутно свако може да дође, оружје у оквиру ког су сви “у праву”… Међутим видимо да то није тако. ХЕЈТ НИЈЕ ОКЕЈ! Не можемо се идентификовати у друштва према хејту и ономе што не волимо, напротив, друштва се формирају на основу онога што воле. Свако има право на свој живот и да ради оно што жели! Право на своју одећу, музику и интересовање. Нико од нас не може судити било коме! Негативан коментар на нечији рад је негативан коментар уперен индиректно на њега! Проблем је што се о cyberbullying-u јако мало говори. То изгледа безопасно и наизглед још увек недефинисано до краја. Нико ти не може физички наудити и “решава” се оним: ,,Ма занемари”, ,,пусти шта ти други говоре”. То јесте један од савета, али никако њему не смемо приступити тако поврсшно. То се не решава тако! Оног тренутка када особа подлегне цyбербуллyинг-у догађа се један психолошки моменат када она саму себе ставља на позицију стуба срама и свакога види као потенцијалну особу која ће на њу бацити камен осуде, па чак и своју породицу. Особа се повлачи у себе и гледа у себи кривца за оно што чује споља. А затим се у њој јављају менталне, емоционалне и фичицке последице, које нажалост најчешће завршавају суицидним помислима. ТО НИЈЕ И НЕ МОЖЕ БИТИ РЕШЕЊЕ! Решење је разговор. У тим моментима не смемо бити асоцијални, јер уколико то учинимо само се још дубље затварамо у себе. Твоје ментално здравље је приоритет и оно је непроцењиво. Ни школа, ни друштво, ни било какви проблеми нису и не могу бити важнији од тебе и твог живота и менталног здравља. А зашто? Зато што си потребан/потребна себи, својим ближњима, требаш овом свету! Бас ти ћес променити све(т)! Разговарај са родитељима и пријатељима, проблем је лакши кад се детектује. Они који слушају пријатеља/пријатељицу који му говори о ономе што му се дешава на интернету не смеју никако да се шале са тим и не схватају озбиљно. Уколико у тој ситуацији не постанеш његов прави пријатељ и не саслушаш га и помогнеш му, по аутоматизму биваш смештен у групу његових непријатеља. Зато буди морамо хити љубазни, отворени, флексибилни како би се они оћецали сигурно у насем друштву и имали  макар једну сигурну луку. Имај на уму да у неким ситуацијама последице цyбер насиља могу бити опасне по живот. Ако се насиље догађа на друштвеној мрежи, можес да блокираш насилника и формално пријавис његово понашање на тој мрежи. Друштвене мреже су дужне да заштите сигурност својих корисника. Могло би бити од помоћи да прикупиш доказе – поруке и снимке објава на друственим мрежама -  који показују шта се дешава. Да би насиље престало, треба га идентификовати, а за то је кључно пријављивање. Оно мозе помоћи и да насилник схвати да је његово понашање неприхватљиво. Ниси сам/а! Пријави сајбер насиље полицији или пиши нама . Ми ћемо ти помоћи!

Тастатура је оружје 21. века! Наиме, највећи проблем овог оружја, и оно по чему је оно често опасније од других јесте то што до њега...

НОСОРОГИТИС Вучићевог посланика Крста Јањушевића и шта Црква каже о еколошком питању

понедељак, 6. децембар 2021.

