Саветујте своје рођаке и пријатеље да читају овај портал.

Најновије

Најчитаније

3646

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

2426

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

2241

Преносимо из суседства: Телепортовање или криминал у руђанској народној библиотеци?

2174

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

1860

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - ИСИДОРА ДЕСПИЋ, СТУДЕНТ У МОСКВИ

1573

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

1321

Одговор незаконитом члану УО Дома културе Сари Бојанић

1319

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

1259

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

1189

Нездрава Србија – семафор опозиција

Неусклађеност Статута Дома културе „Пиво Караматијевић“ са Законом о култури

Овај текст је наставак претходног текста Извештај са прве седнице Одбора за просвету, културу и информисање Општине Прибој и предлог за другу и представља образложење другог предлога за разматрање на седници Одбора за просвету, културу и информисање. 2. Разматрање усклађености Статута Дома културе са Законом о култури. На основу члана 81. Закона о култури, Статут Дома културе „Пиво Караматијевић“, као његов основни општи акт, мора да буде усклађен са одредбама Закона о култури: Овде можемо видети датуме доношења Закона о култури и датуме свих касније усвојених измена (фотографисано на сајту Службеног гласника): На седници Скупштине општине Прибој одржаној 28. 12. 2018. донета је Одлука о давању сагласности на Статут Дома културе: У складу са чланом 56. Пословника Скупштине општине Прибој, у којем се прописује надлежност Одбора за просвету, културу и информисање: износим примедбе на ову одлуку због непотпуне усклађености Статута Дома културе са Законом о култури. ОБРАЗЛОЖЕЊЕ а) Предлог управног одбора за избор директора У делу Закона о култури који се бави избором директора установе културе, члан 35. став 8. и став 9. гласи овако: У Статуту Дома културе чланови 25. и 26. гласе овако: Дакле, члана 25. став 3. и цео члан 26. Статута нису у складу са чланом 35. став 9. Закона, јер у Закону се каже да оснивач (у случају Дома културе то је Скупштина општине) добија од управног одбора предлог листе кандидата и именује кандидата са те листе, а у Статуту се каже да оснивач добија предлог само једног кандидата. Овде, по истом принципу, видимо и да сам члан 26. Статута није у складу са чланом 25. став 2. истог Статута. б) Услови за избор кандидата за директора Закон о култури: Статут Дома културе: Дакле, члан 28. став 1. тачка 2. Статута није у складу са чланом 36. став 1. Закона. Одредбе Закона морају да буду дословно пренесене у Статут, а не смеју се на било који начин релативизовати. Одређење „на радним местима у области култури“ није исто и не значи исто што и одређење „у култури“. Овде треба напоменути и то да је до 24. 1. 2020. овај члан Закона уместо одређења „у култури“ имао одређење „у струци“, што још јасније показује колико је поменута тачка Статута импровизовала одредбу Закона. в) Чланови управног одбора Закон о култури: Статут Дома културе: Дакле, члан 39. став 3. Статута није у складу са чланом 41. став 3. Закона, јер недостаје „из реда истакнутих стручњака и познавалаца културне делатности“. Овим изостављањем је суштински обесмишљен састав управног одбора који предвиђа Закон. Такође, у овом члану Статута недостаје цео 4. став из члана 41. Закона. г) Стручни савет Закон о култури: Статут Дома културе: Дакле: 1) члан 33. став 1. Статута није у складу са чланом 49. став 1. Закона, јер уместо речи „образује“ стоји „може да образује“. Одређење у Закону подразумева обавезност, а у Статуту произвољност; 2) члан 34. став 2. Статута није у складу са чланом 49. став 3. Закона, јер уместо „од високог уметничког и стручног интегритета и ауторитета“ стоји „из реда стручњака основне делатности Дома културе“. Законско одређење, опет наводимо, мора дословно да се унесе у Статут, а може да буде само допуњен и ближе уређен, као што подразумева став 4. овог члана Закона. Да ово поткрепимо, прилажемо изводе из Закона о изменама и допунама Закона о култури, који је усвојен 21. 2. 2016. и у којем се прецртаним речима означавају речи које су стајале у претходној верзији Закона, а великим словима речи које се уносе у нову верзију. Овде прилажемо образложење ове измене, која ју Закону о изменама и допунама била под бројем 22: Дакле, експлицитно је наглашена обавезност образовања стручног савета. У Статуту Дома културе постоје још неке одредбе које нису у потпуном складу са одредбама Закона о култури, али детаљну анализу и исправку треба да уради орган који је за то надлежан по закону. Мере унапређења рада Дома културе кроз додатно уређивање Статута могу се предложити тек након разрешења актуелних чланова УО Дома културе и именовања нових, према одредбама Закона. Радослав Докмановић

Овај текст је наставак претходног текста Извештај са прве седнице Одбора за просвету, културу и информисање Општине Прибој и предлог за...

Нездрава Србија – семафор опозиција

Ако је неко помислио да се наслов овог текста односи на недавну промену светла у политици странке Здрава Србија према носиоцима републичке власти, није погрешио утолико колико се метафоре не могу спасити од своје амбивалентности, била она намерна или не. Ако је са стрепњом помислио на скорашње угрожавање сопствене безбедности председника одбора Здраве Србије у Прибоју, које је за свој повод имало неисправан градски семафор, одмах га обавештавамо да је он Борки жив и здрав, а и да је семафор већ сутрадан био поправљен. O чему се онда говори у наслову? О томе да је нездрава Србија она у којој је и опозицији семафор битнији од културе. Код нас је по овом основу уврежена подела политичких програма на грађанске и националистичке. То никако није тачна и добра дистинкција, јер се не само у историји него и по политичком смислу ове две концепције умногоме прожимају и саодређују. Право именовање, оно које одговара истини и нашој друштвеној стварности, подразумевало би у овом случају поделу на грађанско-националне и малограђанско-мондијалистичке политичке оријентације. Грађанске и националне вредности су оне које као своју специфичну разлику имају универзалност, опште важење за све људе, и отуда је слобода и пуновредност сваке појединачне личности њен основни постулат. Малограђански и мондијалистички систем вредности, супротно, подразумева партикуларност неке вредности као свој основ, то да слобода или неке друштвене привилегије треба да важе само за појединце или ограничену групу људи. Тако је, на пример, малограђанима у Београду битније како изгледају плочице на Тргу републике од тога како живе Срби на Косову и Метохији, а Борки Пузовић и њеним помагачима битније је то да она прима плату тамо где јој није место од тога да се поштује закон и да цела заједница има корист. Култура – и то је њена специфична разлика – увек је универзално важећа, а никад малограђанска и мондијалистичка. ПРВО И ОСНОВНО У овом тексту ћемо укратко анализовати однос прибојског одбора странке Здрава Србија према питањима културе у нашем граду. Као што нас је председник прибојског одбора Здраве Србије Милан Кашерић већ обавестио једног кишног дана испред неисправног семафора, у Прибоју је прошле године основан први портал који негује културу, слободу говора и критичко мишљење. Иако се на том порталу налази десетина текстова који указују на законске и друге преступе које је починила и упорно чини актуелна прибојска власт, њени љути опозициони противници никада ниједан од тих текстова нису јавно промовисали, на пример тако што би их поделили на Фејсбуку и обавестили о кршењу закона грађане и своје потенцијалне бираче. То је било уочљиво од самог почетка, јер су неки текстови објављени за време предизборне кампање. Каква је то опозиционост опозиције када она у борби против власти не само што не користи сва критичка средства која има, и то сервирана на тањиру, него их чак тенденциозно прећуткује? МЕТАФОРА ЈЕ ПОРЕЂЕЊЕ БЕЗ „КАО“* 
(*Објашњење за противзаконите директорке и чланове управних и надзорних одбора, ако су бежали са часова на којима су се училе стилске фигуре.) Сетимо се да је тада, једног ведрог дана, предводник опозиционе странке рекламирао један контејнер и рекао: „Право је чудо да овај контејнер, ова мини-депонија овде, није извор неке озбиљне заразе и да нисмо упали у неки еколошки проблем, да не кажем санитарну катастрофу.“

