Саветујте своје рођаке и пријатеље да читају овај портал.

Најновије

Најчитаније

3754

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

2635

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

2606

Прибојска просвета и друштво - ЂУБРИШТЕ ИСТОРИЈЕ (плус додатак о вртићу НЕВЕН)

2513

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

2373

Музичка школа у Прибоју – огледало пропасти Прибоја и етике Васа Дечанског и Средњоевропског

2285

Преносимо из суседства: Телепортовање или криминал у руђанској народној библиотеци?

2094

Љубиша Голе: Одговор Радославу – У школама је место Митру Мирићу, а не секташима Бетовену и Баху

1978

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - Исидора Деспић, студент у Москви

1812

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

1379

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

Шта Канцеларија за младе у Прибоју има против уметничког конкурса за ученике?

22. новембар 2021.

Image-empty-state.png

ХО „Српска солидарност”, уз подршку „Светосавског звонца”, организује у Прибоју уметнички конкурс под називом КОСОВО И МЕТОХИЈА – СИМБОЛ...

Дан примирја у Првом светском рату

11. новембар 2021.

Image-empty-state.png

Данас је Дан примирја, дан када је у француском граду Компјењу 1918. године у 11:00 часова, у специјалном вагону француског маршала...

Витомир Радовић – За и против Мехмед-паше Соколовића као ктитора цркве у Поблаћу

21. новембар 2021.

Image-empty-state.png

Ове године из штампе је изашла књига Храм у Поблаћу – Крајчиновићи, од Немањића до данас Витомира Радовића. Овде доносимо њено закључно...

Велики конкурс за прибојске ученике: КОСОВО И МЕТОХИЈА – СИМБОЛ ЖИВОТА

9. новембар 2021.

Image-empty-state.png

У оквиру овогодишње акције прикупљања новогодишњих поклона за нашу децу на Косову и Метохији, ХО Српска солидарност, уз подршку...

Витомир Радовић – За и против Мехмед-паше Соколовића као ктитора цркве у Поблаћу

Витомир Радовић – За и против Мехмед-паше Соколовића као ктитора цркве у Поблаћу

Владика бачки Иринеј: Још о „родној равноправности”, дискриминацији и законима који се на њих односе

Владика бачки Иринеј: Још о „родној равноправности”, дискриминацији и законима који се на њих односе

Драгослав Бокан - Кнез Михаило Обреновић као Идеални владар и узданица Русије на Балкану

Драгослав Бокан - Кнез Михаило Обреновић као Идеални владар и узданица Русије на Балкану

Улица Николе Тесле у Осојану и однос прибојских школа према ћирилици

Улица Николе Тесле у Осојану и однос прибојских школа према ћирилици

Ненад Илић – Јован или Салома (о вредностима на Истоку и Западу)

Ненад Илић – Јован или Салома (о вредностима на Истоку и Западу)

Патријарх Порфирије – Каква не треба, а каква треба да буде Црквена реч

Патријарх Порфирије – Каква не треба, а каква треба да буде Црквена реч

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

ЦАРЕВО НОВО ОДЕЛО - Андерсенова бајка, хришћански мотив и немачки филм

ЦАРЕВО НОВО ОДЕЛО - Андерсенова бајка, хришћански мотив и немачки филм

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

Драган Стојановић - НА МЕСТУ УГРОЖЕНОСТИ И СПАСА - „Газ и појило на Лиму” Борислава Радовића

Драган Стојановић - НА МЕСТУ УГРОЖЕНОСТИ И СПАСА - „Газ и појило на Лиму” Борислава Радовића

Бринимо о нашем народу на
Косову и Метохији 

НАТАША БОЈАНИЋ: Керамика је мој живот, не посао

НАТАША БОЈАНИЋ: Керамика је мој живот, не посао

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

Вељко Симовић - Интервју са чика Ршумом

Вељко Симовић - Интервју са чика Ршумом

Обзири и мудрост Ива Андрића – једна анегдота коју је испричао Раша Попов

Обзири и мудрост Ива Андрића – једна анегдота коју је испричао Раша Попов

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - Исидора Деспић, студент у Москви

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - Исидора Деспић, студент у Москви

Велики конкурс за прибојске ученике: КОСОВО И МЕТОХИЈА – СИМБОЛ ЖИВОТА

Велики конкурс за прибојске ученике: КОСОВО И МЕТОХИЈА – СИМБОЛ ЖИВОТА

НАТАША БОЈАНИЋ: Керамика је мој живот, не посао

НАТАША БОЈАНИЋ: Керамика је мој живот, не посао

Драган Нешић - „Простори и жива бића“ 1980-2021

Драган Нешић - „Простори и жива бића“ 1980-2021

Изложба у „Спирали“: Уметничка колонија Милешева

Изложба у „Спирали“: Уметничка колонија Милешева

Шта Канцеларија за младе у Прибоју има против уметничког конкурса за ученике?

22. новембар 2021.

Шта Канцеларија за младе у Прибоју има против уметничког конкурса за ученике?

ХО „Српска солидарност”, уз подршку „Светосавског звонца”, организује у Прибоју уметнички конкурс под називом КОСОВО И МЕТОХИЈА – СИМБОЛ...

Љубиша Голе: Одговор Радославу – У школама је место Митру Мирићу, а не секташима Бетовену и Баху

19. септембар 2021.

Љубиша Голе: Одговор Радославу – У школама је место Митру Мирићу, а не секташима Бетовену и Баху

Наш велики уметник и мислилац с краја 20. и почетка 21. века, Љубиша Голе Љушко, још је жив, а помало као да је скрајнут и заборављен. То...

Музичка школа у Прибоју – огледало пропасти Прибоја и етике Васа Дечанског и Средњоевропског

15. септембар 2021.

Музичка школа у Прибоју – огледало пропасти Прибоја и етике Васа Дечанског и Средњоевропског

СРЕДЊА ЕВРОПА Данас сам водио свог сестрића Сергеја на пријемни испит за музичку школу у средњоевропском Прибоју. Прво сам видео ово (у...

Текст за 5. седницу СО Прибој

16. јун 2021.

Текст за 5. седницу СО Прибој

Милану Кашерићу, председнику одборничке групе Здрава Србија, на чији предлог сам изабран за члана Одбора за просвету, културу и...

Одржан протест бикова и крава у Калафатима (извештава Драган Љељен)

11. јун 2021.

Одржан протест бикова и крава у Калафатима (извештава Драган Љељен)

Специјално за Реч Прибоја, Драган Љељен. Данас је у подневним часовима на пашњаку у Калафатима, селу познатом по добрим и сиромашним...

Извештај са прве седнице Одбора за просвету, културу и информисање Општине Прибој и предлог за другу

23. март 2021.

Извештај са прве седнице Одбора за просвету, културу и информисање Општине Прибој и предлог за другу

У складу са 3. начелом Етичког кодекса функционера локалне самоуправе, који је Скупштина општине Прибој усвојила 26. 12. 2019. године,...

Зашто прибојске школе и установе културе нису обележиле Национални дан књиге?

3. март 2021.

Зашто прибојске школе и установе културе нису обележиле Национални дан књиге?

Од 2013. године 28. фебруар, дан оснивања Народне библиотеке Србије, усвојен је као Национални дан књиге. Од тада се овај дан на...

Радослав Докмановић - Захтев Основној школи „Вук Караџић“ против друштвене екскомуникације

10. фебруар 2021.

Радослав Докмановић - Захтев Основној школи „Вук Караџић“ против друштвене екскомуникације

Моја рођена школа „Вук Караџић“ блокирала ме је на својој фејсбук страници. Зато што сам написао један дводелни критички текст о њеном...

Часопис „Вуковац“ – огледало дубоке кризе прибојске просвете. Први део – НЕПИСМЕНОСТ

2. фебруар 2021.

Часопис „Вуковац“ – огледало дубоке кризе прибојске просвете. Први део – НЕПИСМЕНОСТ

УВОД Од старе грчке речи КРИНЕИН, која значи „одвајати, разлучивати, расуђивати, цепати, расецати“, изведене су три наше речи:...

Одговор Весни Југовић - ЕТИКА ЈЕ ДЕО КУЛТУРЕ (и нови подаци о проневери буџета)

23. септембар 2020.

Одговор Весни Југовић - ЕТИКА ЈЕ ДЕО КУЛТУРЕ (и нови подаци о проневери буџета)

На фејсбук страници Priboj-Прибој, очигледно јединој прибојској страници која није под шапом локалне власти, испод текста Нови подаци о...

Часопис „Вуковац” или Критика је неопходна!

7. октобар 2021.

Часопис „Вуковац” или Критика је неопходна!

Када сам у фебруару ове године написао дводелни текст о часопису „Вуковац”, први о неписмености и други о непримереном садржају, био сам...

Прибојска просвета и друштво - ЂУБРИШТЕ ИСТОРИЈЕ (плус додатак о вртићу НЕВЕН)

17. септембар 2021.

Прибојска просвета и друштво - ЂУБРИШТЕ ИСТОРИЈЕ (плус додатак о вртићу НЕВЕН)

У чланку од пре два дана изнели смо запањујуће слике основне музичке школе у Прибоју. То је један од најчитанијих текстова на нашем...

Зашто нова реч сме да буде само из страног језика? О речима сплаварење, свеучилиште и крилата књига

18. јул 2021.

Зашто нова реч сме да буде само из страног језика? О речима сплаварење, свеучилиште и крилата књига

КАКО СЕ КАЖЕ ПРИБОЈ НА ЕНГЛЕСКОМ? Лета 2010. или 2011. седео сам са другом поред Лима и разговарао о новом догађају који се тих дана...

Прибојски журналиста: Хлеба и Аце Лукаса

12. јун 2021.

Прибојски журналиста: Хлеба и Аце Лукаса

Тренутно се најављује спектакуларни Лукасов концерт у Прибоју. Уз Лукаса приде иде и учесница Задруге Кија, презимена Коцкар. Тако буду...

Неусклађеност Статута Дома културе „Пиво Караматијевић“ са Законом о култури

24. март 2021.

Неусклађеност Статута Дома културе „Пиво Караматијевић“ са Законом о култури

Овај текст је наставак претходног текста Извештај са прве седнице Одбора за просвету, културу и информисање Општине Прибој и предлог за...

Нездрава Србија – семафор опозиција

17. март 2021.

Нездрава Србија – семафор опозиција

Ако је неко помислио да се наслов овог текста односи на недавну промену светла у политици странке Здрава Србија према носиоцима...

УШИ „ВИКИЈА КАРАЏИЋА“. Одговор нашој учитељици Гордани Петаковић Петровић и нашим колегама

12. фебруар 2021.

УШИ „ВИКИЈА КАРАЏИЋА“. Одговор нашој учитељици Гордани Петаковић Петровић и нашим колегама

Поштована и драга учитељице, Грађанска и професионална дужност, а не само лично уверење да је то потребно, обавезује ме да Вам одговорим...

Часопис „Вуковац“ – огледало дубоке кризе прибојске просвете. Други део – ПОМОЗИ НАМ, СВЕТИ САВО

7. фебруар 2021.

Часопис „Вуковац“ – огледало дубоке кризе прибојске просвете. Други део – ПОМОЗИ НАМ, СВЕТИ САВО

ТИРАЖ, БУЏЕТ И ДИСТРИБУТЕР ЕНГЛЕСКИХ ПСЕУДОМИТОЛОШКИХ ПАПАЗЈАНИЈА БИТНИЈИ СУ ОД ЂАЧКЕ ПОЕЗИЈЕ И СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ У првом делу...

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

18. јануар 2021.

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

На недавно одржаној Трећој седници Скупштине општине Прибој прибојски перијеци могли су да чују једну радосну новост: противзаконити...

Нови подаци о проневери буџета у Дому културе - ИЗАБЕРИТЕ ПРАВУ РЕЧ!

21. септембар 2020.

Нови подаци о проневери буџета у Дому културе - ИЗАБЕРИТЕ ПРАВУ РЕЧ!

Путем приватне комуникације, сазнали смо да чланови жирија за Лимске вечери дечје поезије добијају хонорар од 20.000 динара, као и то да...

НАТАША БОЈАНИЋ: Керамика је мој живот, не посао

НАТАША БОЈАНИЋ: Керамика је мој живот, не посао

Вељко Симовић - Интервју са чика Ршумом

Вељко Симовић - Интервју са чика Ршумом

Обзири и мудрост Ива Андрића – једна анегдота коју је испричао Раша Попов

Обзири и мудрост Ива Андрића – једна анегдота коју је испричао Раша Попов

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - Исидора Деспић, студент у Москви

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - Исидора Деспић, студент у Москви

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

Најчитаније

3754

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

2635

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

2606

Прибојска просвета и друштво - ЂУБРИШТЕ ИСТОРИЈЕ (плус додатак о вртићу НЕВЕН)

2513

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

2373

Музичка школа у Прибоју – огледало пропасти Прибоја и етике Васа Дечанског и Средњоевропског

2285

Преносимо из суседства: Телепортовање или криминал у руђанској народној библиотеци?

2094

Љубиша Голе: Одговор Радославу – У школама је место Митру Мирићу, а не секташима Бетовену и Баху

1978

ПРИБОЈЦИ У ИНОСТРАНСТВУ - Исидора Деспић, студент у Москви

1812

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

1379

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

Анђела Дробњаковић - Напуштени дом

Анђела Дробњаковић - Напуштени дом

3. јул 2020.

ПРоЗА

Птице

Бојан
Тарабић

Бојан Тарабић - Птице

       Сасвим је извесно да небом које виси понад мог краљевства свакодневно прокрстаре читава јата птица. Моји цењени кљунови и ја имамо неку врсту прећутног договора при којем ми они, на тешко докучивом језику птица, препричавају доживљаје са безбројних путовања, које мој ум претвара у живописне пејзаже, а затим похрањује. Као што пипета...

најновије

Шта Канцеларија за младе у Прибоју има против уметничког конкурса за ученике?

понедељак, 22. новембар 2021.

ХО „Српска солидарност”, уз подршку „Светосавског звонца”, организује у Прибоју уметнички конкурс под називом КОСОВО И МЕТОХИЈА – СИМБОЛ ЖИВОТА. Конкурс је намењен ученицима основних и средњих школа, а главна награда, коју ће добити неколико ученика, представља учешће на двонедељном образовном кампу „Стопама наших предака”, који ће се наредног лета организовати на Крфу већ десети пут. Камп се у целости организује под покровитељством Српске и Грчке православне цркве и представља јединствену прилику за прибојске ученике. Више о самом конкурсу можете прочитати на следећој адреси: https://www.recpriboja.rs/post/veliki-konkurs-za-pribojske-ucenike-kosovo-i-metohija-simbol-zivota Једине установе које су на својим страницама на друштвеним мрежама поделиле овај конкурс јесу ОШ „Благоје Полић” и ОШ „Никола Тесла”. (Испрва смо у овом тексту погрешно изоставили ОШ „Благоје Полић” и извињавамо се због тога, а то је школа која је конкурс поделила још пре седам дана.) Молимо овим путем и градске прибојске школе да обавесте ђаке о овом конкурсу, како би могли да учествују. Канцеларији за младе у Прибоју обратили смо се два пута, са молбом да поделе конкурс на својим страницама на друштвеним мрежама, први пут још пре 11 дана. Међутим, иако су молбу одмах прочитали, службеници КЗМ не само да то нису учинили, него нису дали ни најмањи одговор, што спада у питање основне културе и васпитаности, али и обавезујућег Етичког кодекса функционера локалне самоуправе. Ако само овлаш упутимо поглед на рад прибојске Канцеларије за младе, видећемо да се на њиховој ФБ-страници младима и деци упућују разни позиви. Пре две седмице, на пример, грађани су на овој страници обавештени о фестивалу Green Fest. Питање је веома једноставно: зашто о једном таквом фестивалу треба обавестити младе Прибоја, а о нашем конкурсу не? Међу позивима на страници КЗМ налазе се ’часови’ јоге, који су, видимо по датумима, брзо уродили плодом: Ту је и један конкурс сличан нашем, јер је у питању уметност, само што је награда на нашем конкурсу несразмерно већа. Тај конкурс је расписало Удружење грађана „Хоћу у позориште” и није јасно по ком рационалном принципу се тај конкурс може поделити а не и наш конкурс? Ево још неколико конкурса објављених на страници КЗМ: Шта службеници КЗМ у Прибоју имају против културне комуникације са својим суграђанима и уметничког конкурса посвећеног Косову и Метохији? Шта имају против тога да се ученици Прибоја нађу међу педесет или сто других ученика Србије на образовном кампу на Крфу и рецимо једној оваквој слици: Радослав Докмановић,
ХО Српска солидарност

ХО „Српска солидарност”, уз подршку „Светосавског звонца”, организује у Прибоју уметнички конкурс под називом КОСОВО И МЕТОХИЈА – СИМБОЛ...

Дан примирја у Првом светском рату

четвртак, 11. новембар 2021.

