СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

ДЕБАТА О ПОСТОЈАЊУ БОГА, видео са српским преводом

ДЕБАТА О ПОСТОЈАЊУ БОГА, видео са српским преводом

Преносимо из суседства: Телепортовање или криминал у руђанској народној библиотеци?

Преносимо из суседства: Телепортовање или криминал у руђанској народној библиотеци?

Есеј

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

ИСТИНА Био је скоро у Прибоју овакав случај. Једна породица са четворо деце, после година живота у тешким материјалним условима, дошла је...

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

Драгослав Бокан - КНЕЗ МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ КАО ИДЕАЛНИ ВЛАДАР И УЗДАНИЦА РУСИЈЕ НА БАЛКАНУ

Млади српски историчар Данко Леовац (1986), докторирао је 2014. године на београдском Филозофском факултету (где је сада већ доцент) са т...

Драгослав Бокан - КНЕЗ МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ КАО ИДЕАЛНИ ВЛАДАР И УЗДАНИЦА РУСИЈЕ НА БАЛКАНУ

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

Овај текст намењен је у првом реду студентима са Катедре за општу књижевност и теорију књижевности, а потом и свим осталим студентима и з...

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

Драган Стојановић - НА МЕСТУ УГРОЖЕНОСТИ И СПАСА - „Газ и појило на Лиму” Борислава Радовића

Искуство бескућништва је једно од најтежих. Имати свој дом не значи бити заштићен од сваке опасности, јер угроженост има много лица и прети

Драган Стојановић - НА МЕСТУ УГРОЖЕНОСТИ И СПАСА - „Газ и појило на Лиму” Борислава Радовића

Бринимо о нашем народу на
Косову и Метохији 

уМеТнОсТ

Нови циклус Драгане Лаловић - Илустрације за поезију Николе Страјнића

Нови циклус Драгане Лаловић - Илустрације за поезију Николе Страјнића

Изложба слика МАРИЈЕ ШЉУКЕ - Штрека 2020

Изложба слика МАРИЈЕ ШЉУКЕ - Штрека 2020

Никола Страјнић - ТРАНССЕМИОТИЧКЕ КОМУНИКАЦИЈЕ НА КОЛАЖИМА ДРАГАНЕ ЛАЛОВИЋ

Никола Страјнић - ТРАНССЕМИОТИЧКЕ КОМУНИКАЦИЈЕ НА КОЛАЖИМА ДРАГАНЕ ЛАЛОВИЋ

Александар Јерков - ОБЈЕКТИ ИЗ ЦИКЛУСА „СРБИЈА“ ДРАГАНА НЕШИЋА

Александар Јерков - ОБЈЕКТИ ИЗ ЦИКЛУСА „СРБИЈА“ ДРАГАНА НЕШИЋА

Дом пољопривреде, лом културе и остала прибојска посла

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

На недавно одржаној Трећој седници Скупштине општине Прибој прибојски перијеци могли су да чују једну радосну новост: противзаконити дире...

Нови подаци о проневери буџета у Дому културе - ИЗАБЕРИТЕ ПРАВУ РЕЧ!

Путем приватне комуникације, сазнали смо да чланови жирија за Лимске вечери дечје поезије добијају хонорар од 20.000 динара, као и то да ...

О плаћеним изложбама у Прибоју и одговор директору Завичајног музеја

Док је у току припрема текста о неопеваном безакоњу и пљачки грађана Прибоја од стране носилаца општинске власти и њихових пољопривредних...

Прибој – град културе. Истакнути стручњаци и познаваоци културе за које нисте знали!

Можда сте се питали: како Прибој овако успешно негује и развија културу у овом култури ненаклоњеном времену? Откуда то да наша деца имају...

ЛУДОСТ тЕЛЕВИЗИЈЕ пРИБОЈ

Крајем маја ове године ТВ Прибој је снимила емисију у којој је гостовао наш уметник Владе Петровић. У 23. минуту уследили су питање и одг...

Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #3

Давне 2012. године постане данашњи заменик председника општине део власти и председник скупштине општине Прибој. Каже на ТВ...

Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #1

Пише: Радослав Докмановић Чија је одговорност што особа која је завршила пољопривреду води установу која би требало да буде дом културе? ...

Одговор Весни Југовић - ЕТИКА ЈЕ ДЕО КУЛТУРЕ (и нови подаци о проневери буџета)

На фејсбук страници Priboj-Прибој, очигледно јединој прибојској страници која није под шапом локалне власти, испод текста Нови подаци о п...

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

Према подацима за 2019. годину, у Прибоју се за културу издваја 38.842.360 динара, односно 2,86% општинског буџета. Овај проценат не треб...

Одговор незаконитом члану УО Дома културе Сари Бојанић

На фејсбук профилу аутора овог текста, као коментар на текст Прибој – град културе. Истакнути стручњаци и познаваоци културе за које нист...

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

„Док год има мрака, биће и сванућа!“ (Иво Андрић, Проклета авлија) Када сам, сада већ давнe 2005. године, отишао на студије у Београд, ис...

Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #4

Једна од непријатних особина малог града јесте то што особе које не желите да сретнете срећете готово свакодневно.

Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју #2

Пише: Радослав Докмановић Да ли су Градска библиотека и Дом некултуре у Прибоју прославили или бар обележили Дан словенске писмености, ин...

ИНТЕРВЈУ

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

Владета Јанковић: И са тешким ранама се живи, а исцељење ће дочекати онај ко се не буде предао

Најчитаније

2766

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

2166

Преносимо из суседства: Телепортовање или криминал у руђанској народној библиотеци?

2030

проф. др Данко Леовац - СУНОВРАТ ЈЕДНЕ ВАРОШИ

1468

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

1279

Одговор незаконитом члану УО Дома културе Сари Бојанић

1269

ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе

1235

ВЛАГА У ЗИДОВИМА. О скандалозном докторату Предрага Мирчетића

1233

Позив прибојским школама: монаси из оближњег манастира превели Законоправило Светог Саве

1101

Нови подаци о проневери буџета у Дому културе - ИЗАБЕРИТЕ ПРАВУ РЕЧ!

1017

Једно ђачко сећање на професора Жарка Ракоњца

Анђела Дробњаковић - Напуштени дом

Анђела Дробњаковић - Напуштени дом

ПРоЗА

Птице

Бојан
Тарабић

Бојан Тарабић - Птице

       Сасвим је извесно да небом које виси понад мог краљевства свакодневно прокрстаре читава јата птица. Моји цењени кљунови и ја имамо неку врсту прећутног договора при којем ми они, на тешко докучивом језику птица, препричавају доживљаје са безбројних путовања, које мој ум претвара у живописне пејзаже, а затим похрањује. Као што пипета...

најновије

СЕЛМА КУЛОГЛИЈА - Како сам путовала на факултет (ексклузивни интервју)

На недавно одржаној Трећој седници Скупштине општине Прибој прибојски перијеци могли су да чују једну радосну новост: противзаконити директор Градске библиотеке, пољопривредни инжењер заштите биља Селма Кулоглија, саопштила нам је да је од 2015. године она и дипломирани библиотекар! И захвалила нам се уз то. Била је то дуго припремана и ишчекивана волеј 'дигресија', која је измамила бурно извињавање одборника који је коментарисао њен избор бркајући, поред много чега другог, и појмове закона и природе. Тај њен ударац је био толико снажан да је председник скупштине потом једва успео да укроти одборника у покушају да изађе за говорницу и целој општини се извини за примедбу коју је изнео. То би, дакле, требало да значи да наша Селма има два факултета? И не само то, него да је студије библиотекарства и информатике похађала и завршила у исто време док је противзаконито била директор? И не само то, него да је морала да одсуствује са (плаћеног) радног места када путује на предавања и испите, целих осам семестара илити четири године? (Да ли и она има моћ телепортовања као њена колегиница из Рудог, читалац ће сазнати у другом делу текста, у интервјуу који је ексклузивно за наш портал дала дипл. библ. Селма Кулоглија.) О ЧЕМУ СЕ ЗАПРАВО РАДИ?

Према Закону о библиотечко-информационој делатности, који важи од 15. 7. 2011. године, сваки запослени радник у некој библиотеци мора да положи стручни испит. То је дужан да уради у року од три године од тренутка запослења. Наша Селма је стручни испит положила, са најнижом пролазном оценом - 2 (оцене су од 1 до 5), 8. 12. 2015. у учионици 235 Народне библиотеке Србије. Са тим се испитом стичу звања књижничар, виши књижничар, библиотекар и дипломирани библиотекар, у зависности од степена образовања које кандидат има (средње, више или високо). Тај исти испит су дужни да полажу сви који раде у библиотеци, било да су завршили филозофски, филолошки или неки други релевантан факултет, па чак и магистри и доктори наука у области библиотекарства уколико раде у некој библиотеци.

ШТА ЈЕ СЕЛМА ХТЕЛА ДА НАМ КАЖЕ? То да је она прекршила овај закон и по још једном члану, а то је: Члан 47.
став 2.

Запосленом из става 1. овог члана који у року од три године рада у библиотеци не положи стручни испит престаје радни однос у библиотеци даном истека тог рока. Дакле, заштитник биља Селма Кулоглија, је прекршила овај рок за четири месеца и морала је бити и због тога бити смењена. Јер, она је на место в. д. директора постављена 27. 7. 2012. године. Подсетимо се чланова и законских аката које је Селма Кулоглија још прекршила: Члан 17.
став 6.

За директора библиотеке именује се лице које има високо образовање и најмање три године радног искуства у култури и које испуњава друге услове утврђене статутом библиотеке. Где је радила наша Селма? У СЗТР „КИКО“. Статут Народне библиотеке Ужице, матичне библиотеке према којој Градска библиотека Прибој у потпуности усаглашава свој рад, у члану 30. (услови за кандидата за директора) захтева: Члан 30.
став 2.

високо образовање из научне односно стручне области у оквиру образовно-научног поља друштвено-хуманистичких наука и уметности. ШТА СЛЕДИ ИЗ ОВИХ ЗАКОНСКИХ ПРОПИСА? То да је Селма Кулоглија противзаконито постављена за директора, јер нема високо образовање из научне односно стручне области у оквиру образовно-научног поља друштвено-хуманистичких наука и уметности. То што има положен стручни испит и звање дипломираног библиотекара нема никакве везе са 30. чланом Статута Библиотеке у којем се тражи завршен факултет из наведених поља. Положен стручни испит значи само то да она може бити запослена на радном месту библиотекара, а никако не значи да она може бити директор библиотеке. Никако се не сме превидети и заобићи веома битан законски чинилац у избору директора библиотека, а то је састав управног одбора, који по члану 41. Закона о култури гласи: Члан 41.
став 3.

Чланове управног одбора именује и разрешава оснивач, из реда истакнутих стручњака и познавалаца културе. Ко су актуелни и претходни чланови УО Градске библиотеке, чија је улога да расписују конкурс и бирају кандидата на конкурсу: 2020: 1. председник: Душица Раковић – дипломирани географ; 2. Амина Мишореп – средња школа (студент); 3. Љиљана Гудурић – (непознато). 2016: 1. председник: Бојана Дробњаковић – виши металург; 2. Дарко Ичагић – средња школа (саобраћајни техничар); 3. Љиљана Гудурић – (непознато). 2012., јул: 1. председник: Бојана Дробњаковић – виши металург; 2. Дарко Ичагић – средња школа (саобраћајни техничар); 3. Весна Лаптошевић – средња школа. Дакле, не могу металурзи, географи, студенти и саобраћајни техничари да буду чланови УО, нити да бирају кандидата за директора једне библиотеке. Битно је напоменути и то да ни они који су завршили неки релевантан факултет, али нису истакнути стручњаци и познаваоци културе, једнако не могу бити чланови УО! Дакле, шема изгледа овако: прво носиоци локалне власти противзаконито изаберу чланове управног одбора, који потом противзаконито изаберу и предложе кандидата, кога онда носиоци власти противзаконито именују за директора, а директор матичне НБУ на крају противзаконито потврди избор. Четири прекршаја закона да би се поставио пољопривредни инжењер и партијски кадар за директора библиотеке. Све ово дало нам је повод да се обратимо Селми Кулоглији и поставимо јој неколико питања, на која нам је она љубазно одговорила. - Поштована дипл. библ. Селма, како бисте прокоментарисали Ваше недавно обраћање у Скупштини општине Прибој?
- Заиста сам узбуђена. Дуго сам чекала прилику да свим перијецима нашег града саопштим да сам положила стручни испит из библиотекарства. Још од оних непријатности са мојом колегиницом Борком.

- Како сте то тада доживели? - Било ми је мало смешно то са Борком на улици и то што се она стиди пољопривредног факултета... Разумем је донекле, јер ипак код ње доле некад дође и неко из света културе, па она воли да каже да је економиста. Али мислим да је она мало и искомплексирана. Знате, као у Андрићевој Покондиреној директорки. Ја сам зато нагласила у свом обраћању да се својим факултетом поносим.