„Ово сметлиште овде треба да опслужи између 400 и 500 грађана.“ Заиста, овакав се поступак грађанске одговорности само може подржати. Међутим, није јасно како то прибојски одбор Здраве Србије не поступи исто и када је у питању сметлиште у старом делу града, у ул. 12. јануара, које треба да опслужује између 20.000 и 30.000 грађана и које јесте изазвало санитарну катастрофу? Та депонија је упоран извор и расадиште бројних зараза: необразованости, неписмености, неодговорности, лењости, индолентности, безобразлука, нерада, просташтва, алкохолизма, лицемерства,  непоштења, безакоња, гусарства, деморалисаности, депресије, безнадности... Када се то узме у обзир, мора се поставити питање смисла, контекста и смера такве политичке селективности и намере која стоји иза ње. НИКО НИЈЕ ГЛАСАО ПРОТИВ, УЗДРЖАНИХ НИЈЕ БИЛО Погледајмо шта су о раду локалних установа које би требало да се баве културом рекли одборници Здраве Србије на 3. скупштинској седници, одржаној у децембру. Г. Ненад Анђић, након сентименталних речи о некадашњем руководиоцу Дома културе Зехбу Пекушићу и добрим духовима који живе негде по граду, закључио је: „Позивам руководство Дома културе да осавремени свој програм, изађе из ове зграде, обрати се грађанима и пружи истинске културне и музичке празнике који ће обрадовати њихово срце и душу. Вероватно такав дом културе прижељкују многи наши суграђани.“ У тексту ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе детаљно су наведени законски и етички преступи помоћу којих је Борка Пузовић постављена на место директора Дома пољопривреде. Али није наведено само то, него и мутно пословање са финансијама, које је додатно детаљно анализовано и у другим текстовима. Ништа од тога није битно за опозиционог одборника. Он је само исказао један врло неопипљив и етеричан поглед на рад ове установе. А и када је то говорио, сасвим је занемарио све прецизно одређене, конкретне и утемељене предлоге који се налазе у тим текстовима. Г. Анђић је стоматолог, дакле свестан је тога шта значи имати знање из неке одређене области. Шта би он рекао на то да агроекономиста ради као зубар? ОТЕ ПРЕДСЕДНИКУ ОПШТИНЕ РЕЧ ИЗ УСТА Када је потом на дневни ред дошла тачка о Музеју алкохола, председник опозиционе одборничке групе није разматрао ни асортиман пића који је тамо у понуди, ни законске преступе који се тамо чине – рецимо то како машински инжењери, професори информатике и шумарски техничари могу да буду чланови управног одбора једног музеја и утврђују његову развојну политику, бирају директора итд., иако све те податке и законске одредбе има у тексту Прибој – град културе. Истакнути стручњаци и познаваоци културе за које нисте знали! Није се осврнуо ни на примедбе на рад ове установе и њеног директора изнесене у тексту О плаћеним изложбама у Прибоју и одговор директору Завичајног музеја. А то су управо текстови на које је да их читају он јавним позивом упутио грађане на претходној скупштинској седници. Али председник опозиционе одборничке групе себе јесте одважио у испевавању оде пијанству, коју је потом закључио једним предлогом: ШТА ЗДРАВА СРБИЈА ИМА ПРОТИВ ЗАКОНА? О славном наступу дипл. библ. Селме Кулоглије на тој седници читало се више него икад. Чак је и СЗТР „Кико“ тих дана имала појачан промет. Но, да видимо шта је овом случају имао да каже опозициони одборник Един Ћеловић. Задњих осам или дванаест година Библиотека припада СДА у Прибоју. СДА поставља своје директоре итд. Одлично, то је можда показатељ да дискриминација више није присутна у овом нашем граду... И тако и треба, свака част, то подржавам, и треба у јавним предузећима да се нађу неки бошњачки директори и неких других националних мањина које су присутне у Прибоју, што да не. То подржавам. Али ми једна ствар није јасна и то бих волео да ми разјасните овде, ако је могуће неко испред одборника СДА који су овде присутни: да ли је могуће да ви у својој странци немате никога школованог са филолошким факултетом, некога коме би била природна функција да буде директор једне библиотеке. Да ли је могуће да немате некога ко је завршио српски језик и књижевност или било који други смер на филолошком факултету већ то мора да буде госпођа, коју приватно поштујем и против ње немам ништа и не бих желео да ово схватите лично. Ја наступам овде са гледишта опозиције и за мене је то неприхватљиво да директор библиотеке буде дипломирани са пољопривредним и прехрамбеним факултетом. Значи, моје питање је: да ли је могуће да на овај конкурс у Прибоју није имао нико да се пријави, да ли је могуће да нисте имали да поставите никога коме би ова функција природније легла? Шта ми овде видимо? Опозициони одборник подржава партијско, партократско, бирање директора јавних установа и сматра да је то одлично. То што закони Републике Србије траже другачије услове, то њега не занима. Дакле, овде имамо став који је опозиција закону а не власти. Опозициони одборник сматра да избор неког директора има везе са националном дискриминацијом. То што закони Републике Србије који се баве дискриминацијом и јавном службом кажу другачије, за њега нема значај. Овај став подразумева суштински антикултуран однос према проблему дискриминације, јер културним критеријумима претпоставља неку чиновничку функцију. Тако је један црнац чак био и председник САД, али расизам због тога тамо није мањи. Зашто? Зато што председник није постао по релевантним критеријумима. Опозициони одборник подржава избор директора јавних установа и предузећа по националној припадности. Ово је став који не само што није у складу са законом, него управо пропагира дискриминацију пријављених кандидата на место директора по националној основи. Опозициони одборник се залаже за избор директора Градске библиотеке по категорији „природности“. Међутим, та категорија у надлежним законима не постоји. Таква категорија би подразумевала управо један релативизам и то да носиоци власти могу да намећу своје схватање „природности“ онако како они хоће. Када Закон о култури и Закон о библиотечко-информационој делатности не би прописивали правила по којима се бира директор, онда би се о томе могло говорити, али овако то значи залагање за:
а) ниподаштавање закона;
б) ретардацију на предграђански ступањ друштвеног развоја. КОНАЧНО ПРОРАДИЛО ЈЕДНО СВЕТЛО На наредној, 4. седници, одржаној јуче, дошло је до неких другачијих и нових боја на семафору одборника Здраве Србије. Послушајмо њихове речи о Селми Кулоглији и Градској библиотеци: Овде видимо да је одборник Ћеловић у потпуности изменио свој став о партократским и националистичким критеријумима у вези са избором директора јавне установе, што се само може подржати. Он ипак ни овај пут није поменуо суштинску и одређујућу битност закона. То је учинио одборник Кашерић, међутим, мало плашљиво, као у тону оправдавања што то уопште чини. Након ових речи које смо издвојили у прилогу, он је напоменуо да нема ништа лично против Селме Кулоглије, као што је то учинио и одборник Ћеловић на прошлој седмици. То напомињање упада у очи јер они то не чине и приликом знатно оштријих и полемичких речи поводом других питања на скупштини. Ако неко вози сто на сат поред школе, треба ли саобраћајац који га заустави и пише му казну да му напомиње да нема ништа лично против њега? Та емотивна обојеност је оно што нас води ка следећем питању: зашто исту примедбу нису исказали и поводом Борке Пузовић и установе коју она води? У чему је разлика? ЗАКЉУЧАК Јасно је да одборници Здраве Србије на примену закона гледају селективно и да у том погледу нису опозиција локалној власти. 

Али, уз све ово, мора се додати и то да су једино они уопште узели у обзир и у јавно разматрање критику јавних установа културе, као и то да су за место члана у Одбору за просвету, културу и информисање предложили особу која у пуном смислу испуњава критеријуме за то место. Пошто сам од одборника Здраве Србије изабран да обављам ту функцију, написао сам овај текст са разлога моралне предострожности. Одбор за просвету, културу и информисање још није почео са радом, а како је јуче најавио председник Скупштине, биће убрзо конституисан. О сваком кораку тог одбора јавност ћу редовно информисати. Радослав Докмановић

Ако је неко помислио да се наслов овог текста односи на недавну промену светла у политици странке Здрава Србија према носиоцима...

Извештај са прве седнице Одбора за просвету, културу и информисање Општине Прибој и предлог за другу