Данас је Дан примирја, дан када је у француском граду Компјењу 1918. године у 11:00 часова, у специјалном вагону француског маршала Фердинанда Фоша, потписано примирје у Првом свтском рату које је било на снази све до закључивања коначног мировног споразума у Версају 28. јуна 1919. године. Победу у Великом рату Србија је несразмерно скупо платила. У до тада најстрашнијем сукобу који је свет видео, према подацима Конференције мира у Паризу 1919, Србија је изгубила 1.247.435 људи, односно 28 одсто целокупног становништва које је имала према попису из 1914. године, или 60 одсто мушке популације. Од тог броја погинуло је или умрло од рана и епидемије 402.435 војника. Наши преци су уткали своје животе у нашу слободу и оставили нам, крвљу натопљену, земљу у наслеђе.
У данашње време, ту земљу за коју су животи жртвовани, краду и уништавају (материјално, духовно и морално) домаћи "политичари" и капиталисти, од локалног до републичког нивоа. Свако ко на било који начин гази по тој жртви и наноси штету својој држави и народу, одговараће једног дана. Ако не својој савести и овоземаљским судовима, онда својим прецима.
Јер, земаљско је за малена царство а небеско увек и довека.


Прибојски журналиста

Данас је Дан примирја, дан када је у француском граду Компјењу 1918. године у 11:00 часова, у специјалном вагону француског маршала...

ПРИБОЈСКИ ЖУРНАЛИСТА: ЕВРОПСКИ ФОНДОВИ КАО ЧИНОВНИЧКА ИНСПИРАЦИЈА

понедељак, 8. новембар 2021.

Скупштинска заседања су, за обичног човека, не превише занимљива. Тако је барем било у Скупштини општине Прибој. Атмосфера је била доминантно једнопартијска, без трунке демократских тековина. Није да није било гласних опозиционих говорника, нарочито у предизборним говорима, али како су политички и материјално узрастали тако се њихов критички глас утишавао. Међутим, након претходних избора, у Скупштини није тако једноличан тон. На локалним изборима 2020. године странка „Здрава Србија” је остварила добар успех у нереалној конкуренцији владајуће коалиције. Тада су добили подршку од 11,28% (1546) грађана изашлих на изборе, и то поверење нису изиграли. Штавише, својим бескомпромисним наступима за скупштинском говорницом су придобили веће симпатије него што је то био случај на претходним изборима. Нису затајили ни на претходном скупштинском заседању, па је председник одборничке групе „Здраве Србије” изнео врло интересантан податак везан за рад Туристичке организације Прибој. Наиме, ради се о пројекту ТО у који спадају каталози, мајице, капе, оловке, усб-уређаји, а ради промовисања и унапређења тениса набављени су тениски рекети, лоптице, помоћне мреже, патике, тренерке, шорцеви и мајице за потребе учесника тениских кампова који су два пута организовани уз учешће од по 20 девојчица и 20 дечака из Прибоја и Рудог. Овај пројекат је коштао 215.000 евра. Скандалозна цифра. Још скандалознији је био одговор директора ТО, правдајући да се ради о новцу из фондова Европске уније која има изузетно високе стандардне при додели средстава за пројекте. Какав је то пробирљив критеријум кад средства добије општина која као адут има тениски терен и причу да се ту пре 140 година играо тенис? Споменуо је и то да је ТО до сад „извукла” из тих фондова пола милиона евра (?!). Поставља се питање где је потрошено тих пола милиона евра, шта је конкретно рађено и за колико новца? Пола милиона евра инвестиција у туризам у овако слабо развијеној општини би требало да је лако уочљиво. Примера ради, тениски терен који је изградила Фондација „Новак Ђоковић” коштао је 25.000 евра, а на шта је ТО потрошила 500.000 евра? Од тог новца се могао изградити пристојан туристички центар на Љесковцу, Црном Врху или Брезнима који би био приближно конкурентан околним центрима на Златибору, Тари и Златару, или макар добра база за истинско унапређење туристичке понуде Прибоја. Тениска игралишта представљате као туристичку атракцију, а данас скоро свако насеље у држави има тениски терен, делује као бесмилица.

Пошто нема правне одговорности, барем моралне не би требало да фали. Није срамота не знати (ако је незнање у питању), срамота је својим незнањем пркосити здравом разуму и логици.
Зато је битно да у скупштини има неко са ставом да пита надлежне и тражи одговор, а кад дође време и да сами као надлежни, вршиоци власти, дају одговоре грађанима. Само да их "успех не исквари".

Скупштинска заседања су, за обичног човека, не превише занимљива. Тако је барем било у Скупштини општине Прибој. Атмосфера је била...

НАТАША БОЈАНИЋ: Керамика је мој живот, не посао

четвртак, 28. октобар 2021.

Интервју водила Тамара Петковић за Demetra.rs. Предузетница – Наташа Бојанић Наташа Бојанић, керамичарка и визуелна уметница, завршила је средњу Уметничку школу у Ужицу. Дипломирала је и завршила мастер студије на Факултету примењених уметности у Београду. Стипендиста је Еразмус програма на мастер студијама на Факултету ликовних уметности и дизајна у Братислави. У статусу је самосталног уметника и члан УЛУПУДС-а. Активно излаже у земљи и иностранству. Када сте одлучили да се бавите керамиком и отворите свој студио? Уписала сам керамику у средњој школи. Била сам сигурна да је то мој посао. Већ почетком треће године факултета, уз студије керамике, крећем самостални рад у свом изнајмљеном атељеу у Земуну. Имала сам срећу да јако рано прегурам период који је трајао око две године. Седим у атељеу, радим, никог не познајем и мене нико не познаје. Не знам где могу да продам радове, коме, не знам ни где могу да излажем... То је тешко издржати када си млад уметник. Све време сам радила и имала неку лудачку мотивацију у себи, да радом могу све. То ми је упалило и увек се водим тим размишљањем. И, стварно мислим да је то први степеник, на коме идемо даље или падамо. Дошли сте из Прибоја на студије. Да ли сте некада размишљали да се вратите и како сте се навикли на живот у Земуну? Земун је мој град. Цео живот се селим, али је Земун место где се осећам да стварно припадам. Без Дунава не бих могла да замислим свој дан. Рођена сам у Београду, али у Прибоју сам завршила основну школу. То је мали лепи град на реци Лим. Једна здрава и нормална средина на коју сам јако поносна. Срећна сам да сам баш тако одрастала, волим да се похвалим како су ту људи добри и да тога нема нигде друго. Што се тиче мог враћања у град Прибој, имам јако високе амбиције у виду резиденција за керамику у мом селу на планини Бић. Ја сам сигурна да је то мој следећи корак, да у мало место могу да угостим уметнике из света и Србије и да на тај начин бар мало допринесем култури и уметности мога града. Држите часове керамике и за децу и за одрасле. Са киме је лакше радити? Педагошким радом се бавим већ пету годину. Држала сам радионице керамике различитим профилима и узрастима људи. Моја школа је доста напредовала. Тренутно имам много већи простор за рад и јако пуно полазника. Оно што је допринело мом раду са људима су и споредне активности којима сам се бавила. Две године сам радила на Клиници за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић”, као радни терапеут керамике са корисницима установе. Радионице са децом из Дома за децу без родитељског старања „Дринка Павловић”, гостовала сам и у више дечијих вртића. То ме је научило стрпљењу и како да се посветим различитим људима. У мом студију, што се тиче дечијих радионица имамо посебан програм. Деца пролазе кроз поприлично озбиљне технике керамике. Тренутно излажемо већ другу годину за редом на Дечијем октобарском салону у Музеју примењених уметности. Ове године један дечак из моје групе је добио прву награду, а прошле смо добили похвалу за целу колекцију радова. Одрасли обично долазе на неку врсту терапијског бега од посла. Код мене је и доста колега сликара, вајара, графичких дизајнера који желе да се опробају у другим медијумима као што је керамика. Некима је керамика бег од рада на компјутеру, а некима започињање нечег новог. Да ли сте имали подршку људи из непосредног окружења да покренете самостални посао? Често нисам имала подршку, али ми је то помогло да изгурам оно што желим. Керамика је јако скуп посао у који је потребно уложити доста опреме за рад. Није ишло лако, али видим велики напредак у свом послу. Сада већ не морам да се задужим да бих послала свој раду на изложбу и иностранство. Издвојила бих огромну подршку малог броја колега и блиских пријатеља из струке. Неки од њих су доста старији од мене и њихово искуство и мотивација су ми јако значили. Колико Вам друштвене мреже помажу или одмажу у послу? Доста људи на друштвеним мрежама прати то што радим. За мој посао, друштвене мреже су јако битан фактор. Ту људи могу видети све моје радове. Могу да ме пронађу на Инстаграму, Фејсбуку и погледати мој сајт. Некада тих могућности уопште није било. Мислим да сам на мрежама хит, то закључујем по повратним реакцијама код људи. Како изгледа један Ваш уобичајен радни дан? Будим се око шест сати ујутру. То је моје омиљено доба дана, када свиће. Волим ритуал са кафом и то поприлично потраје. Онда скочим и радим. Стално радим. Моје радно време не постоји. Керамика је такав посао да морам бити присутна и јако организована. Ако се уморим, одлазим на Дунав, дишем и храним птице. Мој највећи помоћник у атељеу је мој мачак Мими, он ме заиста спашава и натера на једну паузу мачје игре. Керамика је мој живот који обожавам, не посао. Данас је реткост да се у Србији неко бави ониме што воли. Ви у томе успевате. Колико је тешко опстати данас на тржишту поред јефтине понуде на сваком кораку и да ли људи имају новца за нешто што има неупоредиво већу уметничку вредност? Шта ви мислите? Да ли можда само често нису информисани да постоје радови попут Ваших? Мислим да данас дефинитивно има више простора за уметност. Керамика је постала велики тренд у свету, што до пре две године није био баш случај. Што се тиче керамичке скулптуре, ту је много слабија и ужа публика  код нас. Запажам видне разлике, два пута сам пролазила на једну од највећих светских изложби на бијеналу керамике у Кореји. Стигао ми је  видео како отпакују мој рад у белим рукавицама. Остала сам без текста поприлично. Доста људи то не разуме и није информисано код нас. Људи воле оно што могу да користе, била то шоља, скулптура за зид, за полицу, тако је и код слика. Људи воле оно што могу да окаче на зид. Код нас нема потражње радова који настају ради уметности и уметника који је желео створити  рад од неког налета своје инспирације и околности. У свету је то доста заступљеније. У послу сам имала срећу да људи желе мене да упознају, да сврате у атеље и погледају то шта радим и купе. Трудим се да никада не идем неким лакшим путем због неког познанства, то је нешто од чега ја бежим и вероватно ме кошта. Али сам мотивисана радом и то је једини степеник за мене.

Интервју водила Тамара Петковић за Demetra.rs. Предузетница – Наташа Бојанић Наташа Бојанић, керамичарка и визуелна уметница, завршила је...

Часопис „Вуковац” или Критика је неопходна!

четвртак, 7. октобар 2021.

Када сам у фебруару ове године написао дводелни текст о часопису „Вуковац”, први о неписмености и други о непримереном садржају, био сам моментално екскомунициран са званичне странице ОШ „Вук Караџић”. Поред још једног сусрета са пропашћу нашег друштва, доживео сам то и као лични ударац, јер је то моја школа и јер у њој раде моји наставници и моји пријатељи. Неколико месеци по тим текстовима и по тој екскомуникацији изашао је наредни, седми број тог часописа, а прошле седмице и осми (кликом на слику можете прочитати садржај): У овим, новим бројевима увиђамо следеће новине: Текстови су граматички исправни и уопште језички уредни. Има битно више садржаја чији су творци ученици. Нема антикултурног садржаја, као што је промовисање Кока-коле, видео-игрица и сл. Број страница се увећао за 30-40% у односу на претходне бројеве. У 7. броју су приређивачи чланака потписани, док се у 8. броју поново чланци дају неауторизовани. Ауторизација чланака је врло битна, јер то је знак индивидуације и вредности личности, она развија самосвест и одговорност, развија свест о тексту као нечему што не може и не треба да буде дело неке скупине потписане на крају броја. Зато је потребно вратити се ауторизацији чланака. Шта нам то говори? То да је критика, према којој су се тако негативно понели, заправо веома позитивно утицала на уреднике и да је потврђен њен конструктивни карактер. Нажалост, уместо као пријатеља, како би једино смела, моја школа ме и даље препознаје као непријатеља од кога учи, па ме тако и даље екскомуницира. Ипак, ове позитивне промене доживљавам као ветар у леђа. Треба навести и основни недостатак који се у „Вуковцу” и даље сусреће – одсуство образовног културног садржаја и подстицања аутентичног односа према свету код ученика. „Вуковац” и даље има такав садржај да неко ко прочита један број неће сутра имати потребу да потражи нови број (ако тај неко, наравно, није вођен неким чисто приватним мотивима). „Вуковац” нуди један избор ученичких радова и преглед дешавања у школи, уз неколико приређених текстова који остављају утисак да су ту само да би нешто било ту. Рецимо, чланак о цртаним филмовима пун је непромишљених и апсурдних места (на пример, показатељи популарности цртаних јунака), што указује на некритички однос уредника, то јест наставника, чија је улога у томе да ученика наведе да размишља и учи га да пише промишљено. Смисао образовног културног садржаја у томе је да развија ученике који читају часопис. Поред тога што часопис афирмише рад ученика кроз објављивање њихових песама, састава, ликовних радова, приређених чланака, потребно је и да их образује и развија на начин који суштински допуњује школски програм. Дакле, нагласак треба да буде не на занимљивостима, него на образовном богатству. Рецимо, може се рећи нешто о исламској и хришћанској архитектури, може се испричати легенда о охридској грлици коју је у музику превео Јован Христић и читалац-ученик упутити на једну од најлепших мелодија српске класичне музике, може се у сваком броју пажљиво и обзирно упутити на неку књигу која је изван обавезне лектире итд. У сваком броју се може представити по један или два филма за децу, објаснити како ученици могу да их нађу (дати линк или сл.), и то би, уколико би им се препоруке свиделе, ученике сигурно враћало будућим бројевима. У прошлом тексту уредници су могли да виде истакнуту препоруку за белгијски филм Дечак са бициклом, који се у то време налазио на РТС Планети и био свима лако доступан. Пре два месеца сам и сам превео један изврстан филм за децу и поставио га на Јутјуб, међутим због немарности, сујете или недостатка педагошке свести, наставници то игноришу, као да постоји иједан други смисао тог филма и тог превођења осим да га наша деца гледају. УМЕСТО ШИЛЕРА, ЋИРИЛА И МЕТОДИЈА, ДВОРЖАКА ДЕЦИ УМ, КАРАКТЕР И ОДГОВОРНОСТ ТРЕБА ДА РАЗВИЈА СПОРТСКА ГИМНАСТИКА На крају, потребно је мало критичке пажње посветити теми спорта, односно промоцији спортске гимнастике. О спорту ће на нашем порталу посебно бити речи, али овде треба рећи нешто о непромишљеностима изреченим у задњем броју „Вуковца”. Пре свега, упада у очи то што се у овом чланку инсистира на спортској гимнастици, а не тек о гимнастици, мада се у самом тексту углавном говори аспектима гимнастике који нису спортски. Оно што спорт чини спортом, односно оно што једну активност чини спортском, јесте такмичење. У спорту се човек увек бори против другог човека или, у неким случајевима, бори се против резултата. Али, увек се бори против. У спорту се не може бити успешан ако се истовремено не порази други човек. Спортско постигнуће је увек квантитативно, а не квалитативно. Спортски принципи су брже, даље, снажније, а не умност, слобода и љубав. Трудом у спорту се ништа не ствара и од њега нема никакве заједничке користи. Од тога што је Томас Ман пре сто година написао Чаробни брег имамо сви корист, јер то је дело наше заједничко добро; од тога што је Флеминг пре сто година изумео пеницилин, имамо сви корист, јер је то заједничко добро; од тога што су сви спортисти света пре сто година нешто постигли – брзо трчали, пливали, скијали се, давали голове и кошеве, прескакали козлиће и радили звезде – немамо апсолутно ништа, нити знамо за некога од њих. Све што су они радили – побеђивали друге или обарали рекорде – радили су за семе себе. Не зато што су били себични, него зато што је бескорисност у природи спорта. У самом односу према спорту као друштвеном феномену лако се заборавља то да модерни олимпизам постоји тек од 1896. године, дакле да за спорт нису знали толики људи и друштва пре тога, Његош, Вук Караџић, Бетовен, Моцарт, Гете, Достојевски, Шекспир, Свети Сава, Ћирило и Методије... Античка Грчка је имала појам агон, који значи надметање за наклоност богова и подразумева пагански религијски доживљај света. Цар Теодосије је 393. године забранио одржавање Олимпијских игара као нехришћанских манифестација. Реч спорт настаје много касније, од фр. desporter, што значи „забављати се”, а своје савремено значење добија тек у 19. веку. Европска ренесанса, то јест препород античке културе у доба хуманизма, није подразумевала и препород Олимпијских игара. Зашто? Гимнастика као појам који може да подразумева телесну културу увелико се разликује од спортске гимнастике. Чувени антички лекар Гален гимнастику је делио на „ратничку”, „штетну атлетску” и „праву медицинску”. У самом тексту у „Вуковцу” речено је неколико бесмислених ствари, рецимо да гимнастика „развија ум појединца”, да „има благотворно деловање на карактер појединца”, да „ствара осећај одговорности” и др. Те су тврдње елементарно нетачне и изречене су без икаквог размишљања. Као кад би неко рекао да књижевност и математика развијају кичму и мишиће. На крају, погледајмо како изгледа та умност, осећај одговорности и благотворно утицање на карактер у припремама немачког гимнастичарског тима за ОИ у Рио де Жанеиру 2012. године. У питању су девојчице од 12 до 15 година, које се на тренингу затварају у коморе са температуром -111.6°C. Смисао тих екстремних и по здравље опасних тренинга јесте само то да се постигне неки резултат, да се на једном такмичењу против некога добију веће оцене и буде боље рангиран. Ето, то је умност спортске гимнастике. А ево линка за овај прилог и са оригиналним тоном, на каналу Шпигла: https://www.youtube.com/watch?v=5mFAfgyCjp0. Чланак на сајту Шпигла: https://www.spiegel.de/video/minus-110-grad-warum-turnerinnen-in-die-kaeltekammer-gehen-video-1162673.html?jwsource=cl Радослав Докмановић

Када сам у фебруару ове године написао дводелни текст о часопису „Вуковац”, први о неписмености и други о непримереном садржају, био сам...