- Не сматрате да су примедбе које су јој упућене умесне? - Мислим, њу нападају чак и за то да није прочитала Дон Кихота. Па, ево, нисам ни ја! И шта с тим? Ја не сумњам да је Дон Кихот писао добре романе, али тај криминалистички жанр ми просто не годи. Шта некога уопште брига ко је директор неке установе. Ми смо ту просто да примимо плату и то је то. - Шта Вама замерају?
- Замерају ми, на пример, то што сам у библиотеку први пут ушла када сам постала директор. А то у пракси уопште није проблем, јер наша библиотека уопште нема пуно просторија, а и налази се у центру града. - Нисте се забринули због јавности? - Не, Хајро ми је одмах рекао да јавност није битна. Људи неколико дана причају, али онда све прихватају. Мени се, напротив, чини да је онај младић који је писао о нама претрпео последице у јавности, јер њега се у јавности сад многи стиде и избегавају да покажу било какву везу са њим, родбина, пријатељи, познаници... - Да ли сте чули за Вашу колегиницу у Рудом?
- Да, наравно... Шта да кажем, јако ми је драго што се овај тренд шири и ван наше општине. Чула сам и за њене моћи телепортовања. 
 
- Да ли и Ви имате такве моћи? - Ах, не. Зато још нисам завршила други факултет. Мада ми он тренутно код нас није ни потребан. И Лазо и Васо Дечански се слажу с тим. - Кад смо код факултета, не можемо да не поменемо и Вашу слику са Томиславом Николићем која је скоро изашла у јавност. -  Знате, он је прави шармер, поред тога што је војвода. Замолила сам га за фотографију и одмах је пристао. Мало смо попричали и заиста сам доста од њега научила, а ето за тако кратко време. Дао ми је неке савете за будућност... Суљо јесте доктор, али Тома је Диплома.

- Шта је онда тачно значило Ваше саопштење на Трећој седници?
-  Значило је да сам положила стручни испит из библиотекарства, и то у Народној библиотеци у Београду, где и сви остали полажу. - Какво је било то искуство?
- Дуго сам се припремала за тај испит. Рекли ми у Општини да отаљам то и онда сам једног хладног децембарског дана спаковала кофер и кренула на железничку станицу. - Је ли кофер био тежак?
- Оно што се носи са љубављу, није тешко. - Шта сте носили? - Хербаријум са студија и нешто новца. Убацио ми Хајро, каже: нек се нађе, ако извучеш тешко питање, никад се не зна. Вратићеш ми од плате. - Да ли сте се нагињали кроз прозор када сте путовали? - Јесам, јер сматрам да човек треба првенствено да буде образован.

- Како је било на испиту?
- Било је заиста тешко. Јако тешка питања: шта је ћирилица, шта је латиница... Али то сам некако и натукла. Најтеже је било питање о етичком кодексу у библиотекарству, које уопште нисам могла да разумем, па сам тражила да ми објасне. Када су ми објаснили, ја сам написала да је Хајро расподелио десет крава у Калафатима и добио место директора Градске библиотеке за СДА. Пошто је он мени ујак, ја сам постала директор. - И?
- Да, било је густо, али... - За Вас се прича да гајите посебну љубав према теорији књижевности и ликовним уметностима... Да ли је то тачно?
- Морам бити нескромна и признати да је то истина. Радила сам две године у СЗТР „Кико“. Тако смо решили да се књиге из тих области не смеју вадити из полица и читати. Ево, ја сам девету годину директор и тврдим вам јавно да те полице нису отваране осим кад је требало очистити прашину. Књиге су заштићене и нетакнуте! У Вашем импозантном програму за 2021. годину чули смо заиста много. Ипак, привукла нам је пажњу најава (цитираћу Вас): „књижевних сусрета, трибина, предавања и слично“. Опростите ако грешим.
- Не грешите. - Откуда то? Досад смо имали туристичке посете библиотеци, кићење јелке, састанке пчелара... Не мислите ли да би могли избити немири у граду, неки инцидент? 
- Да, потпуно разумем Ваше питање и забринутост. Не бојте се, ми то само тако кажемо, не могу изаћи за говорницу и ћутати... - На Ваш рачун је упућена примедба и да нисте поштовали закон и обележили државни празник Дан словенске писмености? - Људи упорно не разумеју да смисао није у закону него у нашем примању плата. Ја сам директор зато што је директорска плата добра, а и зато што ништа не морам да радим да бих је зарадила. А словенска писменост и сл. - па питају ли се ти критичари има ли код нас ико запослен ко уопште зна шта је то? Зар мислите да се на једном стручном испиту тако нешто може научити?!

- А шта Ви онда радите на послу? - Лично, највише волим да пијем кафу и пушим испред библиотеке кад је лепо време. Не брините се, ја нити пијем алкохол нити попуњавам судоку. Углавном сам на телефону... Имам добар мобилни, Самсунг, нови модел. - Да ли понекад читате нешто од књига? - Да, наравно. Прочитам бар две књиге годишње.

- Да ли бисте нашим читаоцима препоручили неки роман?
- Свакако. Нека то буде књига наше суграђанке Семенке Кошпић: Избор: живот или животарење. - О чему се ради у том роману?
- Јунаци тог романа шетају по природи и беру плодове са дрвећа. Најбитнија је порука књиге: живети, то значи јести само сирово воће и поврће! Човек такорећи треба да се врати у време пре него што је открио ватру. Ми смо много размазили наш желудац куваном храном и потребно је да га опет васпитамо. Кувани кромпир, грашак, пасуљ, то је већ животарење. - Јесте ли можда читали Јонеска?
- Нисам. - А Јованово Откривење?
- Не разумем. - Да ли за крај желите нешто да поручите суграђанима?
- Да, свакако: - Хвала Вам на Вашем времену издвојеном за наше читаоце.
- Хвала и вама на прилици, било ми је задовољство! Редовно читам Реч Прибоја. Радослав Докмановић

На недавно одржаној Трећој седници Скупштине општине Прибој прибојски перијеци могли су да чују једну радосну новост: противзаконити дире...

Преносимо из суседства: Телепортовање или криминал у руђанској народној библиотеци?

Пише: Вања Шуњић Предраг Остојић је хисторичар, бивши директор ЈУ Народна библиотека Просвјета Рудо, у чијем мандату је библиотека добила награду Ђорђе Пејановић за најбољу у Републици Српској у 2017. години. Објавио је осам књига. Бави се научно-истраживачким и публицистичким радом. У вријеме његовог мандата библиотека у овом малом мјесту на истоку БиХ је добила интернет-читаоницу, урађена је дигитализација књига, покренут сајт и фејсбук страница библиотеке, организовани научни скупови, предавања на различите теме, промоције књига, покренута издавачка цјелина Моја прва књига, као помоћ пјесницима и младим истраживачима у објављивању прве књиге и др. ПОСТАВЉЕНА БЕЗ ОБРАЗЛОЖЕЊА Међутим, проблеми Предрага Остојића, нестраначког човјека иза којег не стоји нити једна партија, почињу у новембру 2019., по истеку мандата, када је Министарство просвјете и културе РС објавило конкурс за директора библиотеке. Остојић о конкурсу није обавијештен, а будући да му је мандат истицао за све је сазнао из Службеног гласника. Након пријаве на конкурс позив за интервју у Министарству је добио само дан раније, иако је Рудо од Бањалуке удаљено 360 километара. Шта се спрема било му је јасно када је видио да је осим њега кандидат на интервјуу и Ивана Спасојевић, из Уједињене Српске Ненада Стевандића, која је на остварила исти број бодова као и Остојић. Све је резултирало тиме да је на мјесто директора постављена Спасојевић, иако је, како тврде Остојић и његова кћерка, доставила фалсификовану потврду о радном искуству те нема потребне компетенције за ову функцију. Иначе, дјевер Иване Спасојевић је Предраг Спасојевић, Стевандићев човјек од повјерења, док је министарка просвјете и културе Наталија Тривић такође чланица Уједињене Српске. Колико је ово заправо очекивано свједочи и modus operandi по којем се постављају кадрови ове странке; наиме, у Фочи је за директора библиотеке УС поставила – дефектолога! „Конкурс за избор и именовање директора у народним библиотекама РС расписује се најмање два мјесеца прије истека мандата, те је стога обавеза библиотека да о истеку мандата директора обавијесте Министарство просвјете и културе, а не да о томе Министарство обавјештава библиотеку“, одговорили су из Министарства просвјете и културе на питања Инфорадара. Остојић, пак, то демантује, позивајући се на Закон о библиотечко-информационој дјелатности и Закон о министарским, владиним и другим именовањима и каже да није био у обавези да их обавијести. Јер ако о постављењу одлучује Министарство, како он може, као неко о коме се одлучује, да покреће иницијативу или да их обавјештава. Каже да се ту ради о пребацивању одговорности и покушају Министарства да га дискредитује. РАДИЛА ИСТОВРЕМЕНО НА ДВА МЈЕСТА Иначе, услови на конкурсу су били доста шире постављени у односу на услове из Статута Библиотеке, на које је то исто Министарство дало сагласност. Након обраћања омбудсмену поводом „незаконитости конкурса“, омбудсмен, налазећи да постоје незаконитости на које је Остојић указао, доноси Препоруку Министарству да поништи конкурс, распише нови и обавијести их о предузетим корацима у року од 30 дана. Међутим, ништа по том питању није предузето. Из Мистарства просвјете даље појашњавају да, када је ријеч о условима наведеним у Статуту Јавне установе Народна библиотека Просвјета Рудо, они се односе на чињеницу „да кандидат треба да има организационе и менаџерске способности, и да не постоји сукоб интереса“ „Напомињемо да су кандидати, према оспореном конкурсу, били дужни су доставити потписану и овјерену од надлежног органа изјаву о испуњавању услова из тачка ИИИ подт. 4, 5 и 6 јавног конкурса. На које су управо споменути услови искључујући ситуације у којима је предложена особа у сукобу интереса. Министарство просвјете и културе није могло тражити од кандидата да предају посебно документ којим се доказују организационе и менаџерске способности. Процјена ових способности је провела Комисија, која је обавила интервју са кандидатима и на тај начин утврдила да ли кандидат посједује организационе и менаџерске вјештине. Комисија је за првопласирану кандидаткињу предложила Ивану Спасојевић“, закључују из Министарства. Остојић пак појашњава да се нигдје у конкурсу није помињала потврда о компетенцијама, већ се само тражило да нису на функцији у политичкој странци, или на функцији у законодавној, извршној и судској власти. Он је увјерен да су у Министарству све ово осмислили за потребу одговора на упит нашег портала. Као што смо већ навели, позив на интервју у Бањалуку Остојићу стиже дан раније, иако је Бањалука од Рудог удаљена 360 км. Након интервјуа, без икаквог образложења у записнику се констатује да је примљена Ивана Спасојевић (дјевојачки Медовић). Као један од услова конкурс прописује радно искуство у области културе и просвјете у трајању од најмање три године. Но, Ивана Спасојевић је доставила фалсификовану потврду о радном искуству, коју јој је издало СКПД Просвјета Пале. Временски период у којем је наводно радила у том друштву, организујући међународне фестивале, промоције и предавања се поклапа са временским периодом у којем је Ивана Спасојевић радила у хотелу Комсар Рудо као рецепционерка. Остојић је поднио кривичну пријаву против Иване Спасојевић и Александре Срдановић (која је у име СКПД Просвјета Пале потписала потврду), но предмет је већ годину у Окружном тужилаштву у Источном Сарајеву. Поднио је и тужбу Окружном суду у Бањалуци против Министарства просвјете и културе. Остојић је након свега претрпио тежак мождани удар, од кога се опоравља. Његово здравствено стање је било одлично прије тога, а мишљење љекара Универзитетске болнице Фоча јесте да је главни узрочник стрес. Након ступања на функцију, директорка Ивана Спасојевић обрисала је фејсбук страницу, сајт библиотеке, прекинула све активности које је библиотека до тада спроводила, те потпуно обезвриједила и избрисала претходни рад Предрага Остојића. Текст је преузет са: https://inforadar.ba/drzavne-biblioteke-stevandiceva-us-namjestila-poziciju-direktora-osobi-bliskoj-stranci-bivsi-direktor-pretrpio-mozdani-udar/ 

Наслов и поазбучење: Радослав Докмановић

Пише: Вања Шуњић Предраг Остојић је хисторичар, бивши директор ЈУ Народна библиотека Просвјета Рудо, у чијем мандату је библиотека добила...