У складу са 3. начелом Етичког кодекса функционера локалне самоуправе, који је Скупштина општине Прибој усвојила 26. 12. 2019. године, обавештаваћу грађане Прибоја о свом раду у Одбору за просвету, културу и информисање, радном телу Скупштине општине у које сам именован на седници Скупштине одржаној 29. 10. 2020. Трудићу се да то чиним у најбољем интересу нашег града и што је могуће објективније. Уз моју маленкост, у овај одбор су именовани још Алма Бећировић, Марко Јањушевић, Биљана Комарица и Јасмина Хусовић. Данашња, прва седница је била конститутивна и имала је само једну тачку на дневном реду – избор председника и заменика председника одбора. Алма Бећировић није била присутна. Након дуже дискусије, о чему ће бити речи мало ниже, за председника је изабрана Биљана Комарица, коју је предложио Марко Јањушевић, а за коју су гласали Марко Јањушевић, Јасмина Хусовић и Биљана Комарица. Заменик председника није изабран, јер није било потребне већине гласова (три): Биљана Комарица је предложила мене, али је била и једина које је гласала за свој предлог. То је, дакле, тачка која ће бити разматрана и на следећој седници. ДИСКУСИЈА Сама дискусија повела се након предлога Марка Јањушевића да Биљана Комарица буде изабрана за председника. Тада сам, како бих могао да се одлучим по том питању, питао госпођу Комарицу о раду у претходном мандату, јер је она била члан и председник овог одбора од 2016. године. У том мандату је члан Одбора био и Марко Јањушевић. Они су навели неколико појединости у вези са просветним питањима (награђивање ученика и др.). У току тог мандата, међутим, почињени су бројни законски и други прекршаји у раду Дома културе, Завичајног музеја и Градске библиотеке, пре свега у избору чланова управних одбора и директора, а на то претходни састав Одбора није реаговао. На то Одбор није реаговао ни када су ти прекршаји детаљно представљени на овом порталу. Госпођа Комарица се по том питању на овој седници није изјаснила, док је г. Јањушевић више пута, са подсмехом или на друге начине, релативизовао сам смисао тог мог интересовања. Узимајући ту чињеницу у обзир, ја сам истакао и своју бојазан да ће госпођа Комарица можда користити позицију председника да опструира рад Одбора, што је она одмах негирала. Након тога, госпођа Комарица је предложила Јасмину Хусовић за председника, као искусног просветног радника, а као новог члана Одбора. Како бих могао да се одредим према том предлогу, упитао сам госпођу Хусовић, дипломираног инжењера електротехнике, о њеним компетенцијама за област културе и да ли се можда уз сам посао бави и неком културном делатношћу. Пошто је њен одговор био негативан, рекао сам да за њу, због тога, не могу да гласам. На то је госпођа Хусовић цитирила члан 56. Пословника, у којем се каже да овај одбор „разматра питања из области образовања и васпитања, науке, културе, информисања“, истичући то да се култура помиње тек на четвртом месту. Тада сам за предлог упитан и ја, на шта сам предложио себе, уз образложење да то никако није по мери доброг укуса и пристојности, али да сам на то – ако у конкретној ситуацији желим да будем принципијелан и одговоран – приморан, јер сам члан који у свом раду и стручним компетенцијама спаја све три области за које је овај одбор надлежан. Мој предлог није добио глас ниједног колеге. На то гледам као на њихов однос према принципу стручних компетенција и јавног интереса. Потом је уследило гласање за Биљану Комарицу и она је изгласана, као што је већ наведено. На крају седнице, председница Одбора је више пута нагласила да жели тимски рад и најбоље колегијалне односе. О ЈАВНОСТИ ЈАВНОГ РАДА Пре него што наведем свој предлог тачака за наредну седницу, навешћу овде релевантне законске прописе који се баве јавним радом, јер је на нашој седници око тога било несугласица. Устав Републике Србије: Етички кодекс функционера локалне самоуправе: Прилажем стручно тумачење трећег начела, израђено од стране састављача овог Кодекса: (Тумачење целог Кодекса доступно је на адреси: http://www.skgo.org/storage/app/uploads/public/161/045/021/1610450214_Vodi%C4%8D%20za%20eti%C4%8Dki%20kodeks%20funkcionera%20web.pdf): ) Сматрам да је овде приложена документација довољна и изражавам наду да колеге из Одбора не само да више неће имати примедбе поводом мог јавног обавештавања о нашем раду, него да ће и мене и друге охрабривати у том правцу. Овде бих нагласио да је портал Реч Прибоја отворен за све који желе да на њему објављују своје текстове, а и позивам све јавне функционере да, уколико желе, јавност обавештавају о свом раду на нашем порталу. Такође, у складу са 4. начелом Етичког кодекса који се односи на грађанско учешће, позивам грађане да узму учешће у раду Одбора: у виду текста, директног разговора, коментара на Фејсбуку... Ми чланови Одбора смо плаћени од стране грађана за наш рад. Висина накнаде за једног члана за присуствовање на једној седници износи 3% од просечне месечне бруто зараде у Републици Србији по последњем статистичком податку. Последњи такав податак објављен је за децембар 2020, када је просечна бруто зарада била 90.849 динара, што значи да 3% од тога износи 2.725,47 дин. Дакле, по једној седници присутни члан ће добијати око 2.700 дин. То значи да за једну седницу Одбора на којој је присутно свих пет чланова грађани издвајају око 13.500 дин! Сви ви грађани, сви родитељи ученика, сви просветни радници, сви ви које занимају наука и култура, сви ви којима је стало до квалитетнијег информисања, позвани сте да у пуном смислу учествујете у раду овог одбора, зато што га ви лично плаћате и зато што је то начин да ваше идеје или проблеми дођу до јавног разматрања на Скупштини општине. ПРЕДЛОЗИ ТАЧАКА ДНЕВНОГ РЕДА ЗА НАРЕДНУ СЕДНИЦУ Разматрање регуларности именовања чланова управних одбора Дома културе, Завичајног музеја и Градске библиотеке. Разматрање усклађености Статута Дома културе са Законом о култури. Разматрање регуларности именовања директора Дома културе Борке Пузовић и директора Градске библиотеке Селме Кулоглије. Разматрање поштовања Закона о службеној употреби језика и писма од стране јавних установа (локалних јавних установа, школа итд.). Разматрање могућности да се од новчаних накнада које добијају чланови Одбора формира формални или неформални фонд Одбора за подстицање развоја интересовања ученика основних и средњих школа за уметност, науку и информисање. Разрада првог предлога и потребна документација Разматрање регуларности именовања чланова управних одбора Дома културе, Завичајног музеја и Градске библиотеке. На седници Скупштине општине одржаној 5. 3. 2020. године за чланове управних одбора ових установа изабране су особе које не испуњавају Законом о култури прописан услов: Закон о култури се може преузети на сајту Министарства културе (https://www.kultura.gov.rs/tekst/43/zakoni-i-uredbe.php) , а овде доносим фотографисане изводе. Сва подвлачења су моја. Закон о култури је закон према којем мора да се усаглашава рад установа културе чији је оснивач локална самоуправа. То видимо из првог члана Закона о култури: Као што пише у другом ставу првог члана Закона о култури, за неке појединачне области културе постоје посебни закони. Такав је Закон о библиотечко-информационој делатности, који је надлежан за Градску библиотеку. У њему се у члану 18. каже: У четвртој тачки се, дакле, каже да се избор чланова и рад управног одбора утврђује према Закону о култури. Шта то значи „истакнути стручњаци и познаваоци културне делатности“? Значи да се неко не само на овај или онај начин бави културом, него да је истакнут као стручњак и познавалац, што значи да је његов рад видљив и вреднован, да морају постојати неки објективни и очигледни чиниоци по којима се то може утврдити. Потребно је да видимо изложбе које су имали, књиге које су написали, музику коју су компоновали, представе које су режирали, критике које су писали или на свој рад добили, дакле све оно што их чини истакнутим стручњацима и познаваоцима културе. Актуелни чланови управних одбора ових установа су: Као човек који интензивно прати културу, никад нисам наишао ни на један једини податак који на било који начин Бранку Бандовић, Сару Бојанић, Наду Ровчанин, Јелену Трипковић Којадиновић, Дину Сарачевић, Душицу Раковић и Амину Мишореп повезао са неком културном делатношћу. Али можда ја грешим. Ако укуцамо њихова имена у Гугл, нећемо наћи никакву везу између њих и културне делатности. Тешко да може бити да Гугл не зна за истакнуте стручњаке и познаваоце културе. ДОДАТНА ДОКУМЕНТАЦИЈА ЗА ОВАЈ ПРЕДЛОГ Уз то, као мање битан, али свакако релевантан фактор, о њиховом стручном образовању дајем следеће податке: Дом културе 1. председник: Бранка Бандовић – дипл. економиста; 2. Сара Бојанић – проф. српског језика и књижевности; 3. Нада Ровчанин – наставник руског језика; 4. Мирослав Вуковић – инжењер сточарства; 5. Ибрахим Хасанагић – средња школа. Завичајни музеј 1. председник: Јелена Трипковић Којадиновић – проф. информатике; 2. Дина Сарачевић – (непознато); 3. Слободанка Клачар – историчар уметности. Градска библиотека 1. председник: Душица Раковић – дипл. географ; 2. Амина Мишореп – средња школа (студент); 3. Љиљана Гудурић – (непознато). Уз то, према члану 41. Статута Дома културе, чланови управног одбора могу бити именовани највише два пута: Актуелни чланови УО Дома културе Сара Бојанић и Нада Ровчанин су по трећи пут именовани, а ево доказа за то: Ово је проблем који ХИТНО мора да се реши, зато што Борки Пузовић и Селми Кулоглији 26. 6. 2021. истиче директорски мандат и управни одбори ових установа ће морати да распишу нови конкурс најкасније 60 дана пре истека мандата директора, што значи до 26. 4. 2021. Као што је овде црно на бело показано и доказано, актуелни састави управних одбора су противзаконито изабрани, па ће и наредни избор директора бити стога противзаконит. Закон о култури: Које су све надлежности управног одбора према Закону о култури? Ове надлежности не само законски, него по сваком здравом разуму не могу и не смеју да врше лица која нису стручна за област културе и која је истински не воле свим својим бићем. Наша морална одговорност је велика: дужни смо да учинимо све што је у нашој моћи да се успостави правни поредак и рад културних установа који ће омогућити да ове установе служе јавном, а не приватном интересу! За нове чланове управних одбора ове две установе предлажем: Дом културе: Драган Нешић Драгана Лаловић Радослав Докмановић Градска библиотека: проф. др Данко Леовац Мирко Иконић Образложење Драган Нешић је ликовни уметник, члан УЛУС-а, учествовао на преко 400 изложби и уметничких пројеката широм света. О његовом уметничком раду писали су најеминентнија пера српске критике, као што је проф. др Александар Јерков, који је, захваљујући Нешићу и његовим изложбама, често гостовао у Прибоју. Уз свој ликовни стваралачки рад, Нешић је организовао преко 300 културних догађаја у галерији „Спирала“, при којима не само да је довео десетине стваралаца – и сликара, и песника, и музичара, и драмских уметника, који, друкчије, никад у наш град не би завирили – него је у тај организаторски рад увелико укључивао ученике Гимназије. У Гимназији (односно „Спирали“) већ 20 година у мају организује Сајам књига, што је једини догађај такве врсте у нашем граду и од непроцењивог значаја. Уза све ово, а то је само један део, Нешић се бави и издавачким радом и помаже младим прибојским књижевним ствараоцима да објаве своје прве књиге. Драгана Лаловић је академски сликар и наставник ликовне културе у основној школи. Имала је самосталне изложбе у Београду, Новом Саду, Сремским Карловцима, Лозници и учествовала је на неколико групних изложби. О њеном сликарству текстове је писао проф. др Никола Страјнић, професор античке књижевности, који је и отворио њену изложбу у Галерији САНУ у Новом Саду. Радослав Докмановић. Овде важе исти морални узуси које сам навео на почетку текста. Међутим, на предлагање себе за члана УО Дома културе не гледам уопште као на неки израз нескромности, него као на полагање себе на службу, што и сам овај текст показује. Моје академско образовање подразумева испите од античке драме и Мојсијевог Петокњижја, преко четворосеместралне естетике, српског језика, и француског и немачког, до савремених књижевних теорија. Имам неформално музичко образовање и неколико година сам радио као наставник гитаре, у Прибоју и Београду. Дугогодишњи сам члан фолклорних друштава. Аутор сам песме „Завет Светом Николи“, коју изводи Дечји хор Првог београдског певачког друштва и која је добила прву награду на конкурсу ТВ Храм прошле године. Организовао сам књижевне конкурсе и гостовања универзитетских професора у Прибоју, а задњу годину дана водим једини ћирилични и културни портал у Прибоју, на којем сам објавио десетине текстове, од бриге за културу ћириличног писма, преко превода сећања на Бетовена и оксфордских дебата, до текстова који се баве радом локалних установа културе. Проф. др Данко Леовац је ванредни професор на Филозофском факултету у Београду, на Одељењу за историју. Већ је довољно рећи само то. Аутор је мноштва научних радова, једног уџбеника и две научне монографије о Кнезу Михаилу: Србија и Русија за време друге владавине кнеза Михаила (1860–1868), Београд: Службени гласник, 2015. Кнез Михаило Обреновић. Детињство, прва владавина, емиграција, Београд: Центар за српске студије Филозофски факултет, 2019. Управо то што ова лица никад нису тражена и уведена, на саветодавни или други начин, у рад локалних културних установа, указује колико је рад ових установа погрешно оријентисан и вођен и колико је потребно да они буду ту. Мирко Иконић је професор српског језика и књижевности у пензији и познат као човек књиге у правом смислу те речи. Пише приче, песме и есеје, аутор је десетине књига, а последња коју је приредио представља антологију лирске поезије аутора из Прибоја. Редовни је учесник у пратећем програму Лирских вечери поезије. Избор ових лица за управне одборе Дома културе и Градске библиотеке значио би враћање смисла њиховом функционисању и највише што се у датим приликама може постићи кад су та тела у питању. Само људи који презиру културу и који се труде да је затоме не би ове зналце и трудбенике хтели у управним органима установа за културу. Ово је предлог отворен за образложене предлоге других кандидата. Одбор за просвету, културу и информисање има дужност да се овим питањем бави, а правне могућности су следеће: - да, према члану 51. Правилника, формулише овај предлог и поднесе извештај Скупштини општине; - да, према истом члану, одреди известиоца који ће га лично на седници Скупштине општине образложити; - да, према члану 48. Статута Општине, организује јавно слушање о овом предлогу. Разраду и документацију за друге предлоге даћемо у наредним текстовима. Позивам грађане још једном да се укључе у наш рад. Радослав Докмановић