ПРИБОЈСКИ ЖУРНАЛИСТА: Где Шапић дође, епидемија нестаје

петак, 1. октобар 2021.

Јуче је у Прибоју гостовао Александар Шапић, бивши врхунски ватерполиста, човек који је поред активног спортског живота (свакодневни тренинзи, припреме, путовања, утакмице) нашао времена да докторира на Универзитету Унион, а његова докторска дисертација је била оспоравана као плагијат. Универзитет Унион се није оглашавао, ни да потврди ни да демантује те тврдње. Био је члан ДС за време владавине те странке, да би 2010. основао своју странку Пулс Србије. Међутим да не би морао поново прикупљати десет хиљада потписа за оснивање нове странке, што није тако једноставно за тако непопуларне странке, мења име прве партије и тиме оснива другу. 2018. године је основао своју нову странку, или патриотски блок, СПАС. Од 2012. је председник општине Нови Београд. Све време опозиционог деловања био је под нападима СНС чланства, да би 2021. године одлучио да постане члан исте странке. Његово гостовање у Прибоју не би било необично, јер становници Србије су навикли на путујући циркус СНС где људи из различитих места путују страначким аутобусима у места за која неки од њих ни не знају на карти где се налазе, а све то да би се створио привид огромне подршке народа СНС-у и савременом аутократи Вучићу. Тако је и у Прибоју јуче било. Људи којима је СНС нешто дала, морали су оставити све своје обавезе и страх од ковид-19 и доћи да аплаудирају, мимо своје воље, једном таквом људском (не)карактеру. И, дакле, све то не би било необично да са медија истовремено не иде ковид бомбардовање на обичан свет, апелује се на људе да малтене немају друштвени живот нити састанчења на кафама или прославама. Ако вам партија нешто да, даје вам по принципу зеленаша. Морате се ставити на располагање партији, и више нисте слободни јер немате слободу говора нити избора. Али свако нађе своју рачуницу вероватно. Поставља се питање, како то да се грми на људе који седну да попију кафу а предизборно митинговање нико не спомиње а камоли да оспорава? Како то да се за повећање броја заражених ковидом-19 окривљују неодговорни људи из угоститељских објеката и са свадби, а митинговању се гледа кроз прсте? И да, Прибој није уз Вучића као што пише на тој трибини. Мањина не може представљати вољу целе популације. Џаба сте кречили.

Јуче је у Прибоју гостовао Александар Шапић, бивши врхунски ватерполиста, човек који је поред активног спортског живота (свакодневни...

Љубиша Голе: Одговор Радославу – У школама је место Митру Мирићу, а не секташима Бетовену и Баху

недеља, 19. септембар 2021.

Наш велики уметник и мислилац с краја 20. и почетка 21. века, Љубиша Голе Љушко, још је жив, а помало као да је скрајнут и заборављен. То је зато што је наш, генетички и ментално, а да је којим случајем странац и секташ, сигурно би већ одавно био у уџбеницима. Често је тако са оним великанима који тек након смрти постану признати и уђу у школски програм, а када је Љушко у питању, уопште не може бити сумње у то да ће се он наћи у програму прибојске музичке школе, пре или касније. А ми бисмо желели да то буде што пре, пошто историја познаје и другачије случајеве, када велики умови и ствараоци за живота уђу у школске програме и репертоаре наставника, рецимо Злата Петровић или Верица Шерифовић. Овим текстом желимо да упутимо читаоце на његову уметност и мисао, која са непоновљивом енциклопедичношћу и дубином увида изражава прибојску генетику и менталитет. Овде доносимо само неколико фрагмената политичко-естетичке мисли овог великог човека, кога стварно није лако представити у једном скромном уводу. Ипак, треба рећи да је он заиста светски а наш. Писао је писмо Билу Гејтсу да га пита шта ће му толике паре, у Русији је ушао у највише тајне обавештајне кругове и зна шта Путин у свом кабинету прича са својим шефовима обавештајне службе, открио је да је хрватски бискуп Јосип Јурај Штросмајер немачки композитор и да се у његовом презимену не пише слово Ј, изумео је нове технике брања малина и прављења пластеника за парадајз... Уза све ово, Љушко се озбиљно бави естетиком музике. Ту бисмо као његовог главног филозофског опонента могли видети Дејвида Хјума и његов спис О мерилу укуса, у којем овај филозоф говори о истанчаности естетског чула и свему ономе што чини и гради појам естетског укуса. Када је форма у питању, Љушко стоји у традицији Ларошфукоа, Паскала, Ничеа, који су своје мисли формулисали у фрагментима а не у целовитим системима, али напомињемо да је то само облик изражавања и да су сви они секташи са којима наш Љушко не може делити ништа, јер им – њему и свима њима осталима – аминокиселине нису исте. Ипак, код Љушка запажамо расистичке, протонацистичке ставове из француске мисли 19. века, једног Ренана, Конта, Тена и Гобиноа, кога је Хитлер одушевљено читао, и није нам јасно како је до тога дошло, да ли због исте генетике или некако друкчије. Љушко нас упућује на то да је Свети Никола Грк, да су Јован Крститељ и Апостол Павле Јевреји, да они нису Срби и нису из Крајчиновића нити из Богутовог Села крај Угљевика, родног места Митра Мирића, те да немају нашу генетику и менталитет. Као прави ренесансни полихистор и стваралац, Љушко се не бави само умним радом, грађевином, пољопривредом, него пише песме и компонује музику. Ево неколико назива песама из његовог репертоара које нам саме изгледају као једна аутобиографска песма: Пролази јесен а на прагу је зима
Гледам слику сад удате жене
Плаче мала поред Лима
Ниси дошла када сам те звао
Зар сам тако брзо заборављен
Немој ово, немој оно
Окрени се, не окренула се
Мој животе, друг ми ниси био
Кад би јастук умео да прича
Што ме роди, мајко!
Кад нестанем једног дана
Зовите ме: Господине! Е сад ви, драги читаоци, упоредите то са Златом Петровић коју воле и популаризују наставници Владимир Ћировић и Гојко Станишић из наше музичке школе: Она јесте наша, и генетски и менталитетски, али по чему је то она боља и нашија од нашег Љушка: Дакле, Злата Петровић може, чак и ти секташи Бетовен и Бах (мада то тек треба да се провери, јер је аутор овог текста уверен да наша двојица наставника нису у стању да одсвирају ниједну једину Бетовенову клавирску сонату, ако уопште знају и да наброје више од једне), а наш Љушко – који је своју уметност посветио једној Ивани која се шетала Прибојем кад је сунце угријало изнад Бића – он не може? А он притом зна шта Путин смера и да је Путин продао Србију. Да не дужимо даље, остављамо читаоца да ужива у лектири. ФИЛОЗОФСКИ ФРАГМЕНТИ ЉУБИШЕ ГОЛА 
У ОДБРАНУ ДОСТОЈАНСТВА МУЗИЧКЕ ШКОЛЕ У ПРИБОЈУ Митар Мирић јесте лош карактер као и многи други, али њега не можеш поредити са западним смећем. То је западно смеће а он је наш, из нас и део наше а не западне културе. Због тог смећа са Запада данас и кроз векове уназад имамо то што имамо. Све ово што тебе, мене и многе од нас боли долази од смећа са Запада. Пусти Бетовена, Баха, Штрауса, Штосмаера и друге, они су свирали и забављали оне који нама никада нису дали нормално живети. Они нису део нашег бића, наших гена, наше културе, свести и поимања живота на овом свету. Они су нам само нешто своје увек кроз векове наметали. Ја се гадим њих и не видим ништа зашто би некога њима на било који начин оптерећивали. Узми се ти своје културе, историје, генетике у први план, па онда можеш нешто о њима, али на овакав начин. *** На славама, свадбама, рођенданима и другим пригодама не слушаш ни Бетовена ни Баха нити се са њима саосећаш. Твоје је право да бираш сам себи пут. То да ли је неко историчар, политичар, уметник или било шта друго, итекако има везе и са културом и историјом, посебно са генетиком. Држи се ти прво своје провинције и својих корена а остало узимај у складу са тиме. Такви смо какви смо, а себе се стидимо, искључиво што покушавамо побећи од себе, али увек постоји нешто што је јаче и што нас подсећа на то. Митар Мирић има добру песму и поруку за све продуховљене људе: Воли ме данас више него јуче и све тако редом. Љубав, толеранција, поштовање, мир, спокојство, чојство и многа морална начела више не постоје и то је одговор на све што се питаш, тражиш или желиш. *** Ту музику у којој ни сам не знаш шта видиш, да осећаш нешто, ту нема емоција нити било какве моралне и нормалне поруке, осим заглупљивања. Такву музику, и сам си свестан, да не у Прибоју, већ на целом Хелм подручју не преферира ни 5 посто популације, а за тебе је успех ако ти на час дође и 1 посто оних којима ћеш ти да преносиш своје утиске и убеђења како ће после апсорбовања тих глупости бити део модерног времена и његових достигнућа. По теби, бити паметан, значи, преферирати класику, да не кажем, то секташког смеће, прихватити шта је хтео неки секташ, Бетовен, Бах и други као утописти да пренесу на народ као поруку цивилизацијске тековине. *** И да се опет вратим на Митра, теби је засметао јер се крећеш у смеру удаљавања уместо на заштити и промовисању, у првом плану, оног што је искључиво наше и што нас чини тако посебним због чега нас вековима нападају, сатиру, прогоне, омаловажавају, разводњавају, цепкају, свађају, убијају, праве нове нације и језике, преправљају историју и слично, ти исти које ти сматраш носиоцима културе и уопште цивилизације; послушај половину Митрових песама, схватићеш да су све скоро део твог живота, твог окружења, твојих пријатеља, суграђана, ученика и осталих. Ни у једном од њих нећеш наћи ни Баха, ни Бетовена ни остале, колико год да ти уложио у неке труда они су за њих само странци и ништа више. Завршићу стиховима једне Митрове песме које ти као уметник никада нећеш успети да потцениш а они су порука да идеш својим путем не дирајући друге, поштујући их као и самог себе. Не зови ме више својим,
што не пустиш да се смирим, 
далеко од твог погледа 
да животом својим живим. *** Надамо се да ће наши наставници имати и слуха, а не само аминокиселине, да нашег Љушка уведу у свој репертоар и буду прави просветни узори својим ђацима. Радослав Докмановић

Наш велики уметник и мислилац с краја 20. и почетка 21. века, Љубиша Голе Љушко, још је жив, а помало као да је скрајнут и заборављен. То...

Музичка школа у Прибоју – огледало пропасти Прибоја и етике Васа Дечанског и Средњоевропског

среда, 15. септембар 2021.

СРЕДЊА ЕВРОПА Данас сам водио свог сестрића Сергеја на пријемни испит за музичку школу у средњоевропском Прибоју. Прво сам видео ово (у питању је ходник испред учионица): МОЦАРТ, ДВОРЖАК И ЛИСТ #1 Музичка школа у Пријепољу, којој припада прибојско истурено одељење, нема свој сајт нити страницу на друштвеним мрежама, нити канал на Јутјубу. То значи не само то да се рад ове школе не може видети, него и то да она не жели да популаризује свој рад и своје ученике, да не жели да утиче на друштвену и културну јавност и да тим путем, поред обогаћивања јавног простора, подстакне нове ђаке да се јаве и упишу. Сав јавни рад ове школе своди се на пар концерата, на крају полугодишта и школске године, а те концерте најобјективније можемо оценити као врло скромне и неплодоносне. Зашто? 1) Школа у Прибоју нуди деци само два инструмента, клавир и хармонику, па је и логично да концерт буде скроман, да нема већег броја ученика и да не постоје оркестарске тачке. Моје лично мишљење на основу неколико ранијих концерата на којима сам био је да су хармоникаши показивали врло низак ниво знања, то јест: свирали су врло једноставне композиције, док су клавиристи били добри и свирали знатно сложеније и теже композиције, а и веома лепо. 2) На тим концертима су 95% публике чинили чланови породица ученика. Дакле, то није био никакав друштвени, градски догађај, него један готово интимни, породични. 3) Када на Јутјубу покушате да пронађете било какав садржај који одговора појмовима клавир, музичка школа, Прибој, можете наићи на укупно два-три снимка једног родитеља који је пре неколико година телефоном забележио наступ своје деце. Случајно је тај човек, с разлогом поносни родитељ али и бесрамно лицемеран општински службеник, Саша Василић, о којем смо већ понешто писали (погледати текст Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #3). Овај носилац власти у нашем граду познат је и под именом Васо Дечански, али не по нашем светом краљу, него по склоности да фотографисање поред метохијских манастира користи као детерџент за прање савести и бацање сапунице у очи и себи и грађанима. Како иначе схватити етику једног православца који стоји пред српским светињама, а који се својом вољом и свом снагом труди да уништава културу у свом граду: за његовог мандата су пуних девет година на месту директора Дома културе и Градске библиотеке биле особе које су завршиле пољопривредни факултет. Оне не само што никакве везе са културом немају, него су постављене противзаконито. Док је Борка Пузовић после девет година смењена, а за новог директора Дома културе постављен један политиколог, који такође никакве везе са културом нема и који једнако не испуњава законске прописе, Селма Кулоглија је бестидно ушла у свој трећи мандат. За све то време, на месту организатора уметничких дешавања у Дому културе плату прима дипломирани инжењер сточарства Мирослав Вуковић, познат и као Судоку Мајстор. Уз њега, ту је и – без конкурса запослена – Нада Милићевић, која је завршила новинарство и која се потписује као „уредник програма“. Она, такође, никакве везе са културом нема, а сам Дом културе нема свој лист нити било какав новинарски рад и с тог аспекта је њено запошљавање без икаквог смисла и једино на штету грађана, од којих прима плату. О свему томе је толико писано на Речи Прибоја да не може постојати ниједно једино оправдање које би овај трговац савешћу и светињама могао да наведе у своју одбрану. Али овде тај лом културе видимо и са још једне стране, и то врло пластично, опипљиво. Саша Василић је, дакле, као родитељ за ово инфраструктурно и хигијенско стање прибојске музичке школе морао знати, и то све време, јер су његова деца ту донедавно провела пуних шест година, а није урадио ништа. НИШТА! А послушајмо шта је он изјавио на седници Скупштине општине Прибој јуна ове године: Средња Европа. Васо Средњоевропски. У Аустрији, Чешкој, Мађарској музичке школе изгледају овако: разбијени прозори, поломљена стакла, прљавштина по зидовима, радијатору и поду, деценијама неокречени зидови, неугледни тоалет...? У Средњој Европи пољопривредни инжењери и политиколози воде културне установе, бирају се противзаконито, а у њиховим управним одборима (које бира Скупштина, чији је Васо Дечански и Средњоевропски био четири године председник) седе противзаконито изабрани КВ-молери, географи, економисти, шумарски техничари, а нико, баш нико из света уметности и по законским прописима изабран? МОЦАРТ, ДВОРЖАК И ЛИСТ #2 Када сам довео осмогодишњег Сергеја на пријемни, он је трочланој наставничкој комисији одсвирао пар кратких мелодија које је научио. Док је свирао, наставник В. Ћировић је прокоментарисао: „Па он може одмах у први разред.“ Наиме, музичка школа у Прибоју прво организује припремну годину, на којој се годину дана само уче ноте и певају песмице, а тек онда уписује ђаке у први разред, када ће се први пут сусрести са инструментом и свирањем. То свакако може бити добро за неку децу, али не за сву, поготово не за ону која већ нешто умеју да свирају, јер је то за њих чисто губљење времена. Зашто би дете годину дана учило да пева песмице типа „На крај села жута кућа“ и сл., кад може одмах да почне се редовном наставом? У реду је да то траје месец-два-три, као што и јесте у случај у неким београдским школама, у којима се таква припрема организује од марта до јуна, када је пријемни испит. На моје речи да Сергеј треба одмах да се упише у први разред, наставници су ми одговорили да то не може, да је такво правило у школи и рекли разне друге нелогичне и неоправдане ствари. У питању је била комисија од чланова: Владимир Ћировић, Јеленка Бендић и Гојко Станишић. Јеленка Бендић је дрчно, поносито и као увређено говорила о музичкој школи (као увредила се због мојих речи да је резултат рада музичке школе никакав), па је још устала да отвори врата учионице и неваспитано ми рекла: „Довиђења!“, а родитељима који су стајали испред рекла да је ту дошао „неко коме ту није место“. О њој самој немамо шта да видимо на интернету. Али колико је један разуман разговор ту био немогућ показују следећи снимци присутне двојице наставника, којима се они поносе на својим друштвеним профилима. Дакле, они треба децу да уче КЛАСИЧНОЈ МУЗИЦИ? Само још Аца Лукас да постане директор Београдске филхармоније и Митар Мирић декан на музичкој академији и да им се свима заједно извинимо. Након пријемног, позвао сам директорицу школе. Она је, за разлику од својих наставника, била љубазна и показала извесно разумевање за сам случај. Наводила је упорно бирократске препреке. Могао би да се упише само да смо се јавили пре 1. септембра. Али како смо то могли да знамо? Зашто школа нема сајт или страницу на Фејсбуку? Зашто им рад није транспарентан? На моје примедбе упућене због практично непостојећег статуса школе у јавности и друштву, да изгледа као нека тајна организација, она је одговарала показујући непоседовање потребне свести за успешно јавно друштвено деловање једне музичке школе данас. С друге стране, рекла ми је да се упорно бори да се реше инфраструктурни проблеми ове школе, коју је она окарактерисала као „покварен зуб“, али да се директор школе „Бранко Радичевић“ и друге инстанце којима се обраћала оглушују о то. Док пишем овај текст не знам да ли имам икакве наде да ће ове слике ужаса у којем се наши ђаци свакодневно крећу побудити икакву покретачку вољу код грађана, одговорних лица и носилаца власти. На крају ћу опет поделити видео запис са једног наступа мојих ученика, од којих је чак троје њих било одбијено на пријемном у прибојској музичкој школи, као неталентовано. Ја сам, притом, кад је музика у питању, наставник-аматер, али сам радио са љубављу и деца су за свега 20 месеци од првог додира са гитаром успела да спреме тако сложено дело као што је Шостаковичев Валцер. Уз много тога другог. Радослав Докмановић,
члан Одбора за просвету, културу и информисање Општине Прибој,
одбора који, због беспримерног лицемерства и искварености председника Биљане Комарице и осталих чланова, не заказује ниједну седницу на којој бисмо разматрали проблеме за које смо добили задужење.