Лажна дистопија Прибоја и Србије у филму „Отац“ Срдана Голубовића

ИСТИНА Био је скоро у Прибоју овакав случај. Једна породица са четворо деце, после година живота у тешким материјалним условима, дошла је до ситуације када више није могла да се издржава: мајка се разболела и отац је морао да напусти посао како би био са децом. Ни то мало новца од ког су преживљавали више нису имали. Њихови сродници, суседи и пријатељи организовали су се испрва тако да им обезбеде новац и основне намирнице за наредни период, а потом су покренули и акцију прикупљања новца за куповину куће, јер је кућа у којој су дотад живели била у очајном стању и није била њихова. Кроз свега месец дана Прибојци су скупили новац за нову кућу и, судећи уз то и по јавним реакцијама на друштвеним мрежама, јасно је да велики број људи не само да није показао бездушност или равнодушност према невољи својих суграђана, него је исказао искрено саосећање и помогао. ЕТИКА НАШИХ РАДНИКА У ГОЛУБОВИЋЕВОЈ УМЕТНИЧКОЈ МАШТИ У филму „Отац“ Срдана Голубовића, који се дешава управо у Прибоју, једна породица се нашла у сличној невољи. Отац Никола Стојковић, мајка и двоје деце месецима већ гладују јер Николи не исплаћују плату коју је зарадио. Живе без струје и воде. Једног дана мајка са децом и флашом бензина долази у фабрику свог мужа и очајна говори радницима да такав живот више не могу да издрже. Прети да ће ту пред њима запалити децу и себе ако им не помогну. На те њене речи нико ништа не предузима нити говори. Мајка онда мало полије ћерку, а затим остатак посипа по себи. Радници и даље само гледају. И кад мајка извади упаљач, сви само гледају. Тек када се запалила, похитали су да је спасе и угасе ватру. ТРГОВИНА ДЕЦОМ КАО ЈАВНА ТАЈНА У ЈЕДНОЈ МАЛОЈ ОПШТИНИ Потом следе сцене у центру за социјални рад. Директор центра у свакој објашњава Николи зашто су им одузели децу и то чини са отвореном бездушношћу и преварантском подлошћу. Никола на такав однос реагује наивно и несразмерно мирно – као да је у питању, рецимо, одузимање аутомобила или кућних љубимаца а не рођене деце, и као да су у питању лепо и непрозирно упаковане а не нескривено пакосне речи. Од радника обезбеђења Никола сазнаје да директор сиромашним родитељима одузима децу и шаље их у једно село неким „хранитељским породицама“, чији нам послови нису разјашњени и чији су мотиви за усвајање, вероватно, само финансијски; од тога директор има процентуалну зараду, а одузете деце је тамо, на том селу, концентрисано већ 30-40. У тим мучним разговорима директора са оцем деце учествује још двоје радника социјалног центра, мушкарац и жена средњих година. Њих двоје добро знају шта се ту дешава, тј. са којим циљем се деца одузимају, и у томе нормално учествују. Истина, са једном разликом: жена тако што ћути, што упућује на какав-такав притисак савести код ње, а мушкарац тако што се активно прикључује директоровим подлим приговорима и бесмисленим закључцима. ФОРМА РОУД МУВИ Никола је кренуо пешке до Београда, да се лично обрати министру, и тако поред радника у социјалном центру и фабрици упознајемо и друге представнике данашњег српског друштва – полицију, лекаре, превознике, новинаре, владине службенике… ДА СУ ПИСАЛИ КАЗНУ, НЕ БИ ЛИ ПУБЛИКА У БЕРЛИНУ БИЛА ЈОШ ЗАДОВОЉНИЈА? Два полицајца приведу Николу због тога што иде пешке по аутопуту, а кад чују од њега куда је и зашто кренуо, одустају од писања казне и изводе га са аутопута да се врати у село одакле је кренуо. Не понуде му, рецимо, бар новац за аутобуску карту и храну, а камоли коју већу помоћ. ЛЕКАРИ И САВЕТИ СТАРИЈИХ У СРБИЈИ Када од глади и умора Никола на путу колабира, завршава у болници. Тамо са њим лекар води неки технички празан и морално необавезан разговор. Један од старих болесника из собе, чувши проблем главног јунака, говори му чак то да је децу боље немати него имати. ЗАР СЕ МОЖЕ СРЕСТИ ИСТИНСКИ ХРИШЋАНИН У СРБИЈИ? На путу Никола среће двојицу превозника: један кријумчари мигранте и вара их тако што их довезе на место 100 км удаљено од договореног места, други је карикирани хришћанин којем око главе у кабини камиона виси шест крстића, док у касети испред седишта сувозача држи стотину пластифицираних иконица. У одговору на оно што чују, први Николи нуди да му прокријумчари децу преко границе у Босну и Херцеговину, а други га сирово пита верује ли у Бога и тражи му, готово наредбодавно, да за помоћ узме иконицу Богородице, да би онда бахато залупио поклопац касете. ДА ЛИ РЕДИТЕЉ КРИЈЕ СЕБЕ ДА БИ ДАО СТВАРНУ СЛИКУ? Новинари се Николи обраћају за време његовог протестовања испред зграде министарства. Он је њима битан само као јунак њихових вести, а не као жив човек који је у проблему и ту пред њима гладује. Редитељ у једном интервјуу каже како је идеју за филм добио управо тако што је на телевизији видео једног човека (Ђорђа Јоксимовића) који због одузимања деце штрајкује испред министарства и кога је потом посетио тамо и разговарао са њим. Гледаоцу се намеће питање да ли је и сам редитељ Голубовић тог човека третирао као предмет за своју филмску причу или му је купио да једе и уопште са њим успоставио људски однос. Ако јесте ово друго, зашто такав један однос изостаје у филму? Ако није, онда следи то да је и он сам она „слика Србије, нимало ружнија него што јесте“, како је у интервјуу описао свет свог филма. У филму имамо једино сцену у којој се увече неки непознати људи у аутомобилу зауставе поред Николе, дају му кесу са храном и одлазе. У ФИЛМУ СУ ЛОКАЛНИ ДИРЕКТОРИ МОЋНИЈИ ОД МИНИСТАРА, А МИНИСТРИ СУ УВИЂАВНИЈИ ОД СВИХ ОСТАЛИХ ПРЕДСТАВНИКА ДРУШТВА Службеници у министарству имају један бирократски ноншалантан однос према Николи. Када он ипак успе да дође до заменика министра, овај зове социјални центар у Прибоју и даје препоруку да се Николи врате деца. Та препорука је само препорука и није обавезујућа (директор прибојског социјалног центра неће је послушати). Уз то, заменик министра Николи даје неколико хиљада динара и тражи му да се фотографишу за Твитер. Овде је, уз ове сатиричне мотиве, битно увидети и то да само министарство нема везе са криминалним радњама општинског социјалног центра. АНТОЛОГИЈСКА ЛАЖНА СЛИКА-РУГОБА О СВОМ НАРОДУ У СРПСКОЈ КИНЕМАТОГРАФИЈИ Сва ова стварна слика Србије свој највиши степен добија на крају филма, у ликовима мештана села Граб, Николиним суседима. Село са тим именом у Прибоју не постоји, а од оних са сличним именом постоји једино село Грабовица. Реч Граб је као име вероватно изабрана због свог значења на немачком језику: das Grab - гроб. Никола се враћа са свог пута у Београд након седам дана и затиче проваљен и опустошен дом – из куће је покраден готово сав инвентар, од кухињског стола до посуђа и плишаних играчака за децу. Он потом иде од једне до друге комшијске куће и узима своје ствари натраг: у једној кући затиче суседе за ручком и узима им сто за ручавање, у другој узима шерпу у којој се налази чорба, у трећој телевизор, у четвртој из руку комшијске деце узима играчке своје деце… Берлинска публика је у екстази: награда иде Срдану Голубовићу! ДА ЛИ ГЛЕДАОЦИ ИЗ СРБИЈЕ ТРЕБА ДА ВЕРУЈУ ФИЛМУ ИЛИ СВОМ ИСКУСТВУ? Филм Отац нам, дакле, представља „стварност“ једног малог српског града у којем троје социјалних радника хладнокрвно и бездушно одузимају децу сиромашним родитељима, а све зато да би један од њих, директор, од тога добијао новац од усвајача. Ту се претпостављају следеће ствари: 1) да у томе – криминалном одузимању деце и трговини децом – не учествује само једна особа, што би значило неку индивидуалну извитопереност која не зависи од места и времена и која постоји одувек и свуда, него учествују, на мање директан начин, и остали радници социјалне службе и сви који знају за то, чиме се осликава извесна друштвена укорењеност и прихватљивост таквог злочињења; 2) да је Србија земља у којој је могуће да постоји неко село где се криминално одводе и сабирају одузета деца, а да то притом није нека посебна тајна, јер за њу зна и припадник обезбеђења у центру за социјални рад. Такве ствари се чак, да будемо тачни, уопште не претпостављају – редитељ је изјавио да је у филму дао „стварност“ и „слику Србије, не ружнију него што она јесте“. Ако је то тако, не би ли једино смислено било да је редитељ отишао у такво једно концентрационо село са одузетом децом и направио документарни филм о томе или, пре свега, да је просто отишао тамо са камером и обавестио јавност за почетак? Ипак је то 30-40 деце и јавност би се сигурно одмах покренула да се та деца ослободе. Ако такво место не постоји, зашто га редитељ измишља и назива „стварношћу“ Србије? СРПСКО ДРУШТВО ЈЕСТЕ РАЗОРЕНО У МНОГИМ СФЕРАМА, АЛИ ЈЕ ДЕТЕ У ЊЕМУ И ДАЉЕ СВЕТИЊА! Србија данас јесте земља у којој министри јавно краду дипломе и чине стотине других правних преступа без правних последица. У Прибоју су, да подсетимо читаоце, већ осам година директори Градске библиотеке и Дома културе противзаконито постављене особе са дипломом пољопривредног факултета и то осим огорчења код грађана не изазива другу реакцију. Ниво друштвене свести и самопоштовања у том погледу у Србији јесте превише низак. Али, да ли је тако и када су у питању деца, њихово одузимање и трговина? Која би то заједница у Србији немо гледала на тако нешто у својој близини? ШТА КАЖЕ СЛУЧАЈ КОЈИ ЈЕ РЕДИТЕЉА ИНСПИРИСАО, А ШТА ФИЛМ? Случај Ђорђа Јоксимовића нам даје следеће податке. 1. Социјална служба му је одузела децу након пријаве комшија да је мајка покушала да их удави у речици. Жена је Јоксимовићу рекла да комшија лаже и да је децу извела на игралиште. У социјалној служби су рекли и то да су децу затекли мокру, а и да су раније проверавали пријаве комшија и затицали децу саму код куће. Дакле, сцена са радницима који посматрају мајку деце која хоће да се запали са децом је редитељева уметничка интерполација. 2. Када су из полиције и социјалне службе дошли да узму децу, мајка је доживела нервни слом. Тада је хоспитализована и до данас се налази у психијатријској установи. Ђорђе и она су се развели у међувремену. У филму је мајка, након два месеца гладовања и немања струје и воде, покушала да се убије и доживела нервни слом након такве конкретне мотивације случаја. Она је током филма, а у питању је време од свега седам дана, након Николиних оптимистичких речи повратила присебност. 3. Ђорђе Јоксимовић каже да му највећу снагу да издржи у својој борби даје један пријатељ који има децу, као и то да му подршку и ветар у леђа дају сестра и сестрићи и људи из његовог окружења. Сродника и таквих пријатеља у филму нема. 4. Ђорђе Јоксимовић се на пут за Београд упутио из протеста и ишао је протестно чак четири пута пешке од Крагујевца до Београда. Главни јунак филма, Никола, на пут не креће из протеста, него зато што не жели да чека бирократску процедуру. Никола жели што пре да врати децу и лично министру да преда свој захтев.. Он испред зграде министарства седи зато што нема где друго да преспава, а не би се задржавао ниједно вече да је захтев могао да преда чим је дошао. Ђорђе Јоксимовић, супротно од тога, сва четири пута је по неколико дана протестовао испред зграде Владе. 5. Никола Стојковић до Београда иде пешке не зато што тако хоће да искаже протест, него зато што нема новца за превоз. Отуда сцена из Јоксимовићевог живота са полицијом која га одводи са аутопута назад у Крагујевац има другачију мотивацију у филму. 6. У једном другом случају везаном за додељивање детета старатељима, видимо да су се радници социјалног центра побунили и пријавили нерегуларности у том случају. Дакле, истинска слика наших социјалних радника никако није монолитна, као што је Голубовић даје, нити они који се нељудски односе према породицама и деци представљају репрезентативну групу. ШТА ЈЕ РЕДИТЕЉ МОГАО ДА ИСПИТА И ПРЕДСТАВИ А НИЈЕ? Ми последњих година заиста сведочимо учесталим вестима о одузимању деце сиромашним родитељима у Србији и филмска обрада те теме је више него потребна. Њој се може прићи из више углова. Један угао је то ново схватање по ком су материјални услови за живот детета битнији од духовних (заједнички живот са родитељима). Други угао је то што иста држава која је на себе узела право да се брине о материјалном статусу деце одбацила од себе обавезу да њиховим родитељима обезбеди могућност да раде. Овај угао је донекле дат у филму, али није наглашен и проблематизован. Трећи угао је расно или национално селективан однос према деци: толико ромске деце живи у незамисливо тешким условима, свакодневно просе на улици (што је законом забрањено) и социјалне службе их не одузимају. Четврти угао је политика западних сила у погледу биолошке породице и закон који омогућава да странци усвајају нашу децу, о чему говори универзитетски професор права Зоран Чворовић. Шта је нама дао редитељ? Директора који због свог личног материјалног интереса одузима децу, хранитељску породицу која ту децу у криминалном договору са њим усваја, податак да је по истом принципу већ 30-40 деце одузето и да се она налазе на неком селу, то да сви радници социјалног центра гледају на то са одобравањем. Наиме, како нам објашњава сам редитељ у једном интервјуу, постоји један апсурд у српској социјалној политици: хранитељска породица која усвоји троје деце добија месечно око 100.000 динара помоћи од државе, а сиромашна породица која има троје деце добија 16.000. То је заиста запањујућ податак, али је он и индикативан, управо у контексту политике разбијања биолошке породице. Тај проблем, међутим, редитељ уопште није обрадио у филму у политичком контексту (а чим је у питању закон значи да је у питању политика који тај закон доноси), него нам је дао неког среброљубивог директора центра и друштво које на то гледа без обзира и саосећања. У филму се имплицира и то да усвајачи усвајају децу само због државне новчане помоћи, за коју су, да би је добили, спремни директору да дају месечни проценат. Какав етички однос таквих старатеља према деци може бити и шта такви старатељи уопште раде са децом, то у филму такође није обрађено, иако је судбина криминално усвојене деце знатно битнија тема од „митског путовања“ унесрећеног оца до Београда. РЕДИТЕЉ ЈЕДНО ГОВОРИ О ФИЛМУ, А ДРУГО ПРЕДСТАВЉА У ФИЛМУ Срдан Голубовић је више пута истакао да је у филму представио спој бирократије и корупције, али какве везе са тим имају радници који немо посматрају жену која хоће да се спали са децом или мештани једног села који не само да су безобзирни према сиромаштву и муци у којој се налази једна комшијска породица, него им још покраду покућство, све са дечјим играчкама? Када отац затражи од првог суседа да се прикачи на његову струју само један дан када из центра треба да дођу и провере да ли је он обезбедио услове за живот деци, сусед му бездушно одговара да се може прикачити само на посебно бројило и да ће за то имати да му плати или одради онолико киловата колико буде потрошио. Нема ту никаквих питања за невољу у којој се задесио, како су му жена и деца, је ли гладан, нема никакве емоције, ништа, само један бездушни и преки поглед српског сељака. ПОШТО ЈЕ ЈУГОСЛАВИЈА РАСТУРЕНА, СРБИ СУ ПОСТАЛИ ПОКВАРЕНИ И БЕЗДУШНИ Редитељ и у интервјуима и у филму контекст радње одређује као постсоцијалистички. У филму се то види у избору Прибоја као места дешавања, јер Прибој је некад имао фабрику од 7000 радника а данас је међу економски најпропалијим општинама у Србији, као и у мотиву комунистичког споменика који се појављује у једној сцени, а који у Прибоју иначе не постоји, нити је постојао. Споменик представља радника са чекићем, а у филму је окружен бувљим пијачним тезгама и представља само мртви траг прошлог времена. Тачно је то да су са распадом Југославије и уништењем наше економије највише страдала места у унутрашњости Србије, како каже аутор филма, међутим, поставља се питање: како је то уништење економије он повезао са уништењем основног људског морала и осећаја за другог човека? Какве везе има безочни однос мештана села Граб према својим сиромашним комшијама са тим што је земља у којој живе економски пропала? Исто важи и за раднике у фабрици који немо посматрају жену која хоће да се спали са децом пред њима. Све су то људи који су рођени и формирали се у социјалистичком периоду (то закључујемо на основу њихове старости) и логично је да су нешто од тога задржали у себи. Или су наши сељаци и радници одувек били тако покварени и безобзирни? КАКО РЕДИТЕЉ НЕ ЗНА ЗА ОВУ СТВАРНОСТ СВОЈЕ ЗЕМЉЕ? Ове године смо сви сведоци људскости и пожртвованости наших здравствених раднике, а ево једног скорашњег искуства са нашим лекарима, у којем се квалитет нашег здравства доводи у директну везу са остацима социјалистичког система: НИКОЛА Наравно, оно што редитељ потпуно заобилази јесте специфично хришћански основ морала нашег народа. У филму у кући Стојковића видимо икону светог Николе на зиду. То би требало да значи да Стојковићи славе Светог Николу, а и то да је сам Никола од својих родитеља добио име по породичном светитељу. То даље наводи на закључак да је Никола васпитан као неко ко има бар основну хришћанску перцепцију света. Николу упознајемо као једног врло кротког и простог добродушног Србина са села, који је притом и претерано наиван. Међутим, када га превозник пита: „Верујеш ли у Бога?“, Никола га само гледа и промућурно ћути, а затим одбија па једва прихвата да узме иконицу Богородице. Колико је психолошки уверљиво да један тако кротак и поверљив човек, који слави Светог Николу, буде тако наиван када га директор са отвореном подлошћу лаже и истовремено тако дистанциран од вере у Бога и од иконе Богородице? Није ли то само покушај редитеља да људску природност и неисквареност представи као оно са чим вера у Бога нема везе? Редитељ каже да је то име за главног јунака одабрао због тога што је свети Никола заштитник путника. Тај мотив у самом филму није наведен (као што је случај са славском иконом), а тешко да може бити подразумеван, јер у српском културном контексту свети Никола није неко ко се доживљава у симболичко-митском смислу - као заштитник путника, већ пре свега као један Христов свештеник, као врхунски узор вере у Бога, светитељ који сабира цео наш народ. Та секуларистичка симболичка мотивација коју редитељ наводи само је још један пример неаутентичне мотивације јунака и радње овог филма. ШКОЛСКИ РАД Наративна мотивација овог филма је на нивоу студентског рада. Сви његови елементи су као директно примењене школске лекције. Потребан је један невини јунак који се сукобљава са светом и тај свет треба начинити што негативнијим да би контраст био већи и тај јунак изразитији. Затим треба увести низ мањих мотива које ће бити веома економични и сведени, али ће се кроз њих у филму као укрштати велике теме и давати му слојевитост. То су, на пример, дијалог о вери у Бога са превозником (као то отвара дубински слој филма), сцена са мигрантима (то као даје причи актуелни светски контекст), преузети мотиви из дневника Вернера Херцога или филма редитељевог оца Предрага Голубовића (то као даје филму интертекстуални, специфично уметнички контекст), министар који се слика за Твитер (то је као критика власти) итд. Ем је тај поступак обичан клише, ем су мотиви очигледно тенденциозни и неоригинални. У добром филму све израста само из себе и гледалац осећа да редитеља нема. У лошем филму иза сваке сцене се види редитељ како размишља шта да ради и даје упутства камери и глумцима. ДОБРА СТРАНА ФИЛМА Иако у свему неаутентичан и слаб - поред лажне слике света одликују га и слаб сценарио, глума и режија, овај филм вреди и похвалити због једног не мање битног чиниоца: у њему нема вулгарности и промоције хомосексуализма, што је нажалост постало све присутније и у српској кинематографији. ЗАКЉУЧАК У филму „Отац“ играју двојица Прибојаца, Саша Бјелић (лекар) и Мухарем Хамзић (син), а осим због њих и локалитета где је сниман, овај филм никакве везе са Прибојем нема. Сценарио за филм су писали Срдан Голубовић, који је одрастао и живи на Новом Београду, и Огњен Свиличић, који је рођен у Сплиту и живи у Загребу. Зашто су поред Београда и Загреба узели да пишу о местима која не познају и зашто су креирали вештачку и тако негативну слику о српском народу, на њима је да кажу. Прибој и Србија јесу места где су институције уништене и где се друштво све више урушава, али је основни људски морал и осећај за другог човека оно што и даље представља светлост наше земље. Лаж овог филма је у томе што наш народ представља као бездушан, а конкретан проблем одузимања деце, сиромаштва и смрти институција у нас не повезује са стварним политичким аспектима: колонијалним властима и невладиним сектором и идеологијама које долазе оданде где се лаж награђује. Радослав Докмановић