У складу са 3. начелом Етичког кодекса функционера локалне самоуправе, који је Скупштина општине Прибој усвојила 26. 12. 2019. године,...

Обзири и мудрост Ива Андрића – једна анегдота коју је испричао Раша Попов

Јуна и јула 2013. године, припремајући емисије о култури и школству за ТВ Прибој, разговарао сам са неколико личности из света уметности и културе: Љубодрагом Дуцијем Симоновићем, Светомиром Бојанином, Александром Сердаром, Небојшом Дугалићем, Ханом Гадомски, као и са недавно преминулим редитељем Николом Стојановићем и писцем Рашом Поповом, који је умро 2017. године. Осим делова интервјуа са првом двојицом саговорника, који су објављени у првој епизоди, јединој реализованој, сав остали снимљени материјал остао је на траци, необјављен и немонтиран. (Разлог за то је одустајање ТВ Прибој од сарадње у међувремену.) Из тог необјављеног садржаја посебно се издваја део у којем Раша Попов прича о свом сусрету са Ивом Андрићем. Стари Раша је био тужан и утучен због скорашње смрти своје жене. Видно болестан и ослабео, пред мене је изашао у поткошуљи и шортсу, са косом преко лица, да сам га једва препознао. Стан је био неуредан, папири и одећа по поду, а на полицама прашина. Између нас, на ниском столу, налазио се Рашин дневник. То је био један свезак ручно састављен од исечених листића формата 15 х 10 цм, неспретно и симпатично увезаних црвеним концем. На првој, насловној страници крупним штампаним словима ћирилице, подебљаним хемијским мастилом, писало је: „Данас је 31. децембар 2012. и ја плачем јер нема моје Раде.“ По свршетку интервјуа планираног за емисију, Раша ме је својим мелодичним језиком понудио кафом („Ош кафу?“), питао за године, посао, интересовања. Причали смо о Браћи Карамазовима, по Раши највећем делу светске књижевности, затим о Томас Ману, национализму, рату, Гаврилу Принципу, Иву Андрићу... „О... Када сам ја био млад, као Ви сада, пошаљу ме из редакције Иви Андрићу да узмем једну кратку изјаву. Он је тада био скоро заборављен писац, па су послали мене, младог новинарчића. Андрић је био са својом лепом госпођом. То је била једна седа старица, обдарена невероватном лепотом. Живели су сами у стану. Он је, тако друштвено усамљен, показао жељу да са мном разговара. Исприча он мени овако. 'Био је код мене једном један Ваш колега, новинар, и пита ме: – Ви сте били члан организације Млада Босна, која је спремала атентат на надвојводу Франца Фердинанда, престолонаследника Аустроугарске царевине? Кажем: – Био сам. – И Вас су ухапсили? – Да, мене су ухапсили. – И нису Вас л и к в и д и р а л и?!' А Иво Андрић му на то каже: – Знате, млади човече, било је једном једно време када људи нису једни друге ликвидирали, када је било више обзира према живом човеку и људском роду.' А када смо завршили, питао ме је како се зовем и убележио моје име на кутији од цигарета. Прошао је био можда један месец, кад – Иво Андрић добио Нобелову награду! Стотине новинара је тада јурнуло к њему, а шеф моје редакције ми је рекао да је тада Андрић упитао: 'А где је мали Попов?' Велики човек – обзиран човек.“ „Причајте још, причајте“, кажем Раши, „шта Вам је још тада причао?“

„Још? Хм... Причало се о Иви Андрићу како је на једном конгресу Савеза књижевника ушао у бритку полемику, концизну, кратку и ударну. Пребацивало му се да је несавремен, да не прати савремени развој друштва. Питао сам га је ли истина то што се прича. Каже: 'Јесте. Један књижевник устане и каже: – Књижевност данас мора бити убрзана, не може бити спора и трома, јер данас воз од Београда до Загреба путује шест сати, а пре педесет година је путовао двадесет сати. На то ја, из првог реда, подигнем руку и кажем: – Да, али, некада су мајке носиле дете девет месеци, а и данас их носе исто толико.' Тако сам ја сазнао како је своје напредне колеге надмудрио Иво Андрић својим скептицизмом према развоју технологије.“ Радослав Докмановић

Јуна и јула 2013. године, припремајући емисије о култури и школству за ТВ Прибој, разговарао сам са неколико личности из света уметности...

Патријарх Порфирије – Каква не треба, а каква треба да буде Црквена реч

То што најчешће унутар Цркве не можемо да разменимо мисли и да водимо дијалог у Истини, него је наша стварност простор паралелних...

Патријарх Порфирије – Каква не треба, а каква треба да буде Црквена реч

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

ИСТИНА Био је скоро у Прибоју овакав случај. Једна породица са четворо деце, после година живота у тешким материјалним условима, дошла је...

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

Драгослав Бокан - КНЕЗ МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ КАО ИДЕАЛНИ ВЛАДАР И УЗДАНИЦА РУСИЈЕ НА БАЛКАНУ

Млади српски историчар Данко Леовац (1986), докторирао је 2014. године на београдском Филозофском факултету (где је сада већ доцент) са...

Драгослав Бокан - КНЕЗ МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ КАО ИДЕАЛНИ ВЛАДАР И УЗДАНИЦА РУСИЈЕ НА БАЛКАНУ

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

Овај текст намењен је у првом реду студентима са Катедре за општу књижевност и теорију књижевности, а потом и свим осталим студентима и...