Јуче је Милан Кашерић, опозициони одборник из Прибоја и учесник еколошког протеста на Бистрици, на свом фејсбук профилу написао следеће: Потом је објавио и фотографију те свечане вечере – на којој се посланик Јањушевић као провинцијски дон налази окружен са двадесетак мушкараца који су у суботу дошли да разбију еколошки протест на Бистрици – и добио убрзо неколико приватних претећих порука. Један посланик – свакако не народни него приватни председников, као што су приватни и они који су багером, моткама и чекићима ударили на народ – својим речима, као и том вечером и фотографисањем, потврђује да је неко ко за туђе интересе и вољу једног човека управља неформалном варварском групацијом, чија је улога да бије и застрашује грађане. Народ се, разумљиво, пита о ставу наше Цркве. Многи су исхитрено почели да критикују Патријарха Порфирија, не чувши целу беседу коју је изговорио, говорећи о стању у ком смо се нашли. Наиме, прошле недеље, Патријарх је пре онога дела у којем се обраћа онима који му траже реакцију, рекао и ово: „Ево, браћо и сестре, ништа ова слика није другачија од слике нашег времена. Зашто? Зато што су се ови људи у Гадаринској земљи бавили послом који закон по којем је живела заједница изабраног народа Божјег није дозвољавао. Наиме, они су гајили свиње. Иако је Бог показао љубав према њиховом спасењу, бригу о њиховом спасењу, бригу о њиховој души и читавог им себе понудио, ипак пошто је то значило да они морају да искораче љубављу према Њему – а то је значило да прихвате систем вредности које Христос проповеда, то је значило да прихвате Јеванђеље као основ свога живота, да прихвате закон Божји – али, закон Божји је народу у тој Гадаринској земљи кварио бизнис. Они су том приликом радије изабрали да чине што им срцу драго, макар то било и противно закону Божјем. Они су изабрали комфор, а не крст. Они су изабрали да они створе свој систем вредности по коме ће живети и зато је Спаситељ, и зато је Месија, зато је Христос њима био вишак. И данас, браћо и сестре, многи измишљају разна правила и разне законе који трају неко време, па бивају потиснути следећим, новим измишљеним правилима, многим модернијим, савременијим како кажу. Будући да многи људи данас измишљају законе и правила по којима хоће да живе, често су та правила и ти закони усмерени на одрицање од крста, од подвига, од жртве, од љубави, од милосрђа, од праштања, од покајања. Многа правила и закони то не подразумевају, а то значи једно: ти закони и правила не подразумевају присуство Христово, не подразумевају правила јеванђељска и зато виде Цркву као нешто што припада прошлости, нешто што није савремено.” Овај део цитирамо без и најмање жеље да буде истргнут из контекста целе беседе, коју читалац може прочитати овде: http://www.spc.rs/sr/patrijarh_porfirije_0 . Дакле, ако ову јеванђелску приповест, чије је важење универзално и односи се на све нас, овде ипак доведемо у конкретни контекст, на који је у другом делу беседе упућено, лако ћемо препознати шта и ко стоји иза бизниса и безбожних закона. А потом је Његова Светост Патријарх Порфирије написао је следеће: У Јонесковој драми Носорог јунаци пате од носорогитиса. То је болест назадовања људског ка животињском, цивилизацијског на претцивилазијско, болест оних који не мисле него само рецитују туђе поруке, физички, интелектуални и морални преображај у чудовиште. „Свако од нас”, каже Јонеско, „може да постане чудовиште.” Наш Патријарх нам, дакле, некад говори посредно, а то – као и Христове поуке у параболама – тражи од нас да мислимо. Поводом ове теме, међутим, исказане су и врло непосредне речи. Владика Фотије је јуче ујутру, у оквиру литургијске беседе, најдиректније говорио о ископавању литијума: „Имамо данас и борбу за очување животне средине, наших река, извора, шума, наводно ће пронаћи неке руде које треба да експлоатишу, али неће да експлоатишу у својим земљама, него код нас хоће, зато што то загађује, зашто што то оставља иза себе мртва мора, црвене реке, како се зову. Иза тога нема више плодности. нема више живота. То морамо бранити данас, браћо и сестре. Уз све ово претходно што смо рекли, морамо и то да бранимо. Знамо да наше село, мој поток, моју речицу поред које сам одрастао, моју њиву на којој сам одрастао, ко ће да брани други – него ми, то јест људи који живе на тим местима? Долазе велике компаније из читавога света са великим милијардама, парама, могу да купе све. Људи који падају на паре полакоме се и продају дедовину своју, своју земљу, дедовину, прадедовину, а те компаније ће уништити после све ту што дођу. То је таква технологија да уствари отопи све, загади и изворе и потоке и реке, и све друго, читаву флору и фауну уништи. Јел’ вам то треба? Зато ми Срби треба да будемо непрестано будни, да знамо шта радимо и шта чинимо.” Насиљу се мора рећи НЕ. Радослав Докмановић

Јуче је Милан Кашерић, опозициони одборник из Прибоја и учесник еколошког протеста на Бистрици, на свом фејсбук профилу написао следеће:...