ИСТИНА Био је скоро у Прибоју овакав случај. Једна породица са четворо деце, после година живота у тешким материјалним условима, дошла је...

Учење историје у контексту: зашто један сат има 60 минута?

За ђаке петаке, али и све остале, издвајамо једну кратку занимљивост из историје: зашто је сат подељен баш на 60 минута, а минут на 60 секунди? Закључак: древни Сумери су математику и временске категорије образовали тражећи меру између човека и Бога и њихове јединице мере трају ево пећ 5.000 година и прихватио их је цео свет. Ако се и ми по истој мери будемо односили једни према другима и према Косову и Метохији, неће ли и наше јединице мере трајати бар толико и неће ли их прихватити цео свет?

За ђаке петаке, али и све остале, издвајамо једну кратку занимљивост из историје: зашто је сат подељен баш на 60 минута, а минут на 60 се...

Једно ђачко сећање на професора Жарка Ракоњца

На фејсбук страници која негује сећање на стари Прибој и времена која су прошла објављена је фотографија некадашњег гимназијског професора филозофије и психологије Жарка Ракоњца, познатог међу ученицима и под надимцима Битак или Биџи. Као неко ко се бави културом и образовањем, желим да подсећање на овог старог узорног професора употпуним својим ђачким сећањем, које ме увек подстиче на размишљање о самом образовању и просвети и променама које су се десиле у међувремену. Опште је искуство да ђаци највише воле особене и иновативне наставнике, који одступају од правила и уобичајене педагогије, и да, с друге стране, не воле оне утврђене на старим принципима образовања. У нашем времену, времену 'транзиције', то јест времену прилагођавања отвореној колонизацији наше земље, чији је први знак тенденциозно урушавање културе и просвете, дошло је до једног парадокса: особено и аутентично постаје свако понашање које је утемељено на традиционалним, конзервативним правилима, које одступа од савремених 'реформи' и иновација. Ако је некад професор који је инсистирао на знању и чврстом етичком кодексу био уобичајен и неинспиративан, данас је он, тамо где још се још може затећи, права реткост и изузетна појава и, као такав, истински изазов за ђаке. Наравно, оне ђаке којима је стало до знања и правде. То је управо био случај са Жарком Ракоњцем. Пре него што се моја генерација сусрела са њим, о њему је постојала слика као о широко образованом човеку и строгом професору старог кова. Рецимо, као директор школе је отишао у диспанзер да провери сва лекарска оправдања која су ученици доносили. Када је установио да је десетина лекара давала ђацима оправдања за изостанке и када нису били болесни, саставио је списак тих лекара и поставио на огласну таблу, са обавештењем да се убудуће никаква оправдања тих лекара неће прихватати. Ко данас може да замисли тако одговорног директора? Како сам током прве године гимназије увидео да она не прати смисао образовања, већ напротив, у много чему стаје на пут развоју правдољубља и слободарском духу код ученика, решио сам да је бојкотујем тиме што нећу куповати и имати уџбенике, нећу одговарати за оцену, спаваћу на часу итд. Након два-три часа из психологије код професора Ракоњца, међутим, купио сам уџбеник из психологије, јер сам пожелео да пратим то што он говори. Уз Читанку и Филозофију, био је то једини уџбеник који сам имао до краја средње школе. Када је видео да сам заинтересован за једну тему на часу, дао ми је из своје библиотеке да прочитам Градиву Вилхелма Јенсена и Фројдову анализу те новеле, и да онда излажем то на часу. За мене је то био први подухват такве врсте. Касније ћу видети да је тако озбиљан приступ у гимназији био изузетак. Данас 80% гимназијалаца завршава са четворком или петицом без читања најосновније лектире, а тада је један професор давао додатних 200 страна веома озбиљног текста, при чему се подразумевало да ђак неће добити никакву награду за то (оцену или неки плус) осим знања. Био је један од оних професора чије се успутне речи доживљавају као битне, јер код њих важи оно правило: „није битно шта се каже, него ко каже“. Када нам је поменуо филм Рашомон и Куросаву као великог редитеља, неки од нас су тај филм одмах нашли и погледали. Ако нам је он рекао да је Куросава велики редитељ, то је одмах значило да свој филмски укус треба да равнамо према томе. Једном се у поређењу накратко осврнуо на стихове Бранка Радичевића и тада сам први пут Бранкову поезију доживео не као неки део школског програма, него као речи о животу. Наша народна лирика - ком средњошколцу је она блиска? - почела је да нам се отвара пред очима када је он рецитовао У Милице дуге трепавице. „Данас се девојке стиде здравља и природе, па стављају шминку на образе, избељују руменило - то је потпуно несхватљиво.“ Памтим једну његову анегдоту о сујеверју. „Када сам био студент, једном приликом сам у мензи чуо две девојке иза мене како причају и исповедају се једна другој. Оне мене нису приметиле. Десило се онда да сам са једном од њих пио кафу и рекао јој да знам да гатам у кафу. И тако се нашалим са њом и све јој погодим. Она није могла да верује. Потом је позвала баш ту другарицу са којом је онда разговарала да и њој гатам. И ја и њој све погодим. Касније сам испред собе имао цео ред девојака са кафом и једва сам их убедио да сам варао... Ето, а све су то, дакле, били људи који се школују на универзитету, високо образовани.“ На једном часу смо имали дебату о смртној казни. Он је рекао да хришћанству замера то што је против смртне казне и да подржава закон који важи у Кини. Ако неко зна да неће бити кажњен смрћу, говорио је, онда је тиме охрабрен да учини злочин. Ту се нисмо слагали, ни тада ни сада. На крају године, када је закључивао оцене, онима којима је давао двојке тражио је да му обећају да се никад неће бавити политиком, јер ће се он осећати одговорним што их је пустио да заврше средњу школу. Након пада СПС-а са власти и у Прибоју, био је постављен за председника Управног одбора Градске библиотеке. Било је тада, без смисла и искључиво страначки, понуђено и мом оцу да буде члан тог управног одбора, што је он одбио. На питање зашто, добио сам одговор: „Па замисли да дођем на неки састанак тог одбора и ту седим са Жарком Ракоњцем, који је прочитао 5.000 књига, а ја ту само зато што сам члан странке. Да се брукам пред човеком. Не пада ми на памет!“ Који то данашњи професор у Прибоју има такву врсту ауторитета? Жарко Ракоњац је био пример старе педагогије, у којој су професори били ауторитети у друштву и ученици ученици, а не 'другари', педагогије која је ученика видела као члана заједнице у којој живимо и који треба да гради друштво, а не без икаквог интереса за то, као што је случај са данашњим школама у Прибоју. Позив: Уместо дужег коментара на Фејсбуку боље је написати краћи чланак, који ће бити прикладнији самој теми и доступнији читаоцима и касније. Тако је овај текст уједно и позив другима да своја сећања о некоме поделе са другима на нашем порталу. Радослав Докмановић

На фејсбук страници која негује сећање на стари Прибој и времена која су прошла објављена је фотографија некадашњег гимназијског професор...