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

Бринимо о нашем народу на
Косову и Метохији 

Свети Сава од семенки и у стиху - одељење III-1 ОШ „Вук Караџић“

Свети Сава од семенки и у стиху - одељење III-1 ОШ „Вук Караџић“

Нови циклус Драгане Лаловић - Илустрације за поезију Николе Страјнића

Нови циклус Драгане Лаловић - Илустрације за поезију Николе Страјнића

Изложба слика МАРИЈЕ ШЉУКЕ - Штрека 2020

Изложба слика МАРИЈЕ ШЉУКЕ - Штрека 2020

Никола Страјнић - ТРАНССЕМИОТИЧКЕ КОМУНИКАЦИЈЕ НА КОЛАЖИМА ДРАГАНЕ ЛАЛОВИЋ

Никола Страјнић - ТРАНССЕМИОТИЧКЕ КОМУНИКАЦИЈЕ НА КОЛАЖИМА ДРАГАНЕ ЛАЛОВИЋ

Неусклађеност Статута Дома културе „Пиво Караматијевић“ са Законом о култури

Овај текст је наставак претходног текста Извештај са прве седнице Одбора за просвету, културу и информисање Општине Прибој и предлог за...

Нездрава Србија – семафор опозиција

Ако је неко помислио да се наслов овог текста односи на недавну промену светла у политици странке Здрава Србија према носиоцима...

УШИ „ВИКИЈА КАРАЏИЋА“. Одговор нашој учитељици Гордани Петаковић Петровић и нашим колегама

Поштована и драга учитељице, Грађанска и професионална дужност, а не само лично уверење да је то потребно, обавезује ме да Вам одговорим...

Часопис „Вуковац“ – огледало дубоке кризе прибојске просвете. Други део – ПОМОЗИ НАМ, СВЕТИ САВО

ТИРАЖ, БУЏЕТ И ДИСТРИБУТЕР ЕНГЛЕСКИХ ПСЕУДОМИТОЛОШКИХ ПАПАЗЈАНИЈА БИТНИЈИ СУ ОД ЂАЧКЕ ПОЕЗИЈЕ И СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ У првом делу...

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

На недавно одржаној Трећој седници Скупштине општине Прибој прибојски перијеци могли су да чују једну радосну новост: противзаконити...

Нови подаци о проневери буџета у Дому културе - ИЗАБЕРИТЕ ПРАВУ РЕЧ!

Путем приватне комуникације, сазнали смо да чланови жирија за Лимске вечери дечје поезије добијају хонорар од 20.000 динара, као и то да...

О плаћеним изложбама у Прибоју и одговор директору Завичајног музеја

Док је у току припрема текста о неопеваном безакоњу и пљачки грађана Прибоја од стране носилаца општинске власти и њихових пољопривредних...

Прибој – град културе. Истакнути стручњаци и познаваоци културе за које нисте знали!

Можда сте се питали: како Прибој овако успешно негује и развија културу у овом култури ненаклоњеном времену? Откуда то да наша деца имају...

ЛУДОСТ тЕЛЕВИЗИЈЕ пРИБОЈ

Крајем маја ове године ТВ Прибој је снимила емисију у којој је гостовао наш уметник Владе Петровић. У 23. минуту уследили су питање и...

Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #3

Давне 2012. године постане данашњи заменик председника општине део власти и председник скупштине општине Прибој. Каже на ТВ...

Извештај са прве седнице Одбора за просвету, културу и информисање Општине Прибој и предлог за другу

У складу са 3. начелом Етичког кодекса функционера локалне самоуправе, који је Скупштина општине Прибој усвојила 26. 12. 2019. године,...

Зашто прибојске школе и установе културе нису обележиле Национални дан књиге?

Од 2013. године 28. фебруар, дан оснивања Народне библиотеке Србије, усвојен је као Национални дан књиге. Од тада се овај дан на...

Радослав Докмановић - Захтев Основној школи „Вук Караџић“ против друштвене екскомуникације

Моја рођена школа „Вук Караџић“ блокирала ме је на својој фејсбук страници. Зато што сам написао један дводелни критички текст о њеном...

Часопис „Вуковац“ – огледало дубоке кризе прибојске просвете. Први део – НЕПИСМЕНОСТ

УВОД Од старе грчке речи КРИНЕИН, која значи „одвајати, разлучивати, расуђивати, цепати, расецати“, изведене су три наше речи:...

Одговор Весни Југовић - ЕТИКА ЈЕ ДЕО КУЛТУРЕ (и нови подаци о проневери буџета)

На фејсбук страници Priboj-Прибој, очигледно јединој прибојској страници која није под шапом локалне власти, испод текста Нови подаци о...

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

Према подацима за 2019. годину, у Прибоју се за културу издваја 38.842.360 динара, односно 2,86% општинског буџета. Овај проценат не...

Одговор незаконитом члану УО Дома културе Сари Бојанић

На фејсбук профилу аутора овог текста, као коментар на текст Прибој – град културе. Истакнути стручњаци и познаваоци културе за које...

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

„Док год има мрака, биће и сванућа!“ (Иво Андрић, Проклета авлија) Када сам, сада већ давнe 2005. године, отишао на студије у Београд,...

Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #4

Једна од непријатних особина малог града јесте то што особе које не желите да сретнете срећете готово свакодневно.

Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #2

Пише: Радослав Докмановић Да ли су Градска библиотека и Дом некултуре у Прибоју прославили или бар обележили Дан словенске писмености,...

Обзири и мудрост Ива Андрића – једна анегдота коју је испричао Раша Попов

Обзири и мудрост Ива Андрића – једна анегдота коју је испричао Раша Попов

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - ИСИДОРА ДЕСПИЋ, СТУДЕНТ У МОСКВИ

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - ИСИДОРА ДЕСПИЋ, СТУДЕНТ У МОСКВИ

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

Најчитаније

3646

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

2426

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

2241

Преносимо из суседства: Телепортовање или криминал у руђанској народној библиотеци?

2174

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

1860

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - ИСИДОРА ДЕСПИЋ, СТУДЕНТ У МОСКВИ

1573

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

1321

Одговор незаконитом члану УО Дома културе Сари Бојанић

1319

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

1259

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

1189

Нездрава Србија – семафор опозиција

Анђела Дробњаковић - Напуштени дом

Анђела Дробњаковић - Напуштени дом

ПРоЗА

Птице

Бојан
Тарабић

Бојан Тарабић - Птице

       Сасвим је извесно да небом које виси понад мог краљевства свакодневно прокрстаре читава јата птица. Моји цењени кљунови и ја имамо неку врсту прећутног договора при којем ми они, на тешко докучивом језику птица, препричавају доживљаје са безбројних путовања, које мој ум претвара у живописне пејзаже, а затим похрањује. Као што пипета...

најновије

Неусклађеност Статута Дома културе „Пиво Караматијевић“ са Законом о култури

Овај текст је наставак претходног текста Извештај са прве седнице Одбора за просвету, културу и информисање Општине Прибој и предлог за другу и представља образложење другог предлога за разматрање на седници Одбора за просвету, културу и информисање. 2. Разматрање усклађености Статута Дома културе са Законом о култури. На основу члана 81. Закона о култури, Статут Дома културе „Пиво Караматијевић“, као његов основни општи акт, мора да буде усклађен са одредбама Закона о култури: Овде можемо видети датуме доношења Закона о култури и датуме свих касније усвојених измена (фотографисано на сајту Службеног гласника): На седници Скупштине општине Прибој одржаној 28. 12. 2018. донета је Одлука о давању сагласности на Статут Дома културе: У складу са чланом 56. Пословника Скупштине општине Прибој, у којем се прописује надлежност Одбора за просвету, културу и информисање: износим примедбе на ову одлуку због непотпуне усклађености Статута Дома културе са Законом о култури. ОБРАЗЛОЖЕЊЕ а) Предлог управног одбора за избор директора У делу Закона о култури који се бави избором директора установе културе, члан 35. став 8. и став 9. гласи овако: У Статуту Дома културе чланови 25. и 26. гласе овако: Дакле, члана 25. став 3. и цео члан 26. Статута нису у складу са чланом 35. став 9. Закона, јер у Закону се каже да оснивач (у случају Дома културе то је Скупштина општине) добија од управног одбора предлог листе кандидата и именује кандидата са те листе, а у Статуту се каже да оснивач добија предлог само једног кандидата. Овде, по истом принципу, видимо и да сам члан 26. Статута није у складу са чланом 25. став 2. истог Статута. б) Услови за избор кандидата за директора Закон о култури: Статут Дома културе: Дакле, члан 28. став 1. тачка 2. Статута није у складу са чланом 36. став 1. Закона. Одредбе Закона морају да буду дословно пренесене у Статут, а не смеју се на било који начин релативизовати. Одређење „на радним местима у области култури“ није исто и не значи исто што и одређење „у култури“. Овде треба напоменути и то да је до 24. 1. 2020. овај члан Закона уместо одређења „у култури“ имао одређење „у струци“, што још јасније показује колико је поменута тачка Статута импровизовала одредбу Закона. в) Чланови управног одбора Закон о култури: Статут Дома културе: Дакле, члан 39. став 3. Статута није у складу са чланом 41. став 3. Закона, јер недостаје „из реда истакнутих стручњака и познавалаца културне делатности“. Овим изостављањем је суштински обесмишљен састав управног одбора који предвиђа Закон. Такође, у овом члану Статута недостаје цео 4. став из члана 41. Закона. г) Стручни савет Закон о култури: Статут Дома културе: Дакле: 1) члан 33. став 1. Статута није у складу са чланом 49. став 1. Закона, јер уместо речи „образује“ стоји „може да образује“. Одређење у Закону подразумева обавезност, а у Статуту произвољност; 2) члан 34. став 2. Статута није у складу са чланом 49. став 3. Закона, јер уместо „од високог уметничког и стручног интегритета и ауторитета“ стоји „из реда стручњака основне делатности Дома културе“. Законско одређење, опет наводимо, мора дословно да се унесе у Статут, а може да буде само допуњен и ближе уређен, као што подразумева став 4. овог члана Закона. Да ово поткрепимо, прилажемо изводе из Закона о изменама и допунама Закона о култури, који је усвојен 21. 2. 2016. и у којем се прецртаним речима означавају речи које су стајале у претходној верзији Закона, а великим словима речи које се уносе у нову верзију. Овде прилажемо образложење ове измене, која ју Закону о изменама и допунама била под бројем 22: Дакле, експлицитно је наглашена обавезност образовања стручног савета. У Статуту Дома културе постоје још неке одредбе које нису у потпуном складу са одредбама Закона о култури, али детаљну анализу и исправку треба да уради орган који је за то надлежан по закону. Мере унапређења рада Дома културе кроз додатно уређивање Статута могу се предложити тек након разрешења актуелних чланова УО Дома културе и именовања нових, према одредбама Закона. Радослав Докмановић