СРЕДЊА ЕВРОПА Данас сам водио свог сестрића Сергеја на пријемни испит за музичку школу у средњоевропском Прибоју. Прво сам видео ово (у...

Ненад Илић – Јован или Салома (о вредностима на Истоку и Западу)

субота, 11. септембар 2021.

Православне иконе приказују чин Јовановог погубљења или Јована који држи своју одсечену главу као победу вечног над пролазним. На Западу, могло би се рећи да се зло кроз Салому еротизовало и постало прихватљиво, чак пожељно. Усековање Јована Крститеља значајан је дан у црквеном календару. Црвено слово. Литургија и пост. Свети Јован Претеча пророковао је долазак Спаситеља, дочекао га и крстио у Јордану. Његовим позивом на покајање почиње Нови Завет. Свети Јован је пророк који је спојио Стари и Нови Завет. Страдао је не због припремања међу Јеврејима пута Богочовеку Христу него због сведочења Божијег закона на начин на који су га сведочили и велики старозаветни пророци. Грмео је против безбожног владара Ирода који је погазио Божије законе. Наиме, неморални Ирод је свом брату отео жену Иродијаду и узео је код себе у двор. Због великог поштовања које је Јован имао у народу Ирод није смео да га погуби, али га је бацио у тамницу. За Иродијаду је неподношљиву увреду представљало само то што је Јован остао жив. На једној гозби Иродијада наговори своју прелепу ћерку да слуди пијаног Ирода својом игром и за то као награду лукаво добије Јованову главу. Занимљиво је колико је овај библијски догађај имао је различиту обраду на Истоку и на Западу. Православне иконе приказују чин Јовановог погубљења или Јована који држи своју одсечену главу или мирно стоји поред ње. Одсецање главе „највећем човеку од жене рођеном“ приказано је као победа вечног над пролазним. Јован је потпун, не обезглављен, а одсечена глава је само знак удвајања присуства Светог истовремно у Божијој вечности и на земљи у тренутку његовог погубљења. На Западу тежиште је одавно пребачено на Иродијадину заносну ћерку, чије је некако пронађено име – Салома, постало симбол опасне „подивљале“ женске освешћене или неосвешћене сексуалности. Зависно од виђења уметника и духа времена, на лику прелепе Саломе видела се прво одређена грижа савести, тријумф, затим и перверзно еротско задовољство. Па онда и застрашујућа равнодушност. А Јованова глава постала је њен трофеј. 
Могло би се рећи да се зло кроз Салому еротизовало и постало прихватљиво, чак пожељно. Опера је донела чувени Саломин плес са седам велова, претечу стриптиза у ноћним клубовима.
Разуларена чулност је постала важнија од светости.
Поставља се и питање ко је победио... Не значи то да су људи на Западу постали блуднији, а да су на  Истоку остали чеднији и духовно узвишени. Људске слабости као и људске врлине су универзалне. Али вредност којој се даје већи значај се до скора битно разликовала у култури Запада и Истока.
Данас се та разлика једва осећа.

Православне иконе приказују чин Јовановог погубљења или Јована који држи своју одсечену главу као победу вечног над пролазним. На Западу,...

Иво Андрић о религији, Хитлеру, егзистенцијализму (из разговора са Максом Еренрајхом Остојићем)

уторак, 17. август 2021.

Ови записи разговора, које је са Ивом Андрићем водио Макс Еренрајх Остојић, објављени су први пут 2000. г. у „Књижевним новинама“, а годину дана потом прештампани у „Свескама Задужбине Иве Андрића“, са додатком ауторове изјаве на крају. Ми их опет преносимо на нашем порталу пошто је у питању текст који се данас може пронаћи само у најопремљенијим библиотекама. Макс Еренрајх Остојић РАЗГОВОРИ СА АНДРИЋЕМ Андрић није био склон да даје интервјуе. У неколико наврата покушавао сам да га као новинар НИН-а интервјуишем. Редовно ме је одбијао. Никакви разлози нису могли да га у том погледу омекшају, чак ни околност што се њему обраћа новинар родом из Травника, аутор есеја Андрићево превазилажење апсурда („Свјетлост“, Сарајево, 1967). „Жао ми је што вас и овом приликом морам да одбијем“, рекао ми је Андрић готово правдајући се када сам му се крајем шездесетих последњи пут обратио са истом молбом. Надао сам се да ће Нобелова награда допринети томе да измени свој став према интервјуима. И овог пута сам се преварио. Неколико година касније запитао сам га у доста увијеној форми да ми објасни због чега не жели да даје интервјуе, иако сам био уверен на основу неких индиција да он радо чита интервјуе са познатим савременицима, као на пример Сартром, Моријаком, Пикасом, Камијем. На ово питање је одговорио, не слутећи да је оно већ увод у неку врсту интервјуа. „Према мом мишљењу“, одговорио је Андрић, „интервју је нек а врста саслушања јер се у суштини предлаже да саопштите своје мишљење о себи, свом делу, свој им погледима на уметност и збивања у друштву. А ко сте уметник или писац онда нужно објашњавате себе као личност, декларишете се о свом делу, иако би то пре свега требало да буде посао критичара и историчара. Сматрам да уметник не треба да се изјашњава о свом делу нити о себи, јер ни роман ни слика нису само оно што о њима мисли њихов творац већ и какав су утисак они оставили на читаоца или гледаоца. Најзад, познато је да сам уметник није кадар да објасни свој стваралачки импулс и своје дело будући да то остаје пре у сфери скривеног него манифестованог. Уметник и писац остају као ствараоци тајна сами себи чак и када се свим силама напрежу да себе објасне. То је основни разлог што о свом делу треба да ћуте препуштајући другима да га они сами објашњавају.“ Упркос Андрићевом упорном одбијању, нисам губио наду. Једном сам му рекао: „У интервјуу са Вама питао бих Вас о свему другом изузев о Вама као књижевнику. На пример, о томе како сте заволели кошарку.“ Узвратио је: „Због чега људи навлаче ноћу завесе преко прозора? Човек се не осећа угодно ако зна да свако може да завири у његов строго лични кутак, чак и да нема шта да скрива. А интервју је управо један од таквих покушаја да се завеса разгрне.“ Интервју са Андрићем нисам упео да остварим. Али, када добро размислим, могао бих мирне душе да кажем да су сви моји разговори са нашим великим писцем, почев од 1956, када сам са њим у просторијама НИН -а изменио прве речи, били нека врста испрекиданог интервјуа дугог четврт века. Средином педесетих, заправо 1955, објавио сам у НИН-у есеј под насловом „Људска егзистенција код Ива Андрића“, у коме сам изнео мишљење да се у неким његовим приповеткама могу запазити извесне егзистенцијалистичке преокупације које су после окупације, под утицајем Сартра, прешле и у литературу, као на пример: страх, мучнина, осећање скучености. У основи, егзистенцијалисти не откривају ништа ново,
већ само преувеличавају оно чега су и књижевници
 и сви уметници били мање-више свесни. Убрзо после овог текста пружила ми се прилика да поразговарам са Андрићем и да чујем његово мишљење. „Када сам писао приповетке 'Мара милосница', 'Аникина времена' и 'Мустафа Маџар', још се нисам упознао са егзистенцијализмом. Нисам сигуран да у емоцијама и мислима ових личности има оног што је типично за егзистенцијализам. Људи су од памтивека осећали оно што је данас мода да се окарактерише као егзистенцијалистичко. У основи, егзистенцијалисти не откривају ништа ново, већ само преувеличавају оно чега су и књижевници и сви уметници били мање-више свесни: примарна људска емоционална стања попут осећања страха, изненађености, отуђења, бачености у свет, не треба проглашавати као искључиво егзистенцијалистичка – све је то још одавно присутно у литератури у овом или оном облику. Не знам да ли Вам је до руке доспео есеј Велимира Живојиновића Massuke објављен пре рата у часопису 'Мисао' о мојим приповеткама. Пишући о 'Мари милосници' он се, чини ми се, посебно задржао на једној ситуацији која би из Вашег угла могла да се сматра за егзистенцијалистичку: тренутак када Мара милосница кришом посматра Вели-пашу.“ 'Ноћ је, неко куца на врата. Да ли да их отворим? 
Оклевам и онда се решавам да их отворим. Помислио сам: 
Ко зна, можда то сам Христос тражи помоћ од мене.' 
Не смемо да останемо глуви на куцање на наша врата
 – то је суштина. Другом приликом, шетајући се Пионирским парком, рекао сам му како се мени чини да, упркос свом агностицизму, који има додирних тачака са нихилизмом, није сасвим раскинуо са Богом. „Фра Марко и фра Петар, Ваши јунаци, нису само сећање из дана када сте основно образовање стекли у травничком језуитском сјеменишту. Они су, рекао бих, у извесној мери и даље у Вама, бар у Вашој подсвести.“ Ово питање није изненадило Андрића. Као да је очекивао да му га једног дана неко постави. „Тешко може да се замисли човек, поготово интелектуалац“, одговорио је, „који је у животу и сфери свог духа испуњен трајно само једном мишљу и једном визијом. Таква једностраност не би водила ничему – ни Богу ни литератури. Писац мора да буде парадоксалнији, разноврснији, у себи да скрива и Бога и ђавола, и чежњу за ништавилом и страх од њега, и поверење у разум и подозрење према њему. У правој литератури све је то присутно у срећној пропорцији, не нападно, присно повезано са животом.“ „Ипак признајете да у Вама има извесне религиозности?“ „Без сумње, има, али превасходно етичке. Речи француског писца Леона Блоја (тако је изговорио његово презиме), Јеврејина који је прешао у католичку веру, оставиле су веома снажан утисак на мене. Гласе отприлике овако: 'Ноћ је, неко куца на врата. Да ли да их отворим? Оклевам и онда се решавам да их отворим. Помислио сам: Ко зна, можда то сам Христос тражи помоћ од мене.' Не смемо да останемо глуви на куцање на наша врата – то је суштина, па зато не могу да се помирим са схватањем неких савремених мислилаца да је други пакао. Уважавање другог је суштина свих великих религија.“ Запазио сам да је Андрић избегавао да говори о себи као некадашњем дипломати. Када се једном у нашем разговору повела реч о Хитлеру нисам могао а да га не запитам: „Ви сте један од ретких Југословена, који су, с обзиром да сте били посланик Краљевине Југославије, разговарали са Хитлером. Какав је оставио на Вас утисак када сте му предавали акредитиве? Да ли сте још тада схватили да се пред Вама налази личност која је оличавала једно од највећих зала у историји, човек који је без гриже савести могао да нареди истребљење читавих народа и етничких група?“ Питање га је веома збунило пошто, како сам закључио, није могао поверовати да ћу му га, поготово ја, поставити. Неко време је размишљао, боље рећи прибирао се после првог изненађења. Можда је он, неумољиви и агресивни диктатор, 
био пре последица своје болести него својих идеја, 
да је био нека врста Мустафе Маџара, само Мустафе 
чија је моћ разарања и убијања била сразмерна сили 
коју је он као вођа једне моћне државе оваплоћавао. „Ваше питање ме подсећа на мог бившег наставника који је још био жив када ми је била додељена Нобелова награда. Тим поводом, једном новинару је рекао: 'Одувек сам знао да ће једног дана постати нобеловац'. Такав 'видовњак ' нисам био када сам се нашао пред Хитлером, који се пре тога већ приказао у свом правом светлу. Још од раног јутра припремао сам се за овај изузетан доживљај. Остани присебан, покушавао сам сам себе да смирим, али када сам се у пратњи шефа протокола нашао пред Хитлером, почео сам да губим присебност и готово панично зажелео да се овај строго протоколарни чин што пре заврши. Запазио сам да је Хитлер био мож да нешто мало нижи од мене и да је у филмским журналима деловао импресивније него када сам се пред њим нашао. Да сте ме тада запитали какве има очи – не бих могао да вам са сигурношћу кажем: откривао сам у њима нек у чудну радозналост, хладан сјај човека који више верује, ако бих могао да кажем, у своје идеје и предрасуде, него у самог себе. Ипак, Хитлера из тог сусрета не памтим толико по његовом помало амимичном лицу колико по његовом стиску руке: била је хладна и мало влажна. Тек касније, читајући биографије и студије о њему, сазнао сам – можда је већ у то време био болестан. А још касније, када сам се подсећао овог сусрета и стиска руке падала ми је на ум једна мисао: можда је он, неумољиви и агресивни диктатор, био пре последица своје болести него својих идеја, да је био нека врста Мустафе Маџара, само Мустафе чија је моћ разарања и убијања била сразмерна сили коју је он као вођа једне моћне државе оваплоћавао.“ У истом разговору сам му рекао: „Да ли сте у време када је избио Први светски рат схватили да се овом катастрофом завршава једна епоха бар за неке царевине у Европи – на пример за Аустроугарску и Турску – и започиње друга?“ „Чини ми се да мени неосновано приписујете пророчке способности. Још 1914, па и пре тога, више интуитивно него рационално, наслућивао сам да свак и велики рат прекида један континуитет. Било је јасно да ће и рат, који је избио после сарајевског атентата, морати да се одрази на све сфере живота, па и на оне духовне. Међутим, у лето 1914. нисам могао да наслутим како ће се тај рат завршити, иако моје симпатије нису биле на страни централних сила.“ Негда почетком седамдесетих запитао сам Андрића шта мисли о првој послератној генерацији наших прозаиста и по чему се разликују од свој их претходника? „Чини ми се да се многи међу њима, писци несумњивог талента, олако поводе за великим иностраним именима. Подражавају Хемингвеја, Кафку, Пруста, заборављајући основно правило у књижевном занату, да се пише онако како то одговара сопственој духовној оријентисаности и културној припадности. Кафкин стил писања одговарао је његовом темпераменту и његовој природи. Пре него што се крене у авантуру писања потребно је претходно да себе добро проучимо и онда се тематски и стилски определити. И доба моје младости имало је своје Хемингвеје, а један од заразних узора био је Стриндберг. Што се мене тиче, ја сам се рано определио: треба да пишеш, говорио сам себи, онако како теби највише одговара. Писац мора да води рачуна о својој личности, традицији, језику, јер је добар део нашег свесног и емотивног живота условљен нашим коренима. За своје доба Кафка је био авангардан. Међутим, његова авангардност почивала је на овладаном немачком језику и интелектуалним преокупацијама условљеним његовим бићем, пореклом и временом. Питање је како би Кафка писао да је уместо у Прагу живео у Београду или Сарајеву? Верујем, да ће после првог заноса за иностраним узорима наши млади писци осетити потребу за аутентичним, потребу да се приближе свом духовном и историјском поднебљу.“ Сећам се једне епизоде из 1956. или 1957. године, на коктелу приређеном у НИН-овим просторијама у Влајковићевој улици, поводом додељивања НИН-ове награде за најбољи роман године. Једног тренутка искористио сам прилику, када је Андрић остао усамљен, да му приђем и започнем разговор са њим. Неколико тренутака касније пришао нам је Борислав Михајловић Михиз, управо када сам запитао: „Волите ли неко своје дело више од осталих?“ Андрић је одговорио без премишљања: „Госпођицу“. На то ће Михиз: „Наравно, као сваки брижни отац највише волите своје најнесрећније дете.“ Андрић се насмејао од срца. Једном, када се повела реч о првом пресађивању срца, дотакли смо у разговору тему смрти. Рекао сам Андрићу: „Чини ми се да у Вашој литератури смрт није обавијена тајанством. Да се послужим филмским језиком: камером снимите агонију свог јунака, а после његове смрти камера са умрлог прелази на свет око њега: рзавске брегове у истоименој причи, ћуприју на Дрини, предмете којима се умрли некада служио (Проклета авлија), као да тиме желите да кажете: човек, индивидуа је нестао, али остаје свет, људски род. Све то може да се чини апсурдним али не и тајанственим.“ „Зар верујете“, наставио је Андрић, „да би камера писца могла да учини нешто више? Када пише о смрти својих јунака писац се понаша као свако други: види смрт оличену у беживотном телу, и то је све. Камера ту стаје јер не може да иде даље од смрти. Заиста, таква смрт нема свог тајанства, загонетности, јер се она прихвата као биолошка неминовност, законитост. Међутим, већ је нешто друго када човек размишља о властитој смрти, уместо да пише о смрти свој их јунака или као сведок смрти људи око себе: тек када се суочимо са мишљу о сопственој смрти почињемо све више да увиђамо своју немоћ да је објаснимо и уклопимо без противречности у своју визију света и живота.“ На моје питање да ли има своју философију смрти, односно одговор на крајњи смисао смрти, одговорио је: „Не бих рекао да је то философија, све више долазим до закључка да сваки човек има свој строго лични одговор на питање – шта је смрт? – и да је то можда једини одговор. Ако неко верује, попут Индијаца, у сеобу душе после смрти, онда не постоји аргумент кадар да га од таквог схватања одвоји. Са таквим виђењем смрти он се сродио па би било бесмислено да му се супротставља другачијом аргументацијом. Или, пак, човек који се не згражава на помисао да се са његовом смрћу све у њему гаси. За будисту смрт је нека врста нирване. Да ли да га разуверавамо?“ „Дакле, Ваше лично поимање смрти остаје ван оквира великих философских и религијских система?“ „Ако је, рецимо, људски живот једно путовање, онда не бих био спреман да у смрти видим ништа друго до коначно мировање, престанак путовања, прелазак у Ништа. Пре нашег рођења није постојало Ништа, па је стога тешко закључити да и после смрти остаје Ништа. Прелазак у тотално Ништа не могу да замислим углавном из моралних разлога: оно што човек уради у животу, његов морални учинак, у неку руку оповргава смрт као негацију свега. Кант ми је близак: само наш морални капитал, плус или минус, не дозвољава да у смрти видимо тотално ишчезнуће.“ У нашим разговорима, који никада нису били предуги, дотакла се и тема: у чему се разликује духовна ситуација нашег времена од оне пре Првог светског рата? „У суштини се не разликује“, истакао је Андрић. „И ако је наука веома напредовала. И пак, све то није битно преокренуло основну ситуацију: човека и даље испуњава помамна глад за сазнањем, којој у суштини робује, иако се одавно могао уверити да само сазнање без унутарњег преображаја ништа суштински не мења. Чини се да данас добар део света живи у знаку сазнајног грча који се заразно преноси. Шта све човек предузима да би по сваку цену кренуо даље? Мења углове посматрања, спреман да све постави наопачке, чак и своје мишљење, уверен да би му то могло помоћи у објашњавању оног што још није објашњено. Да ли се то исплатило? У памћењу ми је један хоџа из моје младости. Волео је за лепих дана да испред куће седи прекрштених ногу, измирен са собом и измирен са светом. Рекло би се да ништа није могло да га изведе из његове, рекло би се, обамрлости: као да је тада живео ван простора и времена. Истина, у оно време још нисам био у пуној мери свестан праве природе хоџиног душевног стања. Тек касније, када сам се упознао са светом другачијим од Босне, схватио сам да је хоџа оличавао животни став за који, данас, не бих смео да тврдим да је превазиђен. Свестан сам тога да ја нисам саздан да се понашам као хоџа, али сам упркос томе уверен да је он ближи осећању среће као духовне и душевне смирености него они који крајње нервозно покушавају да то остваре другачијим средствима. Када се добро размисли, хоџа је постигао, да се послужим модерном терминологијом, максимум среће са минимумом напора.“ „Значи ли то да су свет, цивилизација, из којих је хоџа поникао, супериорнији од цивилизације на Западу?“ „Тешко је на то одговорити. Не може се за промашено прогласити све што је остварено на Западу. Тај свет је дао велике хуманисте, уметнике, песнике, лекаре, моралисте. Апсурдно је помишљати да се свега тога одрекне само зато да би се вратило унутарњем миру хоџе који седи испред своје куће у једној босанској касаби. Међутим, нешто је извесно: пут којим је наша цивилизација кренула све даље води од хоџиног мира. Куда ће одвести човека? Понекад сам склон да помислим: када наши потомци прокрстаре планетама и населе их можда ће једног дана схватити да у целој васиони нема ничег вреднијег и лепшег од душевног мира у хоџи из дана моје младости.“ Током нашег последњег виђења, још увек под утиском Андрићевих речи о спокојству једног босанског хоџе, запитао сам га: „Сматрате ли да је османлијска цивилизација била суровија од западне?“ Одговорио је: „Доводите ме у тешку ситуацију ако очекујете од мене категоричан одговор. Мислим да нема битне разлике, пошто је свака држава под плаштом своје религије и идеологије спремна свим средствима да брани своје интересе. Турци и Арапи су имали своје методе изнуђивања покорности побеђених народа, као што су их и у овом столећу имали или их и даље имају бивше велике европске колонијалне империје. Када добро размислимо, по суровости репресије и искорењивања читавих народа Хитлерова Немачка је превазишла све исламске империје. Турци нису били наклоњени хришћанству, али њихово антихришћанство није их подстакло да, на пример, на територији наших народа униште све манастире и цркве. Хитлеровци су били далеко радикалнији: током дванаест година своје владавине уништили су готово све синагоге на својој територији. Подсетимо се и на то како су се Енглези, Французи, понашали у својим колонијама. Када се ради о очувању власти, онда све државе подједнако реагују.“ Горњи чланак Макса Еренрајха Остојића објављен је у „Књижевним новинама“. Ценећи вредност тог написа, као и важност питања о којима се Иво Андрић у приказаним разговорима изјашњавао, Редакција је замолила аутора да кратком белешком назначи начин на који је Андрићева казивања записивао. Следећа белешка коју је аутор, љубазно се одазивајући позиву, начинио, доноси се овде као прилог прештампаном тексту. Свака Андрићева реченица, па и само једна његова реч, била је значајна за мене, јер сам одмах помишљао да касније може критичарима и историчарима књижевности да послужи као један од мање или више значајних аргумената у доношењу судова и оцена о личности и делу овог великог писца. То је и едан од разлога што сам настојао да још истог дана његове речи прибележим што верније, трудећи се да са што мање одступања сачувам не само ток и ритам његовог излагања већ и лексику његовог говора. Извор: Макс Еренрајх Остојић, „Разговори са Андрићем“, Свеске Задужбине Иве Андрића, год. 20, св. 18, окт. 2001, стр. 182-189.