Одговор Весни Југовић - ЕТИКА ЈЕ ДЕО КУЛТУРЕ (и нови подаци о проневери буџета)

На фејсбук страници Priboj-Прибој, очигледно јединој прибојској страници која није под шапом локалне власти, испод текста Нови подаци о проневери буџета у Дому културе - ИЗАБЕРИТЕ ПРАВУ РЕЧ! наша суграђанка и бивша општинска функционерка Весна Југовић написала је следеће: Radoslave, pošto si me već prozvao, samo još ovaj put ću se oglasiti na ovoj stranici. Ti si vršnjak moje kćerke, to znači da bih te ja mogla roditi (po godinama), samim tim je i polemisanje s tobom neravnopravno. Kada se tome doda moje veliko iskustvo u smislu poznavanja budžeta, a i sam moj profil obrazovanja (Ekonomski fakultet), onda sam ja već u početnoj prednosti. Prvo, ne stavljam se u odbranu ove vlasti, naprotiv, niti sam ja njihov miljenik, niti su oni moji. Dečko, ne znam koje su ti pobude za ova pisanja, ali ne idi dalje, nemoj da srljaš. Ti analiziraš planirana sredstva, koja obuhvataju i druge izvore mimo opštinskih, a to su sredstva sa republičkog nivoa (resorna ministarstva), podrazumevajući da će proći na konkursu. Stoga su uvek utrošena sredstva mnogo manja (to se vidi u izveštajima). Ti izveštaji su razmatrani na upravnim odborima, Opštinskom Veću, Skupštini i prošli su Državnu reviziju u ustanovama koje ti napadaš. Osim toga, pojam "Usluge po ugovoru" podrazumeva i smeštaj gostiju i članova žirija, i štampanje knjige pobednika... Postoje i "Specijalizovane usluge", koje obuhvataju dnevnice, honorare, putne troškove itd. Na osnovu iskustva od ranije, a dugo sam u ovoj materiji, videla sam u izveštajima da su troškovi mnogo manji od onih koje ti navodiš. Sigurna sam da niko tebi kao pojedincu neće podnositi račune, a moj savet, bez obzira što ga omalovažavaš, je da, kad već pišeš, treba da budeš siguran da u javnost iznosiš istinu, jer šta će biti ako se dokaže da su iznosi koje objavljuješ mnogo manji? U tom slučaju ti se ne bi isplatilo da sve ovo ode na sud i da dobiješ krivičnu prijavu od njih (troškovi bi bili ogromni), jer si udario na čast nekih ljudi, a koliko vidim i bitnih umetničkih imena. Ponavljam, ako me opet prozoveš u bilo kom tonu NEĆU SE VIŠE OGLAŠAVATI PO OVOM PITANJU, jer je sve ovo ispod mog nivoa, baš me briga i za vlast i tvoje prepucavanje s njima. У овом реаговању срећемо неколико недостатака политичке културе, репрезентативних за наше друштво и за наш град, али и неких других, на које је такође битно одговорити. а) За нашу равноправну размену мишљења или полемику на пољу политике - и конкретно поводом питања гусарства и хајдучије у једној установи која би требало да развија културу - није од значаја старосна разлика између учесника у дијалогу. С тим да се подразумева да оба учесника имају потребну интелектуалну зрелост. Разуме се да искуство у свему може имати битан значај, али за уочавање несагласности чланова закона са њиховом применом и јавних буџетских износа са њиховим стварним утрошком довољно је да човек: 1) уме да чита и сабира; 2) буде спреман да уочи несагласности и морално се према њима постави. Рекли бисмо да Весни Југовић недостаје овај други услов, за који, очигледно и логично, искуство није ни од какве битности. Јер, то би значило да су искуство и поштење међусобно директно пропорционални, а појам „искусни преварант“ би био оксиморон. Напротив, сви ми знамо за многе искусне варалице. б) Шта нам потврђује да се ради баш о овом, моралном недостатку? Њено заобилажење јасно представљених чланова Закона о култури и Статута Дома културе које је агроекономиста Борка-Не-Треба-Ми-Школа-Да-Бих-Знала-Шта-Је-Добра-А-Шта-Лоша-Уметност-Пузовић прекршила када је постала директор. И не само заобилажење законских прописа, него и неучтивог и бахатог понашања наше преступнице о којем смо раније писали. в) Није политички културно некога од 33 године, и притом у његовим грађанским и културним прегорима, називати „дечком“. Ту је, иначе, циљ да се саговорник обезвреди на основу нечега што није етичке природе (старост), да би се етичка природа његовог текста занемарила. Отуда следе речи: „не знам које су ти побуде за ова писања“, јер се тако подразумевано искључују етички мотиви за писање о кршењу етике. Неко ко не доживљава политику као примењену етику и ко не разуме да је смисао политике управо етички, пројектује своја неетичка застрањења на друге и поставља бесмислена питања. Као да је за писање о вишеструком кршењу закона потребно имати неку другу побуду осим етичку. А ми - што на сваком кораку сведоче наши текстови - имамо и специфично културну побуду. г) Каже нам се 'са сигурношћу', као нешто оправдано, да нам „као појединцу нико неће подносити рачуне“. Шта овде видимо? Да један искусни општински службеник сматра да наш увид у пословања и рачуне јавних установа подразумевано треба да зависи од самовоље општинских службеника. Као да су ти рачуни нешто њихово приватно, о чему они могу и треба да одлучују хоће ли их или не показати нама који их плаћамо и који смо власници јавних установа и новца који се тамо троши. Овде именовање једног грађанина „појединцем“ подразумева две ствари:

1) деполитизацију права и мишљења једног човека, што је супротно основама демократског и грађанског друштва; 2) свођење једне опште и правне теме са њеног смисла на број људи који о њој говоре. Ако неко поред школе вози 100 на сат, а само се један наставник побуни и позове на закон, да ли је његов позив мање вредан и мање смислен само зато што је он један? И да ли треба можда петиција да се потписује да би општинска служба показала да ли и како потроши наш милион динара за Лимске вечери поезије? Овде се, наравно, тенденциозно заобилази чињеница да тај податак није доступан целој јавности, а не само ономе ко је поставио питање. д) Уместо да је радује политичка писменост и грађанска будност једног суграђанина, искусна општинска службеница прижељкује кривичну пријаву против њега, јер је „ударио на част неких људи“. Иако је искусна у политици, она не зна за овај законски члан, који смо и ми навели у Правилима портала: Изабран, постављен, односно именован носилац јавне и политичке функције дужан је да трпи изношење критичких мишљења, која се односе на резултате његовог рада, односно политику коју спроводи, а у вези је са обављањем његове функције без обзира на то да ли се осећа лично повређеним изношењем тих мишљења. А притом се не пита: да ли уопште имају част они који заврше пољопривредни факултет и преко партије - а не по закону и као стручњаци, што би подразумевало имање части - дођу на руководеће место у установи која са пољопривредом нема никакве везе? Какву част могу имати они који крше закон и као грамзивци и малодушници узурпирају радна места у култури, док је, ево, у исто време после десет година престао са радом наш градски хор, јер уместо да дајемо плату неком диригенту или другом зналцу са музичке академије, ми у Дому културе новац бацамо на сточарског инжењера и агроекономисту? И какво је то разумевање кривичног законика да се информисање са јавних буџетских табела, доношење закључака и изражавање сумњи разуме као кривично дело? За сваку грешку коју неко направи у том закључивању одговорни су искључиво они који те податке нису довољно транспарентно и прецизно објавили. ђ) Појам јавни или општински службеник значи то да је тај неко запослен да служи свима нама, да служи јавности и грађанима своје општине, а не да ради сам за себе и сматра свој посао и плату својим приватним добром. То значи да јавна критика јавних службеника не може да се третира као „препуцавање“, јер су они у служби онога који их критикује. То мора да разуме свако ко мисли добро свом граду и свом друштву. И то одлично показује колико једно искуство, ако није у складу са етиком, може да буде политички безвредно. е) На крају ћемо одговорити и на примедбе везане за сам буџет. 1) И за 2011. и за 2019. смо анализирали „планирана средства“, а не само за 2019. И уочили смо разлику од 1.706.680 динара. Из неког разлога се 2019. године планирао много већи трошак. Ми нисмо сигурни који је то разлог, али верујемо да суграђанин Дејан Бабић Бака тачно зна. А да ли је трошен или утајен новац из републичких ресурса или општинских, за нас и за закон је потпуно свеједно. На сајту Дома културе доступан је једино извештај за 2018. годину. Тако да не може бити наша кривица то што не знамо да ли су сва планирана средства из републичких извора за 2019. добијена. Али, када знамо да је 2019. године трошак по члану жирија био 28.000 динара, а да је за услуге по уговору 2011. планирано 184.000 дин. а 2019. 920.000, логично је да се онда питамо о каквим се то новим скромним плановима ради. Макар то били само „планови“. 2) Но, упоређивање планираног буџета са почетка 2018. и извештаја о буџету са краја 2018. године показује нам - потпуно супротно искуству Весне Југовић - да је за ставку „специјализоване услуге културе“ утрошено чак 232.785 динара више од планираних средстава за ту ставку. Дакле, не „много мање“, као што каже „искуство“, него много више. Била је изгледа гладна та 2018. година и апетити су током године порасли. Као што нам слике показују, планирано је за 1.610.000 а утрошено 1.842.785. Овде треба уочити и ставку „остале опште услуге (филм и музички програми)“, коју као тако издвојену немамо у општинском буџету, што значи да је она урачуната у неку другу ставку, а најлогичније и највероватније у ставку „специјализоване услуге културе“. Зашто то мислимо? Зато што су једини музички програми које су Прибојци 2018. године могли да виде у Дому културе били они који су се одржавали у склопу манифестација о којима смо говорили и чије буџете рачунамо, а ниједан једини музички програм није одржан као самосталан. У то нас лако уверава преглед годишњег програма Дома културе. Те године је приказано и 10 филмова, углавном најгоре категорије, тешко холивудско смеће без икакве културне и уметничке компоненте. (О прибојском биоскопу ћемо посебно писати.) Ми не знамо, а требало би да знамо колико Дом културе даје нашег новца за то смеће и урушавање укуса својих грађана. Пошто то не знамо, не знамо ни колико је од пријављеног расхода - 572.072 динара - дато на музички програм. А тај би износ такође требало додати на ону разлику од 232.785 дин. 3) Каже нам се да су ти извештаји разматрани на управним одборима, Општинском већу, Скупштини и да су прошли државну ревизију. Дакле, овде нам се као аргумент даје позив на поверење члановима ових тела! Као да сви они нису из истог партијског крчага... Баш јак аргумент. Одмах смо посумњали у своју интелигенцију кад смо га прочитали. 