НАЈСЛАЂИ КАРАВАН У ПРИБОЈУ - скупљање слаткиша за нашу децу на Косову и Метохији

четвртак, 2. децембар 2021.

Поштовани суграђани, ХО „Српска солидарност” организује прикупљање божићних и новогодишњих поклона за нашу децу на Косову и Метохији. Као и претходних година, акција ће бити организована и у Прибоју и трајаће до среде 8. децембра. Штанд на који можете да донесете слаткиш или поклон биће постављен на главној улици, од недеље до среде, испред Храма Христовог Васкрсења, од 12 до 15 часова сваког дана. Немојте се оптерећивати количином, довољан је заиста један слаткиш. Најбитније је да покажемо бригу за наш народ који живи у невољи. Координатор за Прибој: Радослав Докмановић, 060/635-6257. Потребан нам је превоз поклона од Прибоја до Уба, у наредни четвртак или петак. Молимо да нам се јави превозник који би желео да нам изађе у сусрет. Наше школе су се и ове године радо одазвале учешћу у акцији и срдачно им се захваљујемо, а ево фотографија са претходних акција:

Поштовани суграђани, ХО „Српска солидарност” организује прикупљање божићних и новогодишњих поклона за нашу децу на Косову и Метохији. Као...

Шта Канцеларија за младе у Прибоју има против уметничког конкурса за ученике?

понедељак, 22. новембар 2021.

ХО „Српска солидарност”, уз подршку „Светосавског звонца”, организује у Прибоју уметнички конкурс под називом КОСОВО И МЕТОХИЈА – СИМБОЛ ЖИВОТА. Конкурс је намењен ученицима основних и средњих школа, а главна награда, коју ће добити неколико ученика, представља учешће на двонедељном образовном кампу „Стопама наших предака”, који ће се наредног лета организовати на Крфу већ десети пут. Камп се у целости организује под покровитељством Српске и Грчке православне цркве и представља јединствену прилику за прибојске ученике. Више о самом конкурсу можете прочитати на следећој адреси: https://www.recpriboja.rs/post/veliki-konkurs-za-pribojske-ucenike-kosovo-i-metohija-simbol-zivota Једине установе које су на својим страницама на друштвеним мрежама поделиле овај конкурс јесу ОШ „Благоје Полић” и ОШ „Никола Тесла”. (Испрва смо у овом тексту погрешно изоставили ОШ „Благоје Полић” и извињавамо се због тога, а то је школа која је конкурс поделила још пре седам дана.) Молимо овим путем и градске прибојске школе да обавесте ђаке о овом конкурсу, како би могли да учествују. Канцеларији за младе у Прибоју обратили смо се два пута, са молбом да поделе конкурс на својим страницама на друштвеним мрежама, први пут још пре 11 дана. Међутим, иако су молбу одмах прочитали, службеници КЗМ не само да то нису учинили, него нису дали ни најмањи одговор, што спада у питање основне културе и васпитаности, али и обавезујућег Етичког кодекса функционера локалне самоуправе. Ако само овлаш упутимо поглед на рад прибојске Канцеларије за младе, видећемо да се на њиховој ФБ-страници младима и деци упућују разни позиви. Пре две седмице, на пример, грађани су на овој страници обавештени о фестивалу Green Fest. Питање је веома једноставно: зашто о једном таквом фестивалу треба обавестити младе Прибоја, а о нашем конкурсу не? Међу позивима на страници КЗМ налазе се ’часови’ јоге, који су, видимо по датумима, брзо уродили плодом: Ту је и један конкурс сличан нашем, јер је у питању уметност, само што је награда на нашем конкурсу несразмерно већа. Тај конкурс је расписало Удружење грађана „Хоћу у позориште” и није јасно по ком рационалном принципу се тај конкурс може поделити а не и наш конкурс? Ево још неколико конкурса објављених на страници КЗМ: Шта службеници КЗМ у Прибоју имају против културне комуникације са својим суграђанима и уметничког конкурса посвећеног Косову и Метохији? Шта имају против тога да се ученици Прибоја нађу међу педесет или сто других ученика Србије на образовном кампу на Крфу и рецимо једној оваквој слици: Радослав Докмановић,
ХО Српска солидарност