Ови записи разговора, које је са Ивом Андрићем водио Макс Еренрајх Остојић, објављени су први пут 2000. г. у „Књижевним новинама“, а...

Вељко Симовић: Православље и психологија

субота, 7. август 2021.

У 2016. години у Русији је регистровано више од сто хиљада људи са депресијом – то је око 0,07% Руса. Заправо, њихов број може бити много већи: људи често не траже психолошку или психијатријску помоћ, верујући да ће се „сами снаћи“. У таквим ситуацијама верници често траже утеху у Цркви. Иако ће неверујући људи углавном рећи да  је то далеко од науке, јер оперише појмовима душа, искупљење, грех, у ствари, вера и психотерапија не морају увек да буду контрадикторни. Напротив, у ономе што им је заједничко: брига за људску душу, православље и психологија управо могу да буду комплементарни, и да буде сасвим природно да психолог-научник човеку приступа кроз свој поглед на свет (своју вероисповест). Пре свега, потребно је истаћи разлику између психологије као науке која проучава душу и психотерапије, која је практично коришћење психолошких знања ради решавања проблема личности. У исто време постоји и психологија која је настала и почела да се распрострањује почетком 20. века у Русији, а која је била прожета православним етосом. Такав приступ психологији је у данашње време је актуелнији него икад. Као што објашњава Борис Братус, руски психолог, хришћанска психологија се разликује од уобичајене психологије по томе што „православна психологија покушава да повеже корпус психолошког знања, како постојећег, тако и новог, са хришћанским концептом човека“. Секуларно и практично психолошко саветовање и психотерапија не препознају и не узимају у обзир знање Цркве о човеку као духовном бићу. Сходно томе, покушаји решавања свих људских проблема врше се само на психолошком (менталном) плану, не узимајући у обзир духовну вертикалу бића. Тако се, далеко од Истине, болно лутање психотерапије и психологије ка „Обећаној земљи” и даље наставља. У психологији не постоји јединствен поглед на људску природу. Ово подсећа на чувену параболу о слепима и слону. Покушај слепих, који су имали прилику да додирну слона и дају му опис, био је крајње неуспешан. Јасно је да је сваки слепац описао онај део ове животиње који је пао у његово ограничено поље перцепције. Ова парабола врло добро илуструје многе различите теорије модерне психологије. Очигледно јој недостаје интегритет постигнут као резултат откривењског сазнања, а не само интелектуалне аналитичке претраге, истраживања и решавања одређених проблема. У исто време тај интегритет поседује духовна психологија – темељна идеја, односно теоријска основа духовно оријентисаног приступа у психотерапији јесте учење о образу и подобију. Када је у питању православна психологија, ваља истаћи и то да је њеној методологији потребан развој заједничког појмовног језика. У процесу његовог формирања потребно је дефинисати заједнички циљ, формулисати задатке и јасно идентификовати најзначајнија питања. Све несугласице и потешкоће су у принципу већ савладане, јер стручњаке који се баве овим питањима обједињује хришћански поглед на свет. Блискост у јединству Цркве је гаранција да ће овај процес бити завршен, превазилажењем свих потешкоћа и искушења.

У 2016. години у Русији је регистровано више од сто хиљада људи са депресијом – то је око 0,07% Руса. Заправо, њихов број може бити много...

Петар Нинић: КОРАКСИЋ, КЕСИЋ, ВИДОЈКОВИЋ - лажњаци, позери, улизице, без трунке морала

недеља, 1. август 2021.

Пише: Петар Нинић, Ваљево Како живи једина Српкиња, повратница, у свом родном граду у Ђаковици? Мора бити да је добро прихваћена, јер људи су ипак људи, свуда има будала, али што би неко правио проблеме једној жени која се вратила у свој стан, у свој родни град? Елите нас завађају, али добри људи у Ђаковици су сигурно прихватили ову жену? Нажалост, неће бити. Пред собом имамо пример, потпуног поништавање свих људских права јединој Српкињи која живи у Ђаковици, шиканирање, терорисање, крађе, претње смрћу и протеривањем. Ово би требало да буде централна вест за све невладине организације које се баве људским правима и за све јавне делатнике који се залажу за владавину права, за демократију тј. за боље сутра. Тако да сам сигуран да ће носиоци ове борбе тематизовати овај случај и ставити га у жижу јавности. Сигуран сам да ће, на пример, наш смели карикатуриста, Коракс, израдити бар неку довитљиву и сјајну карикатуру на ову тему, да покаже сву беду и наказност оних који малтретирају једну жену. Уверен сам да ће Кесић у својој емисији изговорити коју довитљиву шалу, како би указао на тежак положај ове жене, повратнице на Косово и Метохију. Наравно, нема сумње, да ће и велики маг, истински панкер, кога боли свака неправда, Марко Видојковић, читаву једну емисију посветити случају Драгице Гашић, јер ови дивни људи, ови значајни јавни делатници су космополите, они су глас понижених и увређених, ма са ког меридијана долазили. Њих не занима ко је ко, њих боли свака неправда. Све ће то да буде, али у земљи снова. Позери, лажњаци, улизице, аутошовинисти, људи без трунке морала, су давно изгубили своје срце, те им сада уместо срца стоји само једна испразна флоскула - западне вредности.

Пише: Петар Нинић, Ваљево Како живи једина Српкиња, повратница, у свом родном граду у Ђаковици? Мора бити да је добро прихваћена, јер...

Пре 200 година имали смо своје речи за хирургију, архив, оперу, монопол, демаркацију...

четвртак, 22. јул 2021.

У овом чланку доносимо четрдесетак старих речи из кратког текста проф. Александра Милановића, који их наводи само као морфолошке примере за тадашње образовање речи, а поводом припреме Речника славеносрпског језика. У питању су, дакле, речи које смо у књижевном језику користили током друге половине 18. и прве половине 19. века. Када будем имао доступну већу литературу, написаћу за портал један озбиљнији чланак. авангарда - предступница, предкрилница
портир - вратар, дверник
џелат - главосечац, вешар, вешатељ, губитељ
опера - певанка, певањка
променада - проходилиште
монопол - самопродавство, самопродаја
арсенал - оружница, оружохранилиште, оружохранилица, оружостројња
пакер - пртљажар
боксер - песничар
коректор - поправљач
тапацир - постављач
пуритан - чистац
оријенталац - источан
инвалид - немоћник
унитар - сједињеник
оркестар - свиралиште
рафинерија - чистионица
меморијал - записаоница
пензија - ухљебије
тортура - мучитељство
ревизор - прегледатељ
експедитор - разаслатељ
шпедитер - раслатељ
регент - свладетељ
педагогија - детоваспитаница
телеграф - далеписник
хирург - ранолекар
стенограф - брзописац
базен - водоскачница
анархија - бесцарствованије, бесправитељство, невладеније
демаркациона линија - порубежна врста
цигара - цев дувана
перпетуум мобиле - вечнокрет
претендент - проситељ
граната - препелица
архив, музеј - хранилиште
агент - попечитељ
гихт - ногобоља
ножар (произвођач ножева)
образописац (сликар)
образорезац (вајар)
зајутрак (доручак) Текст А. Милановића можете прочитати овде: http://dijahronija.fil.rs/uploads/prijave/Posrbice%202017.pdf Радослав Докмановић

У овом чланку доносимо четрдесетак старих речи из кратког текста проф. Александра Милановића, који их наводи само као морфолошке примере...

Зашто нова реч сме да буде само из страног језика? О речима сплаварење, свеучилиште и крилата књига

недеља, 18. јул 2021.

КАКО СЕ КАЖЕ ПРИБОЈ НА ЕНГЛЕСКОМ? Лета 2010. или 2011. седео сам са другом поред Лима и разговарао о новом догађају који се тих дана одржавао у Прибоју, а за чији назив су наизменично коришћене речи регата и рафтинг. Биле су то за нас две нове речи, чије смо значење разумевали по сликама са плаката, и питали се не би ли боље било рећи сплаварење или речарење. Наредне године случајно наилазим на вест у хрватским медијима: међу речима на конкурсу за нове речи нашла се реч рјечарење, управо као превод за рафтинг. Ево, помислио сам, сутра ће бити да је то хрватски језик и хрватска реч. За неком новом речју, на пр. речарење, заправо нема потребе, јер се реч сплаварење у овом смислу користи одавно (Речник Матице српске даје пример из 1958.), а и бројне организације у Србији је и данас користе. Зашто бисмо позајмљивали туђу реч као нови синоним за реч коју већ имамо? Реч raft на енглеском значи сплав и реч rafting је потупно исто изведена и има исто значење као реч сплаварење. Уз рафтинг, користи се још једна туђица - регата. Ова реч долази од италијанске regatta, која коренски значи такмичење, борба, а данас према Речнику Матице српске значи такмичење у веслању, једрењу или вожњи моторним чамцима, што јасно упућује на спортски термин, а не на реч која означава спуштање низ реку које нема такмичарски карактер. Отуда употреба ове речи није одговарајућа. Не постоји, дакле, оправдан разлог да уместо српске речи сплаварење користимо речи рафтинг и регата. СТАРА, ЛЕПА И ТАЧНА СРПСКА РЕЧ СВЕУЧИЛИШТЕ Поменуо сам тада то свом професору Драгану Стојановићу, нашем писцу и преводиоцу који на језик гледа са највишом пажњом, и он ми је предложио да о томе напишем један текст. Рекао ми је и то да је реч свеучилиште српска, да су је Срби давно користили у Сремским Карловцима, а уосталом, додао је, ако неки Хрват споји две српске речи и направи нову, зар и то није српски језик? Упркос интернету и Гуглу, данас није лако пронаћи доказ који то потврђује. Једини доказ који сам успео да нађем јесте цитат из једног прогласа српског патријарха Јосифа Рајачића у књизи Ђорђа Магарашевића Његова Светост Патријарх српски Георгије Бранковић и српска просвета штампаној 1900. године. Сам овај проглас не налази се међу двадесетак дигитализованих списа патријарха Јосифа Рајачића на сајту Библиотеке Матице српске. Реч универзитет потиче из латинског језика, а ми смо је усвојили преко немачког. У свом садржају она је битно сиромашнија од речи свеучилиште, јер у себи не садржи реч учење. Вероватно настала као превод грчке речи πανεπιστήμιο (панепистемио), као и многе српске преведенице грчких речи (Божидар, богојављење, звездословац, самодржац, правопис, руководилац, сунцокрет, мудрољубље...), реч свеучилиште је сасвим усклађена са речима истог облика (мучилиште, игралиште...) и јасно упућује на место где се све учи. КО НЕ ЧИТА, ЊЕМУ ЧЕТИРИ У појмовник српских основних школа одскора је закорачила реч лапбук. Као реч која се непосредно користи у образовном процесу, ова позајмљеница је још неприкладнија од толиких нових англицизама који све више продиру у наш језик, али је једнако некритички усвојена и увелико се користи, а понекад уз додатак буквалног превода у загради - књига на преклоп. Код одговорнијих и даровитијих наставника српског језика и књижевности може се наићи и на лепу замену: крилата књига. Моја сестричина није те среће, па сам јој предложио да у свом раду о Тому Сојеру један део посвети његовом преводиоцу и испричао како је он, преводећи књиге, деци у Београду давао слаткиш ако му кажу неку реч за коју није знао. А било је то пре једног века, када је деци у Србији слаткиш био велика награда. Другарица моје сестричине је такође направила своју крилату књигу о Тому Сојеру, али сам роман није прочитала. Када је то установила, наставница ју је казнила четворком. Радослав Докмановић

КАКО СЕ КАЖЕ ПРИБОЈ НА ЕНГЛЕСКОМ? Лета 2010. или 2011. седео сам са другом поред Лима и разговарао о новом догађају који се тих дана...