А друго: државна ревизија се бави комплетним општинским буџетом, а не проверава то да ли је неки гост-уметник добио 30.000 или 150.000 динара. Ми знамо да су неки водитељи културних манифестација (мислимо на младе из Прибоја) добијали хонораре за то у ковертама, без икаквих уговора, икаквих потписа, печата... Како је то могуће? Водитељ добије 5.000 у коверти, а у рачунима незаконити директор Борка Пузовић може да напише износ који год пожели. Да је то ико проверавао, морао би уочити да наши млади водитељи никакве уговоре нису потписивали и да је у питању незаконита дистрибуција новца. 4) Весна Југовић нам каже да под „услуге по уговору“ спада и штампање књиге победника. Подаци из Извештаја за 2018. нам то поричу, јер тамо постоје посебне ставке „услуге штампања билтена“ (33.200 дин.) и „остале услуге штампања“ (171.650). А све и да штампање књиге победника ЛВП спада у трошкове услуга чији смо износ рачунали, ради се о трошку од можда 30.000 динара, јер те збирке су малог формата, меких корица и са око 50 страна, и њихов тираж је такође мали. А и трошкови за штампање књиге могу бити везани само за ЛВП, не и за остале манифестације, на којима нема никаквих књига за штампање. 5) Упућени смо у приговору на то да су у услуге по уговору или у специјализоване услуге урачунати и трошкови смештаја гостију, путни трошкови итд. Наравно да јесу, али исто као што су били урачунати и у буџету за 2011. годину. Или су можда 2011. гости спавали на станици и носили сендвиче од куће? Наше питање је јасно: како је могуће да буџетске разлике буду по 500.000 или 800.000 динара? Да ли су гости можда почели да долазе хеликоптером? Или је планирано да поједу пола ресторана за вечеру? Или је хотел „Лим“ са доласком штедљивог агроекономисте Борке Пузовић у Дом културе почео да наплаћује преноћиште као хотел „Хајат“? Додајмо и то да су нам две угледне особе које смо поменули у тексту ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе приватним путем, а поводом текста, рекле да им често путни трошкови нису плаћани. У хотелу „Лим“ нам је пре неколико година, такође, речено да им Општина често не исплаћује трошкове везане за госте културних манифестација. У питању је, дакле, једна хајдучија на свим странама. Радослав Докмановић

На фејсбук страници Priboj-Прибој, очигледно јединој прибојској страници која није под шапом локалне власти, испод текста Нови подаци о п...

Исказ поштовања према Тоду Николетићу

У тексту ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе изнели смо, између осталог, и податке о потенцијалним примањима чланова жирија. Следећи пасус је код поменутих и очигледно поштених личности произвео бурну реакцију: Лимске вечери дечје поезије коштају нас нешто мање, свега 700.000, и све функционише по истом принципу. Жири у саставу Тоде Николетић, Наташа Ивановић и Јадранка Ђерковић – према јавним подацима Општине – примају за једно жирирање 270.000 динара, дакле по 90.000. Такође их позивамо да се слободно огласе и демантују ове податке уколико нису тачни. Њих, као и Јасмину Ахметагић, позивамо да самере своје учешће према рационалним потребама грађана у нашем граду и да хонорар од жирирања дају на наше конкретне потребе. Зато овим путем желимо да нагласимо да у претходном тексту ни на који начин нисмо желели да умањимо углед и повредимо част поменутих личности. Као ни других личности које се помињу у тексту - Драгана Јовичића Јовића и три чланице жирија Лимских вечери поезије. На основу логике и контекста целог текста јасно је да се не инсинуира њихово учествовање у потенцијалним проневерама новца, већ само то да су приказани износи у јавном буџету лажни. Дечји песник Тоде Николетић је неко ко је своје драмске текстове бесплатно давао прибојском позоришту, ко је прибојској деци поклањао књиге, возио их на фестивале, на различите начине био сусретљив и увек био наш драг гост. Отуда верујемо да нико од читалаца није ни помислио да је он поменут у негативном контексту и као евентуални саучесник у потенцијалним нечасним радњама Дома културе, нити верујемо да га је неко читајући текст сам тако доживео. Он нам је приватним путем рекао да је хонорар чланова жирија Лимских вечери дечје поезије 20.000 динара, а то је далеко испод 90.000, износа који је као потенцијални хонорар поменут у нашем тексту. Да бисмо боље доживели душу нашег песника и његов допринос српској култури, прочитајмо његову антологијску песму: Радослав Докмановић

У тексту ПРИБОЈСКА КУЛТУРА – КРЧМА БЕЗ РАЧУНА. Неопевано безакоње и пљачка у прибојским установама културе изнели смо, између осталог, и ...

СВАКА РЕЧ ЈЕ СУВИШНА - Слика прибојске власти - живот у Калафатима, заселак Шумани

Изложба слика МАРИЈЕ ШЉУКЕ - Штрека 2020

У оквиру ликовног програма „Штрека“, који организују Дом културе „Пиво Караматијевић“ и Завичајни музеј, у Прибоју је 10. и 11. септембра приређена изложба слика Марије Шљуке. Марија је ученица трећег разреда гимназије, а постигла је одличне успехе и као атлетичар и била један од најбољих ученика школе гитаре „Дуци“. У овом свом зачетку, њено сликарство одликује тематска разнородност, а свака тема - градски пејзаж, мотиви из природе, породица, саморефлексија - осведочује се кроз топлину погледа и усмереност ка конкретним лепотама живота. Увидети и истаћи тако нешто као темељну стваралачку вредност једнима може да делује подразумевано, а другима банално и незрело, међутим поглед на уметност у историји, а посебно на њене савремене странпутице и степен отуђености, показује нам да су ти и такви субјективни чиниоци неки од основних услова сваке плодотворне уметности, оне дакле чији се смисао не испуњава на њеном миметичком плану и техничком, ма колико савршеном, и психолошком, ма колико продубљеном, нивоу. Тако на слици „Заробљеник“, упркос њеном сугестивном називу и доминантној мрачној површини, средишњи доживљај изазивају простори ведрине, који се својом непосредношћу указују као истинска стварност слике и света, а не као описни мотиви теме заробљености. Истина свежег јесењег неба са фигурама тропских боја радује и надахњује посматрача и то је тренутак када уметност излази из себе и постаје стваралачки чинилац нашег живота. Изразито динамичан ритам зидних отвора, птице у живом покрету и њихове боје, метафоричка игра казаљки-птица, огледала-прозора, сатова-прозора и зидних слика-прозора, све то наглашава усмереност ове слике ка животу. Познато је да уметници увек носе са собом своје прве стваралачке мотиве. Зато са радошћу и нестрпљењем ишчекујемо Маријин будући рад. Радослав Докмановић

У оквиру ликовног програма „Штрека“, који организују Дом културе „Пиво Караматијевић“ и Завичајни музеј, у Прибоју је 10. и 11. септембра...

Одговор незаконитом члану УО Дома културе Сари Бојанић

На фејсбук профилу аутора овог текста, као коментар на текст Прибој – град културе. Истакнути стручњаци и познаваоци културе за које нисте знали!, незаконити члан управног одбора Дома за незбринуте пољопривреднике Сара Бојанић је написала: Postovani, posto svoje ime i prezime procitah u ovom kontekstu, najpre bih ocekivala javno izvinjenje za lazne informacije o mojim kvalifikacijama. Da ste se malo bolje informisali o mom zvanju, culi biste da imam zavrsen fakultet, a na mestu upravnog odbora sam jos od vremena svog studiranja. Zasto sam ja na tom polozaju? Iz nista manjih razloga i pobuda , zbog kojih se i vase ime nije moglo tu naci, uz svu podrsku i hvalu svim vasim doprinosima kulturi ovog grada . Sam izbor katedre, a potom i zavrsetak iste , dovoljan je povod da se mogu tu naci, i biti na mnogo boljim i vaznijim pozicijama vezanim za kulturu naseg grada nego sto je ova. O mojim kulturnim poduhvatima, uticajima, znacaju ce se tek znati. Za sada, ja sam ponosna majka dvoje malo dece , koja je imala kratke i neposredne uticaje na kulturu, pre svega radeci u prosveti u kratkim navratima . A to sto sam ja clan upravnog odbora ove institucije za vas treba da je ako ne jedina, a ono najveca potvrda da to sto vi radite ima smisla. Umesto sto ste me naveli pod laznim kvalifikacijama,verovatno lose informisani, bolje da ste pokusali bilo kakav interes i cilj da sprovedete uz moju pomoc ,mozda da me upoznate, popricate sa mnom? Одговор: Поштована госпођо Бојанић, Најпре Вам се јавно извињавам за нетачне информације које сам о Вашим квалификацијама навео у тексту. Али уз то имам да додам следеће: 1. То нисам учинио у покушају да Вас дискредитујем, већ из недостатка тачних података. Исто је и са Вашом колегиницом Надом Ровчанин, за коју сам написао да је професор руског језика, а потом сам сазнао да је она наставник. Оба податка ћу исправити, али ми прво морате написати које је Ваше тачно звање. 2. Ви сте на јавној функцији и све релевантне информације за ту функцију треба да буду јавне и лако доступне. Дакле, одговорност је Ваша и оних који су дужни да нам све те податке јавно предочавају, а то су уредник сајта Дома културе и уредник општинског сајта, односно Службеног листа. Њих на то обавезује и Закон и плата, а мене да се распитујем о Вашем звању не обавезује ништа, осим морална дужност да пишем истините податке. 3а. Ако је тачно да сте завршили србистику, дакле неки смер везан за српски језик и књижевност, онда Вам као својој колегиници упућујем прекор због неодговарајуће јавне употребе српског језика. Наиме, као што се учи још у првом разреду, српски језик има слова Ђ, Ж, Ћ, Ч, Џ и Ш. И као србиста и као члан одбора културне установе дужни сте да негујете српску језичку културу. 3б. У средњој школи, а посебно на факултету, могли сте научити да лепи стилски обзири српског језика не допуштају обраћање некоме без навођења његовог имена или неке друге именице. Дакле, уместо „Поштовани“ треба „Поштовани господине/колега/Радославе/Докмановићу“. 3в. Придев „исти“ не може да се употребљава у заменичкој функцији, већ искључиво као придев, односно атрибут. 4. „Iz nista manjih razloga i pobuda , zbog kojih se i vase ime nije moglo tu naci, uz svu podrsku i hvalu svim vasim doprinosima kulturi ovog grada .“ Да сад оставимо по страни синтаксичку мањкавост ове реченице, питам Вас: шта ово треба да значи? Ви сте у УО из истих разлога из којих ја нисам? А притом ме подржавате и хвалите мој допринос култури Прибоја. Дакле, управо зато што Ви нисте допринели нешто а ја јесам, Ви сте члан УО а ја нисам? Заиста и апсурдно и тачно. 5. Не само у мом тексту у ком сте пронашли своје име, него и у Закону о култури - који сте због своје функције дужни добро да познајете - можете пронаћи тачан и недвосмислен пропис избора чланова УО. Дакле, да Вас подсетим, тамо пише да се за чланове УО именују „истакнути стручњаци и познаваоци културе“. Ви сте већ сами рекли да ће се о Вашим „подухватима, утицајима и значају тек чути“, што значи да Ви нисте ИСТАКНУТ стручњак и познавалац, јер истакнути могу бити само они за чији се рад зна, и не само да се зна, него чији се рад истиче. Ви нас позивате на поверење у будућност, али то закон не прописује. Прво се мора изменити тај члан и став Закона о култури. Дакле, кршите Закон и лично сте одговорни! 6. Ви сте плаћени да мене и све остале културне прегаоце упознате, да ме позовете итд. А не ја Вас. 7. О Вашој етици говори и то што сте тек сад јавно реаговали на оно што пишем. То што сам већ писао (текстови „Дом пољопривреде и лом културе у Прибоју“), односно оно што је писао Данко Леовац, није Вас побудило да се огласите. То што је Дом културе одбио да угости Вашег професора Ломпара - на то нисте имали ништа да кажете? Да ли знате да је (по објективном суду, уз Мила Ломпара интелектуално најјачи професор Филолошког факултета у Београду) проф. Александар Јерков преко десет пута боравио у Прибоју и да долази скоро сваке године, а да му се Дом културе никад није обратио, није га питао да одржи предавање, није било шта уопште покушао са њим? А то је ретка привилегија једног града у Србији да професора таквог формата има тако често у гостима. Ви сте, да Вас подсетим, од јула 2012. члан УО, а проф. Ломпар је гостовао у Прибоју 2013. Дакле, ни Ваши рођени професори Вас не занимају. Шта тек ја или неко други да очекује од Вас? 8. Имам још једну информацију за Вас: Закон о култури члановима УО дозвољава само два мандата. А Ви сте ушли у трећи. Тако да сте сада и по том основу члан УО противзаконито. И позивам Вас овде јавно да моментално дате оставку. Овај одговор ћу објавити и као чланак на Речи Прибоја. Са поштовањем, РД

На фејсбук профилу аутора овог текста, као коментар на текст Прибој – град културе. Истакнути стручњаци и познаваоци културе за које нист...