ХО „Српска солидарност”, уз подршку „Светосавског звонца”, организује у Прибоју уметнички конкурс под називом КОСОВО И МЕТОХИЈА – СИМБОЛ...

Дан примирја у Првом светском рату

четвртак, 11. новембар 2021.

Данас је Дан примирја, дан када је у француском граду Компјењу 1918. године у 11:00 часова, у специјалном вагону француског маршала Фердинанда Фоша, потписано примирје у Првом свтском рату које је било на снази све до закључивања коначног мировног споразума у Версају 28. јуна 1919. године. Победу у Великом рату Србија је несразмерно скупо платила. У до тада најстрашнијем сукобу који је свет видео, према подацима Конференције мира у Паризу 1919, Србија је изгубила 1.247.435 људи, односно 28 одсто целокупног становништва које је имала према попису из 1914. године, или 60 одсто мушке популације. Од тог броја погинуло је или умрло од рана и епидемије 402.435 војника. Наши преци су уткали своје животе у нашу слободу и оставили нам, крвљу натопљену, земљу у наслеђе.
У данашње време, ту земљу за коју су животи жртвовани, краду и уништавају (материјално, духовно и морално) домаћи "политичари" и капиталисти, од локалног до републичког нивоа. Свако ко на било који начин гази по тој жртви и наноси штету својој држави и народу, одговараће једног дана. Ако не својој савести и овоземаљским судовима, онда својим прецима.
Јер, земаљско је за малена царство а небеско увек и довека.


Прибојски журналиста

Данас је Дан примирја, дан када је у француском граду Компјењу 1918. године у 11:00 часова, у специјалном вагону француског маршала...

ПРИБОЈСКИ ЖУРНАЛИСТА: ЕВРОПСКИ ФОНДОВИ КАО ЧИНОВНИЧКА ИНСПИРАЦИЈА

понедељак, 8. новембар 2021.

Скупштинска заседања су, за обичног човека, не превише занимљива. Тако је барем било у Скупштини општине Прибој. Атмосфера је била доминантно једнопартијска, без трунке демократских тековина. Није да није било гласних опозиционих говорника, нарочито у предизборним говорима, али како су политички и материјално узрастали тако се њихов критички глас утишавао. Међутим, након претходних избора, у Скупштини није тако једноличан тон. На локалним изборима 2020. године странка „Здрава Србија” је остварила добар успех у нереалној конкуренцији владајуће коалиције. Тада су добили подршку од 11,28% (1546) грађана изашлих на изборе, и то поверење нису изиграли. Штавише, својим бескомпромисним наступима за скупштинском говорницом су придобили веће симпатије него што је то био случај на претходним изборима. Нису затајили ни на претходном скупштинском заседању, па је председник одборничке групе „Здраве Србије” изнео врло интересантан податак везан за рад Туристичке организације Прибој. Наиме, ради се о пројекту ТО у који спадају каталози, мајице, капе, оловке, усб-уређаји, а ради промовисања и унапређења тениса набављени су тениски рекети, лоптице, помоћне мреже, патике, тренерке, шорцеви и мајице за потребе учесника тениских кампова који су два пута организовани уз учешће од по 20 девојчица и 20 дечака из Прибоја и Рудог. Овај пројекат је коштао 215.000 евра. Скандалозна цифра. Још скандалознији је био одговор директора ТО, правдајући да се ради о новцу из фондова Европске уније која има изузетно високе стандардне при додели средстава за пројекте. Какав је то пробирљив критеријум кад средства добије општина која као адут има тениски терен и причу да се ту пре 140 година играо тенис? Споменуо је и то да је ТО до сад „извукла” из тих фондова пола милиона евра (?!). Поставља се питање где је потрошено тих пола милиона евра, шта је конкретно рађено и за колико новца? Пола милиона евра инвестиција у туризам у овако слабо развијеној општини би требало да је лако уочљиво. Примера ради, тениски терен који је изградила Фондација „Новак Ђоковић” коштао је 25.000 евра, а на шта је ТО потрошила 500.000 евра? Од тог новца се могао изградити пристојан туристички центар на Љесковцу, Црном Врху или Брезнима који би био приближно конкурентан околним центрима на Златибору, Тари и Златару, или макар добра база за истинско унапређење туристичке понуде Прибоја. Тениска игралишта представљате као туристичку атракцију, а данас скоро свако насеље у држави има тениски терен, делује као бесмилица.