Вељко Симовић - Интервју са чика Ршумом

четвртак, 24. јун 2021.

Чика Ршума сви знамо као нашег чувеног песника и водитеља емисија за децу. Сви смо се дивили и певушили његове песме, а сада имате прилику и да чујете нешто више о њему. У овом интервјуу можете прочитати чиме се он бави поред писања, која му је омиљења његова песма као и многе друге ствари... 1) Како сте открили ваш таленат за писање? Када то почиње? То је почело у трећем разреду основне школе, кад ми је учитељица тражила да напишем једну песму о Златибору. Њој се допала моја песма „Златиборе, ти си злато, ја те волим зато!“ 2) Када се осврнете на године Вашег детињства, чега се прво сетите? Био сам ђак пешак, значи свако јутро шест километара до школе, и поподне шест километара до куће. За то време се са другарима играм игре „Кажи поњава! Поњава! Мама ти је дроњава!“ И тако за два сата једни другима измишљамо зврчке! 3) Сви Вас знају као писца за децу, међутим, чиме сте се још бавили (бавите) поред писања? Бавим се фотографијом, имам изложбу 70 фотографија колега, и о сваком колеги написану песму. Изложба се зове „Људи које срећом срећем“, 4) Где налазите инспирацију за Ваше песме? Како настаје Ваша песма? Ја не тражим инспирацију, него узмем оловку у руку и свеску „Сваштару“, а кад то урадим инспирација дође сама! 5) Која Вам је омиљена Ваша песма? Због чега? То је песма „У џунгли пре неко вече“ јер сам се у тој песми понајвише играо речима! Раша Попов је највише волео ту моју песму! 6) Да ли сте задовољни Вашим досадашњим делом? Због чега?
 Како да не будем задовољан?  Имам више објављених књига него година! 7) Сведоци смо да данас деца све мање читају... Како подстаћи децу да више читају?
Деца, као и сви људи, читају ако набасају на добру књигу. Онда читајући добру књигу, замишљају себе како живе са јунацима те књиге, и како раде добра дела као јунаци те књиге... Ја сам тако поред свог живота од 82 године, проживео још стотину живота са јунацима књига које сам читао. То је сада моје животно богатство. 8) Каква су Ваша искуства са децом ?
Деца су народ посебан, и ја се са децом, и младим људима уопште, лепо слажем и разумем. 9) Како сте се снашли у улози аутора многобројних емисија за децу? Какве Вас успомене везују за тај период?
 Емисије за младе сам почео снимати под уредничким оком и руком Душка Радовића, Био ми је најбољи учитељ. Његова песма „Страшан лав“ је једна од најбољих песама у целокупној нашој књижевности за младе људе. 10) Чика Ршуме, шта је то најважније у животу?
Сам Живот нам је поклон од Бога, и зато га морамо чувати, да не осрамотимо нашег творца. 11) Шта је оно што бисте поручили младима?
„Деца могу преко неба на крилима лепих жеља,
 Одлучити само треба, сетити се пријатеља,
 Осетити радост шта је -
 Радост деци крила даје!” Интервјуисао: Вељко Симовић

Чика Ршума сви знамо као нашег чувеног песника и водитеља емисија за децу. Сви смо се дивили и певушили његове песме, а сада имате...

Текст за 5. седницу СО Прибој

среда, 16. јун 2021.

Милану Кашерићу, председнику одборничке групе Здрава Србија, на чији предлог сам изабран за члана Одбора за просвету, културу и информисање Општине Прибој, да овај текст, у деловима или у целини, прочита јавно на скупштинској седници. На 5. седници Скупштине општине Прибој на дневном реду биће разматране следеће тачке којима је Одбор за просвету, културу и информисање обавезан да се бави: 21. Предлог Решења о именовању директора Градске библиотеке Прибој; 23. Предлог Решења о именовању вршиоца дужности директора Дома културе "Пиво Караматијевић" Прибој; 28. Предлог Решења о разрешењу и именовању члана Управног одбора Дома културе "Пиво Караматијевић" Прибој. Пре свега, недопустиво је да се у предлозима решења која се баве установама културе уопште не помињу статути тих установа нити релевантни чланови Закона о култури, док се рецимо помиње Закон о локалној самоуправи и Статут Општине Прибој. Као да је правни систем Републике Србије самопослуга, па се узме оно што се хоће, а прескочи оно што се неће. Видећемо то на сваком примеру појединачно. ТАЧКА 21. Јавности, односно одборницима СО, није достављен предлог решења о овој тачки, тј. о именовању директора Градске библиотеке. Уколико се опет предлаже именовање Селме Кулоглије, потребно је да укажемо на следеће законске прописе који спречавају њено именовање: Члан 41. став 3. Закона о култури каже да се чланови управних одбора установа културе могу бити особе ИЗ РЕДА ИСТАКНУТИХ СТРУЧЊАКА И ПОЗНАВАЛАЦА КУЛТУРНЕ ДЕЛАТНОСТИ. Актуелни чланови УО Градске библиотеке испред СО су ДУШИЦА РАКОВИЋ и АМИНА МИШОРЕП, које овај законски пропис не испуњавају ни најмање. Оне су противзаконито именоване у УО, немају никакву стручност у пољу културе, и стога је конкурс и избор који је такав УО спровео противзаконит. ДУШИЦА РАКОВИЋ је по образовању дипломирани географ, а АМИНА МИШОРЕП има завршену средњу школу. Иза њих не стоји ниједна књига, ниједно научно дело, ни у чему се нису истакле. 

Овде користимо прилику да их позовемо да у складу са грађанском и службеном етиком поднесу оставку на своја места у УО. 2. СЕЛМА КУЛОГЛИЈА је по образовању пољопривредни инжењер. Године 2013. она је противзаконито постала директор јер, поред тога што ју је и тада изабрао противзаконити састав УО, НИЈЕ ИСПУЊАВАЛА УСЛОВ КОЈИ ЗАХТЕВА ТРИ ГОДИНЕ РАДНОГ ИСКУСТВА У КУЛТУРИ. 3. СЕЛМА КУЛОГЛИЈА је прекршила ЕТИЧКИ КОДЕКС ФУНКЦИОНЕРА ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ у чак осам тачака: 1) Владавина права и законитост - Селма Кулоглија је противзаконито постала директор и тако прекршила Закон. 2) Одговорност; функционер је за своје поступање одговоран пред грађанима - Селма Кулоглија за своје прекршаје закона није одговарала у Скупштини када јој је на то указано, а то је њена дужност. 3) Отвореност, приступачност, транспарентност - Статут Градске библиотеке није јаван. Разлози за одлуке које су донете приликом запошљавања нових радника нису нигде објављени. 4) Грађанско учешће - Функционер је, према овој тачки Кодекса, дужан да се стара да грађани што више буду консултовани о питањима која су од значаја за заједницу, а ми знамо да за њеног противзаконитог директоровања грађани не само да никад ни за шта нису били консултовани, него су бројни предлози грађана били игнорисани. 5) Узорност и лични интегритет - Јавни службеник је дужан да гради и одржава поверење грађана и стара се да не наруши углед своје јавне функције, а Селма Кулоглија је као ретко ко у овом пољу била јавно нападана као кршитељ закона, нестручна и несавесна особа, њен углед као јавног службеника је раван нули, и она ништа није урадила да одбрани како своје лично нарушено достојанство, тако ни углед установе. 6) Професионалност - Селма Кулоглија је по професији пољопривредни инжењер и самим тим крши овај услов. 7) Правичност, објективност - Функционер је, како пише у овој тачки Кодекса, дужан да своју дужност врши вођен општим добром и јавним интересом, што Селма Кулоглија крши самим тим што нема адекватно образовање за функцију директора библиотеке. Да је правична и објективна, она би желела да директор библиотеке буде неко стручан и не би јој никад пало на памет да конкурише за ту позицију. 8) Савесно и домаћинско управљање - Сви смо могли да се упознамо са примитивним поступањем Градске библиотеке приликом жеље проф. др Данка Леовца да овој установи, то јест нама грађанима, поклони своје књиге. То се десило пре неколико година, а ево и до дан-данас ми Прибојци у нашој градској библиотеци немамо књиге једног Прибојца који предаје на Филозофском факултету. Рад Градске библиотеке је, захваљујући противзаконитим и нестручним функционерима, са свог културног институционалног капацитета сведен један магацин књига и шалтер за издавање. ЈЕДИНО РЕШЕЊЕ ОВОГ ПРОБЛЕМА ЈЕ: ИЗБОР ЗАКОНИТИХ ЧЛАНОВА УО, КОЈИ ЋЕ ПОТОМ ЗАКОНИТО И СТРУЧНО СПРОВЕСТИ КОНКУРС ЗА ДИРЕКТОРА. ТАЧКА 23. По Закону о култури, члан 37. став 4., в. д. директора мора да испуњава исте услове за избор као и директор установе. Статут Дома културе, члан 29, став 1., тачка 4., прописује: Дакле, кандидат мора имати и пет година радног искуства у култури и биографију која доказује стручност из делокруга Дома културе „Пиво Караматијевић”. Светлан Милинковић нема пет година радног искуства у култури и његова биографија - која јавности није достављена, али која је позната - не садржи елементе који доказују стручност за културу. Он је завршио политикологију, радио је као новинар у ТВ Прибој и као радник у фирми „Радијус вектор”. Нити политикологија има везе са културом, нити новинарство и инжењеринг и трговина интернет и ТВ услугама има икакве везе са делокругом Дома културе „Пиво Караматијевић”. Због свега наведеног, за в. д. директора ове установе Светлан Милинковић може бити само противзаконито именован. ТАЧКА 28. 1. Да би СО могла да се изјасни о избору неког члана УО културне установе, потребно је да се о њој прво приложи документација и образложење, јер Закон о култури у члану 41. ставу 3. прописује да чланови могу бити изабрани само из реда истакнутих стручњака и познавалаца културне делатности. Ни ми ни Гугл још никад нисмо чули да је извесна Марина Пријовић истакнути стручњак или познавалац културе. Срамотно је то што је у предлогу решења за ову тачку изостављена ова тачка, док је наведена само тачка 44а која говори разлозима разрешења члана УО! 2. Какав је то однос према култури и закону, општем добру и јавном интересу, када се за члана УО културне установе не именује Драган Нешић, Драгана Лаловић, Мирко Иконић или Радослав Докмановић, личности о којима је образложење један члан Одбора за културу већ детаљно написао и објавио? 3. Остала два члана УО Дома културе који су именовани на предлог СО - Сара Бојанић и Нада Ровчанин - крше Закон о култури у поменутом члану 41. став 3., јер њих две нису никакви истакнути стручњаци и познаваоци културе. Али, њих две крше и Статут Дома културе, члан 41. став 1., у којем се каже да чланови УО могу бити именовани највише два пута, а оне су тренутно у свом трећем мандату. Скупштина мора да их разреши дужности и да именује нове чланове, у складу са Законом о култури! На крају, питање за председника СО Бориса Мрдовића: Зашто нисте реаговали на допис који Вам је упутио Радослав Докмановић као члан Одбора за пресвету, културу и информисање, а у којем су законски проблеми у раду културних установа изложени у целини и детаљно? Биљана Комарица, председник Одбора, упутила Вам је лично тај текст 24. марта ове године, Ви сте га прочитали и рекли да ћете се јавити. Али, не само да се нисте јавили, него сте наставили да кршите Закон о култури упркос свему на шта Вам је у том тексту указано. Имали сте бар моралну и професионалну обавезу да закажете тражену седницу, примите званично тај текст и затим га даље процесуирате у Скупштини. Зашто сте уопште изабрали радно тело за културу уколико ћете игнорисати труд и рад његових чланова? Тражено је од Вас да закажете седницу овог одбора, али Ви то нисте хтели. Такође, председник овог одбора, Биљана Комарица, оглушила се на све захтеве Радослава Докмановића да закаже седницу на којој ће Одбор разматрати питање чланова управних одбора културних установа и донети мишљење које ће изнети Скупштини и грађанима. Радослав Докмановић

Милану Кашерићу, председнику одборничке групе Здрава Србија, на чији предлог сам изабран за члана Одбора за просвету, културу и...

Вељко Симовић: Популарна култура некад и сад

понедељак, 14. јун 2021.

Популарна култура настаје као нешто револуционарно и увредљиво за високу културу. Друштвене науке које се баве проучавањем променљивих друштвених феномена као што је популарна култура немају могућност да дају егзактне дефиниције. Штавише, сваки теоретичар се, у мањој или већој мери, разликује од других по дефинисању појма популарне културе. Сматрам да се популарна култура мењала према ономе што ју је чинило, па тако она није увек била иста. На самом почетку, она је изгледала неприхватљиво. Текстови рок песама парали су уши патријархалних родитеља деце која су то слушала. Стрипови, крими романи, изгледали су плитки и површни у односу на Шекспира, Дантеа и сл. Ширењем интернета, долази нова епоха популарне културе. Оно што је популарно се много брже шири.. Долази све бесмисленија музика и са правом највећи трн у оку свих, а то је ријалити формат. Ријалити се појављује као вода која гаси жеђ радозналости сваког (радозналог) човека. Још крајем 16. века када Шекспир објављује своју чувену трагедију Ромео и Јулија, видимо да она почиње вербалним сукобом, а потом и двобојем на тргу. То је урађено из практичних разлога.  У публици је тада седео тзв. плебс (прост свет), који се није обазирао на представу, већ су међусобно разговарали пошто су данима радили и нису се састајали, па им је то изгледало као сјајно место за разговор. Међутим, када трагедија започне двобојем и свађом, њихова пажња бива уперена у то, а сада када имају њихову пажњу, прича може да почне. Ријалити у неку руку данас ради исто, само што нема ваљану причу као Шекспир... Сматрам да деградацији популарне културе најпре доприноси музика која не испуњава свој главни задатак, а то је да има и пренесе неку поруку. Сведоци смо да експанзију неког жанра музике често прате и разна технолошка открића и гурају тај жанр у оквире популарне музике, а самим тим и у оквире поп културе. Рецимо, развој рокенрола као једног од најзначајнијих популарних музичких жанрова условило је много фактора, од којих је појава телевизије вероватно најзначајнија. Телевизија је омогућила да се рокенрол музичари појаве као гости у емисијама, чиме су постајали национално познати, стичући статус селебритија. Најбољи пример за то су чувени наступи Елвиса Прислија 1956. и Битлса 1964. године у емисији Ed Sullivan Show. Процењује се да је наступ Битлса гледало око скоро 73.000.000 гледалаца, што их је приближило свим генерацијама, а не само младима. Интернет, друштвене мреже, видео и платформе за музику су допринеле ширењу музике која се данас назива популарном, што и није тако лоше, јер се на њима могу наћи и песме раније популарне музике. По мом мишљењу, популарна музика је увек била главна у оквиру популарне културе једног времена. Она је махом младима често диктирала морална уверења, стил облачења, ставове, визуелни идентитет, па чак и религије, као што је то био случај са присталицама Боб Марлија, а све то јер су песме имале конкретне поруке онима који то слушају. На крају дана остаје само занимљива чињеница да се на оно што је некада изгледало као неприхватљиви део поп културе данас гледа као на високу културу. Да ли због стварног квалитета или квалитета у односу на данашњу поп културу, остаје на вама да закључите.

Популарна култура настаје као нешто револуционарно и увредљиво за високу културу. Друштвене науке које се баве проучавањем променљивих...

Одржан протест бикова и крава у Калафатима (извештава Драган Љељен)

петак, 11. јун 2021.

Специјално за Реч Прибоја, Драган Љељен. Данас је у подневним часовима на пашњаку у Калафатима, селу познатом по добрим и сиромашним људима, али и по специјалним везама са Градском библиотеком, одржан протест бикова и крава, незадовољних новим избором директора Дома културе „Пиво Караматијевић“. На овом протесту огрејаном сунцем, добром вољом, али и борбеном енергијом, окупили су се бикови и краве са пашњака разних прибојских крајева, а разлог је, кажу, издаја националних интереса од стране локалних власти и скандалозан процес који се тренутно води са циљем да се са директорске плате свргне неко ко је постао симбол града, неко ко је допринео да се о проблемима прибојске живине, копитара и друге стоке чује диљем Србије. „Сви смо ми Борка!“, узвикивало се. Како нам је испричао један од учесника протеста, повод за протестно окупљање биле су седнице Управног одбора Дома културе на којима је троје чланова гласало за то да нови директор не буде Борка Пузовић, која је на тој позицији само девет година, него извесни Светлан Милинковић, радник „Радијус вектора“ и човек који са пољопривредом има везе колико и са културом. Дара је, каже протестант, превршила меру када су прочитали да је у свом плану рада и развоја установе кандидаткиња Пузовић навела да ће отворити ветеринарску амбуланту. На тај недостатак ове установе, пише у њеном предлогу, указао је Драган Нешић, који је рекао да би тек са запошљавањем и једног ветеринара услуга ове установе била комплетна. Скуп су пратили повици из крда: А ово су речи организатора протеста Воша Крдовића, председника Савеза прибојских пашњака:

„Поштоване краве и бикови,

Претходних дана осведочили смо се у нечувеном скандалу који одавно није потресао наш град! Нашу Борку су издали и продали! И то ко? Они који нам највише обећавају - Лазо... - МУУУУУ! Васо Дечански! - МУУУУУ! Мрдо! - МУУУУУ! Хајро! - МУУУУУУУУУ! Сви су се удружили против ње, али ми је не дамо! НЕ ДАМО! - НЕ ДАМО! МУУУУУ!!!