Лудвиг ван Бетовен у сећањима савременика #1 - Детињство (1770-1785)

Детињство
(1770-1785) 1770. - 17. децембра крштење; рођење је вероватно било 16. децембра.
1773. - смрт деде Лудвига и долазак Јохана ван Бетовена са породицом у кућу Фишерових.
1781. - постаје помоћни оргуљаш на мисама у бонским црквама.
1782. - кућни концерти за посетиоце са стране.
1785. - исељавање из куће Фишерових. Сведочанства о најранијем периоду Бетовеновог живота оставио нам је у спису „Familie Beethoven in Kurfürstlichen Bonn” Готфрид Фишер (1780-1864), син дугогодишњег станодавца породице Ван Бетовен и Лудвигов десет година млађи сусед. Фишер је углавном сачувао сећања своје сестре Цецилије, која је била осам година старија од Бетовена и имала 11 година када су Јохан ван Бетовен и Марија Магдалена са својим трогодишњим сином почели да живе у кући Фишерових. Након Бетовенове смрти, његови биографи су трагали за онима који би им могли рећи нешто о композиторовом животу, а стари пекарски мајстор Фишер одазвао се извештајем од преко 60 страна, који је саставио без икаквих литерарних претензија и отуда и неуредно, али са несвакидашњом експресивношћу и дивним детаљима, који овом сведочанству дају самосвојан колорит. У њему је дат један шири опис тог периода у животу породица Бетовен и Фишер – више од половине текста чине записи о осталим укућанима, а ми овде доносимо само оне одељке и пасусе који су у непосредној вези са самим композитором. Ово и сва остала сећања на Бетовена која ћемо овде објавити први пут се појављују на српском језику. О породици Ван Бетовен пре рођења композитора Године 1724. у кући бр. 934. у Рајнској улици почео је да станује дворски капелмајстор и добар певач Лудвиг ван Бетовен са својом женом. Имали су једног сина Јохана. На другом спрату су изнајмили шестособни стан, којем су припадале: две велике собе које гледају на улицу, четири собе окренуте према дворишту, кухиња у средини, две затворене просторије у подруму, једна на тавану и једна собица за кућну помоћницу. На зиду између великих соба, наспрам клавира, у позлаћеном раму налазио се портрет г. капелмајстора Лудвига ван Бетовена у природној величини. Дворски капелмајстор Бетовен је дошао из Гента. Када је кнез изборник[1] Клемент Август једном био у Лијежу, чуо је за њега да је добар музичар и певач и повео га је са собом у Бон, на свој двор. Син Јохан је од малих ногу добијао часове клавира и певања од свог оца и тако ће касније постати тенор у дворском оркестру. Марија Магдалена ван Бетовен (девојачки Кеверич) имала је крупно, бледо и издужено лице. Нос јој је био мало задебљао, а иначе је била веома мршава. Њен поглед је увек био озбиљан и Цецилија Фишер[2] је једном рекла да је никад није видела насмејану. Брачни пар Јохан и Марија Магдалена ван Бетовен добили су 2. априла 1769. првог сина Лудвига Марију, који је убрзо по рођењу умро. 17. децембра 1970. на свет је дошао велики композитор Лудвиг ван Бетовен. Крштени кум му је био деда Лудвиг, а кума комшиница Ана Гертруда Баум. 1774. родио се Каспар, а две године касније и Никола, који је такође умро рано[3]. [1] Титула изборног кнеза или кнеза изборника (Kurfürst) потиче из 13. века, када су помесни кнежеви постали чланови изборног савета за избор цара Светог римског царства немачког народа. Келнски изборни кнез је истовремено био и келнски надбискуп, што у хијерархији Римокатоличке цркве одговара рангу архиепископа или митрополита у Православној цркви. Од 1597. је столовао у Бону, све до 1794., када је Бон заузео Наполеон.
 
  [2] Цецилија Фишер (1762-1845), сестра Готфрида Фишера, била је главни извор за овај мемоарски спис. Јохан ван Бетовен јој је давао часове певања и клавира и по његовим речима била је веома талентована за певање. Када ју је, међутим, позвао да као певачица путује са оркестром и зарађује новац, она је то одбила уз речи да не жели да се разболи на путовању и умре далеко од куће и да радије бира да буде домаћица у кући својих родитеља него певачица. Била је ћерка јединица у породици Фишер и родитељи је нису приморавали на удају. Имала је више понуда за брак, али их је све одбила и до краја живота остала неудата. Фишер сматра да је утицај на њен однос према браку имала и Марија Магдалена Бетовен, која јој је саветовала да се никад не удаје, јер брачна срећа краје кратко. 
 
  [3] Најмлађи Бетовенов брат, Никола, умро је 1848. г. у Бечу. У Фишеровим сећањима има више упадљиво нетачних података, па су биографи углавном били резервисани према његовом сведочењу. Учење код оца Јохана Како је Лудвиг ван Бетовен мало порастао, пошао је у основну школу код господина учитеља Руперта (кућа бр. 1091, у ул. Нојгасе, која креће из Рајнске улице), а затим је ишао у Минстершуле. Рано изјутра, пре школe, отац би га чврсто поставио за клавир, а потом би му говорио да не троши превише мозак у школи. Цецилија Фишер сведочи да је Лудвиг, док му је отац давао инструкције, морао да свира стојећи на једној клупици. То исто је раније видео и наш градоначелник Виндек, који је рекао да је у кући Фишерових видео малог Лудвига ван Бетовена како свира стојећи на једној клупици и уз то плаче. Лудвиг ван Бетовен је свакодневно добијао часове и из виолине. Једном је свирао без нота, а његов отац, који се наједном појавио, узвикну: „Шта сад опет лудујеш ту са тим глупим гудалом, знаш да то не подносим! Лудуј по нотама или од твог лудовања неће бити користи!“ Када би се десило да Јохан ван Бетовен прими посету, и Лудвиг би ту дошао и мотао се обично око клавира, правећи десном руком хватове на диркама. На то би од оца чуо: „Шта се врпољиш ту опет? Шетај да не би добио по ушима!“ Једном га је отац слушао како свира виолину и запазио да Лудвиг опет свира по свом осећају, без нота: „Зар и после свега што сам ти рекао нећеш престати?!“ Лудвиг је наставио да свира, рекавши: „Али, није ли ово лепо?“ На то је отац одговорио: „Ма то је нешто лево, из твоје главе изашло. Још ти ниси за то, него се ухвати клавира и виолине и хитар напад на ноте! Ноте су битније – кад њих једном савладаш, онда и то твоје може. Само, за то ћеш морати доста још главом да мућкаш. А сад се остави тога, још ниси за то.“ Бетовен је потом имао свакодневне часове и на виоли. Фра Вилибалд Пошто је Лудвиг уз помоћ оца на клавиру добро напредовао и осећао да је постао скоро прави музички и клавирски мајстор, одважио се и на учење оргуља. Тако се онда окушао у локалном фрањевачком манастиру код господина фра Вилибалда, вештог оргуљаша и доброг Јохановог познаника. Фра Вилибалд га је узео са дозволом настојатеља манастира и подучавао га са искреним задовољством: часове му је давао током црквених обреда, а успех је био такав да му је ученик убрзо постао помоћник. Зато је фра Вилибалд Лудвига веома волео и поштовао. Лудвиг је једном фра Вилибалда упитао како то да је он, као тако добар музичар, дошао ту у манастир, да живи и ради у таквој самоћи. Фра Вилибалд му је исприповедао следећу причу: „Био је један трговац у Келну, господин Мирефелд или Миребаг. Он је имао прекоокенаски брод који сваке године плови за Индију. Преко својих најамника куповао је тамо робу и доносио је у Амстердам, а сам тамо никад није путовао. Једнога дана одлучио се трговац и сам да крене за Индију. Био је љубитељ музике и, како би себи причинио задовољство, тражио је да поведе са собом добре музичаре, које ће добро платити по свршетку путовања. Ја сам био један од тих музичара. Једне ноћи напали су нас пирати. Морали смо да се бранимо секирама, копљима, сабљама и напуњеним ватреним оружјем. У тим тренуцима ништа више нисам желео него да се избавим и опет станем ногом на копно. На срећу, успели смо да се одбранимо и натерамо обрукане морске разбојнике да се повуку. Чланови посаде са брода рекли су нам да трговцу о томе ништа не говоримо. Мало затим, исте ноћи, били смо опет нападнути, али смо сада, имајући претходно искуство, лакше ослободили наш брод. Једне ноћи након овог напада дивљала је застрашујућа бура. Сви смо мислили да нам откуцавају последњи часови живота. Те ноћи сам дао завет: ако ми Бог помогне да икад опет крочим на копно, отићи ћу у манастир. Тако сам доспео до своје данашње службе и потпуно сам задовољан њоме. Сам кормилар ми је рекао да је те ноћи мислио да му је то последња пловидба у животу. Посада заиста ни о томе ништа није хтела да каже трговцу, али је бура била толико снажна да је и он сам све то проживео. На томе смо и остали и ништа више му нисмо говорили.“ Отац Хансман Пошто је постао умешан оргуљаш, Бетовен је хтео да свира и на већим оргуљама, па је ишао у миноритски манастир. Са тамошњим мајстором се спријатељио и договорио да свира оргуље на светим мисама које почињу ујутру у шест сати. Клупа на којој је он тамо седео и даље се налази на истом месту. Ту у манастиру био је и један отац Хансман, такође добар оргуљаш, који би свирао понекад, према сопственом нахођењу. Када бисмо, међутим, имали Бетовенов концерт у кући, отац Хансман је увек био ту. Лудвигу се он није допадао и рекао је Цецилији: „Тај монах, који увек долази овде, могао би исто тако и у свом манастиру да остане и чита молитве из свог часослова.“ * (*Хансман се касније оженио и 1811. постао судија у Бону. - Прим. Фридриха Керста.) Господин Штумпф Био је један средовечан човек у Бону, именом Штумпф, који се такође некад учио компоновању и био музичар. Он је, како се причало, био скренуо памећу: имао је навику да иде градом држећи диригентску палицу у десној, а смотуљак нота у левој руци, не проговарајући притом ниједну реч. Када је једном ушао у приземље куће бр. 934 у Рајнској улици, где нико није ни помишљао да га може видети, ударио је палицом по столу који се ту налазио и показао горе изнад на стан Бетовенових, желећи да каже да постоји ту и један музичар. Онда је палицом ударио један такт по нотама, не изговарајући ниједну реч. Бетовен се често томе смејао и једном је рекао: „Ту можемо видети шта се пише музичарима – овај је због музике већ полудео; а шта ми још и можемо очекивати?“ Изгледа да је овај шашави музичар тада већ наслутио какав велики мајстор ће постати млади Бетовен, јер када би и касније шетао улицама, показивао би на крај у којем Бетовен живи, ударио палицом такт по нотама и продужио даље. Позната изрека да деца и луде говоре истину, у овом случају се показала као тачна. Јер, подразумевало се да је он показујући на младог Бетовена тиме увек хтео да каже да ће овај постати један велики човек о којем ће се много говорити. Цецилију Фишер би ове „кућне посете“ господина Штумпфа често потресале, јер је та луда увек само у нашу кућу долазила и препадала људе. „Никад га нико није видео у другу кућу да улази!“, причала је Цецилија. „Сиђеш безбрижно у приземље – а он тамо увелико лупа својом палицом по столу! Сва се испрестравим! И кад га питаш нешто, он само ћути!“ Брига о оцу Тројица дечака Јохана ван Бетовена – Лудвиг, Каспар и Никола, много су држали до части својих родитеља. Када се њихов отац једном приликом у друштву мало више напио, што се није често дешавало, сва тројица синова су били једнако забринути и, чим су чули за то, на најувиђавнији начин су га потражили и без имало додатних непријатности га тихо довели кући. Тепали су му: „Татице, татице!“ и он је попустио. Јохан није био неугодан у пићу, него весео и ведар, тако да ми у кући нисмо то ни примећивали. Лудвигови несташлуци Домаћица Фишер је у оно доба имала кокошку и дуго се већ чудила све мањем броју јаја која њена кокошка леже. Жалила се, говорила да је храна добра, а јаја је сада мање него раније. Почела је да мотри на нас, али ништа није приметила, док једном случајно није дошла у двориште и, кад о томе уопште није ни мислила, видела Лудвига како се кроз преграду ушуњао у кокошарник. Госпођа Фишер рече: - Ха, ха, Лудвиже, шта радиш ту? - Мој брат Каспар ми је бацио марамицу унутра, па хоћу да је дохватим. - Да, да, због тога ја добијам мање јаја. - О, госпођо Фишер, кокошка често крије своја јаја, али зато, када их пронађете, Ваша срећа ће бити још већа! А, што се каже, ту су и лисице, које такође узимају јаја. - Мислим да си једна од лукавих лисица ти! Шта би од тебе друго и могло бити! - О, то небо зна! Као што кажете, ја сам ево постао једна музичка лисица! - Да, да, и лисица која краде јаја, такође.[4] Ту су обојица потрчали и почели да се смеју као неваљалци. Госпођа Фишер није могла ништа друго него да се смеје са њима и тако их није ни изгрдила због несташлука. [4] Овде имамо лепу игру речи: на Бетовеново „Notenfuchs“ госпођа Фишер одговара да је он „Eierfuchs“. *** Када су браћа Бетовен били још мали, често су волели да ме љуте: - Слушај, Готфриде – рекли би ми – твој отац је рибар![5] - Није! – одговорио бих – мој отац је пекар и пече пецива и хлеб! - Не, Готфриде, твој отац ноћу лови рибе и те рибе онда пече! - Не, мој отац је пекар, није рибар. Моја мајка пече рибу у кухињи, а не мој отац! - Ти, Готфриде, ти и твој отац, ви сте обојица рибари. Када једном порастеш, мораћеш и ти ноћу да ловиш рибе, а онда да их печеш! - Нећу! – урлао сам. – Када једном порастем, бићу пекар а не рибар! Али тројица малих Бетовена нису престајала да ме задиркују и ја сам их јурио и ударао. [5] Готфридово презиме Фишер (Fischer) на немачком значи „рибар“. *** Једног раног летњег јутра долетео је петао из нечијег туђег дворишта и слетео на кров иза наше куће. Лудвигови родитељи су спавали у својој соби која гледа на улицу, а соба дечака је гледала на двориште, па је Лудвиг петла одмах запазио. Соба Фишерових дечака такође је гледала на двориште, па су и они опазили петла, али су били тихи и знатижељно су посматрали како ће ова шала да се заврши. Лудвиг рече: „Овај петао изгледа као млади дебели јахач, са малим мамузама. Гле, гле, како нам се љубазно нуди! Кад бих га ухватио, брзо бих му такт откуцао.“ Лудвиг и Каспар су се онда прикрали у двориште и мамили петла хлебом док га нису ухватили. Шчепали су га за врат тако да није могао да кукурикне и смејући се устрчали на таван. Тада су се вероватно са кућном помоћницом договорили да им спреми петла када тата и мама изађу. Другог дана мој брат Јохан Фишер рече Лудвигу: - Мора да је и петао био музичар, чуо сам га одозго како пева. Имао је глас у алт интонацији! -  Доста ми је више било тог алта – рече Лудвиг док су се заједно смејали – и богами смо га лепо смазали. Али ти, Јохане, свакако нећеш ништа рећи о томе својим родитељима? Иначе бисмо нас тројица малих Бетовена морали да летимо из куће. - Ма шта ме се тиче петао? Морао је остати у свом дворишту! - Тако је, потпуно си у праву! Шта некоме ујутру у двориште дотрчи, долети или ма како друкчије уђе, то човек с правом може присвојити. Ако неко има нешто против, боље да се о својој стоци више брине, иначе га још већа невоља може снаћи! Разговори са Цецилијом Кад је Лудвиг још више порастао, био је равнодушан према свом изгледу и често прљав. Цецилија му је рекла: - Како си стално тако прљав? Треба да будеш уредан! - Шта ме брига! – одговорио је Лудвиг. – Када једном постанем господин, нико више неће знати како сам некад изгледао. - Тек када будеш био чист и уредан, моћи ћеш да постанеш господин! – узвратила му је Цецилија. *** Кад је Лудвиг чуо једну жену како пева, рекао је Цецилији: „Слушај како госпођа повраћа. Има велике амбиције, али са овим гласом свакако никаква величина не може постати. Она сигурно мисли да лудачки добро пева, а било би хиљаду пута боље кад би ћутала.“ *** Једном је Цецилија тражила г. Јохана ван Бетовена и затекла Лудвига како сам пише ноте. - Ти се стално само својим нотама бавиш! – рекла је Цецилија. – Право си нотно глодало! - Тако је – одговори Лудвиг – кад их не бих глодао, морао бих да их гутам у целим комадима, а веома су тешке за варење. - Онда их мораш добро сажвакати! - Тако је, Цецилија! Кокошке морају да излегну јаја. - Ах, па да! Ти си лисица која краде јаја! – узвикну Цецилија. Толико је прошло од тога да сам скоро и заборавила! - Да – рекао је Лудвиг смејући се – прошло је отад доста, али кад год се сетим тога, морам слатко да се насмејем. Смејање је здраво! У детињству чинимо свакакве лудорије. Мој брат Каспар и ја бисмо често посматрали госпођу Фишер како енергично трчи у двориште да из кокошјег гнезда узме јаја, а гнездо празно! „Како ово?“, питала би се. „Добро их храним и оне весело кокодачу, а опет нема јаја! Не, не, нису овде чиста посла, ово је неко вештичје масло!“ Али, као што се обично каже: свако дело дође на видело. Кућни учитељи Тобијас Пфајфер и Франц Ровантини[6] Двадесетосмогодишњи господин музички директор Пфајфер је живео код Бетовенових, а за узврат је држао часове младом Лудвигу. Господин Пфајфер је Јохану ван Бетовену рекао да је његов син изванредно надарен и да треба да учини све што је у његовој моћи да развије Лудвигов таленат. Бетовен је касније рекао да је од њега много научио и да је имао истинску срећу што га је имао за кућног учитеља. Када би музички директор Пфајфер свирао флауту, а Бетовен уз њега импровизовао на клавиру, људи би очарани застајали на улици и ослушкивали њихову свирку. *** Јохан ван Бетовен је поново узео Франца Ровантинија, сина родице своје жене, да живи код њих. Када би се десило да се њих тројица састану, Лудвиг би свирао клавир, Пфајфер флауту, а Ровантини би импровизовао на виолини. Била је то тако лепа музика да су људи застајали на улици и слушали их. Говорили су: „Човек би могао да их слуша дан и ноћ!“ Када би Ровантини био у прилици, свирао би импровизације на виолини уз Лудвигову пратњу на клавиру. То је Лудвиг јако волео јер је Ровантини свирао изузетно лепо. [6] Тобијас Фридрих Пфајфер (1751-1805) био је Бетовенов учитељ током једне године. Дошао је из Саксоније и био музички директор у бонском позоришту. О њему Фишер пише више од две странице, али највише о његовом односу са Цецилијом Фишер, коју је он такође подучавао и коју је запросио, али без успеха. Пфајфера је Фишер, према Цецилијиним речима, описао као лепог и доброг младића.
 