Овај текст је наставак претходног текста Извештај са прве седнице Одбора за просвету, културу и информисање Општине Прибој и предлог за...

Нездрава Србија – семафор опозиција

Ако је неко помислио да се наслов овог текста односи на недавну промену светла у политици странке Здрава Србија према носиоцима републичке власти, није погрешио утолико колико се метафоре не могу спасити од своје амбивалентности, била она намерна или не. Ако је са стрепњом помислио на скорашње угрожавање сопствене безбедности председника одбора Здраве Србије у Прибоју, које је за свој повод имало неисправан градски семафор, одмах га обавештавамо да је он Борки жив и здрав, а и да је семафор већ сутрадан био поправљен. O чему се онда говори у наслову? О томе да је нездрава Србија она у којој је и опозицији семафор битнији од културе. Код нас је по овом основу уврежена подела политичких програма на грађанске и националистичке. То никако није тачна и добра дистинкција, јер се не само у историји него и по политичком смислу ове две концепције умногоме прожимају и саодређују. Право именовање, оно које одговара истини и нашој друштвеној стварности, подразумевало би у овом случају поделу на грађанско-националне и малограђанско-мондијалистичке политичке оријентације. Грађанске и националне вредности су оне које као своју специфичну разлику имају универзалност, опште важење за све људе, и отуда је слобода и пуновредност сваке појединачне личности њен основни постулат. Малограђански и мондијалистички систем вредности, супротно, подразумева партикуларност неке вредности као свој основ, то да слобода или неке друштвене привилегије треба да важе само за појединце или ограничену групу људи. Тако је, на пример, малограђанима у Београду битније како изгледају плочице на Тргу републике од тога како живе Срби на Косову и Метохији, а Борки Пузовић и њеним помагачима битније је то да она прима плату тамо где јој није место од тога да се поштује закон и да цела заједница има корист. Култура – и то је њена специфична разлика – увек је универзално важећа, а никад малограђанска и мондијалистичка. ПРВО И ОСНОВНО У овом тексту ћемо укратко анализовати однос прибојског одбора странке Здрава Србија према питањима културе у нашем граду. Као што нас је председник прибојског одбора Здраве Србије Милан Кашерић већ обавестио једног кишног дана испред неисправног семафора, у Прибоју је прошле године основан први портал који негује културу, слободу говора и критичко мишљење. Иако се на том порталу налази десетина текстова који указују на законске и друге преступе које је починила и упорно чини актуелна прибојска власт, њени љути опозициони противници никада ниједан од тих текстова нису јавно промовисали, на пример тако што би их поделили на Фејсбуку и обавестили о кршењу закона грађане и своје потенцијалне бираче. То је било уочљиво од самог почетка, јер су неки текстови објављени за време предизборне кампање. Каква је то опозиционост опозиције када она у борби против власти не само што не користи сва критичка средства која има, и то сервирана на тањиру, него их чак тенденциозно прећуткује? МЕТАФОРА ЈЕ ПОРЕЂЕЊЕ БЕЗ „КАО“* 
(*Објашњење за противзаконите директорке и чланове управних и надзорних одбора, ако су бежали са часова на којима су се училе стилске фигуре.) Сетимо се да је тада, једног ведрог дана, предводник опозиционе странке рекламирао један контејнер и рекао: „Право је чудо да овај контејнер, ова мини-депонија овде, није извор неке озбиљне заразе и да нисмо упали у неки еколошки проблем, да не кажем санитарну катастрофу.“

„Ово сметлиште овде треба да опслужи између 400 и 500 грађана.“ Заиста, овакав се поступак грађанске одговорности само може подржати. Међутим, није јасно како то прибојски одбор Здраве Србије не поступи исто и када је у питању сметлиште у старом делу града, у ул. 12. јануара, које треба да опслужује између 20.000 и 30.000 грађана и које јесте изазвало санитарну катастрофу? Та депонија је упоран извор и расадиште бројних зараза: необразованости, неписмености, неодговорности, лењости, индолентности, безобразлука, нерада, просташтва, алкохолизма, лицемерства,  непоштења, безакоња, гусарства, деморалисаности, депресије, безнадности... Када се то узме у обзир, мора се поставити питање смисла, контекста и смера такве политичке селективности и намере која стоји иза ње. НИКО НИЈЕ ГЛАСАО ПРОТИВ, УЗДРЖАНИХ НИЈЕ БИЛО Погледајмо шта су о раду локалних установа које би требало да се баве културом рекли одборници Здраве Србије на 3. скупштинској седници, одржаној у децембру. Г. Ненад Анђић, након сентименталних речи о некадашњем руководиоцу Дома културе Зехбу Пекушићу и добрим духовима који живе негде по граду, закључио је: „Позивам руководство Дома културе да осавремени свој програм, изађе из ове зграде, обрати се грађанима и пружи истинске културне и музичке празнике који ће обрадовати њихово срце и душу. Вероватно такав дом културе прижељкују многи наши суграђани.“ У тексту ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе детаљно су наведени законски и етички преступи помоћу којих је Борка Пузовић постављена на место директора Дома пољопривреде. Али није наведено само то, него и мутно пословање са финансијама, које је додатно детаљно анализовано и у другим текстовима. Ништа од тога није битно за опозиционог одборника. Он је само исказао један врло неопипљив и етеричан поглед на рад ове установе. А и када је то говорио, сасвим је занемарио све прецизно одређене, конкретне и утемељене предлоге који се налазе у тим текстовима. Г. Анђић је стоматолог, дакле свестан је тога шта значи имати знање из неке одређене области. Шта би он рекао на то да агроекономиста ради као зубар? ОТЕ ПРЕДСЕДНИКУ ОПШТИНЕ РЕЧ ИЗ УСТА Када је потом на дневни ред дошла тачка о Музеју алкохола, председник опозиционе одборничке групе није разматрао ни асортиман пића који је тамо у понуди, ни законске преступе који се тамо чине – рецимо то како машински инжењери, професори информатике и шумарски техничари могу да буду чланови управног одбора једног музеја и утврђују његову развојну политику, бирају директора итд., иако све те податке и законске одредбе има у тексту Прибој – град културе. Истакнути стручњаци и познаваоци културе за које нисте знали! Није се осврнуо ни на примедбе на рад ове установе и њеног директора изнесене у тексту О плаћеним изложбама у Прибоју и одговор директору Завичајног музеја. А то су управо текстови на које је да их читају он јавним позивом упутио грађане на претходној скупштинској седници. Али председник опозиционе одборничке групе себе јесте одважио у испевавању оде пијанству, коју је потом закључио једним предлогом: ШТА ЗДРАВА СРБИЈА ИМА ПРОТИВ ЗАКОНА? О славном наступу дипл. библ. Селме Кулоглије на тој седници читало се више него икад. Чак је и СЗТР „Кико“ тих дана имала појачан промет. Но, да видимо шта је овом случају имао да каже опозициони одборник Един Ћеловић. Задњих осам или дванаест година Библиотека припада СДА у Прибоју. СДА поставља своје директоре итд. Одлично, то је можда показатељ да дискриминација више није присутна у овом нашем граду... И тако и треба, свака част, то подржавам, и треба у јавним предузећима да се нађу неки бошњачки директори и неких других националних мањина које су присутне у Прибоју, што да не. То подржавам. Али ми једна ствар није јасна и то бих волео да ми разјасните овде, ако је могуће неко испред одборника СДА који су овде присутни: да ли је могуће да ви у својој странци немате никога школованог са филолошким факултетом, некога коме би била природна функција да буде директор једне библиотеке. Да ли је могуће да немате некога ко је завршио српски језик и књижевност или било који други смер на филолошком факултету већ то мора да буде госпођа, коју приватно поштујем и против ње немам ништа и не бих желео да ово схватите лично. Ја наступам овде са гледишта опозиције и за мене је то неприхватљиво да директор библиотеке буде дипломирани са пољопривредним и прехрамбеним факултетом. Значи, моје питање је: да ли је могуће да на овај конкурс у Прибоју није имао нико да се пријави, да ли је могуће да нисте имали да поставите никога коме би ова функција природније легла? Шта ми овде видимо? Опозициони одборник подржава партијско, партократско, бирање директора јавних установа и сматра да је то одлично. То што закони Републике Србије траже другачије услове, то њега не занима. Дакле, овде имамо став који је опозиција закону а не власти. Опозициони одборник сматра да избор неког директора има везе са националном дискриминацијом. То што закони Републике Србије који се баве дискриминацијом и јавном службом кажу другачије, за њега нема значај. Овај став подразумева суштински антикултуран однос према проблему дискриминације, јер културним критеријумима претпоставља неку чиновничку функцију. Тако је један црнац чак био и председник САД, али расизам због тога тамо није мањи. Зашто? Зато што председник није постао по релевантним критеријумима. Опозициони одборник подржава избор директора јавних установа и предузећа по националној припадности. Ово је став који не само што није у складу са законом, него управо пропагира дискриминацију пријављених кандидата на место директора по националној основи. Опозициони одборник се залаже за избор директора Градске библиотеке по категорији „природности“. Међутим, та категорија у надлежним законима не постоји. Таква категорија би подразумевала управо један релативизам и то да носиоци власти могу да намећу своје схватање „природности“ онако како они хоће. Када Закон о култури и Закон о библиотечко-информационој делатности не би прописивали правила по којима се бира директор, онда би се о томе могло говорити, али овако то значи залагање за:
а) ниподаштавање закона;
б) ретардацију на предграђански ступањ друштвеног развоја. КОНАЧНО ПРОРАДИЛО ЈЕДНО СВЕТЛО На наредној, 4. седници, одржаној јуче, дошло је до неких другачијих и нових боја на семафору одборника Здраве Србије. Послушајмо њихове речи о Селми Кулоглији и Градској библиотеци: Овде видимо да је одборник Ћеловић у потпуности изменио свој став о партократским и националистичким критеријумима у вези са избором директора јавне установе, што се само може подржати. Он ипак ни овај пут није поменуо суштинску и одређујућу битност закона. То је учинио одборник Кашерић, међутим, мало плашљиво, као у тону оправдавања што то уопште чини. Након ових речи које смо издвојили у прилогу, он је напоменуо да нема ништа лично против Селме Кулоглије, као што је то учинио и одборник Ћеловић на прошлој седмици. То напомињање упада у очи јер они то не чине и приликом знатно оштријих и полемичких речи поводом других питања на скупштини. Ако неко вози сто на сат поред школе, треба ли саобраћајац који га заустави и пише му казну да му напомиње да нема ништа лично против њега? Та емотивна обојеност је оно што нас води ка следећем питању: зашто исту примедбу нису исказали и поводом Борке Пузовић и установе коју она води? У чему је разлика? ЗАКЉУЧАК Јасно је да одборници Здраве Србије на примену закона гледају селективно и да у том погледу нису опозиција локалној власти. 