Пошто нема правне одговорности, барем моралне не би требало да фали. Није срамота не знати (ако је незнање у питању), срамота је својим незнањем пркосити здравом разуму и логици.
Зато је битно да у скупштини има неко са ставом да пита надлежне и тражи одговор, а кад дође време и да сами као надлежни, вршиоци власти, дају одговоре грађанима. Само да их "успех не исквари".

Скупштинска заседања су, за обичног човека, не превише занимљива. Тако је барем било у Скупштини општине Прибој. Атмосфера је била...

НАТАША БОЈАНИЋ: Керамика је мој живот, не посао

четвртак, 28. октобар 2021.

Интервју водила Тамара Петковић за Demetra.rs. Предузетница – Наташа Бојанић Наташа Бојанић, керамичарка и визуелна уметница, завршила је средњу Уметничку школу у Ужицу. Дипломирала је и завршила мастер студије на Факултету примењених уметности у Београду. Стипендиста је Еразмус програма на мастер студијама на Факултету ликовних уметности и дизајна у Братислави. У статусу је самосталног уметника и члан УЛУПУДС-а. Активно излаже у земљи и иностранству. Када сте одлучили да се бавите керамиком и отворите свој студио? Уписала сам керамику у средњој школи. Била сам сигурна да је то мој посао. Већ почетком треће године факултета, уз студије керамике, крећем самостални рад у свом изнајмљеном атељеу у Земуну. Имала сам срећу да јако рано прегурам период који је трајао око две године. Седим у атељеу, радим, никог не познајем и мене нико не познаје. Не знам где могу да продам радове, коме, не знам ни где могу да излажем... То је тешко издржати када си млад уметник. Све време сам радила и имала неку лудачку мотивацију у себи, да радом могу све. То ми је упалило и увек се водим тим размишљањем. И, стварно мислим да је то први степеник, на коме идемо даље или падамо. Дошли сте из Прибоја на студије. Да ли сте некада размишљали да се вратите и како сте се навикли на живот у Земуну? Земун је мој град. Цео живот се селим, али је Земун место где се осећам да стварно припадам. Без Дунава не бих могла да замислим свој дан. Рођена сам у Београду, али у Прибоју сам завршила основну школу. То је мали лепи град на реци Лим. Једна здрава и нормална средина на коју сам јако поносна. Срећна сам да сам баш тако одрастала, волим да се похвалим како су ту људи добри и да тога нема нигде друго. Што се тиче мог враћања у град Прибој, имам јако високе амбиције у виду резиденција за керамику у мом селу на планини Бић. Ја сам сигурна да је то мој следећи корак, да у мало место могу да угостим уметнике из света и Србије и да на тај начин бар мало допринесем култури и уметности мога града. Држите часове керамике и за децу и за одрасле. Са киме је лакше радити? Педагошким радом се бавим већ пету годину. Држала сам радионице керамике различитим профилима и узрастима људи. Моја школа је доста напредовала. Тренутно имам много већи простор за рад и јако пуно полазника. Оно што је допринело мом раду са људима су и споредне активности којима сам се бавила. Две године сам радила на Клиници за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић”, као радни терапеут керамике са корисницима установе. Радионице са децом из Дома за децу без родитељског старања „Дринка Павловић”, гостовала сам и у више дечијих вртића. То ме је научило стрпљењу и како да се посветим различитим људима. У мом студију, што се тиче дечијих радионица имамо посебан програм. Деца пролазе кроз поприлично озбиљне технике керамике. Тренутно излажемо већ другу годину за редом на Дечијем