 Наредни Лудвигов учитељ, рођак Франц Георг Ровантини (1757-1781), био је изванредан виолиниста. О трошку келнског изборног кнеза био је послат на усавршавање у Саксонији и Дрездену и по повратку у Бон је постао члан дворског оркестра. Након неколико месеци живота код Бетовенових, Ровантини се разболео и умро са 24 године. Цецилија га се сећа као лепог, веома религиозног и беспрекорног младића, који је био вољен од свих који су га познавали. И он је био заљубљен у њу и, као и његов претходник, запросио ју је и био одбијен, а она је касније његовој сестри поновила исте речи које је рекла и њему: „Када бих ја остала без родитеља, а он и даље био неожењен, сигурно не бих изабрала никог другог осим њега.“ Путовање у Холандију[7] Лудвиг је имао неколико концерата у Холандији, где је мислио да ће зарадити доста новца. Када су се мадам Ван Бетовен и њен син вратили у Бон, питали смо их каквог су здравља и како је им је било у Холандији. „Да, одличног смо здравља!“, рекао је Лудвиг и наставио: „А Холанђани су невиђене тврдице! Па они су заљубљени у свој новац! Тамо ме пут више видети неће.“ „Али код госпође Ми били смо веома добро угошћени и она је бринула о нама са највишим поштовањем и гостољубљем“, додала је умиријуће мадам Ван Бетовен. Мало затим испричао је Лудвиг следећи доживљај из Холандије: „Преко пута госпође Ми живео је један богати млади господин, који је безмало једну годину био ожењен и који је из чистог задовољоства држао једног великог мајмуна. Једног јутра тек рођено дете нестало је из своје колевке, као у земљу да је пропало. Очајни родитељи тражили су га читав дан, испитивали људе све што знају. Сву су кућу окренули наопачке. Ми смо им помагали, али од детета ни трага ни гласа. Након свих покушаја питао је увече један сусед да ли је неко погледао кроз прозор одозго са тавана. Сви су одговорили одрично и потрчали смо на таван. Кроз прозор смо видели да мајмун седи између две стражње куће на жлебу, тако да се не може видети са улице, држећи у наручју дете, као да хоће да га заштити. Моја мајка је одмах стрчала доле, замишљајући најгору несрећу. Али ту је већ био господин који се бринуо о мајмуну. Он га је знао и наговорио га да му врати дете, које је било неозлеђено. Мајмун је у кући био самосталан и нико није посумњао или помислио на њега. Сусед госпође Ми, међутим, брзо га се отарасио.“ Мадам Ван Бетовен и Лудвиг су били очевици. Да ми је ово било ко други испричао, не бих му веровао. [7] До путовања у Холандију дошло је након смрти Франца Ровантинија. Рованитинијева сестра Ана Марија Магдалена је радила у Ротердаму код једне богате удовице, коју су звали госпођа Ми (Mi Frau), и њих две су по његовој смрти дошле у једномесечну посету у Бон, а кући су се вратиле у пратњи једанаестогодишњег Лудвига и његове мајке. Осамљивање После тога се није могло рећи да је Лудвиг пуно држао до другова и друштва. Али био је веома поштован и онда када је прихватио сасвим друге навике – да у осами свира и размишља о музици. Чинило га је срећним када је био ослобођен друштва својих родитеља, када су сви његови били одсутни а он сам остао код куће, што је, међутим, ретко био случај. Једног јутра Лудвиг је био у својој спаваћој соби, седео уз прозор са главом наслоњеном на руке и зурио у једну тачку. Цецилија Фишер је ишла преко дворишта и питала га: „У шта то гледаш, Лудвиже?“, али није добила одговор. „Нешто ниси расположен?“ Затим га је упитала шта то ћутање значи и сама закључила: „И недавање одговора је одговор.“ Лудвиг тек тад рече: „Ма не, није то, извини, запао сам у неке тако лепе дубоке мисли и нисам могао да допустим да будем ометен. То је разлог.“ Изглед Лудвига ван Бетовена као дворског музичара У дванаестој години је већ наступао као композитор, а у петнаестој био постављен за другог црквеног оргуљаша. Тај статус је подразмувео да на левој страни носи мач када са свештеником свира у цркви. Када је био свечано обучен, дворски музичар Лудвиг ван Бетовен је носио: морскозелени фрак, кратке зелене панталоне са копчама, беле или црне свилене доколенице, ципеле са црном врпцом, бели свилени цветни прслук са преклопљеним џеповима, проткан правом златном срмом, косу у увојцима и плетеници, цилиндар под левим раменом, мач на левој страни, сребрни опасач. Тадашња фигура Лудвига ван Бетовена: мало збијен, широк у раменима, кратког врата, дебеле главе, округластог носа, мрке, тамне боје лица, увек је ишао мало погурен напред. У кући су га тада, у раној младости, звали још и „Еспањол“. Кућни концерти Како је Лудвиг ван Бетовен из дана у дан све више напредовао у музици и компоновању, почео је своје композиције да продаје и постао веома познат у околини. Они који су га посећивали, преносили су вест о њему даље и тако су многа господа са удаљених страна долазила да га чују из чисте радозналости. Посетиоци би тражили да им Лудвиг одржи концерт, а г. Јохан ван Бетовен је, када би било могуће, наручивао и друге музичаре како би приредио право концертно извођење. Да ли би му то та господа добро платила, то не знамо. Исељавање из куће Фишерових Пошто је у кући неспокојство због странаца бивало све веће, г. Фишер је рекао г. Јохану ван Бетовену: „Да нисам пекар, не би ме се тицао овај немир који доносе странци. Човек има ноћ за мир и одмор. Али како сам ја пекар и ноћу морам да устајем и печем, дању од један до четири поподне морам да одспавам. Ово не могу да издржим и још ћу се и разболети. Господине Ван Бетовен, жао ми је што Вам ово кажем: морате потражити неки други смештај.“ Г. Јохан ван Бетовен се иселио 1785. године, остајући у истој улици. Прешао је у кућу одмах лево, број 939. Била је то пета кућа од куће Фишерових. Тадашња кућа Фишерових била је једна од највиших кућа у Бону. Предњу страну те старе куће често су копирали и ти цртежи су били продавани у многим књижарама. Бетовенови су из поткровља имали леп поглед на Рајну и на Седам брда, као и на Алтер Цол. У поткровљу су била два телескопа, један мали и један велики, којим се могло видети седам часова далеко.[8] Бетовенови су волели Рајну и то им је представљало задовољство. [8] Час – мера која је означавала дужину коју човек прође за један сат хода. У то време, спаваћа соба г. Фишера била је на првом спрату, а кревет му је био уз трећи прозор који гледа на улицу. Лудвиг ван Бетовен је имао клавир уз прозор на другом спрату, тачно изнад кревета г. Фишера. Стога је наравно г. Фишеру било веома тешко да спава и знао је да каже да се није добро наспавао захваљујући господину Лудвигу ван Бетовену. Када би то данас неко испричао Лудвигу, он би се вероватно насмејао и извинио због тога. *** Јохан ван Бетовен је више пута понављао: „Мој син Лудвиг, који ми сада причињава моју једину радост, толико је напредовао у музици и компоновању да га сви сматрају вредним дивљења. Мој Лудвиг, мој Лудвиг, ја то увиђам, постаће временом велики светски човек. Ви које смо овде затекли окупљене и који овде и даље живите, запамтите моје речи!“ *** Цецилија Фишер, која је умрла 1845. са 83 године, и њен брат Готфрид, стар 77 година, као очивици сведоче да је све ово горе написано истина. Изабрао и превео Радослав Докмановић Превод је рађен према следећим издањима: Familie Beethoven im kurfürstlichen Bonn, Eine Übersetzung aus Fischers rheinischem Dialekt von Anna Fischer nach der Ausgabe von Margot Wetzstein, Beethoven-Haus, Bonn, 2006. Die Erinnerungen an Beethoven, gesammelt und herausgegeben von Friedrich Kerst, Verlag von Julius Hoffman, Stuttgart, 1925.

Детињство (1770-1785) 1770. - 17. децембра крштење; рођење је вероватно било 16. децембра. 1773. - смрт деде Лудвига и долазак Јохана ван...

Неколико цртица о исламској вери