Али, уз све ово, мора се додати и то да су једино они уопште узели у обзир и у јавно разматрање критику јавних установа културе, као и то да су за место члана у Одбору за просвету, културу и информисање предложили особу која у пуном смислу испуњава критеријуме за то место. Пошто сам од одборника Здраве Србије изабран да обављам ту функцију, написао сам овај текст са разлога моралне предострожности. Одбор за просвету, културу и информисање још није почео са радом, а како је јуче најавио председник Скупштине, биће убрзо конституисан. О сваком кораку тог одбора јавност ћу редовно информисати. Радослав Докмановић

Ако је неко помислио да се наслов овог текста односи на недавну промену светла у политици странке Здрава Србија према носиоцима...

Зашто прибојске школе и установе културе нису обележиле Национални дан књиге?

Од 2013. године 28. фебруар, дан оснивања Народне библиотеке Србије, усвојен је као Национални дан књиге. Од тада се овај дан на различите начине обележава широм Србије, али не и у Прибоју. Тако је било и ове године. Наводимо пример српске школе у Косовској Каменици и библиотеке у Пријепољу. Установе у Прибоју не поштују ни Закон о службеној употреби језика и писма, као ни Закон о култури и Закон о библиотечко-информационој делатности: Школа се претворила у продужени вртић, а установе културе у (...). Радослав Докмановић

Од 2013. године 28. фебруар, дан оснивања Народне библиотеке Србије, усвојен је као Национални дан књиге. Од тада се овај дан на...