октобарском салону у Музеју примењених уметности. Ове године један дечак из моје групе је добио прву награду, а прошле смо добили похвалу за целу колекцију радова. Одрасли обично долазе на неку врсту терапијског бега од посла. Код мене је и доста колега сликара, вајара, графичких дизајнера који желе да се опробају у другим медијумима као што је керамика. Некима је керамика бег од рада на компјутеру, а некима започињање нечег новог. Да ли сте имали подршку људи из непосредног окружења да покренете самостални посао? Често нисам имала подршку, али ми је то помогло да изгурам оно што желим. Керамика је јако скуп посао у који је потребно уложити доста опреме за рад. Није ишло лако, али видим велики напредак у свом послу. Сада већ не морам да се задужим да бих послала свој раду на изложбу и иностранство. Издвојила бих огромну подршку малог броја колега и блиских пријатеља из струке. Неки од њих су доста старији од мене и њихово искуство и мотивација су ми јако значили. Колико Вам друштвене мреже помажу или одмажу у послу? Доста људи на друштвеним мрежама прати то што радим. За мој посао, друштвене мреже су јако битан фактор. Ту људи могу видети све моје радове. Могу да ме пронађу на Инстаграму, Фејсбуку и погледати мој сајт. Некада тих могућности уопште није било. Мислим да сам на мрежама хит, то закључујем по повратним реакцијама код људи. Како изгледа један Ваш уобичајен радни дан? Будим се око шест сати ујутру. То је моје омиљено доба дана, када свиће. Волим ритуал са кафом и то поприлично потраје. Онда скочим и радим. Стално радим. Моје радно време не постоји. Керамика је такав посао да морам бити присутна и јако организована. Ако се уморим, одлазим на Дунав, дишем и храним птице. Мој највећи помоћник у атељеу је мој мачак Мими, он ме заиста спашава и натера на једну паузу мачје игре. Керамика је мој живот који обожавам, не посао. Данас је реткост да се у Србији неко бави ониме што воли. Ви у томе успевате. Колико је тешко опстати данас на тржишту поред јефтине понуде на сваком кораку и да ли људи имају новца за нешто што има неупоредиво већу уметничку вредност? Шта ви мислите? Да ли можда само често нису информисани да постоје радови попут Ваших? Мислим да данас дефинитивно има више простора за уметност. Керамика је постала велики тренд у свету, што до пре две године није био баш случај. Што се тиче керамичке скулптуре, ту је много слабија и ужа публика  код нас. Запажам видне разлике, два пута сам пролазила на једну од највећих светских изложби на бијеналу керамике у Кореји. Стигао ми је  видео како отпакују мој рад у белим рукавицама. Остала сам без текста поприлично. Доста људи то не разуме и није информисано код нас. Људи воле оно што могу да користе, била то шоља, скулптура за зид, за полицу, тако је и код слика. Људи воле оно што могу да окаче на зид. Код нас нема потражње радова који настају ради уметности и уметника који је желео створити  рад од неког налета своје инспирације и околности. У свету је то доста заступљеније. У послу сам имала срећу да људи желе мене да упознају, да сврате у атеље и погледају то шта радим и купе. Трудим се да никада не идем неким лакшим путем због неког познанства, то је нешто од чега ја бежим и вероватно ме кошта. Али сам мотивисана радом и то је једини степеник за мене.

Интервју водила Тамара Петковић за Demetra.rs. Предузетница – Наташа Бојанић Наташа Бојанић, керамичарка и визуелна уметница, завршила је...

Часопис „Вуковац” или Критика је неопходна!