Прво да вам кажем да се ове године на конкурс за директора поред наше Борке пријавио и неки Светлан Милинковић, радник фирме „Радијус вектор“ и асистент Џена Џексона, који никакве везе са пољопривредом и културом нема. Кладим се да су и њему описи природе из Ане Карењине и Љевиново тимарење коња били досадни и да их је и он као и остали ђаци прескакао, ако је Толстоја уопште икад и читао. - Па одакле му идеја уопште да се пријави на конкурс?! А, поштоване краве и бикови, није се он пријавио тек тако, него зато што су му Лазо и компанија обећали то место. Он је њима заузврат понудио бесплатан интернет и кабловску, и то пакет са оним каналима, а то је мито и корупција! МИТО! - МУУУУУ! По приспелој документацији са конкурса одржане су две скандалозне седнице УО Дома културе. На првој су двојица чланова, јединих законитих, одговорних и часних чланова у УО, наш доајен са лулом и мајстор судоку квадратића, одмах указали на то да кандидат Милинковић не испуњава законски услов за кандидатуру, наиме да нема пет година рада у култури или у пољопривреди, те да стога о његовом избору уопште не може да се гласа, него само о кандидаткињи Пузовић, која тај услов пребацује за четири године. Међутим, три остала члана УО - Бранка Бандовић, Сара Бојанић и Нада Ровчанин - о којима је наш суграђанин већ убедљиво писао као о противзаконитим члановима, одбили су да гласају о кандидаткињи Пузовић, нашој Борки, јер им је тако наређено у издајничкој централи. - Издаја! Издаја! Издаја! Наша Борка, која је толико учинила за наш град, била је тако повређена том издајом да је одлучила да након те седнице повуче своју кандидатуру. - НЕЕЕЕ!!! Па има она свој понос! Колико је само намицала лажни буџет Лимских вечери поезије, до преко милион динара, само да другима задовољи апетите, а ето како јој враћају... Пала је у депресију и тренутно тим психијатара ради са њом. Не боли њу толико то што су је издали, тако мучки, иза леђа, нити то што више неће моћи да се за 70.000 дин. осам сати сваког дана убија од досаде на послу, нити то што су Селму оставили: њу највише боли то што ми губимо, ми као општина и ми као краве и бикови, што ће развој пољопривреде њеним одласком бити заустављен као устрељена срна. Је ли словенска писменост негована за њеног мандата? Није. Је ли проф. Ломпар могао да одржи предавање о двестогодишњици Његоша? Није. Је ли Прибој добио културни часопис? Није. Је ли Прибој добио иједну уметничку секцију осим приватне позоришне дружине? Није. Је ли биоскоп свела на десет филмова годишње и то најгоре категорије? Јесте. Јесу ли градски хор и фолклорно друштво пред нестанком? Јесу. Је ли заустављала покушаје својих суграђана да учине нешто за културу у свом граду? Јесте. Је ли бесрамно пристала на јавне ударце на своју част, на то да јој се цео град подсмева, на то да школовани људи немају посао а она да се упркос свему томе опет кандидује? Јесте. И то јој је хвала?! Њено срце је сада устрељена срна. Молимо вас за једно МУ подршке нашој рањеној срни. - Мууууу... Потом је заказана друга седница УО, на којој је требало да се прегласавањем наметне избор кандидата Милинковића, али наши доајени у УО су то одлучно спречили. Иако им је нуђен бесплатан интернет и кабловска, они су остали одани! Не пада им на памет да ризикују са новим противзаконитим директором. Велики поздрав за господина Доајена и Судоку Мајстора: МУУУУ! Они знају како се поштује Закон о култури и пољопривреди! - МУУУУ! Посебно истичемо нестручност председника УО Бранке Бандовић, која је ништа друго него пион издајника, и која је, по речима доајена, неписменија чак и од Палме, јер је мислила да се Моцарт кугле зову по кладионици и није јој било јасно зашто. Зар неко такав да се пита? Срамота! А знамо како наша Борка познаје ренесансну књижевност и како се бори за наше интересе. - Не дамо те, Борка! У свом плану рада који је приложила у кандидатури наша Борка је ни мање ни више него предложила отварање ветеринарске амбуланте и запошљавање једног или више ветеринара! - Па то је прави препород античке културе! Поред ње као агроекономисте, Мирослава Вуковића као инжењера сточарства, Драгана Љељена као помоћника председника Општине за рурални развој и легенде прибојског новинарства - а који је сада ту са нама, и поздравимо га једним МУ, молим вас... - МУУУУУУ! Поред свих њих, Дом културе би коначно добио и ветеринара! Колико вас овде присутних имате проблема са цревном флором? - МУУУУ! Колико вас овде присутних боли виме? - МУУУУУ! А они би неког да разводи кабловску и интернет! Издаја! - МУУУУ! Сви смо ми Борка! МУУУУУ! - Борка! Борка! Борка! Зато, поштоване краве и бикови, потребно је да извршимо притисак на носиоце општинске власти, јер коначан избор још није извршен. Нови директор мора бити именован у Скупштини идућег уторка или среде. И ми са овог места поручујемо: ово је само протест опомене, а ако нас не будете послушали, крећемо на Скупштину! - На Скупштину! МУУУУУ! - МУУУУУУУУ!“ Као што сте видели, драги суграђани, протест је протекао веома бурно. Неке учеснике смо и појединачно питали да нам прокоментаришу овај скуп: Међу протестантима се издвајала и једна мирна левичарска група, која гаји идеале из '68. А било је ту и шапутања: И срамежљивих добацивања: Али свему, па и овом емотивном и правдољубивом догађају, дође крај. Скуп је прошао мирно и без инцидената, а протестанти су се вратили својим пашњацима и шталама. Ово је, како је речено, био само први протест, протест опомене. Ако се представници Општине не буду одазвали на њихове захтеве, биће организован нови протест, али овај пут не у Калафатима, него на самој седници Скупштине. За Реч Прибоја, помоћник председника Општине Прибој за рурални развој Драган Љељен

Специјално за Реч Прибоја, Драган Љељен. Данас је у подневним часовима на пашњаку у Калафатима, селу познатом по добрим и сиромашним...

Изложба у „Спирали“: Уметничка колонија Милешева

субота, 22. мај 2021.

У Галерији „Спирала“ у Прибоју током маја грађани могу да виде ликовну изложбу Уметничке колоније Милешева. Овде преносимо неколико радова.

У Галерији „Спирала“ у Прибоју током маја грађани могу да виде ликовну изложбу Уметничке колоније Милешева. Овде преносимо неколико радова.

Извештај са прве седнице Одбора за просвету, културу и информисање Општине Прибој и предлог за другу

уторак, 23. март 2021.

У складу са 3. начелом Етичког кодекса функционера локалне самоуправе, који је Скупштина општине Прибој усвојила 26. 12. 2019. године, обавештаваћу грађане Прибоја о свом раду у Одбору за просвету, културу и информисање, радном телу Скупштине општине у које сам именован на седници Скупштине одржаној 29. 10. 2020. Трудићу се да то чиним у најбољем интересу нашег града и што је могуће објективније. Уз моју маленкост, у овај одбор су именовани још Алма Бећировић, Марко Јањушевић, Биљана Комарица и Јасмина Хусовић. Данашња, прва седница је била конститутивна и имала је само једну тачку на дневном реду – избор председника и заменика председника одбора. Алма Бећировић није била присутна. Након дуже дискусије, о чему ће бити речи мало ниже, за председника је изабрана Биљана Комарица, коју је предложио Марко Јањушевић, а за коју су гласали Марко Јањушевић, Јасмина Хусовић и Биљана Комарица. Заменик председника није изабран, јер није било потребне већине гласова (три): Биљана Комарица је предложила мене, али је била и једина које је гласала за свој предлог. То је, дакле, тачка која ће бити разматрана и на следећој седници. ДИСКУСИЈА Сама дискусија повела се након предлога Марка Јањушевића да Биљана Комарица буде изабрана за председника. Тада сам, како бих могао да се одлучим по том питању, питао госпођу Комарицу о раду у претходном мандату, јер је она била члан и председник овог одбора од 2016. године. У том мандату је члан Одбора био и Марко Јањушевић. Они су навели неколико појединости у вези са просветним питањима (награђивање ученика и др.). У току тог мандата, међутим, почињени су бројни законски и други прекршаји у раду Дома културе, Завичајног музеја и Градске библиотеке, пре свега у избору чланова управних одбора и директора, а на то претходни састав Одбора није реаговао. На то Одбор није реаговао ни када су ти прекршаји детаљно представљени на овом порталу. Госпођа Комарица се по том питању на овој седници није изјаснила, док је г. Јањушевић више пута, са подсмехом или на друге начине, релативизовао сам смисао тог мог интересовања. Узимајући ту чињеницу у обзир, ја сам истакао и своју бојазан да ће госпођа Комарица можда користити позицију председника да опструира рад Одбора, што је она одмах негирала. Након тога, госпођа Комарица је предложила Јасмину Хусовић за председника, као искусног просветног радника, а као новог члана Одбора. Како бих могао да се одредим према том предлогу, упитао сам госпођу Хусовић, дипломираног инжењера електротехнике, о њеним компетенцијама за област културе и да ли се можда уз сам посао бави и неком културном делатношћу. Пошто је њен одговор био негативан, рекао сам да за њу, због тога, не могу да гласам. На то је госпођа Хусовић цитирила члан 56. Пословника, у којем се каже да овај одбор „разматра питања из области образовања и васпитања, науке, културе, информисања“, истичући то да се култура помиње тек на четвртом месту. Тада сам за предлог упитан и ја, на шта сам предложио себе, уз образложење да то никако није по мери доброг укуса и пристојности, али да сам на то – ако у конкретној ситуацији желим да будем принципијелан и одговоран – приморан, јер сам члан који у свом раду и стручним компетенцијама спаја све три области за које је овај одбор надлежан. Мој предлог није добио глас ниједног колеге. На то гледам као на њихов однос према принципу стручних компетенција и јавног интереса. Потом је уследило гласање за Биљану Комарицу и она је изгласана, као што је већ наведено. На крају седнице, председница Одбора је више пута нагласила да жели тимски рад и најбоље колегијалне односе. О ЈАВНОСТИ ЈАВНОГ РАДА Пре него што наведем свој предлог тачака за наредну седницу, навешћу овде релевантне законске прописе који се баве јавним радом, јер је на нашој седници око тога било несугласица. Устав Републике Србије: Етички кодекс функционера локалне самоуправе: Прилажем стручно тумачење трећег начела, израђено од стране састављача овог Кодекса: (Тумачење целог Кодекса доступно је на адреси: http://www.skgo.org/storage/app/uploads/public/161/045/021/1610450214_Vodi%C4%8D%20za%20eti%C4%8Dki%20kodeks%20funkcionera%20web.pdf): ) Сматрам да је овде приложена документација довољна и изражавам наду да колеге из Одбора не само да више неће имати примедбе поводом мог јавног обавештавања о нашем раду, него да ће и мене и друге охрабривати у том правцу. Овде бих нагласио да је портал Реч Прибоја отворен за све који желе да на њему објављују своје текстове, а и позивам све јавне функционере да, уколико желе, јавност обавештавају о свом раду на нашем порталу. Такође, у складу са 4. начелом Етичког кодекса који се односи на грађанско учешће, позивам грађане да узму учешће у раду Одбора: у виду текста, директног разговора, коментара на Фејсбуку... Ми чланови Одбора смо плаћени од стране грађана за наш рад. Висина накнаде за једног члана за присуствовање на једној седници износи 3% од просечне месечне бруто зараде у Републици Србији по последњем статистичком податку. Последњи такав податак објављен је за децембар 2020, када је просечна бруто зарада била 90.849 динара, што значи да 3% од тога износи 2.725,47 дин. Дакле, по једној седници присутни члан ће добијати око 2.700 дин. То значи да за једну седницу Одбора на којој је присутно свих пет чланова грађани издвајају око 13.500 дин! Сви ви грађани, сви родитељи ученика, сви просветни радници, сви ви које занимају наука и култура, сви ви којима је стало до квалитетнијег информисања, позвани сте да у пуном смислу учествујете у раду овог одбора, зато што га ви лично плаћате и зато што је то начин да ваше идеје или проблеми дођу до јавног разматрања на Скупштини општине. ПРЕДЛОЗИ ТАЧАКА ДНЕВНОГ РЕДА ЗА НАРЕДНУ СЕДНИЦУ Разматрање регуларности именовања чланова управних одбора Дома културе, Завичајног музеја и Градске библиотеке. Разматрање усклађености Статута Дома културе са Законом о култури. Разматрање регуларности именовања директора Дома културе Борке Пузовић и директора Градске библиотеке Селме Кулоглије. Разматрање поштовања Закона о службеној употреби језика и писма од стране јавних установа (локалних јавних установа, школа итд.). Разматрање могућности да се од новчаних накнада које добијају чланови Одбора формира формални или неформални фонд Одбора за подстицање развоја интересовања ученика основних и средњих школа за уметност, науку и информисање. Разрада првог предлога и потребна документација Разматрање регуларности именовања чланова управних одбора Дома културе, Завичајног музеја и Градске библиотеке. На седници Скупштине општине одржаној 5. 3. 2020. године за чланове управних одбора ових установа изабране су особе које не испуњавају Законом о култури прописан услов: Закон о култури се може преузети на сајту Министарства културе (https://www.kultura.gov.rs/tekst/43/zakoni-i-uredbe.php) , а овде доносим фотографисане изводе. Сва подвлачења су моја. Закон о култури је закон према којем мора да се усаглашава рад установа културе чији је оснивач локална самоуправа. То видимо из првог члана Закона о култури: Као што пише у другом ставу првог члана Закона о култури, за неке појединачне области културе постоје посебни закони. Такав је Закон о библиотечко-информационој делатности, који је надлежан за Градску библиотеку. У њему се у члану 18. каже: У четвртој тачки се, дакле, каже да се избор чланова и рад управног одбора утврђује према Закону о култури. Шта то значи „истакнути стручњаци и познаваоци културне делатности“? Значи да се неко не само на овај или онај начин бави културом, него да је истакнут као стручњак и познавалац, што значи да је његов рад видљив и вреднован, да морају постојати неки објективни и очигледни чиниоци по којима се то може утврдити. Потребно је да видимо изложбе које су имали, књиге које су написали, музику коју су компоновали, представе које су режирали, критике које су писали или на свој рад добили, дакле све оно што их чини истакнутим стручњацима и познаваоцима културе. Актуелни чланови управних одбора ових установа су: Као човек који интензивно прати културу, никад нисам наишао ни на један једини податак који на било који начин Бранку Бандовић, Сару Бојанић, Наду Ровчанин, Јелену Трипковић Којадиновић, Дину Сарачевић, Душицу Раковић и Амину Мишореп повезао са неком културном делатношћу. Али можда ја грешим. Ако укуцамо њихова имена у Гугл, нећемо наћи никакву везу између њих и културне делатности. Тешко да може бити да Гугл не зна за истакнуте стручњаке и познаваоце културе. ДОДАТНА ДОКУМЕНТАЦИЈА ЗА ОВАЈ ПРЕДЛОГ Уз то, као мање битан, али свакако релевантан фактор, о њиховом стручном образовању дајем следеће податке: Дом културе 1. председник: Бранка Бандовић – дипл. економиста; 2. Сара Бојанић – проф. српског језика и књижевности; 3. Нада Ровчанин – наставник руског језика; 4. Мирослав Вуковић – инжењер сточарства; 5. Ибрахим Хасанагић – средња школа. Завичајни музеј 1. председник: Јелена Трипковић Којадиновић – проф. информатике; 2. Дина Сарачевић – (непознато); 3. Слободанка Клачар – историчар уметности. Градска библиотека 1. председник: Душица Раковић – дипл. географ; 2. Амина Мишореп – средња школа (студент); 3. Љиљана Гудурић – (непознато). Уз то, према члану 41. Статута Дома културе, чланови управног одбора могу бити именовани највише два пута: Актуелни чланови УО Дома културе Сара Бојанић и Нада Ровчанин су по трећи пут именовани, а ево доказа за то: Ово је проблем који ХИТНО мора да се реши, зато што Борки Пузовић и Селми Кулоглији 26. 6. 2021. истиче директорски мандат и управни одбори ових установа ће морати да распишу нови конкурс најкасније 60 дана пре истека мандата директора, што значи до 26. 4. 2021. Као што је овде црно на бело показано и доказано, актуелни састави управних одбора су противзаконито изабрани, па ће и наредни избор директора бити стога противзаконит. Закон о култури: Које су све надлежности управног одбора према Закону о култури? Ове надлежности не само законски, него по сваком здравом разуму не могу и не смеју да врше лица која нису стручна за област културе и која је истински не воле свим својим бићем. Наша морална одговорност је велика: дужни смо да учинимо све што је у нашој моћи да се успостави правни поредак и рад културних установа који ће омогућити да ове установе служе јавном, а не приватном интересу! За нове чланове управних одбора ове две установе предлажем: Дом културе: Драган Нешић Драгана Лаловић Радослав Докмановић Градска библиотека: проф. др Данко Леовац Мирко Иконић Образложење Драган Нешић је ликовни уметник, члан УЛУС-а, учествовао на преко 400 изложби и уметничких пројеката широм света. О његовом уметничком раду писали су најеминентнија пера српске критике, као што је проф. др Александар Јерков, који је, захваљујући Нешићу и његовим изложбама, често гостовао у Прибоју. Уз свој ликовни стваралачки рад, Нешић је организовао преко 300 културних догађаја у галерији „Спирала“, при којима не само да је довео десетине стваралаца – и сликара, и песника, и музичара, и драмских уметника, који, друкчије, никад у наш град не би завирили – него је у тај организаторски рад увелико укључивао ученике Гимназије. У Гимназији (односно „Спирали“) већ 20 година у мају организује Сајам књига, што је једини догађај такве врсте у нашем граду и од непроцењивог значаја. Уза све ово, а то је само један део, Нешић се бави и издавачким радом и помаже младим прибојским књижевним ствараоцима да објаве своје прве књиге. Драгана Лаловић је академски сликар и наставник ликовне културе у основној школи. Имала је самосталне изложбе у Београду, Новом Саду, Сремским Карловцима, Лозници и учествовала је на неколико групних изложби. О њеном сликарству текстове је писао проф. др Никола Страјнић, професор античке књижевности, који је и отворио њену изложбу у Галерији САНУ у Новом Саду. Радослав Докмановић. Овде важе исти морални узуси које сам навео на почетку текста. Међутим, на предлагање себе за члана УО Дома културе не гледам уопште као на неки израз нескромности, него као на полагање себе на службу, што и сам овај текст показује. По струци сам мастер филолог српске књижевности и језика. Имам неформално музичко образовање и неколико година сам радио као наставник гитаре, у Прибоју и Београду. Дугогодишњи сам члан фолклорних друштава. Аутор сам песме „Завет Светом Николи“, коју изводи Дечји хор Првог београдског певачког друштва и која је добила прву награду на конкурсу ТВ Храм прошле године. Организовао сам књижевне конкурсе и гостовања универзитетских професора у Прибоју, а задњу годину дана водим једини ћирилични и културни портал у Прибоју, на којем сам објавио десетине текстове, од бриге за културу ћириличног писма, преко превода сећања на Бетовена и оксфордских дебата, до текстова који се баве радом локалних установа културе. Проф. др Данко Леовац је ванредни професор на Филозофском факултету у Београду, на Одељењу за историју. Већ је довољно рећи само то. Аутор је мноштва научних радова, једног уџбеника и две научне монографије о Кнезу Михаилу: Србија и Русија за време друге владавине кнеза Михаила (1860–1868), Београд: Службени гласник, 2015. Кнез Михаило Обреновић. Детињство, прва владавина, емиграција, Београд: Центар за српске студије Филозофски факултет, 2019. Управо то што ова лица никад нису тражена и уведена, на саветодавни или други начин, у рад локалних културних установа, указује колико је рад ових установа погрешно оријентисан и вођен и колико је потребно да они буду ту. Мирко Иконић је професор српског језика и књижевности у пензији и познат као човек књиге у правом смислу те речи. Пише приче, песме и есеје, аутор је десетине књига, а последња коју је приредио представља антологију лирске поезије аутора из Прибоја. Редовни је учесник у пратећем програму Лирских вечери поезије. Избор ових лица за управне одборе Дома културе и Градске библиотеке значио би враћање смисла њиховом функционисању и највише што се у датим приликама може постићи кад су та тела у питању. Само људи који презиру културу и који се труде да је затоме не би ове зналце и трудбенике хтели у управним органима установа за културу. Ово је предлог отворен за образложене предлоге других кандидата. Одбор за просвету, културу и информисање има дужност да се овим питањем бави, а правне могућности су следеће: - да, према члану 51. Правилника, формулише овај предлог и поднесе извештај Скупштини општине; - да, према истом члану, одреди известиоца који ће га лично на седници Скупштине општине образложити; - да, према члану 48. Статута Општине, организује јавно слушање о овом предлогу. Разраду и документацију за друге предлоге даћемо у наредним текстовима. Позивам грађане још једном да се укључе у наш рад. Радослав Докмановић