Патријарх Порфирије – Каква не треба, а каква треба да буде Црквена реч

То што најчешће унутар Цркве не можемо да разменимо мисли и да водимо дијалог у Истини, него је наша стварност простор паралелних монолога, јесте последица одсуства бриге за ближњега чак и онда када учествујемо у истој евхаристијској заједници. То што се храним истим Телом и истом Крвљу са својим братом, али ме не погађа чињеница што с њим не разговарам и не смета ми што сам мучим своју муку, без могућности да је са било ким поделим, није ништа друго до егоцентризам, индивидуализам и самољубље. Слика савременог света, којем се Црква обраћа веома је комплеkсна и конфузна. Религијски, национални, социјални, економски, политички, културни и многи други разлози деле људе и стварају препреке које ометају ширење речи и поруке Цркве и чине изузетно тешким дијалог Цркве са светом. Криза кроз коју пролази савремени човек: и као појединац и као заједницa, изгледа да се све више продубљује. Многобројни проблеми и дилеме које се сусрећу нарочито на пољу биологије, биотехнологије, генетике и екологије изгледа да прете и самом човековом животу и постојању. Уз то дух секуларизма, који се све више развија, паралелно са буђењем религиозности и трагањем за црквеним и духовним животом, формира двоструки изазов на који Црква својим пастирским деловањем мора да да одговор и сведочење. Који је смер овог сведочења? Оци Цркве тврде да Христос жели да се тајна његовог оваплоћења врши непрестано и свугде, тако што ће се Он рађати у срцима свих људи. То значи да догађај оваплоћења Сина Божијег, који се пре двадесет векова десио једном за свагда, парадоксално, јесте и процес који мистично наставља да се одвија кроз сву историју. Да би спасао свет и човека Христос је узео људску природу, живео је у конкретном времену и простору и говорио је језик својих савременика. Христос, међутим, данас, као и тада остаје неразумљив и несхватљив без свога тела, без своје Цркве. Црква је продужено оваплоћење Логоса у историји. Она не преставља секту или херметички затворену и одвојену групу људи, која је незаинтересована за остали свет, него се открива као радионица у којој свет може да се преображава у тело Христово. Уосталом, када је Бог створио свет и човека, Он је створио Цркву. Црква је свет божији и постоји да би преобразила и пресаздала цео свет у Цркву. Свети Максим Исповедник наглашава да се Црква састоји из видљивих и невидљивих суштина. Из оваквог виђења света следи закључак да не постоји никаква граница између сакралног и профаног, јер све може да се улије у Цркву и постане Црква. Границе између хришћанског и нехришћанског света нису увек јасне. Ово није само због тога што су хришћани утицали на свет, него и због тога што је свет утицао на хришћане. Стога је Црква позвана да упути своју реч и сведочење, с једне стране разбијеном и разломљеном хришћанском свету, и с друге стране, широј друштвеној заједници. Свети Сава је, у своме времену, као пастир и Епископ имао многе изазове и искушења. Суочавао се са тешкоћама, које по интезитету и обиму нису биле ни мање, ни једноставније од данашњих. Напротив, требало је знати и хтети, при том имати и неизмерну љубав према Богу и ближњем, како би се од једног недефинисаног, али Бога жедног народа, какав је био српски, створио народ са јасним Христовим и црквеним печатом и усмерењем. Свети Сава је свој и наш народ, уз помоћ Божију увео у живот, увео у Цркву, учинио га хришћанским и православним. Стога, он нам је пример за углед, он нам је покровитељ пред престолом Господа, покровитељ и надахнуће. Шта нам његов живот, његова дела и речи говоре: каква наша реч, реч Цркве данас не треба и не сме да буде, а каква треба да буде, да би била светосавсака, православна, црквена... Често чујемо проповеди у којима се ређају библијске и светоотачке изреке, а да при том оно што се изговара звучи монотоно и немоћно да пренесе дух Светога Писма и Отаца Цркве. Ту постоји опасност потпуног отуђења од виталности истине јеванђеља и стварања анахроног музеолошког амбијента. Речи Светога Писма и ставови Светих Отаца треба да нађу своје место и продужетак у савременој црквеној речи, и то не као стерилно понављање одређених цитата, него пре свега кроз прилагођавање увек актуелног и увек новог духа захтевима и посебностима нашега доба. Живот и дело Светога Саве нам говоре да црквена реч не сме да буде парцијална, не сме да изражава само делове, него треба да буде саборна (католичанска) и васељенска. Предање Цркве повезује саборност (католичанство) и васељенскост, а да их, притом не поистовећује. Саборност има пре свега теолошки смисао. Не тиче се само васељенскости и универзалности Цркве, него изражава и целовитост догматског учења, и односи се на све људе без изузетка и на пуноћу освећујућег и харизматског деловања Цркве. Живот и дело Светога Саве нам говоре да Црква, као саборна, није само васељенска, то јест, није само она која покрива цео свет, која се налази свуда, него је и дијахронска - која постоји свагда, увек. Свети Јован Златоусти примећује да саборна - католичанска Црква, није само „по свој васељени“, него се „протеже кроз сва времена“. Постојање Цркве у свим временима није само пуко историјско трајање, које се тиче прошлости него реалност која превазилази време. Живот и дело Светога Саве нам говоре да реч Цркве не сме да буде индивидуалистичка, него мора да изражава заједницу и заједничарење у којем учествује сваки члан. Јер, ако се чланови Цркве хране истом Храном, коју примају од истог Хранитеља, онда се исти идентитет посматра и изражава као учешће у заједници која претендује да прожме целокупни живот, сваку мисао, свако дело и реч, свих чланова заједнице. То што најчешће унутар Цркве не можемо да разменимо мисли и да водимо дијалог у Истини, него је наша стварност простор паралелних монолога, јесте последица одсуства бриге за ближњега чак и онда када учествујемо у истој евхаристијској заједници. То што се храним истим Телом и истом Крвљу са својим братом, али ме не погађа чињеница што с њим не разговарам и не смета ми што сам мучим своју муку, без могућности да је са било ким поделим, није ништа друго до егоцентризам, индивидуализам и самољубље. Живот и дело Светога Саве нам говоре да су Црква и њена теологија дужни да се баве свим областима човековог живота - не само такозваним духовним, него и материјалним, јер човек је јединствена психосоматска целина. Тако Црква, на пример, може и мора да да одговоре на проблеме биоетике и биотехнологије, на проблеме који су везани за човекову животну средину и екологију и слично... Реч Цркве, међутим, увек мора да буде црквена и теолошка. Будући црквена, мора да извире из искуства Цркве и будући теолошка не сме да превиђа теолошке изворе. Живот и дело Светога Саве нам говоре да Реч Цркве не сме да буде самодопадљиво и самољубиво критизерска, реч која је нарцисоидна и која осуђује; не сме да буде популистичка. Црквено слово задржава своју озбиљност и црквеност када не ставља под лупу човеков живот вребајући га у грешкама, да би га предала „истражном судском поступку“ на осуду, него трпељиво и с болом, саосећајући ублажава проблеме и тешкоће. Разуме се, реч Цркве не релативизује слабости човекове, али не одбија, угледајући се на доброг Самарићанина да учини милост онима који на различите начине страдају у искушењима модерног доба. Имајући ауторитет и аутентичност јевађелске и светоотачке речи, не приличи Цркви „да чеше уши“ својих слушалаца, али с друге стране не сме да ставља со на ране оних који болују. Реч Цркве дужна је с расуђивањем и љубављу да буде мелем за ране и савести. Живот и дело Светога Саве нам говоре да реч Цркве не сме да буде заглушујућа и наметљива. Не сме да врши насиље над слободом човека, нити да ствара буку и тренутна одушевљења. Често заборављамо да реч Цркве треба да сведочи „вешчеј истини“ (истину ствари). Реч Цркве уопште, али и проповед која бива у храму, назива се божанском речју. Тако се зове јер треба да саопшти реч Божију, реч јеванђелску. Када проповед не открива јеванђеље, него идеје проповедника или неког другог човека, тада то није божанска проповед него самоприказивање или самопромоција. Дело проповедника треба да буде тумачење поруке јеванђеља, тако да слушаоци могу с лакоћом да га разумеју. Морамо признати да данас код проповедника речи Божије, недостаје лични доживљај онога што се говори или пише. Недостаје силина пророчке речи и апостолског сведочења. Недостаје јасноћа „онога што смо чули, што смо видјели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше“, по речи апостола Јована, недостаје и оно отачко: „ми проповедамо слово практично (λογον εμπρακτον) и праксу словесну (πραξιν ελογιμον)“. Живот и дело Светога Саве нам говоре да реч Цркве не сме да буде нечовекољубива. Прво и основно сведочанство које Православна Црква треба да пружи савременом разбијеном, и унутар себе подељеном и сукобљеном свету, јесте сведочење љубави. Говорећи, међутим, о љубави, ми говоримо о Богу, јер по светоме Јовану Богослову „Бог је љубав“. Ако се само по себи разуме да ово сведочење јесте дужност целога Хришћанства, треба нагласити да се исправно слављење Бога не може постићи без исправног и аутентичног поимања љубави. Аутентична љубав која се изражава у јединству личности Свете Тројице, несебична је. Свака личност Свете Тројице јесте савршени Бог. Према томе заједница љубави личности Свете Тројице не може се схватити као тежња за себичним узимањем, него као израз пуноће и некористољубиве заједнице. С друге стране, сваки покрет Божији ка споља, као слободна пројава заједничке енергије личности Свете тројице, има карактер несебичног даривања и снисхођења. Ово учење које су формулисали васељенски сабори и велики оци Цркве, Црква је сачувала уз велике жртве до данас, не због тога што је то Богу потребно и што је Бог долазио у опасност, него зaто што oд ове истине зависи спасење човеково. Живот и дело Светога Саве нам говоре да Црквена реч не сме да буде својеврсно препродавање, то јест речи Светога Писма и Светих Отаца не смеју да се користе само као цитати који покривају недостатке савременог, стваралачког богословља. Често чујемо проповеди у којима се ређају библијске и светоотачке изреке, а да при том оно што се изговара звучи монотоно и немоћно да пренесе дух Светога Писма и Отаца Цркве. Ту постоји опасност потпуног отуђења од виталности истине јеванђеља и стварања анахроног музеолошког амбијента. Речи Светога Писма и ставови Светих Отаца треба да нађу своје место и продужетак у савременој црквеној речи, и то не као стерилно понављање одређених цитата, него пре свега кроз прилагођавање увек актуелног и увек новог духа захтевима и посебностима нашега доба. Живот и дело Светога Саве нам говоре да Црквена реч не сме да буде лажна. Ако хоћемо да реч Цркве буде истинита, морамо захтевати и унутрашњу доследност. Само тада наша реч може бити непосредна, жива и истинита, када се не мења под утицајем наше личне несавршености и себичности. Јер ако реч нашега унутрашњег бића није истинита, ми нећемо бити способни да аутентично протумачимо реч Божију. Реч Цркве ће тада у великој мери остати страна и пролазна не само онима којима је упућена, него и онима који је изговарају и другима упућују. Црквена реч може и мора да превазилази људске немоћи и да буде спасоносна за свет само онда када бива реч Божија и реч истине. Тада постаје „оштрија од свакога двосјеклога мача и природе све до раздиобе душе и духа, зглобова и сржи и суди намјере и помисли срца“. Тако може да дејствује пре свега у онима који је произносе, а потом и у онима који је примају. Та реч тражи читаво срце човеково и она одсеца сваку клицу психопатолошких структура или болесних циљева. Стога је неопходно да сви ми идемо путем странствовања - (деканики) странствовања у односу на разне идеологије и психолошке самообмане. Потребно је да идемо путем филокалијског трезвеноумља, то јест да будемо непрестано духовно будни, што ће нам помоћи да искоренимо своју индивидуалну саморелигију и да принесемо своју слободну вољу Духу Утешитељу. Заиста, то није лак подвиг. То је, међутим, једини пут који даје могућност нама и нашој црквеној речи да створи визију; једину визију на коју имамо право као хришћани, визију да заједно са Светим Јованом Богословом, једним устима и једним срцем кличемо: „да дођи Господе Исусе“. Епископ др Порфирије Перић, Светосавска беседа 2008. године Свим који желе да се упознају са духовничким сјајем нашег новог Патријарха, препоручујемо да послушају предавање „Исповест и покајање“, које је Патријарх Порфирије, тада као владика јегарски, одржао у новосадској гимназији „Јован Јовановић Змај“.

То што најчешће унутар Цркве не можемо да разменимо мисли и да водимо дијалог у Истини, него је наша стварност простор паралелних...

ОШ „Десанка Максимовић“ у Косовској Каменици – симбол српске државности!

Нигде се Дан државности Србије није тако прославио као у српској школи у Косовској Каменици. За толике наше наставнике и ђаке широм Србије, увелико успаване заборавом да је наше школство најдиректније повезано са српском државношћу и националном слободом, овај празник је само дан када се не ради и не иде у школу. За наше наставнике и ђаке на Косову и Метохији, међутим, ово је дан када се смисао овог празника оживљава у свој својој пуноћи. Као звезде, чији се сјај јасније види што је мрак око њих гушћи, тако благословени они Србији певају, док је други, отуђени од вредности које Дан српске државности представља, куну, отуђују и напуштају. Уз овај видео, цитиран из раја, додаћемо само још речи нашега јеванђелисте Јована: И свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе. СРЕЋАН ДАН ДРЖАВНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ! Редакција Речи Прибоја

Нигде се Дан државности Србије није тако прославио као у српској школи у Косовској Каменици. За толике наше наставнике и ђаке широм...

Радослав Докмановић - Захтев Основној школи „Вук Караџић“ против друштвене екскомуникације