четвртак, 7. октобар 2021.

Када сам у фебруару ове године написао дводелни текст о часопису „Вуковац”, први о неписмености и други о непримереном садржају, био сам моментално екскомунициран са званичне странице ОШ „Вук Караџић”. Поред још једног сусрета са пропашћу нашег друштва, доживео сам то и као лични ударац, јер је то моја школа и јер у њој раде моји наставници и моји пријатељи. Неколико месеци по тим текстовима и по тој екскомуникацији изашао је наредни, седми број тог часописа, а прошле седмице и осми (кликом на слику можете прочитати садржај): У овим, новим бројевима увиђамо следеће новине: Текстови су граматички исправни и уопште језички уредни. Има битно више садржаја чији су творци ученици. Нема антикултурног садржаја, као што је промовисање Кока-коле, видео-игрица и сл. Број страница се увећао за 30-40% у односу на претходне бројеве. У 7. броју су приређивачи чланака потписани, док се у 8. броју поново чланци дају неауторизовани. Ауторизација чланака је врло битна, јер то је знак индивидуације и вредности личности, она развија самосвест и одговорност, развија свест о тексту као нечему што не може и не треба да буде дело неке скупине потписане на крају броја. Зато је потребно вратити се ауторизацији чланака. Шта нам то говори? То да је критика, према којој су се тако негативно понели, заправо веома позитивно утицала на уреднике и да је потврђен њен конструктивни карактер. Нажалост, уместо као пријатеља, како би једино смела, моја школа ме и даље препознаје као непријатеља од кога учи, па ме тако и даље екскомуницира. Ипак, ове позитивне промене доживљавам као ветар у леђа. Треба навести и основни недостатак који се у „Вуковцу” и даље сусреће – одсуство образовног културног садржаја и подстицања аутентичног односа према свету код ученика. „Вуковац” и даље има такав садржај да неко ко прочита један број неће сутра имати потребу да потражи нови број (ако тај неко, наравно, није вођен неким чисто приватним мотивима). „Вуковац” нуди један избор ученичких радова и преглед дешавања у школи, уз неколико приређених текстова који остављају утисак да су ту само да би нешто било ту. Рецимо, чланак о цртаним филмовима пун је непромишљених и апсурдних места (на пример, показатељи популарности цртаних јунака), што указује на некритички однос уредника, то јест наставника, чија је улога у томе да ученика наведе да размишља и учи га да пише промишљено. Смисао образовног културног садржаја у томе је да развија ученике који читају часопис. Поред тога што часопис афирмише рад ученика кроз објављивање њихових песама, састава, ликовних радова, приређених чланака, потребно је и да их образује и развија на начин који суштински допуњује школски програм. Дакле, нагласак треба да буде не на занимљивостима, него на образовном богатству. Рецимо, може се рећи нешто о исламској и хришћанској архитектури, може се испричати легенда о охридској грлици коју је у музику превео Јован Христић и читалац-ученик упутити на једну од најлепших мелодија српске класичне музике, може се у сваком броју пажљиво и обзирно упутити на неку књигу која је изван обавезне лектире итд. У сваком броју се може представити по један или два филма за децу, објаснити како ученици могу да их нађу (дати линк или сл.), и то би, уколико би им се препоруке свиделе, ученике сигурно враћало будућим бројевима. У прошлом тексту уредници су могли да виде истакнуту препоруку за белгијски филм Дечак са бициклом, који се у то време налазио на РТС Планети и био свима лако доступан. Пре два месеца сам и сам превео један изврстан филм за децу и поставио га на Јутјуб, међутим због немарности, сујете или недостатка педагошке свести, наставници то игноришу, као да постоји иједан други смисао тог филма и тог превођења осим да га наша деца гледају. УМЕСТО ШИЛЕРА, ЋИРИЛА И МЕТОДИЈА, ДВОРЖАКА ДЕЦИ УМ, КАРАКТЕР И ОДГОВОРНОСТ ТРЕБА ДА РАЗВИЈА СПОРТСКА