У складу са 3. начелом Етичког кодекса функционера локалне самоуправе, који је Скупштина општине Прибој усвојила 26. 12. 2019. године,...

Обзири и мудрост Ива Андрића – једна анегдота коју је испричао Раша Попов

недеља, 14. март 2021.

Јуна и јула 2013. године, припремајући емисије о култури и школству за ТВ Прибој, разговарао сам са неколико личности из света уметности и културе: Љубодрагом Дуцијем Симоновићем, Светомиром Бојанином, Александром Сердаром, Небојшом Дугалићем, Ханом Гадомски, као и са недавно преминулим редитељем Николом Стојановићем и писцем Рашом Поповом, који је умро 2017. године. Осим делова интервјуа са првом двојицом саговорника, који су објављени у првој епизоди, јединој реализованој, сав остали снимљени материјал остао је на траци, необјављен и немонтиран. (Разлог за то је одустајање ТВ Прибој од сарадње у међувремену.) Из тог необјављеног садржаја посебно се издваја део у којем Раша Попов прича о свом сусрету са Ивом Андрићем. Стари Раша је био тужан и утучен због скорашње смрти своје жене. Видно болестан и ослабео, пред мене је изашао у поткошуљи и шортсу, са косом преко лица, да сам га једва препознао. Стан је био неуредан, папири и одећа по поду, а на полицама прашина. Између нас, на ниском столу, налазио се Рашин дневник. То је био један свезак ручно састављен од исечених листића формата 15 х 10 цм, неспретно и симпатично увезаних црвеним концем. На првој, насловној страници крупним штампаним словима ћирилице, подебљаним хемијским мастилом, писало је: „Данас је 31. децембар 2012. и ја плачем јер нема моје Раде.“ По свршетку интервјуа планираног за емисију, Раша ме је својим мелодичним језиком понудио кафом („Ош кафу?“), питао за године, посао, интересовања. Причали смо о Браћи Карамазовима, по Раши највећем делу светске књижевности, затим о Томас Ману, национализму, рату, Гаврилу Принципу, Иву Андрићу... „О... Када сам ја био млад, као Ви сада, пошаљу ме из редакције Иви Андрићу да узмем једну кратку изјаву. Он је тада био скоро заборављен писац, па су послали мене, младог новинарчића. Андрић је био са својом лепом госпођом. То је била једна седа старица, обдарена невероватном лепотом. Живели су сами у стану. Он је, тако друштвено усамљен, показао жељу да са мном разговара. Исприча он мени овако. 'Био је код мене једном један Ваш колега, новинар, и пита ме: – Ви сте били члан организације Млада Босна, која је спремала атентат на надвојводу Франца Фердинанда, престолонаследника Аустроугарске царевине? Кажем: – Био сам. – И Вас су ухапсили? – Да, мене су ухапсили. – И нису Вас л и к в и д и р а л и?!' А Иво Андрић му на то каже: – Знате, млади човече, било је једном једно време када људи нису једни друге ликвидирали, када је било више обзира према живом човеку и људском роду.' А када смо завршили, питао ме је како се зовем и убележио моје име на кутији од цигарета. Прошао је био можда један месец, кад – Иво Андрић добио Нобелову награду! Стотине новинара је тада јурнуло к њему, а шеф моје редакције ми је рекао да је тада Андрић упитао: 'А где је мали Попов?' Велики човек – обзиран човек.“ „Причајте још, причајте“, кажем Раши, „шта Вам је још тада причао?“

„Још? Хм... Причало се о Иви Андрићу како је на једном конгресу Савеза књижевника ушао у бритку полемику, концизну, кратку и ударну. Пребацивало му се да је несавремен, да не прати савремени развој друштва. Питао сам га је ли истина то што се прича. Каже: 'Јесте. Један књижевник устане и каже: – Књижевност данас мора бити убрзана, не може бити спора и трома, јер данас воз од Београда до Загреба путује шест сати, а пре педесет година је путовао двадесет сати. На то ја, из првог реда, подигнем руку и кажем: – Да, али, некада су мајке носиле дете девет месеци, а и данас их носе исто толико.' Тако сам ја сазнао како је своје напредне колеге надмудрио Иво Андрић својим скептицизмом према развоју технологије.“ Радослав Докмановић

Јуна и јула 2013. године, припремајући емисије о култури и школству за ТВ Прибој, разговарао сам са неколико личности из света уметности...

Владимир Ајдачић – АЈНШТАЈНОВ ПАРАДОКС БЛИЗАНАЦА

недеља, 28. фебруар 2021.

За наше најмлађе читаоце, објављиваћемо најзанимљивије приче из књиге Наука као бајка Владимира Ајдачића. Почињемо овом која се налази под бројем 74, а која на жанровски јединствен начин спаја науку, бајку и дидактичку причу. АЈНШТАЈНОВ ПАРАДОКС БЛИЗАНАЦА Прелиставајући Гамовљеву књигу Од један, два, три... до бесконачности, на 101. страни Гале и Рале откривају популарно излагање проблема Ајнштајнове теорије релативности, познатог под именом „парадокс близанаца”. И ту су Гале и Рале озбиљно застали. „Па зар није наша ствар да проверимо Ајнштајна баш на овом парадоксу”, озарено говори Гале Ралету, свом брату близанцу, који толико личи на њега да нико, осим родитеља, не може да их разликује. Али, Рале се као прави научник удубио у теорију, све саме формуле и бројеве... И, гле чуда: уместо да по ливади јуре за лоптом, они већ сатима проучавају Специјалну теорију релативности, од које се, иначе, многима коса диже на глави. „Случај, Рале”, прекида рад Гале, „мани се теорије и рачуна, већ дај да ми то уживо проверимо!” „Па добро, Гале. Слажем се. Имам и план! Види — теорија каже да ће време у систему који се креће тећи спорије него у систему који мирује. И, ево ти експеримента! Ти ћеш полако да ходаш, а ја ћу да трчим колико ме ноге носе, па ако неко после извесног времена уочи разлику између нас — Ајнштајн је у праву!” „У реду!”, одговара Гале. „Полазим у шетњу, а ти трчи као да те гепард јури!” Ходали су и трчали цело пре подне, али када су стали пред огледало, једино што су могли да запазе било је то да је Рале био сав у зноју и изнемогао од напора, а Гале одморан као да је тек из кревета устао. „Нешто ту није у реду, него — пређимо на брже средство. Ја ћу и даље шетати ливадом, а ти, Рале, седи у трамвај и вози се у круг до вечери.” Тако и би. Међутим, од разлике опет — ни корова! Закључише да је дан „старији” од ноћи и да је зато боље да проблем „преспава”. Сутрадан, рано изјутра, Гале шаље Ралета на оближњи аеродром, а он седа на клупу испред куће. Рале је летео, летео, и када му се све завртело у глави, вратио се на земљу и потражио брата у хладу. Пошто су стално сумњали у моћ свог запажања, позивају друга Јову да их он „осмотри”. „Аман, браћо, личите ко јаје на јаје! Уопште не могу да кажем ко је од вас ко. Мора да је тај Ајнштајн нешто погрешио”, закључује Јова вртећи сумњичаво главом. Али наши близанци не одступају од свог наума, већ се поново прихватају књиге — као што би то учинили прави научници. Врцали су бројеви и формуле, све некакви квадратни корени и степени, искакале су брзине тела, те брзина светлости, масе у кретању и мировању и — не знам шта још! Најзад, Рале као „теоретичар” тријумфално закључује да морају прићи одлучујућем експерименту. „Ти, Гале, седи у фотељу и никуда не мичи, а ја ћу право у фотонску ракету која лети скоро брзином светлости!” „Добро”, одговара Гале и заваљује се у фотељу с књигом у руци. Рале се упутио на космодром и укрцао се у тек довршену фотонску ракету која је убрзо фијукнула правцем звезде „Сиријус”. Није Рале дуго путовао — таман толико да доручкује и спреми се за ручак, кад стиже до „Сиријуса”. Ту ракета прави заокрет и упућује се ка Земљи. На Земљу се вратио тачно за вечеру. Пожурује Рале с космодрома кући, кад тамо — има шта да види: Гале, са дугим брковима и брадом, наочарима на носу, седи у фотељи и дрема, а књига Од један, два, три... до бесконачности само што му није испала из крила! „Гале, Гале! Пробуди се! То сам ја! Ја, твој брат Рале.” „Ух, ух... ”, уморно ће Гале. „Па где си, Рале!? Већ 18 година чекам да се вратиш!” „Па, како је то могуће? Ја сам у ракети провео само један дан! Нисам стигао ни да вечерам.” „Да, да, брате, остарио сам чекајући те, али сам при том нешто и научио. Ајнштајн је у праву! Ето, то сада и сам видиш. 'Парадокс близанаца' није плод маште, већ стварност. Сваки физички систем има своје време. У оном који мирује време тече друкчије него у систему који се креће. Док си ти у фотонској ракети провео само пола дана, ја сам их у овој фотељи одбројао 6.571! И остарио, брате, остарио... Сада, заиста, верујем да Ајнштајн није погрешио када је тврдио да сви процеси, па и старење, зависе од брзине система који се креће и да сваки од њих, моја фотеља као и твоја ракета, имају свој ход времена.” Ралету би жао брата. „Опрости ми, брате, други пут ћу мање сумњати и боље рачунати. Никада више нећу направити такву грешку... Како је тај Ајнштајн само све то тачно предвидео!” „Е, Рале, да си ти као ја 18 година седео у фотељи и читао Ајнштајнова дела, тек би тада видео како је он био велики физичар и мислилац! Него, сад, дођи у фотељу, а ја ћу да скокнем до ракете — да некако изједначимо наше године.” „Добро, учинићу тако, али ми је жао што ће нам се Јова и другови због тога смејати!” „Е, тако ти је, брате — незнање се скупо плаћа!” Извор: dr Vladimir Ajdačić, Nauka kao bajka, Beograd: Златна књига, 1998. Проф. др Владимир Ајдачић, нуклеарни физичар, рођен је 1933. године у Београду. Студирао је на Универзитету у Београду и Торонту. Уједно са научним радом, годинама се бавио популаризацијом науке.

За наше најмлађе читаоце, објављиваћемо најзанимљивије приче из књиге Наука као бајка Владимира Ајдачића. Почињемо овом која се налази...

Ана Аврамовић и Анеса Рустемовић Бранку Миљковићу

среда, 17. фебруар 2021.

УПРКОС СМРТИ


Упркос крви рањени песник пева о јутру
Које свануло није, у ноћи која може бити
Слутња о самоћи, чије назнаке крије.

У бескрај сновиђења и варљивих слика
Сном својим ходи, далеко од терета илузија,
Ка сунцу и води.

Далеко од свести што смрт мишљу роди,
Пределом вечности корача, гробница камена
Не може светлост очију да надјача

У инат тами и земљи што чека,
У инат неоспоривом усуду човека,
И обећаној земљи са супротне стране

Клања се звезди што сија из далека
И мирису цвета крај ноге, кад стане.

Ана Аврамовић ДУГОВАЊЕ


Давних јаука људи моји су дани пуни
И детињство се распало цело
На сведено бело одело
Мисли прстима шетају
А нигде питког сока
Да отвори два ока
Горе се клоне хуку гласа
А таласи ведро сеју жар стаса
Дрхте руке за босим небом
Покорене зебњом

Расле су вечности у телу
Да их се земља налије
Расле су ноћне море и снови
Да млада душа заболи
Расле су нове речи и дела
С покапаних сена
А није било лепше слободе
До оне кад су се године збрале
И све јабуке пале
У врту где више није било цвећа

Да су бар птице певале човеку
На дан кад се време укроти
На дан кад се чежња утопи
А сузе низ лице старцу падају
Што сам мање од живота волео

Анеса Рустемовић Поводом шездесетогодишњице од смрти песника, под покровитељством Нишког културног центра, почев од 12. 02. 2021. године отворен је конкурс за најлепшу песму инспирисану Миљковићевим делом под називом „Бранкова похвала свету”. Конкурс траје двадесет седам дана. На конкурс сви заинтересовани могу пријавити једну своју ауторску песму. Регистровани посетиоци сајта ће бити у прилици да гласају за пет песама по сопственом избору. Гласовима посетилаца сајта формираће се ужи избор у који улази двадесет седам песама, док ће три најбоље песме изабрати стручни жири који чине Драган Хамовић, Војислав Карановић и Горан Станковић. Нишки културни центар је ауторима три најбоље песме обезбедио награде. Победници конкурса биће објављени 21. марта на светски дан поезије. Уколико желите да гласате за ове две песме, можете то учинити на следећим линковима: Упркос смрти и Дуговање. Претходно се морате регистровати.

УПРКОС СМРТИ Упркос крви рањени песник пева о јутру Које свануло није, у ноћи која може бити Слутња о самоћи, чије назнаке крије. У...

УШИ „ВИКИЈА КАРАЏИЋА“. Одговор нашој учитељици Гордани Петаковић Петровић и нашим колегама

петак, 12. фебруар 2021.