ГИМНАСТИКА На крају, потребно је мало критичке пажње посветити теми спорта, односно промоцији спортске гимнастике. О спорту ће на нашем порталу посебно бити речи, али овде треба рећи нешто о непромишљеностима изреченим у задњем броју „Вуковца”. Пре свега, упада у очи то што се у овом чланку инсистира на спортској гимнастици, а не тек о гимнастици, мада се у самом тексту углавном говори аспектима гимнастике који нису спортски. Оно што спорт чини спортом, односно оно што једну активност чини спортском, јесте такмичење. У спорту се човек увек бори против другог човека или, у неким случајевима, бори се против резултата. Али, увек се бори против. У спорту се не може бити успешан ако се истовремено не порази други човек. Спортско постигнуће је увек квантитативно, а не квалитативно. Спортски принципи су брже, даље, снажније, а не умност, слобода и љубав. Трудом у спорту се ништа не ствара и од њега нема никакве заједничке користи. Од тога што је Томас Ман пре сто година написао Чаробни брег имамо сви корист, јер то је дело наше заједничко добро; од тога што је Флеминг пре сто година изумео пеницилин, имамо сви корист, јер је то заједничко добро; од тога што су сви спортисти света пре сто година нешто постигли – брзо трчали, пливали, скијали се, давали голове и кошеве, прескакали козлиће и радили звезде – немамо апсолутно ништа, нити знамо за некога од њих. Све што су они радили – побеђивали друге или обарали рекорде – радили су за семе себе. Не зато што су били себични, него зато што је бескорисност у природи спорта. У самом односу према спорту као друштвеном феномену лако се заборавља то да модерни олимпизам постоји тек од 1896. године, дакле да за спорт нису знали толики људи и друштва пре тога, Његош, Вук Караџић, Бетовен, Моцарт, Гете, Достојевски, Шекспир, Свети Сава, Ћирило и Методије... Античка Грчка је имала појам агон, који значи надметање за наклоност богова и подразумева пагански религијски доживљај света. Цар Теодосије је 393. године забранио одржавање Олимпијских игара као нехришћанских манифестација. Реч спорт настаје много касније, од фр. desporter, што значи „забављати се”, а своје савремено значење добија тек у 19. веку. Европска ренесанса, то јест препород античке културе у доба хуманизма, није подразумевала и препород Олимпијских игара. Зашто? Гимнастика као појам који може да подразумева телесну културу увелико се разликује од спортске гимнастике. Чувени антички лекар Гален гимнастику је делио на „ратничку”, „штетну атлетску” и „праву медицинску”. У самом тексту у „Вуковцу” речено је неколико бесмислених ствари, рецимо да гимнастика „развија ум појединца”, да „има благотворно деловање на карактер појединца”, да „ствара осећај одговорности” и др. Те су тврдње елементарно нетачне и изречене су без икаквог размишљања. Као кад би неко рекао да књижевност и математика развијају кичму и мишиће. На крају, погледајмо како изгледа та умност, осећај одговорности и благотворно утицање на карактер у припремама немачког гимнастичарског тима за ОИ у Рио де Жанеиру 2012. године. У питању су девојчице од 12 до 15 година, које се на тренингу затварају у коморе са температуром -111.6°C. Смисао тих екстремних и по здравље опасних тренинга јесте само то да се постигне неки резултат, да се на једном такмичењу против некога добију веће оцене и буде боље рангиран. Ето, то је умност спортске гимнастике. А ево линка за овај прилог и са оригиналним тоном, на каналу Шпигла: https://www.youtube.com/watch?v=5mFAfgyCjp0. Чланак на сајту Шпигла: https://www.spiegel.de/video/minus-110-grad-warum-turnerinnen-in-die-kaeltekammer-gehen-video-1162673.html?jwsource=cl Радослав Докмановић

Када сам у фебруару ове године написао дводелни текст о часопису „Вуковац”, први о неписмености и други о непримереном садржају, био сам...

ПРИБОЈСКИ ЖУРНАЛИСТА: Где Шапић дође, епидемија нестаје

петак, 1. октобар 2021.